Uz dozvolu pesnika
,,Za uspomenu mom prijatelju pesniku,,
Vlada Vasiljević je pesnik rođen u Vranju i poezijom se bavi od 2000-te godine. Tematski njegova poezija je isključivo ljubavna poezija. Napisao je preko dve stotine pesama od kojih je nekoliko objavio u zajedničkoj knjizi "Prvi put" od strane Poezija SCG.
U nastanku svoje poezije koristio je ljude iz okruženja, ljude u prolazu. Igra rečima je glavna odlika njegove poezije, koja je tečna i naginje romantici. U planu mu je izdavanje dve kjnige poezije koje će obeležiti njegovo desetogodišnje stvaralaštvo.
Negde je napisao:
...pa ja ti pesmu mogu napisati, gledajući te, kao kad te slikar gleda i želi preneti tvoj lik na platno, moja pesma nastaje u trenu, a inspiraciju nalazim u radosti življenja,, Ja živim za taj dan kada će moje pesme nekome izazivati sreću, nekome pustiti suzu, a ja neću biti tu da vam vidim lice, osećam to u svom biću, da će moje pesme biti prenošene sa mesta na mesto i ako neko pronađe sreću, utehu u mojoj pesmi ja ću i tamo gore na nebu biti srećan što sam imao šta da vam ostavim. Moje nasleđe je poezija, ona tiha ljubavna...
Tri reči
Sada ću ti napisati jednu pesmu.
Posvetiću je naravno tebi
I svi koji je pročitaju
Pomisliće da ja baš za njih pisana
Da je pisana samo tebi.
Napisaću ti samo tri reči
Most, reka, livada
I svi će znati šta sam mislio,
A samo ti ćeš znati.
I znam da ćeš se samo zagonetno smeškati.
I ja ću se smeškati
Praviću se da ne primećujem
Kad mi ti upućenim pogledom pokazuješ
Most, reku, livadu
A ti ćeš se i tada smešti na moje blentavo ponašanje.
Hteo sam da ti napišem jednu pesmu
Kako zajedno prelazimo reku
Kako mostom hodaju naša dva bića
Kako trčim livaodom da ti uberem cvet.
Hteo sam da ti napišem, ali moje misli
Kruže kao neki satelit oko mozga mojega
Uz sećanje jedno
Na most, reku i livadu.
Kad zapitaš se
Kad nekad u osami svojoj, zapitaš se,
Gde sam i šta radim sada
Znaj da nikad nećeš saznati
Jer ja sam kao vazduh koji miruje u svom svetu.
I moći ćeš da kažeš, ma baš me briga
I šta radi i gde se nalazi, ma baš me briga.
Pokušaj tada da ostaviš misli svoje,
Da ih zakopaš u kovčeg zaborava
Negde na dnu kovčega, zatrpaj ih danima života
Osmesima i novim ljubavima
Novim poljupcima i užarenim očima.
Nekim novim pejzažima, putevima, gradovima.
A one stare puteve kojima si prolazila
pospi nekim novim čežnjama i stihovima.
I nastavi svoj hod uspravan i ponosan
Onakav kakav si uvek imala u susretima van vremena
Nasmeši se nekom novom koraku, onom sigurnom,
I neka magla prekrije ona polja sreće
Neka tu ostane za uvek, da se ne vidi, da se zaboravi.
Pesma bez imena
Danas ti pišem ovu pesmu bez imena
Nikada ti nisam napisao takvu pesmu.
Možda nisam imao prilike
Možda sam jednostavno ostao bez reči.
Ja, onaj koji uvek imam nešto da kažem
Danas dok ti pišem ovu pesmu bez imena
Imam ti puno toga reći, ali ne mogu!
Kao da je mojim mozgom prošao ,,vetar lutalica,,
I pokupio, ukrao sve moje misli, sve moje reči.
Zato je ova pesma prazna
U njoj se ne pokazuje ljubav
Već se sakrila negde duboko u meni
Sakrila kao da ne želi da i nju ,,vetar lutalica,, ukrade.
Na nekom skrovitom mestu, samo tebi znanom.
Dok pišem ovu pesmu o skrivenoj ljubavi
Ja ti samo želim reći, da je ona tu sigurna
Sačuvana od razbojnika života
Od kradljivaca ljubavi
Od vremena minulih, vremena dolazećih!
Tu negde u rasponu prekinutih misli
U pogledima bez gledanja.
U pocepanim stranicama kalendara
Do nove pesme, sa imenom.
Vodka - Martini
U jednom kafeu, ispijam vodku
Kap po kap, klize mojim grlom
I svaka kap, daje mi snagu da mislim na tebe
Reći ćeš, ...to je pijanstvo... da... kažem jeste, pijanstvo moga srca.
Kap po kap klize mojim grlom...
Tiha muzika podgreva moje misli...
Prigušena svetlost u jednom kafeu... sitni sati...
Čuješ li me? Znam da nisi tužna kao ja!
I ne znam... ni ko sam.. .ni šta sam i jesam li uistini to ja... ili alkohol plete po mojim mislima.
U jednom kafeu ispijam vodku... kap po kap... i ne znam ko je pijaniji, ja ili moje srce...
Prolaze sati, a ja i dalje mislim na tebe... mislim i nadam se.
Nadati se je lepo... nada je jedan osećaj koji mi niko ne može zabraniti... lepo je nadati se...
I svaka kap vodke... daje mi snagu, da me nada obuzme i savlada.
Kap po kap, a ja i dalje mislim na tebe...
U sitne sate... izlazim na ulicu, raskopčane jakne i košulje.
Sa rukama u džepovima... sa umršenom kosom... odlazim u tamu... i mislim... mislim...
Danas samo ćutim
Danas samo ćutim, i ni reči ne progovaram.
Povremeno uzdahnem, onako duboko
Pa okrenem glavu, prema tamnom uglu moje sobe.
I zatvaram svoj pogled u tami.
Danas mi tama treba, svetlost mi danas smeta.
Sklopljene usne moje, sada ćute.
A ja danas usne svoje zatvorene držim.
I pričam, zatvorenih usana.
Pitaju me, a zašto ja danas ćutim.
Sležem ramenom i ne znam, ne znam zašto.
Da li zbog nje i njenih zelenih očiju.
Ili se samo vasiona poigrava mislima mojim.
Eh, kada bi ona znala da su moje reči danas mrtve.
I da ću je noćas opet sanjati.
Možda bi me naterala da progovorim.
Možda bi rekla da zauvek ćutim.
Danas samo ćutim, i ni reči ne progovaram.
Danas su moje misli umrle.
U ovom sumornom aprilskom danu.
Ja u tami tražim spas.
Prosjak ljubavi
Pitaće te možda neko dal' me poznaješ?
Pitaće te odakle sam i kako se zovem?
Imam li svoj dom, koliko godina imam?
Da li sam završio škole ili sam neka danguba?
Imam li svoju veru i odakle ti samnom?
Ti se samo počni čuditi.
Reci, ,,pa ja ovog prvi put vidim u životu.
To je neki beskućnik života svoga.
Neko ko nema ni Boga.
Pa zar ne vidiš da ima sto godina života
A sigurna sam da nema ni ime
Jer takve niko ne krštava.,,
Reci, ,,to je neki prosjak, što se ljudima unosi u lice.
Što se pretvara da poznaje ljude
Tako ti se učinilo i da poznaje mene.,,
Reci ponovo reci,
,,Prvi put ga u životu vidim.,,
I pođi svojim putem
A ja ću se praviti da sve je tako
I onaj što te je pitao ko sam ja?
Baciće mi novčić u noge.
Ja ću se sagnuti, uzeti ga i reći.
Hvala gospodine što udeliste ovom prosjaku ljubavi.
Danas tebi, ovu pesmu pišem
Danas tebi ovu pesmu pišem
Baš tebi, ti koja je čitaš
I dok smišljam reči ove pesme
Ja ti se neumorno smešim ...
Da, baš ti želim reći
Kako je jedan soko preleteo
I kako se jedan mali pas umiljava
A ja se i dalje smešim...
Mart, je pomalo mesec tuge
Ali nemoj se tugom igrati
Već se i ti samo malo osmehni
Ovom suncu što ti zrake pruža
Ostavi onaj tužni izraz lica u zimski ormar
I pokri ga mirisom lavande
Neka ostane tu do naredne zime
Za neke tužne zimske dane.
A ja danas tebi ovu pesmu pišem
Da ti pošaljem pregršt lepih misli
Da ti poklonim tek probuđeni cvet
I samo izmamim jedan mali osmeh.
Otvori zato novi prozor života
Ugledaćeš neke nove slike
Uramnjene, ramovima misli
Onih misli, koji ti sad izazivaju osmeh.
List nade
Jednom kad se probudiš, nekog jesenjeg jutra
I kad sa tvoga lica otreseš kapljice zaboravljenih snova
Kad prvu jutarnju kafu podeliš sa anđelima
Popiješ prvi gutljaj istine novoga dana
Ti se nekako primiri i stopi sa minutima jesenje elegije.
Onda uputi jedan tajni osmeh onom listu što lelujavo pada sa bresta
Tom listu koji ti je krasio proleće, leto i jesen ranu.
Istom onom kome si se radovala dok je još pupoljak bio
Pa se pretvorio u mladu zelenu nadu
A kad su ga kišne kapi dobovale
On ti je slao svetlucave odsjaje, šarajući po tvojim očima i licem.
Ispisujući na tvom licu neke poruke tebi znane
U leto kada je tvoj list bio one jake zelene boje,
Davao ti je sigurnost i u tebi stvarao snagu budućih vremena.
A jeseni ove, tog jutra, kad lelujavo je otpao sa grane.
Spusti se svojim mekim korakom u svoj vrt ponosni.
I uzmi list tvoj, uzmi i ostavi u herbarijum nade,
Za neka nova srećna vremena.
TI i ja
TI i ja smo se tražili sve ove godine
Kao što se traže dva oblaka
Da se zagrle i ukrase nebo.
Da se sudare i naprave suze nebeske
TI i ja smo lutali bosi nekim našim poljima
I možda nam je u isto vreme trn u nogu ušao
I sapleli bi se o kamičak i pali, poderavši kolena.
TI u šarenoj suknjici, ja u kratkim pantalonama
TI i ja čitav život smo voleli druge
I radovali se dodirima naših ljubavi
Kada smo šetali pored reka naših
I mislili da je ta mladalačka ljubav čarobni san.
TI i ja negde na nekoj raskrsnici
Gledamo jedno u drugo, gledamo u svoje puteve
Ne znamo, ne vidimo obrise budućih dana
Da li smo na nekom kraju ili početku.
TI i ja.
Znaj...
ma gde bio i šta radio
bio ljut ili bio veseo
bio tužan ili radostan
bio nežan ili grub
bio blizu il' daleko
bio u tajnim posetama u tvom snu
ili na dnu provalije svoje duše
znaj
uvek te je voleo
Bez svetionika
Nekada čovek ne zna kojim putem hoda
Nekada su mu oči u hodu zatvorene.
I nema nikog pored sebe da ga samo uštine
I da se na tren oči otvore i ugledaju život.
A šta je život kad hodiš mrakom
Kad udaraš telom o zidove života
Kao što brod pred potonuće u stene udara.
Bez svetionika, koji je zaboravio da zasvetli.
Prazni koraci, nečujni i nevidljivi
Niko ih ne premićuje, niko im se ne pomera
Kao da ne postoje, kao da duh korača
U noći bez zvezda i bez svanuća.
Licem bez bola, u dolini zaboravljenih misli
Sa pruženim rukama koje niko ne vidi
Izgovorenih reči koje niko ne čuje
Sa otkucajem srca, tamo nekog nečujnog života.
A kako je sve moglo, a ništa nije moglo.