Na stolu je cvet.
Oko vode što ga čuva
ovija se ibrik mali
Hrani ga i umiva;
zna bistra
od čega, lepota
se pravi.
A okolo vazduh
po tragovima mirisa
se kreće
Zasmejava ptice
arabesknim plesom,
ozbiljno namršti drveće.
Slici se približi i sunce
pentrajuć se
istoku na teme.
Vodu malu
senkom grane neke
hladi,
a toplinom sa latica
mu skida,
prostog trajanja breme.
Na maleno lice
mati oblika,
osmeh još ne stavlja
Ipak je to dar
nekog demjurga drugog.
Ni moć vazduha,
niti sunca žar,
taj čin ne ispravlja
Sva nežnost je tu
da čekanje
njegovo naslika.
Tren sam, žrtvi dat,
onaj, iza kojeg
ni jedan više
nadom ne bremeni.
Tuga začeta u seni,
u oku Tvorca,
uvek kada negde
konop klone na vrat.
Čeljust sam dlana
kojim telo ujeda dasku,
s koje reč presude
odneće to malo sve.
I tupa sam tvrdoća drveta
od kojeg neko
načini klupe te.
Pokraj staze htenja,
u strnjiku obrastao znak,
ni spomen, ni putokaz.
Ni nadanju trag,
da se negde,
nešto,
menja.
Uplašene zmije
prerano odbačen svlak;
oko kada više neće sveta,
uzme me da se zavesa spusti;
prologa, čije priznanje
draž teatra ljubomorno krije,
vodom se učih od mulja,
a dubinu kopam
rukom, koja odbijene od krsta
i dalje krsti.
Sestro po gledanju,
rebra su mi brojanice,
nizane na nit vremena
nemerenog,
jer mu trebalo nije;
jedno izaberi
kad svetlosti danje postanem sit,
i lepotom ga zaodeni
pre nego san mine
i ostane samo
davni oblik zmije.
Al da znaš
ne zatrovah ja vavilonska vrela
ma koliko mi jezik Belzebuba
beše mio;
za sakriti znanje
trag oholosti dobar je izgovor bio,
ali
gurnuti večnost sfernu
u jednom pravcu,
zamisao je Gospode smela;
nego rab sam tek,
ćutanjem zavetovan
i pamćenjem kažnjen
što mudrog prokazah,
u nadi
da rod će čovečiji rodom,
a ne stadom, stati
No,
za svetlost
bezdanu kazah
Radost ćoravosti svoje
čovek ni za šta
neće dati.
Na kraju svetlosti sam
ugledao svetlo.
Pečat obećanja
na mestu
gde mere namaju značaj.
Koracima si nestajala
na način
na koji grožđe zri
i odrastaju biste;
dok sam pokušavao
da nemam shvatanja
iza svakog od njih
poželeo bih- vračaj
Učini da bar čekanje
u meni bdi
-prolog u predstavi
u kojoj zavese su čiste.
Vračaj.
Ne treba mi verovanje
da nit sam između,
kad već se desi,
ni tlo neću
da me na sebe stavi.
Samo ritual tvoj,
u kojem korake
kojima nestaješ
podižeš na presto.
Senke kreću
svoje kratke živote,
i noć izmeri odlaske,
no naša shvatanja su broj.
Na kraju svetlosti
postoji mesto.
Još ćemo negde čekati reke,
uspravni, možda u odorama
za ljude,
možda isti.
Oni, svijeni u molitve
za njihove korake,
da samo nam govor dlanova
zgužvanih u čvor,
kao zmije toplinu kad traže
ne postanu tek usahle jeke.
Samo kiše bez zemlje
nad kojom smo bili nebo,
Samo kamenje,
na kojim tela naša
nekada čekahu reke.
Samo tišina
Tvoje golubije „da“
da mogu čuti,
tamo gde dotrajavaju nam oči
i gde vreme ne da
da se izmeri dan.
Gde postojimo,
dovoljno daleko
da ne znam koliko ti drhtaja
prođe telom dok voliš,
dovoljno, da ne znaš
čemu je noć kojoj ti nisi san.
Jer,
od svih rana
na ovom čekanju što hoda,
jedino vreme sigurno zarašće,
i jedino ono
umeće da sakrije ništa
na mesto na kojem si bila sve
-moje leglo
i moje hodočašće,
reka kojom kretah
i ujed stopala za mulj
koji još dugo neće zalečiti plime.
Možda strah će nestati
kada budeš nestala,
možda voda odneće
prostor što čuvah
za tvoje ime.
"Nikada ne tražiti savršenstvo ili moć
jednoga duha- u rezultatu"
Paul Valery
Ponekad mi se desi
da izgubim korak,
ili jednostavno nestanem
po pravilima senki,
koje traju.
Desi mi se da verujem
u razliku između moći
i ne,
u način na koji
htenja mi staju,
U ishod ...
Da iza rata može
ostati nešto vredno.
Ponekad se desi,
i to izgleda bedno.
Neko od nas
u ovom telu
tada počne da se ubija
želeći da bar jedan
stigne na vreme.
Neko od nas nariče
glasom što senkama
ne prija,
neko čeka.
Nijedan ne zna
zašto su lica tragova
koji se nude
odjednom tako meka
Nijedan ne sluti
da ničemu ne treba jedno.
Ponekad neko iza mene
izgubi korak
a svi u meni misle
da to izgleda bedno.
Nešto je kliznulo u jesen,
iako naš svet
nije počivao na lopti.
Boje se opraštaju na način
znan ptici
a čoveku uzet;
reći ćeš –od njega sklonjen,
jer brazda u tebi te kroti,
mirom bespolnim,
te shvata,
čega nema na
sveopštoj slici.
Kakav govor ti je dat
kad takvim glasom
pristaješ da ćutiš
Ili se to samo reči
rađaju bez plana
Zeleno u meni bi
da ti bude brat,
da zovemo se rasom,
da te gledam dok slutiš,
da postanemo preči ;
da ne slušamo telom
samo,
trudove niže stopa
nad kojima počivamo,
ti znaš kakvi,
a kakvi jesmo kad udahnemo svetlost ;
Da ne učimo na ratovima,
ništa,
Da imaćemo
samo kada damo,
Da ne bude čudo
od tebe učiti se zrelom,
Da hodati po vodi je glupost...
Zaboravljam put do mesta
gde me je našla jesen
Zaboravljamo krug
čiji je obim svuda,
Igru, koja se igra
kada se desi rođenje
darove u kapi mleka
da koračamo zaboravljamo,
a to ne valja.
Neka je Marija
jedina,
jednom,
znala za bdenje.
Svetlost koju si
donela postaje sve dalja.
Stušte se na mene ćutanja
iz raznih vremena,
i glasove ispuštaju
tada, cele.
Tamo gde je govor
nema pitanja,
gde na krik liči,
ne liči da će da praštaju
gde je vapaj,
e, posle takvih verovah
da poneo sam lovor.
Ne znam na kakav znak
tako krenu jako,
i kao da sva su tu
A ja,
ni da ubrzam korak,
niti glavu da uvučem,
(što učinio bi svako),
zabrine me čak
što nestanu i ona svilena
lica koja obično lako navučem.
Tek, stojim
i čekam da napravimo
novu meru od postojećih rana.
Sklopim kišobran od nekakvog razuma
i čula,
prekinem da brojim,
da držim se za strah
od nadolazećih dana,
da ćutim
prekinuo bih
Da budem neko treći;
stušte se ćutanja na mene,
davna
i odavno gluva,
al` kao da očekuju
da imam nešto
za reći.
Ti si Vladimir,
i mekan i krut,
od koliko samo kiša
si hteo biti skriven
dok po vodi
tražio bi put,
kolikim danima lošim
predan
al` noćima
dobro pokriven.
Slikar okom
po drveću,
kojem visine meriš
kao što po nekim psima
prepoznaješ ulice.
Čast mi je s tobom
čuditi se svakom raspeću,
a sam se čudim,
kako se to samo tebi
osmehuju ptice.
Možda što svakoj znaš
njeno pravo ime
koje se ćuti,
kao i kod zmajeva
što pravilo je,
a nikakvo drugo nećeš da im daš,
jer slutiš valjda da se time
ovaj govor mutni
samo dalje ubija i muti.
Degustator rose
i skriveni sledbenik
hora petlova,
no i dalje ne daš da noge ti
progovore bose.
Na jezicima orijenta
bučni besednik,
dok sluge pesama pevaju ti,
ti još uzgajaš strah od govora.
Vladimir si,
zemlji bliži no ljudima,
a vazduhom ti nekad
merih težinu.
I danas se znaš sa čudima,
k`o da već nečiji si predak
I još na strani ćutanja si,
i pogled još nosiš
koji miriše na daljinu.
Teret bez oblika ponesem
kada korak što nameru nema
jednostavno me nanese
na pločnike pomalo drevne,
devojke s Vračara i bliske teme;
tek, s licem nekog, u prolazu, đaka
pohrli mladost rana.
Stanem da stane ta slika jaka
i mine
zvuk zvona sa Hrama.
Na neka mesta što uvek
zvaće se rupe
na trajanju ovom kome
dalek je smeh,
prašina ne dolazi.
Stanem da drugovi
iz razreda se skupe,
da prođe vreme koje ne prolazi,
da utihne jeka što slama,
što, kao da seća na radost
ovog pamćenja vek
i zvuk zvona sa Hrama.
Okrenem lice, sklonim oči
dlanovima pokrijem mirise,
a tamo ne prestaje da toči.
Iza poslednjeg časa imam tebe,
boje koje nikad ne postanu sive,
tvoj smeh, beskraj neznanja
iz geometrijske perspektive, decu
i starosti obrise,
Sliku što neće bliskost rama,
imam, tren kada čula si
-kako lepo zvuče
ova zvona za Hrama.
Poneo sam toliko misli
da mi korak postade sed,
Pomislio sam,
da ću ako neke od njih progutam,
ipak stići,
da kažem
da nisam mislio
tako o kretanju
Kako mi je žao
i kako nije red.
Ali kada sam to učinio
telo je odjednom
počelo da pada tako,
da je upalo
u prostor koji nastane
u koraku.
Na mesto progutanih misli
mrak je padao
polako.
Minu otadžbine, sklone
nam se s puta,
ulice više ne vode ovuda
koliko god dugo da čekao sam
ljude
Nešto od nadanja potone.
U kakvim momentima
se to, na kuće krovovi sruše,
iz kojih postelja
bi da ustanemo budni,
zašto u konzervama vozimo duše
Koji su dani sudnji.
Na mestu gde umire jug
vetar će imati miris
koraka koji ne napraviše stope
Neko će drveću, rekama,
brdima
odrediti ko je drug
a ko ne,
da li ovde sme da raste iris
ili možda božur,
Kojim se oružjem crtaju mape .
Ruševine se ukrašavaju senkama
i malo je još pojila ostalo za plač,
Možda ovim putem
više ne dolaze žedni,
a možda ih nema
ni od kakve vrste
Malo čuda preostane u rekama
kada nebo zaraste u drač,
kada se za ostavljanje umor sprema
kad vode nemaju
koga da krste.
Na ime koje nosim
tvoje razrooke grudi
mir spori spuste,
da premrem.
Prestanu stvari
koje počinju govorom.
Prihvaćene od tvog kosmosa,
moje hrabrosti ništa da izuste,
svetli samo želja
da svaku mi kretnju
tvoja odluka učini sporom.
Geometrijom idealnog ploda
daruješ mi mrklinu
ulaska u jecaj fanfara.
Uzvraćam ti neznanjem hoda,
kad kroz pogled
drevnost ti mine,
ja na moj spustim tamu
ne dajući radosti ovoj
da postane stara.