XXIII - Romansa na završetku
XXIII
Odaću vam jednu tajnu:
sećam se male neprijatnosti o martu (maju).
Vetrovi su se jedne noći,
četrnaeste (trinaeste) po redu,
lepljivo parili među granjem.
A zvezde,
očerupane neudate vrane,
bile su crveno zgranute,
zagrcnute od stida,
skamenjene u letu.
Bila je trideset druga (osamdeset sedma).
Moj otac je sa juga
došao da zbog mene
izmeni jednom svetu
u srcu i u mozgu
magnetsko polje ljubavi
i geografsku kartu.
Da digne bar jednu planinu,
ogromnu,
svu u zlatu
i da podari sunca
starom panonskom blatu.
I zrelo zrnevlje neba
jednom ženstvenom suncokretu.
XXIV
To je žalosna priča.
Oca sam nehotice obmanuo.
U dušu mi je kanuo
učenje kako se prašta,
svejedno što usijane eksere
nosimo u sećanju do smrti.
Njemu uopšte nije smetalo
u ime svetog humanizma
da opečeni tumaramo
preko groblja i bašta
rame uz rame,
poduprti.
Meni je opako zasmetalo,
u ime istog humanizma,
da me razdiru vuci.
Ja imam nešto od iskona.
To je sva moja božanska revolucija
i moja paganska ikona.
Ucrtao sam noktom
u svoje obraze reku
koja je iščašila tok i
popljuvala penom obale
stare i krastave.
Na lomači sam spalio
mider za iskrivljenje
kičmenog stuba.
Jedini iz te časne loze,
pijan od mladosti i nervoze,
jedini iz tog prezimena
pogrešio sam korak
kad su najgromkije svirali
nekakve trezvene marševe.
I raširio okrvavljene čaršave i zastave.
I odljuljao se preko preostale nežnosti
na kramponima sopstvenih izbijenih zuba.
XXV
To je žalosna priča.
Jedna bogorodica sa oreolom od cica
rodila me je na fresci svog života
kao poklon belom svetu.
A ja sam odbio da budem bog
i ostao sam očerupana
i zamišljena ptica.
Ptica sa krilima u suncu.
Ptica u večnom pubertetu.
Da,
to je vrlo žalosna priča.
I majku sam, nehotice, degradirao.
A neprijatno je svima
kad bogovi baš tako promaše,
jer, kažu, retko se rode.
Ja sam, umesto svega,
svojim rumenim kljunom
nešto lepršavo odsvirao.
I kad je bilo najlepše,
uspeo sam da odem.
majra
Spomenik
Ima na svetu ljudi: dobri, a ne znaš zašto. Svi kukaju, a jedan među njima ćuti, ili se smeška bezazleno, ali ostale teši. Ima i on svoj roman, sa trzavicama, kuburama, malim ličnim dohotkom, ponekim većim snom, ali ga nećete čuti da se ispoveda. Čuva za sebe svoj tihi svet briga i radosti, pa i ako ga čujete jednom u godini da plane, ili ga vidite o prvom maju da je popio čašu više, nekako vam smešan, neuk, pravi amater među profesionalcima i biznismenima života.
Ima takvih ljudi. Ako ti treba lud i jak, pozoveš jednog od njih, i on ti na leđima preseli čitavu kuću. Zna se: on to ume, on nikoga nije odbio, pa je nekako i razumljivo da baš njega pozoveš. I razumljivo je, naravno, da od njega tražiš na zajam alat, kad treba nešto da se popravi. I da ručaš kod njega kad ne znaš gde ćeš. I da ga tapšeš po ramenu i da mu stalno ponavljaš:
– Ti si, stvarno, jedan veliki drugar.
Kad praviš kod kuće neku sedeljku, on je taj koji najbolje zna da spremi meso na žaru, ribu, pasulj sa rebarcima. Opašeš mu kecelju, ćušneš ga u kuhinju među žene i neprekidno ga hvališ kako je kulinarski genije. A on se smeška. Milo mu.
Kad treba da ti se popravi struja, brava, nešto na kolima, nešto u kupatilu – on to zna. Bojlere menja kao od šale. Kad ne dihtuju prozori, za jedno popodne on to uredi.
Sreo sam pre neki dan takvog jednog čoveka, starog prijatelja. Dugo se nismo videli. Ima čitavih pet godina. Šeta sa ćerkicom po suncu, a neobična mi slika: on prosed i proćelav, a dete malecno kao miš, upliće mu se oko nogu, jedva hoda, batrga se, sapliće...
Sedimo uz kafu na hladnom aprilskom suncu u bašti kafanice i razgovaramo o životu. Dete uz njega, mazi se, a on onako ogroman, pa nezgrapan, četvrtast, sa rukama kao lopate, miluje ono malo stvorenje, privija ga uz sebe, podetinjio zajedno s njim, tepa... I ja sam roditelj, i video sam i druge roditelje, ali čini mi se da sam tog prepodneva upoznao najveću ljubav na svetu: nešto ljudsko, malo, sa kikama i prćastim nosem, nešto što ne zna kako mu je ime, nešto bespomoćno belo, a već kao ume i da se duri, i da se krije iza stolica, i da se raduje, a uz njega nešto dobro i veliko, ljudina jedna sa srcem velikim kao bundeva, jedan pravi tata, koji je svima pomogao u životu, koji ima snage za tri kubikaša, a sad ume pažljivo da obriše dugmence nečijeg balavog nosa, da tepa, da recituje stihove o nekim kucama i macama, da imitira ptice i tu-tu i da menja pelene svojoj upiškenoj princezi.
Čitav dan mi nekako ispao lepši. Odlučio sam da ne odem na jedan važan sastanak, da ne pokvarim nešto u sebi samom posle ovog susreta. Odlučio sam da ne posetim neke prijatelje, da budem sam, da mi bude dobro, da mi bude kao da sam se istuširao od tmurne svakodnevice u kojoj svakog dana nekom nešto ne valja.
Ništa veliko nismo nas dvojica jedan drugom ispričali. Popili smo kafu, on je uhvatio kćer za ruku i otišli su dalje, da šetaju po suncu, jedna mala lopta, zakotrljana kraj jednog ogromnog brda koje se zove: moj dobri, veliki tata.
– Zašto vas ovaj drugar zove: Bivši prijatelju? – pita me kelner dok naplaćuje račun.
– Dugo se nismo videli, a nekada smo bili gotovo nerazdvojni, pa on to tako u šali... Inače, dobar čovek.
– I jeste valjan neki i pošten čovek – kaže kelner. – Samo, takvi pošteni uvek prođu najgore. Već pet meseci traži posao. A to dete, što vidite, usvojio ga kao bebu. Našao malu na autobuskoj stanici i odneo kući. Žena nije mogla da mu rodi, pa je usvojio dete. Ima ih koji usvajaju kerove, dragi moj.
– Manite to sa kerovima – kažem. – I kerovi su na neki način ljudi. Kad su majmuni ljudi, mogu valjda i kerovi da budu...
A dan mi odjednom ispao kao da nema sunca. Moja stara dobričina, moj dobri "bivši prijatelj", muči svoju muku sam, pod kestenovima što su tek olistali, i raduje se sam, na svoj način, sa jednim malim ljudskim bićem koje mu se sapliće oko nogu i sve je manje, klikerastije, što dalje odmiču niz ulicu.
A on, koji je svima pomogao, i kome sad niko ne ume da pomogne, on, koji se smeškao dok je sa mnom pio kafu i nijednom nije zakukao, nijednom se nije požalio, nijednom nije zatražio uslugu, što više odlazi u daljinu izgleda mi sve veći, kao da raste, viši od kestenova i od krovova.
Kao da je sam sebi digao spomenik.
25. april 1975.
majra
I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio...
Znaš kako se ja zovem?
Ne kao ime i prezime,
već kao svetlosni znak?
Zovem se slično odjeku.
Ne nečeg što je bilo,
ne nečeg što je sada,
ne nečeg što se priprema.
Odjek sam svega zajedno.
I Ti se tako zoveš, samo se još nisi setio.
Zoveš se kao pamćenje onoga što će nastati.
Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju
mogućnosti da sutra zaprepaste i zapanje
mirnoćom svoga unutra.
I mirnoćnom svoga spolja.
Šta je, uopšte, ime?
Ono je naša mogućnost da letimo
kroz prostore kao opiljci svemira,
i da plodimo cvetanja veštinom
poverenja i majstorijom nade.
Znaš kako se ja zovem?
Ne kao ime i prezime, već kao boja života?
Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja plamtim.
I čuvam u tom požaru
način paljenja zvezda.
Otud i takve čarolije u dubini mog oka.
Znaš kako se ja zovem?
Zovem se: Čekanje tebe.
(Hodajući na rukama)
majra
Prolog
Prekoljite već jednom te vaše violine
i obrišite gudala o rukave.
Dignite se na prste kad vas krste.
I ljube u belo čelo.
I pljuju u oči plave.
Pogasite sveće.
I cveće.
I trave.
Prošla su bezazlena leta.
U ovu noć, zgužvanu kao ćebe
među nogama časnih sestara
koje pate od nesanice,
ja sam poslednje jeftino nebo
za sve sanjare
i pijane ptice.
Oslušnite, to zvezde sa presnim krestama
kukuriču jesenji vetar.
Možda je to starost nečujno dotakla
naše usne i obraz bled,
i nišani nam kroz zenice
iz dve pokojne puške.
Zašto bi, inače, tišina
tako sanjivo grlila drvored,
kao pripiti vojnik prozeblu butinu sluškinje
na rastanku
u parku
iza fudbalskog stadiona?
Gospodine grade,
vi ne zaslužujete beskrajne bakljade ptica
iznad krovova davno posivelih,
ni žute suze u očima bandera
duž svih ovih ulica,
gde smo jedinu mladost zevajući oživeli.
Gospodine grade, dosta je bilo parade,
vatrometa i zvona.
Nisam, valjda, uobrazio da to krošnje
pod mojim oknima jecaju,
i sviraju u orgulje.
A ruke im tako oguljene,
tako uvele,
tako krastave?
U ovu noć,
kad svi ravnodušno put groblja marširaju,
marširaju,
i vuku po blatu svoje otrcane vence
i zakrpljene zastave,
dižem u ruci trobojne pelene
nerođenoga sina.
U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.
Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.
Jesen je najbudalastija tuga među tugama.
Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.
Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.
Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?
Mi, koji ovako promuklo tepamo
i ljubimo,
mi, očetkani pažljivo kao jedina odela,
i rasušeni u tuđim sećanjima
kao iskrpljena olupina
zaslužili smo noćas ovu poslednju,
najlepšu svoju plovidbu,
zar ne, vetre,
zaslužili smo noćas, kad truli i kisne svet.
Njeno belo ime među našim utrnulim zubima
ima ukus krvoliptanja i kupina.
Kad je volimo, to je tako užasno crveno,
crveno do dna naše jetre.
Kad je volimo,
to je kao kad golim trbuhom srljamo
na bajonet.
Nisam, valjda, uobrazio
da zvona bez razloga zvone?
Gospodine grade,
ja sam pošteno prolazio i gazio.
Sad mi je dosta parade.
U ovu noć,
iskraćalu kao serijske bluze i pantalone
u popravilištima za posrnulu mladež,
dozvolite mi da se javno iskradem.
Raskidam rodbinske veze sa onima
koji večno vole i večno žive.
Neozbiljan sam kao drveće
što čupa najzdravije korenje
i nekud beži tajno
za šesnaestogodišnjom kometom
da joj ponudi pokislo gnezdo
u svojoj razbarušenoj kosi.
Moja ljubav je sve od molitve
i od kičmene moždine.
Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive.
One što napuštaju šine
i skreću poludele svetom
nekuda sasvim levo,
nekuda sasvim beskrajno.
Moja ljubav je kao kad se poskidamo bosi,
do srca bosi,
do sramote bosi.
Prijavljujem se,
ako je potrebno da se nekome ludost
usmeno javi.
Raspoložen sam da se čitave jeseni
pravim i naivan i zlatan.
U ime svih vas kupiću ujutro travi
najlepši poklon plavi,
da sporije požuti od zavidljive tuge
kraj vrata.
Zabranjujem da drvo pred mojom kućom
zbunjuju prognozama meteorologa.
Mi, koji proizvodimo lišće,
zaslužili smo da živimo duže i od fresaka.
Polako ova samoća pije mi krv,
mada je mnogo zdravije popiti duplu
od bresaka.
Nije me stid
što sam u desetercu sisao mleko
jedne neverovatne domaće matere,
Iako ponekad pornografski usnim
i Pariy,
i Las Vegas,
i Rio.
Ja sam od neke vatre matore,
i već sam razapinjao šatore
i tamo gde je Atlantski okean bio,
i gde nikad Atlantski okean nije bio.
Ja ću vam gledati u lice kad kažem:
dan.
Ne učite se iz novina kako da se molite,
i volite,
i žalite i šalite.
Ako smo jednako goli,
dole paravan!
Upalite!
Upalite da zakrpim sva mesta
gde se polako cepa moja urođena kudelja
i juče kupljena svila.
Upalite, da propešačim po sebi
malo duže i sporije.
Upalite, neka sve bude smešno
i budalasto kao prvog aprila!
I neka satovi igraju, dok se skroz ne
raskorače,
svoj otrcani - gran žete - iz istorije.
Nešto nije u redu odavde
- do moje krštenice.
Na usnama mi okoreli
najukusniji poljupci.
Od zvezda se u očima
nagomilale žute ranice.
Nešto zaista nije u redu:
ulica se uvija u kukovima
kao oznojena palanačka raspuštenica
na vatrogasnom balu
u rukama sanjivog šefa stanice.
Vežite me
čim počnem da sanjam vinograd!
Zna se ko sam kad se pogase leta.
Neka me uhapsi moja majka,
i saobračajna milicija:
imam najneispravniju kočnicu.
Mogu da živim jedino ako oktobar liči
na zlatnorumeni metak.
Oktobre,
molim da mi sa pola metra
budete ispaljeni u slepoočnicu.
majra
Olovka ne piše srcem
Držeći u rukama jednu divnu knjigu sa željom da je zavole isto koliko je voli i on sam, Miroslav Antić je poklonio svojoj deci knjigu: Olovka piše srcem.
Ali deca ne bi bila oni jedini istinski kreativci kada svaku stvar odmah ne izvrću na svoj način. Tako su i njegova deca preudešavala onako kako je baš njima odgovarala. Dodavala. Preturala. Izmišljala.
U takvoj jednoj čaroliji igre nastala je i ova, neko bi rekao: kontra-olovka. A ona to nije. Samo je jedan tata seo sa svoja tri mališana i počeo da ćaska. Počeo da se igra i da ima vremena kad se trči za egzistencijom, za svojim već pomalo omatorelim snovima, za rešavanjem briga ili parčetom svakodnevnog hleba.
I zaista, nema ničega drugog u ovoj knjizi sem obične ljudske teze da to može da učini svaki roditelj, da bi možda morao da učini, svejedno je da li će te odgovore zapisati ili će ih samo prepričavati prijateljima: "znate, moj sin juče kaže..." ili: "zamislite šta pita moja kći pre neki dan..."
Sa svakim novim mališanom koji počne da sanja rodi se i jedna nova, slična, a ipak tako drukčija Olovka.
Olovka
Olovka ne piše srcem,
jer je srce ušlo u mene onog dana
kad su me snimali kod doktora.
Sad olovka ima samo nešto crno.
Dam olovci ruku da nešto napiše.
Napiše kuću.
Mamu.
Ovog mog zavrnutog tatu.
Uzmem od olovke ruku, a ona padne i ćuti.
Olovka piše mojom rukom.
majra
Uspavanka za malu pticu
Šta misliš o čemu govore ptice? Da li si ikada prisluškivao njihovo sanjivo došaptavanje u avgustovskom lišću? Mala ptica, na primer, pita svoju veliku pticu: kako mogu da dospem do one lepe zvezde tamo?
Velika, nesrećna u svojoj nemoći osmehuje se krajičkom kljuna. Ovo ovde gde živiš, kaže ona, takodje je neka tajanstvena i obla zvezda za jednu malu zvezdu koja stanuje tamo i pita se večera kako da signe do tebe. Promenite se želja, kaže na kraju, i prevalićete divna i ogromna prostranstva, kakva razumem danas još samo ja i neke ptice iz minulih vremena.
Onda mala ptica sklapa oči i, evo, izgleda kao da je zaspala. To je avgust, naravno, i sve je blago u vazduhu. A mala ptica uopšte nije ptica. Ona je samo jedno večito pitanje na krilima od zemlje pepeljastim i bezbojnim. Njen let je već unapred odredjen i završava se u korenju. I osudjena tako, ona skida sa sebe kao prozračnu košulju svoju detinjastu sigurnost. I dugo plače ove noći u avgustu.
Plače i velika ptica. Izgleda kao da spava, ali i ona plače u sebi. Jer i velika ptica nije ptica, nego samo jedan večiti odgovor. Odgovor sa krilima od mesečine, izmišljen, ali potreban, jer bez njega bi sve male ptice umrle još u detinjstvu.
Angus Youngus fan by Goran Aleksic, on Flickr
majra
Redosled
Pravi i veliki letači,
ti koji su nam uzor
i kojima najviše verujemo,
moraju na vreme da se povuku s neba,
jer zablenuti u lepotu svog leta
smetaju onima koji dolaze.
Mrtvo drveće je ugalj.
Mrtav ugalj je vatra.
Mrtva vatra je pepeo
iz koga niče korenje novog drveća.
Zato se pravi i istinski letači
na vreme povlače
i ne gužvaju nebo.
majra
Vuk/VII
Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre?
Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda.
I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.
U sebi sam ponavljao:
"Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto."
To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti.
Kao što ne može umreti stenje, vazduh i voda. Kao što ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znaš gde se završava.
Kako mu izgleda dan? Na šta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I još više od vuka.
Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?
majra
Tako zamisljam nebo - 10
Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde mozes da se spustis.
Jer ljudska srca su niska,
zasadjena kao jagode.
U redu, idemo kuci,
gde su svici komete
naseg malenog kosmosa,
gde smo nacinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepaznjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.
Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura,
Ti daleko od mene,
kao sazvezdje Vlasica.
majra
Загонетка
Погоди како се расте
Погоди како се лако
стигне до крова,
до ласте,
облаке пуне кише,
до неке звезде далеке
и више
и још више
у чудне висине плаве.
Погоди дали кроз крагну,
кроз ногавице,
рукаве,
док нека снага у теби
и нека лепота у теби
право до сунца води?
Зажмури па погоди,
а, можда није ни важно
да се унапред сетиш.
Можда се најлепше расте
кад ништа не приметиш.
Можда се најлепше бива
већи,
још већи,
највећи
- ћутећи,
сасвим ћутећи,
кроз неки тихи немир
што се у теби створи,
па гори,
бескрајно гори
и никако да изгори.
И нико незна шта је,
а он траје и траје.
niko650
Tako zamisljam nebo
Sva nova deca
polako postaju stara deca.
Pa probaj ako možeš
da nikad ne budeš mi.
Pokušaj da ne ostariš.
Čovek je dvaput nevin:
u detinjstvu i smrti.
Ako sad nisi ti,
nikad to nećeš ni biti.
Ne sve u svoje vreme,
već sve u tvoje vreme.
majra
Zagonetka
Pogodi kako se raste.
Pogodi kako se lako
stigne do krova,
do laste,
oblaka punog kiše,
do neke zvezde daleke
i više
i još više
u čudne visine plave.
Pogodi da li kroz kragnu,
kroz nogavice,
rukave,
dok neka snaga u tebi
i neka lepota u tebi
pravo do sunca vodi?
Zažmuri pa pogodi.
majra