Mika Antic - 2
Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.
Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.
Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav - to nije užina
koju drugari dele.
Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima
i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.
Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.
Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.
Ona je malo onako.
Pa još malo onako.
Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.
majra
M. Antic
Nikada nemoj da kukas nad izgubljenim zivotom.
Mozda ga nisi ni ziveo sasvim do poslednje ljuske.
Jer ne moze se da izgubiti stvar koju nemas.
Probaj da izgubis, recimo, more koje ja sanjam.
Ili probaj da izgubis sve one ergele konja koje sam izmislio
da bih izdvojio sebi dva najbolja, najbesnija.
Izgubi ako mozes vizije kojima crtam svoje dane u vremenu,
dok nevidljivo rastem i kidam sa sebe suvisno.
Jedno je : umeti primiti, a drugo: umeti tegliti!
Jedno je: umeti imati, a drugo: i umeti dati!
majra
U krug
Ne razumem se ja u ovo kamenje sto miruje - i to mu je sva krivica
Mozda sam samo zbog ljuljaski imao obraza
da ostanem sve do sada
ovom svetu u gostima.
Inace,
objasnite mi ljudi,
sta cu ovako divno blesav sa ovih milion ptica
u mojoj krvi i kostima?
Mozda postoji molitva koja sve resava
i sve prasta?
Mozda i u kockama uzidanim u drumove
zivi nekakv nemir
neprestan
i dug?
Ali sta cemo kad nas uvek i opet uvek ima
ovakvih koji stalno
koji stalno,
koji stalno ponovo cvetamo kao basta
od aprila
do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo - u krug?
majra
Mreza
Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima
nismo u stanju da sagledamo obim?
milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljena.
jer ogromna je starost
tog svojevrsnog cuda koje se zove:
nas dvoje.
u tami prastare proslosti, bas kao i sad,
ovako, spusti mi polako glavu na neko
bivse rame, i zagledaj se pazljivo u plave
barice neba
da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen
na ovom mestu da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
drugi bi primili poruku i drugi bi produzili to
sto se zove beskrajno.
veruj mi, prva ljubavi, nemoguce je voleti
prvi put u ovoj vecnosti.
neko vreme sam mislio da imam ogromnu
moc nad dusom vecernjih voda. otkrio
sam to slucajno.
nista ne cinim silom. nista ne cinim namerno.
ni nauceno napamet. niti umem da
predvidjam.
jer ja buducnost ne slutim. to ona mene
naslucuje kao daleko proricanje.
jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna,
meksa od zelatina.
i ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga
lika video nesto cudno: lice jedne
devojcice.
bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten,
pa uplasen, kad je ta slika pocela uporno da se ponavlja.
napustio sam jezero i zastao u brda.
nista se nije izmenilo.
lik se i dalje javljao.
ubrzo sam razumeo da nema smisla bezati.
ne prati ona mene, vec ja idem za njom.
nadnesem li se nad lokve, bunare ili potoke,
vec je cekala tamo.
danima sam se mucio da je noktima oljustim
sa povrsine talasa. i nije mi uspevalo.
onda sam pokusavao da je dotaknem usnama
i na prevaru posrcem. i skoro sam
se udavio.
skakao sam u nju. i gnjurao se uzalud. pleo
sam mreze od trave, vrse od grabovih mladica i zabacivao udice.
gadjao sam je kamenjem, a kamenje se vracalo
i tuklo me po licu.
i ma koliko se trudio da je odatle izvadim,
uvek bi na dlanu ostao njen izguzvani
osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.
a lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.
veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti
poslednji put u vecnosti....
majra
Sedmi amanet ptici
Dodjite, mahnuo sam
sidjite da vas poljubim u znak zalosti
ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati.
Vi ste za mene ionako vec mrtva ptica
najveca tuga koju sam ikada okusio
dodjite, slagao sam ja ne ubijam mrtve stvari.
A ptica rece :vasa je najbolja tehnika
u isto vreme vasa najgora tehnika
onda kad ste me stvarali, vec ste me jednom poljubili
i ostala je ziva rana.
Ne bojim se ja zuba, zubi su meksi od usana
Zubi ujedaju za trenutak, usne za ceo zivot.
Razgovarajmo na rastojanju
ja sam vas san, zar ne?
Moram da budem oprezna:
san nema pravo da se uspava....
majra
Zmurke
Postoji nesto brze i od same mogucnosti da se
covek sporazume sa svojom mislju.Nekakva
groznica uobrazilje. Carolija.
Trag koji se vec dogodio unapred.
Secam se svoje prve skolske torbe. Nisam
zurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamisljao u njoj
obilje neobicnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepse mi je da zamisljam sta
moze biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima.
I tek kad oljustis omot, prestaje svaka carolija,
jer vise nema smisla nijedna igra pogadjanja.
Jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad
otvorimo oci. I sve je nase dok zelimo , a
tudje kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladistima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaska sunca.
Sve se to dogadja zato sto nismo skinuli omot
sa svog jos uvek pitomog i detinjastog
srca.
Dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog zivota, mi u tom srcu
nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek
postojati u nasim drugim zivotima.
I ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo
cime voli. I ne kvarimo ga da vidimo cime
se boji i cime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trci da ih
potrazis u travi. Ne sakupljaj ih po sumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oci. Bar ti znas da se igras
zmurke.
Uhvati ih u letu i sve ce u tebe duboko
otkotrljati.
Zazelis li se mora ili severnih snegova,zazelis
li se planina, jezera ili pustinja, samo zazmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve ce se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.
Opomena
Važno je, možda, i to da znamo
covek je željen, tek ako želi.
I ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznacemo, tek ako kažemo
reci iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moci ce neko i nas da sretne.
Poznajem neke kapetancine
Poznajem neke kapetancine
- sve same surove vucine.
Nose bradurine.
Pustaju brcine.
Pustaju obrve.
Sto cuda nacine.
Na sve bi nacine da su muskarcine.
Sve bi da ucine da su mangupcine,
da su mornarcine,
da su junacine.
Al sve su ove kapetancine
za mene obicne trice i kucine.
Osim tih kapetanskih kapetana
ima na svetu i precih stvari.
Prvo da vidimo sta je to more.
Prvo da vidimo sta su mornari.
Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola ziveo.
I moze od te polovine
komotno jos malo da se skine.
Ti mislis: more je samo voda.
More je ogromna muska sloboda.
Mornari znaju: more se plavi
samo u secanju,
samo u glavi,
samo na slici – na razglednici.
Ti mislis: more su samo ladje
i samo daleka putovanja.
More je kad covek u sebi nadje
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.
Mudrost kako se sasvim zivi.
Mornari se, u stvari, ne radjaju.
Postaju od svoje maste najzlatnije.
Sami se od sebe sebi dogadjaju,
svaki put cudnije…neverovatnije…
Zazmure i pogode kad da se dogode
i na kom mestu da se dogode.
Ima tu i nekih drugih nemira:
more je najmilije dete svemira.
Zvezde ga kao klinca paze
i ljube u bistro oko,
i maze,
i miluju mu kovrdze zelene
i u svetlost ga umotavaju,
i menjaju mu od vetra pelene
kad krenu u zoru da spavaju.
Sunce mu od svog najlepseg sjaja
uz svaku obalu,
uz tvrde stene
napravi bezbroj shlingeraja
od algi zelenih i bele pene.
Oblaci sto se nad njim roje
nad kolevkom mu kroz vecnost stoje,
Mlekom ga od munja i groma doje
i oko usta ga izbrljaju
slagom od jutarnje rose svoje,
pa ga ljuljaju,
ljuljaju,
ljuljaju…
Sve su to znaci da su rodjeni
more i mnogo miliona
nebeskih tornjeva,
nebeskih zvona…
Sve su to znaci da su rodjaci
more i ogromna visina.
Mozda i ne znas:
svi na svet dodju
sa nekom zvezdom sto je pala.
More je opna kroz koju prodju
na drugu stranu ogledala.
I zivotu se sasvim predaju
i nebo zaborave dok ovde borave,
a u stvari se samo ogledaju
u svojoj vecnosti,
u cudu nekom
blistavom,
ogromnom,
i dalekom.
I misle da su na zemlji samo,
a jednako su i tu i tamo.
Sta cekas?
Sta gnjavis?
Sta metiljavis?
Prodaj sta imas i kupi vrecu.
Natrpaj u nju svu svoju srecu.
Baci na rame u cik zore
i put pod noge:
- pravo na more!
Isprazni dzepove.
Sve zivo prodaj.
Pa tome otkucaj srca dodaj.
I malo krilatih snova dodaj.
I malo promukle pesme dodaj.
Rasprodaj stvari nove i stare.
Sta cekas?
Idi u mornare.
Idi i vidi sto su mornari
divna decurlija i drugari.
Pojedi s njima zalogaj hleba.
Progutaj gutljaj vode i neba.
Posrci poneku psovku slanu.
Istusiraj se u orkanu.
Postaces ludji od svake bure.
Postaces mladji od svakog proleca.
Doziveces za deset godina
sto neko ne moze za tri stoleca.
Mornari i zvezde cudesno znaju
da vecno namiguju
i vecno traju.
Kad ljudi ostare – odu u penziju,
a mornar – u neku drugu dimenziju.
I kad je deda, jos se ne da.
Jos u daljinu ceznjivo gleda.
Do smrti, on samo sa suncem druguje.
Tone u neku meku caroliju.
Ne vredi za njim da se tuguje.
Ne vredi suze da se proliju.
Mornar ne umire.
On mirno ode
na onu stranu neba i vode
u nesto slobodnije od slobode.
Njemu ne objasne,
njega ne uce
kako kroz svetlost da se provuce.
I niko ne moze da razume
i da se seti da primeti
kako on sve to cudesno ume,
kako to cini u tisini.
Dusa mu pitomo zamirise
kao maslinjaci posle kise.
I mislis: gotovo!
Nema ga vise.
A on i dalje u vetru dise.
Sad su ti jasnije mnoge stvari.
Znas sta je more.
I mornari.
Mozda bih njihove tajne precutao
da i sam nisam svetom lutao.
Bio sam sasav od putovanja,
ogrnut daljinom kao plastom.
Naucio sam kako se sanja
i druguje sa sopstvenom mastom.
Kad vidis mornara,
- ne pitaj sta mu je.
Pusti ga.
On mnogo voli da samuje.
On samo trepne i – kad god hoce
stvori parcence divne samoce.
O, more surovo!
O, nebo plavo!
O, moja cvornovata mornarska glavo!
Mnogo me puta vetar shljapio,
mnogo sam gorkih bura iskapio,
ali bar sam se i sunca napio!
Sad i sam svatam kako se hoce,
kako se zeli,
kako se moze
i u samocu i van samoce:
dalje od svoje tesne koze.
Sad i sam umem da se pruzim.
Da sebe ucinim za osmeh duzim.
Da sebe ucinim za pamet duzim.
Da srce svoje van sebe drzim.
Srce se nema da se ima.
Srce se ima da ga das svima.
Carolija
Nekom zabranjuju zvezde
nekom krila i laste,
ja ne zabranjujem nista
sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim,
pokusaj da ne rastes,
ni mrvu za inat
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi zivi
slobodno i ludo,
mozes da izmisljas, mastas,
da radis sve naopako.
U njoj i najvece cudo,
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis kad zazmuris,
ostaje zauvek tako.
Isturi hrabro i divno,
prkose detinjaste,
i lazi sebe samog,
sme se sve sto se ne sme.
I sme se vise od svega!
Jedino nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.
I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku,
dotrci blize zori,
na pragu ove pesme
tako se divno bori.
I kad namignes samo,
i osmehnes se polako
izbroj u sebi do deset,
i to u vecnost pretvori,
i sve sto zmureci smislis,
ostace zauvek tako!
Odluka
Zivot je sve nesto iz pocetka,
juce i prekjuce sutra ne vrede,
nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje dve iste srede.
Pa cemu onda razocarenja?
Ako je jedna ljubav - corak,
odmah se drukcije i lepse sanja,
i kad si najvise tuzan i gorak,
nekih se novih ociju setis
i shvatis da letis ...
divnije letis.
Ko je video da decak pati?
da kunja kmezav i da place?
Svaki put moras iznova znati,
da volis bolje da volis jace,
ne da se vadis,
ne da se tesis,
vec da se istinski do neba smesis!
Nema na svetu dve iste srede
dva ista utorka,
dva ista petka,
Sve nove ljubavi drukcije vrede.
Zivi se svaki put iz pocetka,
zivi se da se nikad ne pada,
da budes snazniji posle oluje,
i da se u tvom sruc vec sada
100 zlatnih zvezda unapred cuje !
Medjuvrijeme
[i][color=brown]Na svu srecu, ja ti ne mogu pomoci
i umoran sam od trazenja resenja,
koje je uvek na dohvatu nashih kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jacaju,
ali ne rastu.
A da zakoracis?
Ne, ne smes prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?
Ne kradi mi medjuvreme,
ako vec ne osecas svoje.
Postacu hladan i promenicu se,
ali kad-tad cu eksplodirati.
Ko ce da skuplja parcice? Ti?
Pa ti ne mozes da me skupis ni sastavljenog.
Ne kradi mi medjuvreme.
Ono nije nase.
Ono je moje.
I nije izmedju nas.
Ono je izmedju mene i mene.
Ne kradi mi medjuvreme,
bojim se - upasces u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaces medjuvreme
i ostaces zauvek sa mnom bez mene.
P.S. koliko god licilo na Miku
objavljena je u knjizi Nikole Vranjkovica
"ZAOVDEILIZAPONETI"
(dodala majra)
Kad sam bio garav
U ona tako divna i daleka vremena kad sam bio decak, imao sam u osnovnoj skoli druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaze Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolici, Petrovici ili Jovanovici, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikad se vise nece roditi. Ubili su ga Nemci u Drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad lezi negde ka selu Jabuci, kod Panceva, u velikoj zajednickoj grobnici Jevreja, Roma i Srba. Ponekad tamo odem, zapalim svecu i placem.
Cudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Secam se iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi, kao da nekom smeta, kao da je nesto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom bez razloga, prosto zato sto je Ciganin. Kad god neko nesto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni duzan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih ociju, i da se nocu druzi sa djavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevrsilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja zrikav kad smo plasili drugu decu. Naucio me je ciganski , pa smo nas dvojica govorili nesto sto niko ne razume i bili vazni i tajanstveni. Bio sam dosta nezan decak, plavokos, kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki djavo i ja sam tukao sve redom, cak i one najjace. Mile me je obozavao. Poceo je da krade zbog mene gumice, bojice, uzine, olovke ... i donosio mi je sa nekom cudnom psecom vernoscu. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krisom da vracam, sto je ponekad mnogo teze nego da se ukrade.
Mile Dileja je bio najveci pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Mnogo je lagao. Izmisljao je za mene ciganske pesme na vec poznate melodije, preradjivao na licu mesta one stare, koje je slusao od svoje bake i mame, i dugo smo, danima i danima kao u nekoj cudnoj groznici govorili o neobicnim svetovima bilja i zivotinja, o zlom duhu Cohanu sto jede decu, o snovima i kletvama, o cergama i skitnjama, i gorko i seretski, i tuzno i bezobrazno.
Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: los je djak zato, sto on ne moze da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu cini da je lepse, bio bi najbolji djak u razredu.
Jednog dana dosao je rat. Doslo je strasno Cohano koga se plase i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete, to je nesto u krvi. Cudno. Idite u neku cigansku kucu i kad dete u kolevci place, dete koje ne zna ni da govori, plasite ga Baba-Rogom, plasite ga djavolom, plasite ga cime god hocete vristace i dalje. Ali ako mu kazete, gledajuci ga u oci: Mir! Ide Cohano! Dete ce okrenuti glavu najeziti se i zaspati. U kucama Garavog sokaka u Pancevu tih prvih ratnih noci neprekidno su gorele svece, jer vlada verovanje da se Cohano boji svetlosti, posto je duh mraka i smrti.
- Cohano jede svece - kazu oni. - Palite zato jednu na drugu, da se produzi svetlost ...
Moj Mile morao je da nosi na ruci zutu traku. Tako su Nemci odredili. Zuta traka znacila je da on nije covek, nego Ciganin i da svako moze da ga ubije kad hoce. Bio je na smrt preplasen. Vodio sam ga kuci iz skole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Cuvam je i danas za uspomenu. I jednu belu, iz zloglasnog logora Dahau, na kojoj pise: Srbin. To je uspomena na drugog jednog, meni dragog coveka, koji nije iz ove, nego iz neke druge, mnogo tuznije knjige.
Dogodili se da smo jednom , vracajuci se tako, sreli nemackog vojnika. Jednog od ovih nasih domacih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je u slemu, pod oruzjem, a jedva sest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah cinilo mi se cak dobrocudno. Uperio mi je pusku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub.
- Cega se to vas dvojica igrate?
- Nicega - rekao sam. - On se boji, a ja mu cuvam strah.
- A sta je on tebi, kad mu cuvas strah? I dalje se smeskao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspem na prste.
- A koga se to bojis - upitao je Mileta.
Mile je cutao i gledao u zemlju.
- Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnice - kazao sam dizuci se i dalje na prste kao da cu poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
- A ti se ne bojis?
- Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji ce ga cuvati - rekao sam.
- A gde je tvoj stariji brat?
- Nemam ga, gospodine vojnice - kazao sam. Zato se i bojim kad sam sam ali pred ovim decakom to ne smem.
Ne prestajuci da se smeska vojnik me je poveo ulicom, isao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Ocekivao je, valjda, da cu zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, nista drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaces bez nosa.
Mileta su jednog dana odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao ziv. Cuvam onu staru zutu traku, presovanu u jednoj knjizi, kao sto deca u spomenarima cuvaju neki, samo njima dragi, presovani cvet. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoci, stanem uz njega da mu sacuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske druzine. Oni to zovu: muzicka kapela. Druzim se s njima i placem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kazu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu bas tako. i jos ponesto izmisljam i sad vec, polako neki dobri orkestri kao sto je Tugomirov ili Janike Balaza, Zarkova Banda, Dzanetova ili Milosa Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme.
- Iz postovanja - kaze mi basista Steva iz Silbasa. - Zao nam kad placete. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas.
I ja, evo vec godinama lutam i izmisljam pesme Roma. Romi - to je isto sto i Cigani, samo sto na ciganskom Romalen znaci i: ljudi. I uvek se pise velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strasno Cohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo u onom svetu mraka, korenja i tisine, kupi mom Miletu Dileji plisani sesir.
Uvek ga je tako mnogo zeleo.