Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina Umetnost

Basna

Roda, odevena u kostim od novog prolećneg perja,
i jedan sasvim olinjali, ćelavi djeram - ćaskali
- stojeći na jednoj nozi - i mudrovali iz dosade.

A znaš li, kazala roda, znaš li da nikada nećeš poleteti,
jer ravnodušni se linjaju,
a krila rastu samo od prevelikih želja.

Djeram ocedi kap vode s njuške i reče, žmirkajući limeno prema suncu:
lako je vama, gospodjo, kad ste udati za vetar,
a ja sam se zemljom oženio.

Pouka ove basne izgubljena je u perju roda koje su odletele.

Granica slobode

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još redji oni koji shvataju slobodu granice. "Ne zidaj vrata veća od kuće", kažu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina. Ovako sam to cuo: "Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću".

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Pećine

Probaću da vam objasnim neke obične stvari. Ali vas upozoravam:
najteže je razumeti ono što je razumljivo.
I najteže je čuti ono što vam prećutim.
Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost ušiju.

Drukčiji sam od ostalih i to je moja muka. Težak,
od jezgra načinjen, ja lečim metalnu potrebu
da briznem u gvozdeni plač od straha i lepote.

Ali čemu priznanja?
Ko je mene razumeo?

Kolačići od blata

Poznata je ona basna o lisici koja je zvala prijatelje u goste, pa umesila kolačiće od blata i motala ih u čokoladu i šećer. Što su gosti mogli, nego - da se najedu zemlje iz pristojnosti.

Kad god privirim u neki disko-klub, ja se setim te basne. Isti su to kolačići, ista je to gozba, samo što ovde gosti jedu zemlju od srca, kao da nikad ništa bolje u kulturi nisu videli.

Nije važno što će neko ostati sluhom feleričan. Nije važno što će neko ostati zaglupljen, jer ništa drugo ne radi, nego kao papagaj ponavlja onih dvadesetak hitova i to mu je celo obrazovanje. Nije važno što nam sportski tereni zvrje prazni, kad se ta ista omladina još kako dobro giba u zagušljivim prostorijama gde se dim može seći nožem i mazati kao puter. Nije važno što na koncertu, na izložbi slika, u teatru, mlade jedva možeš da izbrojiš na prste obe ruke...

Pa, dobro, a šta je onda važno, drugovi?

- Baš je odvratan dan - veli mi juče jedna učenica od sedamnaest godina, u kući njenog oca, za stolom njenog oca, dok njen otac i ja govorimo o Velaskezu i Čičikovu, Gariju Kuperu i Fokneru, Fišeru i Lunohodu, urbanističkom planu Limana III i debaklu OFK Beograda.

Ceo svet su za nju španska sela. Sedi i švaće gumu, ponekad napravi neki mehur koji prasne, pa onda opet žvaće i kunja.

- Baš je odvratan dan - kaže - kad nema disko-kluba.

A meni dođe, sramota me da kažem, dođe mi da je opalim šakom preko usta, da joj isteram tu gumu na uši. Eto, baš mi tako gadno nešto dođe u dušu i sam drhtim.

Otac sleže ramenima.

- Nije mi žao što ide u disko-klub - veli - ali mi krivo, brate, što je samo to interesuje. I ništa više...

- Ko je to Ajzenštajn? - upitao sam je.
- Fizičar. Tamo neka teorija. Mi smo učili da se zove Ajnštajn. Dobar štos, zar ne?

Štos ili ne, tek? stvarno se pitam ima li i drugih vrsta zabave? Bežanje u površnost je trenutno najlakši način da se preživi mladost. Onda dolaze godine preispitivanja. I mnogima savršeno nije jasno kako ih je to i zašto život zaobišao.

Pišem ovo sa malo tuge posle prekjučerašnjeg obilaska dva disko-kluba. Nisam mogao da sažvaćem kolačiće od blata, čak ni iz pristojnosti, a kamo li oduševljeno, od srca.

Đavo me zna - valjda pripadam onima koji su drukčije gladni.

Uspavanka

Svet ovaj, u stvari,
i nije
tako rdav i zao,
mada poneko place
i samuje
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slucajno pao.

Možda bi i noc da svane,
možda bi i noc da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuca postoje zato
da covek lakše diše.

I sklapam oci.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najprece:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi vece,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najpreceg:

kad se toliko lepote
u sebi cuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadic tog neceg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako ce vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoce,
i placa,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadic sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

licice jutro na tebe
više nego na druge.

Brige u levi džep!

Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare... I kukaju. Čak i kad ćute oni samo klimaju glavom, znam: oni glasno kukaju, oni riču od kukanja, duša im se kida u froncle.

Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Znam unapred o čemu će biti razgovora. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu (pre toga nepročitane novine bacio sam u korpu), da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari.

A ima ih. Verujte.

Juče mi je došla do ruku zbirka pesama za mališane "Dečak i breza". (Izdanje "Slova Ljubve" iz Beograda) koju je napisao jedan darovit, maštoviti, pošteni pesnik, poljoprivredni tehničar iz Vrbasa, Spasoje Labudović. Navikao sam već na gomile zbirki za decu i obično se libim kad vidim neko novo ime u zaglavlju, ali ovog puta vredelo je pokloniti poverenje piscu.

Labudović nije ni tako mlad. Piše za decu od 1962. i, tu i tamo, viđao sam njegove lepe, raspevane stihove, klesane u nekom mekom kamenu reči, čiste i nadasve humane.
Nije moje da raspravljam ovde ko je veći pesnik: Desanka ili Duško Radović, Ršum ili Dragan Lukić. Volim ih podjednako sve, jer imaju svoju ličnost u pesmi i nikad ih neću pobrkati sa nekim drugim piscem. Tačno znam šta je napisao Mića Danojlić, čak i kad nema potpisa. Ili Grigor Vitez.

Sad bih morao da se zabrinem što u Vojvodini ima malo dobrih pisaca za decu. I obraduje me ovakva knjiga kao što je Spasojeva. Obraduje me što ne liči ni na koga, što je svoj, što se ne stidi tradicije, što ume da napiše zrelu pesmu pravu:

"Napusti mesec stazu nebesku
i siđe, voćnjak da obiđe,
pa kada spazi punu breskvu,
ozari mu se lice riđe.
Pojeo mesec breskve najslađe
a da to ne bi znali seljaci,
on - da sakrije tragove krađe -
sve koštice u nebo baci..."

Vrbas je nesumnjivo jedan od divnih gradova zato što još uvek predano neguje literarnu tradiciju i uporno organizuje jugoslovenski festival mlade poezije svakog maja. Nije ni čudo, zato što vremenom iz njega niču pesnici kao što je Gojko Janjušević, Nedeljko Mijušković, a evo sada i Labudović i još nekoliko mladih za njima.

Ja sam duboko uveren da neću umeti da popravim ovaj svet u svoj njegovoj glomaznosti. Pa ni sebi neću udesiti da svaki dan bude sasvim naštimovan. Ali, dobro je kad u kuknjavi i pokunjenosti ljudi koje ste već napamet naučili, sretnete nekog novog prijatelja, makar i tako, kroz bezazlene stihove, provedete s njim jedno veče i on vam pomogne da brige i nevolje vaše i ovog sveta, stavite u levi džep, i zaboravite do sutra.

A šta ja znam. Možda i grešim. Možda bi mi i Labudović sutra dosadio da s njim provodim svako veče. Možda i on kuka. Uvek na isti glas, za istim stolom kluba ili kafane, uz istu porciju pića.

Zato je i bolje družiti se sa ljudima samo jedan dan. I posle ih se samo sećati.

Pokrecite se kroz razum bez saplitanja. Glatko.
Bez namere. Naprezanja. Opterecenja. I prisile.
Ne predvidjajte unapred dubinu nijednog zamaha.

Misle li da ste ukopani- ukopana je njihova misao,
jer nije u stanju da vas prati.

I placite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah.
U isti mah se u vracajte i odlazite i tamo i ovamo.
Istodobno zaboravljajte i pamtite.

Letenje je onaj trenutak kad napokon
shvatite da vas svako moze zameniti u svemu
osim u sopstvenoj smrti i sopstvenoj besmrtnosti.

Razglednice

U doba mog detinjstva igrao sam se poste.
Sakupljao sam lisce dok idem od skole do
kuce. Svakom bih listu, uz osmeh, nesto
lepo prisapnuo, najlepse sto sam cuo i
video tog dana.

Sa druge strane lista saptao sam adresu.
Hiljade izmisljenih imena neznanih lijudi.
Milione imena.
Sve bih to onda, ovlas, zapecatio poljupcem.
I pustao niz vetar.

I evo sta se sad dogada, sad posle toliko godina!
Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati.
Ponovo sakupljam lisce i citam odgovore
pisane rukopisom zilica koje venu.
Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom
rane jeseni koju umem da citam. Nije
tesko nauciti. Samo malo zazmurim. Ovlas.
Kroz trepavice. I disem polako vetar,
A vetar se i ne cuje drukcije, sem nozdrvama
i usnama.

2.

Katkad su razglednice vrlo cudne. Na jednoj
strani pise nam Iaoce sa neke poste stare
dve i po hiljade godina:"Ko zna da ne
zna - najvisi je."

Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja.
Misel de Montenj. Francuska, I 553;
"Ko misli da nista ne zna, taj ne moze ni
znati da nista ne zna".

Zar ti to ne 1ici po malo na igru »pokvarenih
telefona"? Kad reci putuju kroz vekove,
svako ponesto dopise ili izbrise. Ili sve
izvrne naopako, po svome.
Tako nastaje usijani vrh covekovog uma:
poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod
i kaze: "Poslovica je svemir u zrnu
zita."

3.

Noc' polagano zri. Cuje se lepet krila. To se
vetar umorio. Sleteo je na krov i kjuje
oko dimnjaka staklene perle retke kise.

Od mnogo misli izaberi jednu, najvazniju.
Bavi se samo njom, dok je sasvim ne
savladas, kao veliki dzudista jedan munjeviti
zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac,
kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode,
samo njemu znan rez na srcu.

Uopste nije vazno imas li neuredne dzepove,
neurednu frizuru i domace zadatke.
Najveca nevolja na svetu je, sine moj, imati
neuredan um.

Neregrutovani heroj

Ne razumem se ja
u mudrost kamenja što miruje,
i to mi je sva krivica.

Možda sam samo zbog ljuljaški
imao obraza da ostanem
ovom svetu u gostima.

Šta inače da radim,
ovako divno pogrešan
sa ovih milijardu ptica
u mojoj krvi i kostima.

možda postoji molitva
koja sve rešava
i sve prašta.

Možda i u kockicama
uzidanim u drumove
živi neki nemir,
neprestan
i dug.

Ali,šta ćemo,
kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta,

od aprila do septembra,
pa od septembra do aprila,

i onda ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

Slutnja

Kao kad zaroniš do dna mora,
A samo kamenčić zgrneš u dlan,
Tako ti počne neka zora,
Tako se završi po neki dan.
I suze detinje kaplju sve teže
Na snove prazne k’o prazne mreže.

A nekad onako, kao od šale,
Padne pred tebe zvezda prava,
A ti je šutneš vrhom sandale
I odeš dalje. I kad se spava,
Kad nebo zaljulja sva svoj klatna,
Čitava noć ti od snova – zlatna.

Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se ređaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
Jastuk kroz život i dalje plovi.
Samo je nešto teža glava.
Manje se sanja – više se spava.

Šta je najveće

Nebo je nešto beskrajno,
duboko i široko,
pa ipak,
kao od šale,
stane u svako oko.

Jer oko je veće,
i veće,
i najveće od svega.
Veće od grada.
Od brega.
I veće od moga tate.

U njemu može da živi
neznanih svetova bezbroj.

U njega ptice dolete.
U njega putevi svrate.

U njega uplove brodovi.
Dogegaju se kuće i trgovi.

U njega dojure autobusi
i dotrče svi moji drugovi.

Jer nebo je kao sva mora.
I još jedanput toliko.

Njega nikada nije
propešačio niko,
ni oplovio niko,
ni obleteo niko.

Jedino ako mama
u moje oko došeta,
tad nema mesta za nebo,
za ptice,
za mora široka,
jer mama je veća od neba
i veća od celoga sveta.

I veća od oba oka.