Kud odoše misli moje,
dal ih krade pomrčina;
ko u snove moje dira,
dok ih čuva mesečina?
Ko to dira uspomene,
sećanja na prošle dane;
ko li krade divne snove,
u mladosti posejane?
Tihi šapat bistrih vrela,
šumarke i vinograde,
usne vrele, pogled dragi,
ko sećanja moja krade?
Nestali su mnogi snovi,
a znam da su bili java;
dal ih možda vetar krade,
il je vreme zaborava.
Stani malo
kud se žuriš tako,
ej živote,
polako, polako.
Do mladosti
tako nam je stalo
ej živote,
bar uspori malo.
Da se vreme
malo zaustavi,
tračak nade i
sreće nam pruži,
a da mladost
kao večnost traje
il bar malo
neka se produži.
Stani malo, kud se žuriš tako,
ej živote, polako, polako.
Sviraj mi Cigane
i ove noći,
krčmaru stari
napuni čaše,
duša je moja
u samoći,
i zato pijem
uz tamburaše.
U krčmi staroj
prepunoj dima,
ispijam čaše
telo mi gori,
i pevam, pevam
uz tamburaše,
dok Mesec tiho
nazdravlja zori.
Svirajte, pevajte
za društvo naše,
svirajte Cigani
nek krčma ječi;
boemi piju,
sevaju čaše,
vinom se duša
boema leči
Raskriljene želje
u grudi se slile,
dok Mesec caruje
po nebeskom svodu;
u mekoj postelji
satkanoj od svile,
dva anđela lebde
u snenom pohodu.
Treptaji u srcu,
čežnja uzavrela,
tihe otkucaje u
munju pretvara;
dva pogleda živa
u vatri se srela,
što u sivoj noći
vidike otvara.
Razliše se tragovi
nabubrele noći,
buknu nemo svitanje,
vidokruzi nade
u čudesni osećaj,
srca u samoći,
da u strepnji nemira
svoju sreću grade
Sviraj mi, Cigane,
ove noći,
ne pevaj žestoko tako,
duša je moja
u samoći;
ti pevaš Cigane,
ti pevać,
a ja bih plako.
Pevaj mi tiho
pesmu moju,
pesmu boema,
veselu, dugu;
pevaj mi, Cigane,
do zore bele,
Zajebi srdžbu,
bole i tugu.
Krčmaru, donesi
još jednu duplu,
podvlači recke,
ne čini greške;
evo ti šešir,
a štap ti ne dam
Cigan me prati,
čaršijom peške.
Po Eruškoj se gori glasi čuju,
divni glasi i lepota tona,
dal se ptice pesmom nadjekuju
il to zvone manastirska zvona.
Šesnest zvona, šesnest manastira
kao cveće kite Frušku Goru.
Ponikoše u vremena davna,
svakog jutra najavljuju zoru.
Pa Karlovci, izvor bogoslovlja,
u blizini Krušedol nas čeka,
zadužbina majke Angeline,
ta lepota još iz srednjeg veka.
Fruška Goro, sačuvaj lepotu,
manastire i ikone naše,
tu lepotu, ponos pravoslavlja,
što od naših predaka ostaše.
Opija me miris tajne noći,
drhti krošnja klodom obdarena,
srce bije u ritmu nemoći,
dve jabuke il su nedra njena.
Dok se jutro umiva u rosi,
nadahnuto plavetilom s neba,
svako zrno novu snagu nosi,
sve je nežno kao kora hleba.
Vetrić mili budi klasje žita
i miluje kukuruznu svilu,
dok se Mesec kroz oblake skita,
sanjar sanja nedohvatnu vilu.
Tu je želja od života slađa,
svakaj vora tajnom ushićena,
da procveta i ponovo rađa
dve jabuke il su nedra njena.
Nađoh se negde, tamo daleko,
gde plavetilu ne videh kraja,
odsjaji zvezda, gore i dole,
nebo se s morem beskrajno spaja.
Titraji zvezda, pogled mi plene,
more treperi u tihom bljesku;
odnekud glas me delfina prene,
i pljusak talasa po morskom pesku.
Dok gledam barke kako se njišu,
odjek sirene, zvonko zaječi,
i tako snažne, uspomene pišu,
reči bez slova, odjeci bez reči.
Eno i zornice, najavljuje zoru,
u roju zvezdanom, Mesec se mlađa,
a žarki odsjaj, sija po moru,
i tiho šapuće, Sunce se rađa.
Vreme odnosi
darove života,
znam da povratka
nema više,
al još me greje
tvoja toplota,
dok život nove
stranice piše.
Godine ipak
odnose svoje,
samo toliko
i ništa više,
život leprša
dok je u dvoje,
al uvek nove
stranice piše.
Životna igra je
pomena vredna,
al vreme surovo
tragove briše,
srca ostaju
ljubavi žedna
dok život nove
stranice piše.
Ti si izvor
što mi život znači,
sve sam žeđi
tobom ublažio;
ti si jutro
što dobrotom zrači,
samo Bog te
meni podario.
Ti si bila
moja zvezda sjajna,
što me prati
nesebično štiti,
divan cvetak,
moja ruža bajna;
to si bila i
uvek ćeš biti.
Ti si bila
moj život i nada,
svetlost Sunca
koja jutro budi;
ti si bila,
ali si i sada,
dah proleća
što mi širi grudi.
Dva cveta zajedno rasla
cvetala kao i drugo cveće,
puni mirisa, čežnje i nade,
da dočekaju i dane sreće.
U svetlu Sunca i bela dana,
u tihoj noći i u tami
dva cveta zajedno rasla,
uvek zajedno, a uvek sami.
I tako prođoše godine mnoge
nikad ne dođe željeni petak
ostade samo pusta želja,
da nikne i neki novi cvetak.
I dugo, dugo cvetaše tako
na svetlu Sunca i u tami
dva cveta zajedno rasla,
uvek zajedno, a uvek sami.
Dugo, predugo, nigde te nema
u vidicima naših htenja,
a život nova nadanja sprema
i vidokruge naše menja.
Sećanja u seni stalno se roje,
zvezdani svici blistavo sjaje,
vetrovi donose poruke tvoje
da ljubav još uvek beskrajno traje.
Stišava se fulkan, krvi uzavrele,
u noćima davnim razbuktali smeh,
dok vetar raznosi latice uvele
u duboku prošlost sakriveni greh.
Srce mi govori da ćeš ipak doći,
poruke bez reči sa pogledom golim.
probude se davno uspavane noći
i tihi šapati, još uvek te volim.