Još kao dete zavoleh svet ptica,
valjda zato što sam uz šumu rasto,
od svake ptice pesmu poznadoh,
to beše pravo ptičije carstvo.
O, koje li čudne lepote
u zoru kad se Sunce rađa;
klikću, pevaju, guču, fijuču,
pa ne znaš da li je pesma
il neka ptičija svađa.
Vide se buduće ptičije majke
kako u gnezdu uporno leže
ne znam koliko dugo to traje,
ali sve dok se ptić ne izleže.
Kako ih samo čuvaju i hrane!
Dok jedno odleti hranu da traži,
Drugo nad gnezdom bdije i lebdi,
ko neki vojnik dok je na straži.
Priroda ima zakone svoje,
na hiljade raznih granica,
pravila igre svi dobro znaju:
To je veliko carstvo ptica.
Mirno teče plava reka, pored reke gusta šuma;
srete jedan ribolovac strasnog lovca, svoga kuma.
"Stani", glsno povika ribić, čekaj samo da stavim mamac
sad ćeš da vidiš šta se radi. Hajde ne čekaj! Skači u čamac!
Slušaj, kume, da ti kažem,juče sam bez neke muke
za vremena nešto malo ulovio četir štuke.
Stani, stani makar malo slušaj kume ti sad mene
Kad sam ja u lov pošao poveo kerušu i neko štene.
Čim je keruša u šumu zašla odmah je neku divljač pronašla.
Zalaja keruša, čujem i štene teraju nešto pravo na mene.
Stigoše meni tako blizuna neka dva, tri metra,
odjednom, kume, veruj meni, ugledah jednog velikog vepra.
Jest, istina, istina je kume. Vidim mu onu dugačku njušku.
Ja skočih čuješ li, kume, dohvati moju lovačku pušku.
E, stani malo, čekaj kume, da ja tebi kažem nešto.
Svi to jako dobro znaju kako kumić peca vešto.
Čim zabacim udicu molu, a plovak zadrma oma.
Za tili časak da vidiš kume izvučem nekog velikog soma.
Slušaj samo da ti kažem, kolika je somina bila.
Veruj kume istina prava, bio je skoro dvadeset kila.
Stani, stani sad ti kume! Nije šala, gde je moja priča stala?
Da, uzeo sam pušku pravu. Okidoh hitac jadan pa drugi
i pogodih ga pravo u glavu. Istina, istina je kume!
znaš kolika je veprina bila? Nije lovačka priča kume,
bio je skoro dvesto kila. E, pa stani! Čekaj kume!
Mogao sam i ja reći da je onaj som od juče,
bio mnogo, mnogo veći. Što s se tako zamislio?
Hajde uzmi, popij malo. Uvek si delija bio do čeg ti je sada stalo.
"Mislim ja o sebi kume, al i tvoju priču pratim.
loše mi se piše kume kad se prazne torbe vratim."
"Meni je svejedno kume. Ja sam uvek dobre volje,
samo da ti nešto kažem; ni kod mene nije bolje.
Sad popimo još po neku, pa neka nas sreća prati.
Ribu ćemo da kupimo, al to ne sme niko znati.
Mala Aleksandra
kad brata naljuti,
on joj samo kradom
strog pogled uputi.
Okrene se vešto
da napravi štos,
a onda je malo
povuče za nos.
Al to Aleksandru
najviše zaboli,
zato što svog brata
neizmerno voli.
I on voli svoju seju,
al se pravi važan,
kao, on je muškarčina,
ogroman i snažan.
Hvalio se mali Sreta:
"Veliki sam ja atleta!
Sa dedom sam čuvo ovce,
preturao prazne lonce.
Preskao preko plote,
kido vunu kad semota,
razbio sam četir čaše
nasred stare kuče naše.
Slomi o sam ovci nogu,
i još mnogo štošta mogu.
Sad javite svud po svetu,
nek svi znaju za atletu!"
Jesen zatutnja
niz proplanke
surovih bespuća;
kozjih staza.
Lišće treperi u
nemoj strepnji
od prvog "zubatog"
jesenjeg mraza.
Po koji žir
između grana
nemolo pada na
zemlju meku.
Požutelo lišće
s grana opada
i tužno poleće
u nabujalu reku.
Severec nemilo bije;
u roju donosi
latice bele;
dok jata ptica
visoko lete
i ka dalekom
jugu se sela.
E, pa da čujem,
vi, mali klinci,
tu sam vas,
tu sam vas čeko.
Da li ste čuli
i da li znate;
kako se dobija
zdravo mleko?
Eno tamo,
ona planina;
tu raste prava
planinska trava;
ona je puna
vitamina,
a travu pase
domača krava.
A onda, deco,
samo da znate,
pamtite dobro
šta sam vam reko
iz njenog kravljeg
organizma mi
dobijemo zdravo mleko.
O pčelama malim
kruži divna priča.
Kažu da su pčelice
najvrednija bića.
Preko celog dana
neumorno rade;
iz mirisnog cveta
slatki nektar vade.
Pa onda taj nektar
pretvore u med;
u njihovoj družini
vlada rad i red.
To bi, draga deo,
bila priča cela
pa se zato kaže;
vredan je ko pčela.
Mala Danijela
ne zna šta su muke.
Kad nešto zamisli,
njoj ide od ruke.
Zadaću napiše,
posprema po kući,
još po neku napamet
pesmicu nauči.
Kad pesmicu govori,
bez i malo treme.
voli da se igra
al je muči vreme.
Trenira karate,
ništa joj ne fali,
ali kad je naljutiš
šamar ti opali.
Stalno plače
kao beba,
a već mu je
pet, šest leta.
Tuži seju,
tuži brata,
na stolu mu
knjiga smeta.
Čim ustame
već se kmezi.
Stalno zove:
"Mama, Tata!"
Ne prestaje
da se žali,
čas na seju,
čas na brata.
Jednog dana,
iznenada,
poče slova
sam da piše,
te zaključi:
"Nisam beba,
ne smem da se
kmezim više!"
Čim se svane, već ustane;
njeno ime je Mirela.
poale kraće toalete,
za klavir bi odma sela.
Svojim, nežnim prstićima,
kako vešto tipke dira;
tako mala devojčica,
Bože,kako lepo svira.
Još ni sedam leta nema,
a muzikom da se bavi,
danju , noću stalno svira
talenat je dete pravi.
Vrpolji se
mali Sreta.
levo, desno
sve mu smeta.
Ljutit, zove
babu, dedu
i ostale
sve po redu.
Bako, bakice!
Hajde daj,
daj donesi
topao čaj.
Dobio sam
kijavicu.
Daj i nošu
za zadnjicu.
Gde si tatice
pa i ti mama?
Gde ste, gde ste,
šta je s vama
kako da vam
nije jasno,
dođavola,
sad je kasno!
Jednog divnog i tihog dana
rešili tako mama i tata
da mojoj nešto starijoj braći
podare još jednog malenog brata,
Ne znam baš kako to ide,
ali oni se mnogo vole i
eto tako, kao što znate,
rodi se i jedan lepi Đole.
Kažu: Đole je slatko dete,
tako govore strine i tete,
iako ne ume još ni da priča,
mnogo je pametan isti ko čiča.
Svi ga gledaju, mnogo ga vole,
samo ga dirkaju i ljube vazda,
ali kad Đole poče da priča,
uzviknu jasno: "Samo da znate,
lepi Šole je ovde gazda".