Volela si kišu
dok tiho pada,
da slušaš njene
divne uspavanke,
čovek je srećan
dok sreći se nada,
opčinjen snovima
ljubavi surove i slatke.
Dok slušaš besedu,
tih kišnih kapi
kad tiho odjekuju
prostori suri,
jedan te pogled
ko senka prati,
srce te zove,
požuri, požuri.
U duši skrivam pljusak
toplih milovanja,
dok kapi kiše padaju
kroz lišće nabujalih grana,
o davnim snovima
srce još uvek sanja
i čije tiho šaputanje:
"Volim te, volim te",
što ga vetrovi odnose
u svitanje dana.
Pesma mi je ponikla u duši,
pesma tugu u radost pretvara;
sve prepreke u životu ruši,
a vidike široko otvara.
U pesmi su i život i nada,
svetlost Sunca, što nas jutrom budi,
plodna polja, miris vinograda,
dah proleća, devojačke grudi.
U pesmi se rađa izvor sreće,
ponos roda, ljubav i dobrota;
pesma zrači ko u vazi cveće,
pesmaj deo lepote života.
Misli mi lebde
među oblake,
vetrovi seju
latice bele;
u mašti čujem
nežne korake,
osećam dodir
i usne vrele.
Miriše proleće
u njenim grudima,
a u nedrima
jabuke zrele;
dok vaera gori
u plavim očima
osećam dodir
i usne vrele.
Po bujnoj kosi
latice snežne,
usne rumene
ko trešnje zrele,
dok slušam tihe
šapati nežne,
osećam dodir
i usne vrele.
Daleko je rodni kraj od mene,
vremena se silno izmeniše,
ali srce čuva uspomene,
da ih vrame nikad ne izbriše.
U snu snevam, šume i livade,
staru majku, običaje sela,
šapat vrela, rodne vinograde,
divne noći, posela i prela.
Slušam škripu đerma na bunaru,
gledam vino kako se pretače,
lavež pasa i kuću brvnaru,
dah ognjišta i miris pogače.
Izobilje i bogatstvo celo,
al je ipak prazno srce moje,
dečja radost, ono malo selo,
sve najlepše tamo ostalo je.
U mirisu proleća i jutarnje rose,
gordo korača starica smela,
s motikom u ruci, a noge bose
i vidnim bolom, u naborima čela.
Kad podne oglase crkvena zvona,
rupčićem trlja, znojao lice,
vraća se krhka, slomljena, bolna,
s mislima sgusnutim u tugu pačenice.
Ponovo sama, pred kućnim pragom,
mukla tišina, nikoga nema;
ni stari psina, da se oglasi,
i on na pragu, spokojno drama.
Ko da joj pruži, bar čašu vode
podari osmeh, životu svirepom,
na škripu vrata i tihi jecaj,
jedva da psina, odmahne repom.
Ona je bila mlada i lepa,
stasali zajedno u malom selu;
oči joj sjaju ko dva bisera,
neko božanstvo u njenom telu.
Ta ljubav beše divna i strasna,
kao da živismo u velegradu;
u srcu spontano nikla je sama
ko neka voćka, u vinogradu.
Tu je cvetala mladost jedna,
u šarenilu raznih boja,
uz pregršt toplih poljubaca
pala je nekad i suza koja.
Sve je moralo da bude tajna,
a mi smo samo ljubav hteli;
ljubav ponekad granice nema,
to nismo smeli, to nismo smeli.
Kroz poljanu
Sunce hita,
cvrčak svoju
pesmu peva,
razliva se
miris žita
uz čarobnu
pesmu ševa.
Neumorni žeteoci
klasje žanju
duž atara,
stari deda
darežljivo,
skida krčag
sa samara.
Sunce prži,
suton dana,
oko stoga
kljuse hita,
klasje puca
pod nogama,
pršti zrno
sa kopita.
Na proplanku kraj izvora
procvetao bagrem mlad,
raširio bujne grane,
u mirisu divan hlad.
Svud okolo cveće raste,
pretaču se razne boje,
jedna divna ruža bela
osvojiće srce moje.
U mirisu njenih bulki,
video sam ceo svet,
a na srcu žarka želja
da uberem jedan cvet.
Priđoh samo malo bliže,
al me pecnu kao strela,
neka ljuta bodlja mala,
verni čuvar cvetnog tela.
Od dodira tela gore,
srca biju, traže leka,
u tom žaru bodlja ljuta
postala je nežno meka
Kako vreme brzo prođe,
život kao reka teče,
mislim, eto, tek se svanu,
a odjednom dođe veče.
Uveli su i pupoljci,
dobrih snova, lepih želja,
pa i tebe nema, druže
da obiđeš prijatelja
Sve je brzo prohuljalo,
prijatelji, lepe žene,
za utehu ostadoše
izbledele uspomene.
Obzirem se oko sebe,
kao da mi nije jasno,
dal sam nešto propustio,
ali sada sve je kasno.
Mesečina noć se razotkrila,
u mirisu plavog jorgovana,
ruža bela divan san usnila,
pa je zora prevarila rana.
Sunca prosu zrake ispod grana,
vetar piri mrsi joj latice,
prigrli je grana jorgovana,
dok joj rosa rashlađuje lice.
Bela ružo puna pupoljaka,
latice ti kao Sunce sjaju,
štitiću te od crnog oblaka,
i skrivati u svom zagrljaju.
Svojim ćeš me cvetom okititi,
dok se budim u svitanja rana,
mirisom ćeš polja natopiti,
u naručju plavog jorgovana.
Sa prolećem i život se budi,
dok se ptice sa pesmom nadmeću;
miris cveta osvežava grudi,
jata ptica sa juga doleću.
Devojče se umiva u rosi,
uzavrele usne, bujne grudi,
povetarac latice raznosi,
u srcu se živi oganj budi.
Pesma ptica i šapati vrela,
pored staza orošene trave;
stari zvonik na sredini sela,
zvonkim glasom oglašava slave.
U lepoti seoskih sokaka,
prepleću se običaji sela,
svako veče pesme devojaka,
proševine, posela i prela.
Vreme neumoljivo
prolazi,
ali sećanje ostaje.
Kasni popodnevni sati,
Sunce se pustilo
na vrhove lipovice.
Tišinu razbija
pesma zrikavaca,
tvoja me senka
stalno prati,
i oči što sjaju
kao žeravica.
Halapljivo prebiram
prazna sećanja,
miris otkosa trave
i zrele vinograde,
gde smo za sve neshvatljivu
mrežu pleli.
U trci izgubismo
neuhvatljive godine
za koje nema
povratka i nade,
ali to je delić
naše istine,
mi smo se voleli.