Juce, danas, sutra
Molitva u tisini dolazi tacno tamo gde treba,
u Bozje usi
ko nam daruje jedno veliko “izdrzi”!
Kao amajlija koja nas vodi kroz zivot.
Osetio je blagi umor kako se u talasima siri preko njegovog tela. Pogledao je na svom rucnom satu i iznenadio se kako vreme brzo leti. Desnom rukom je skinuo naocare i polako ih smestio u crvenoj futroli na kojoj se sijao preljepi zlatovez. Bio je poklon za njegov sezdeseti rodjendan.
- Moja Jelena zna uvek da me pogodi tacno u srce – prosaputao je tiho, samo za sebe, a na usnama se sirio blagi osmeh. Znala je da jako volim narodne rukotvorbe, jer su oni odraz jedne kulture,odraz vremena koje prolazi.
Odjednom je cuo jak tresak stakla na podnim plocicama u kuhinji. Uperio je pogled u tom pravcu. Siroki, otvoreni prostor, spojena kuhinja, trpezarija i dnevni prostor u jednom, omogucili su da vidi sto se to desilo. Malo se podigao sa stola, al se opet lagano zavalio, zeleci da se glasno nasmeje. Video je da je sve bilo u redu, pa saleci se uzviknuo:
- Nazdravlje duso! Jel sve u redu!? – malo je povisio ton u kom se naslucivala mala zabrinutost, da bi mogla Jelena da cuje, jer se niz prostor sirila njihova omiljena pesma “ Duso moja” od Kemal Montena.
Jelena je vec pokupljala delove polomljene staklene case, pritom pazeci da se ne ozledi. Polako je podigla pogled, nasmesila se onim pogledom koji je on jako voleo, poslala jedan prkosni pogled, onaj njeni posebni. Znao je da je htela da kaze:
- Eto desilo se, pa sta - ali je samo tiho prosaputala - Nije sve vecno, nek je nazdravlje!
Nasmesio se, ali sad malo glasnije i utonuo u svoja razmisljanja u to doba dana. To mu je godilo, jer se tako opustao i relaksirao.
Jelena je bila moja prva, jedina prava ljubav. Sve je ostalo bilo samo traganje za njom, za njenim likom, njenim osmehom. Bio sam presrecan sto smo opet zajedno, uprkos zivota koji nam je toliko toga servirao. Znao sam da nikome nije lako u zivotu, ne ide sve tako glatko kako bismo mi to hteli, al se zivot sa nama zaista previse igrao.
Covek je ponekad na vrhu, srecan, uspesan, da bi se u sledecem trenutku kolo srece okrenulo i on dodje do dna. Nase dno je bilo zaista preduboko. Kad samo pomislim da sam izgubio svaku nadu da ce jednog dana opet da me ogrije sunce.
Ali, Gospod je zaista veliki.
Bilo je to tako davno, a kao da je bilo juce…
niko650
Paperje na vetru
Noću me najviše zagrle prošlost i uspomene…
Uz kapljice muzike, što na sve me seća…
Prigrlim samoću, drhtimo skupa i tražim reči da prenesem osećaje…
I onda tako, opet stignem do njega… očiju… i imena…
Volim da se sakrijem u njegovom imenu…
Osetim se kao cvet lavande skriven u ukrasnom kavezu prekrivenom najfinijom svilom…
Jačina njegovog imena me čuva, šapuće mi tiho najsuptilnije utehe, mazi me u snovima i teši kada njega sanjam…
Zarobim se tamo gde se sreću java i san, tamo gde ga nepodnošljivo volim…
Tamo gde se sećam šta sam sanjala a ne mogu to da pretvorim u stvarnost…
I onda zažmurim…
Tiho izgovorim to ime i nateram se da svako slovo urežem duboko u pore na licu…
Dodiruje me nežno i pokušava da dopre do svega onoga što on ne želi…
I rastužim se onda…
Sklupčam se u nekom ćošku svih svojih pisanja, svih svojih šaputanja i svih svojih snova u kojima lepršam kao paperje na vetru i činim sve tako rastresito neodoljivim i baršunastim…
I žalim, što ne mogu da to promenim…
A ni sebe…
virada
Od početka, bez kraja...
Sve dolazi, sve prolazi
i jeseni i zime, proleća
i žarka leta,
samo pesma plavog okeana
i dalje peva,
huče školjke,
bisere prosipaju,
talas za talasom
i dalje gruva,
od iskona,
od početka,
bez kraja,
ka horizontu...
Čekam te,
na sredini mora,
da udahnem plavetnilo
tvojih očiju...
...plavlje od safira.
Trenutak kada je Bog zaćutao
Sedeo je tako na oblacima, na svom zlatnom tronu, sed, bradati Starac okružen serafinima, heruvinima, prestoljama… kao i uvek, namršten, zamišljen. Rajske dveri bejahu otvorene, stepenište od cirussa počišćeno, a podrazumevana svetlost je obasjavala paperjasto i sveto okruženje. Zvuci harfe prostirali su se od niotkuda i svojim kontinuiranim tercama naglašavali su još veći spokoj u kome su plovili dani, vekovi, Eoni.
I sve je to normalno i ništa neobično ne bi izgledalo da Mihailo i Gavrilo ne stadoše ispred Starca, pokloniše se i gledajući u belu površinu gusto kondenzovane vodene pare, u jedan glas progovoriše:
- Jahve svevišnji, stvoritelju svega, od Dobroga do Zla, Petar na kapiji stoji i javlja da imaš posetu neočekivanu.
Na te reči bradonja pomeri ruku koja je bila u položaju ’Rodenovog Mislioca’, još više nabra čelo:
- Neka priđe!
Žagor se stiša, harfa utihnu. Poštapajući se žezlom od vulkanske magme, pred tron nebeski stupi rogato stvorenje , sa neljudskim likom, ovaploćeno Zlo iz svog ovog Dobra.
- Kazuj šta imaš otpadniče naše sfere, prognana zveri i zanavek prokleta da luta? - Zagrme Jahve i munje pocepaše etar iznad njegove glave.
Nečastivi se podupre žezlom sa obe dlakave šape i velikim kandžama, malo ispravi pa poče:
-Hej, stari moj, ne veruješ očima svojim da ti Šejtan oblake gazi, ali eto mene u času ovom. Već odavno gospodarim limbovima, podzemljem i nakazama većim nego što sam i ja sâm, na mome tronu u centru Zemlje, tamo gde milosti nema pa čak ni za mene, a sedesmo nekad zajedno za Carskom trpezom, ispijali nektar donešen sa Edenskih, hladnih izvora, pričali o Postanju, grehovima, o Velikom daždu što zatre sve. I dođe čas kada se usudih da sebi stvorim trpezu od ljudskijeh kostiju, telesa, sa bokalima punim krvi…tople, lepljive, slatke. Ti i tvoji Glasnici to ćete nazvati grehom a ja jednostavno ‘ravnotežom’… neminovnom. Avaaaj, pa mi smo u istom ‘svetu’, u dve dimenzije, što ga spaja kaldrma popločana od cigli Dobrote i lepo zapakovane strahote. I opet, kažem ti, večnost je u trenutku, a mudrost spava u svome kutku.
Pustio sam Dantea da prošeta mojom menažerijom, i potraži svoju milosnicu. Čak i meni je drago bilo na šta se smrtnik usudi zarad njenih sokova, bokova, i ono 'malo' titraja koje nazvaše Ljubav.
Hmmm, ta Reč se ne izgovara u mome Carstvu kao u tvome. Ona se ovde šapuće... harmonično, blago, slatko, pomalo i dosadno, ali Tamo se urla njeno ime, grebe zemlja, krvari reka Stiks i na samu pomen jer ima veličinu, ima značaj. Šta je Dobro u svemu dobrom ako nema Zla da to pokvari, da ga uzvisi?!
Razmisli Oče... da nema nas ružnih, ne bi bilo vas lepih. Noo, kao što reče neko: 'Lepota je u oku posmatrača'.
Pre nego li se vratim u svoju lakrdiju a tebe ostavim u svome blaženstvu, pogledaj dole, duboko u ispod površine plavog okeana, oslušni pesmu delfina, onog što na leđima nosi Sveti Gral koji mi je bio u rukama a ne na Poslednjoj večeri tvoga Jedinca, koji je ionako nedostajao na stolu, i videćeš da to nije drveni pehar već srce… osuđeno da doveka pliva sa njim.
I ne pitaj se više šta je to prokletstvo i blagoslov!!!
Hajka
Hodao sam s' vukovima čopora kroz nepregledna šumska bespuća, kroz vazduh lepljiv prepun krvi,
crven, crveniji od samog pakla gde je svaka misao i reč zaboravila na oprost.
Preklane košute leže u polutami svojih strasti, tamo negde iza grmova, tamo negde gde ne prolazi samilost, možda samo prošlost,
i zemlja upija krike bludnica što se usudiše podati svoju nesmotrenost.
Čopor je negde iza mojih pleća, prati me, dahće po tragovima blata pokušavajući da shvati zašto im čula nisu tako izoštrena i odrede mi pravac, smer moje putanje.
Čujem... srne se batrgaju nad lešinarima izroda koji žele samo kosti da posisaju koji prolaze pored tih grmova i hrpe usahlog mesa.
Opet hajka, opet se bezglavo goni otpadnik vučji.
Pregazio sam potok, grabio do jazbine gde sam ostavio divlje snove da me čekaju dok se ne vratim i branim ih očnjacima koji nisu otupeli u beznađu.
Čekam vas ispred našeg brloga, samo našeg. Namirisaćete već trag svojim poganim njuškama koji vodi do onog što nikad nećete imati.
Hmmm... gde ste!?
Moja ljubav! - Danila Terzic
Moja ljubav!
On vam razumije sve,
ma razumije se u cijelu vasionu!
Pa on vam umije od običnih jagoda,
pretvoriti svojim prstićima,
najslađe i najukusnije jagode,
koje nikad do sada niste jeli,
a kako bi i jeli,
kad on to samo za mene čiriba-čiribu,
ništa drugi!
A da vidite kako umije samo da voli.
A još ne znate,
kako se mi znamo samo posvađati
oko toga ko je više izbrojao zvijezda,
pa ko je vidio više zvijezda padalica,
pa se onda svađamo ko je kakvu želju zamislio,
a oboje znamo da je želja ista,
Da ga volim da me voli do dna vremena.
A moram da se požalim, loš je vozač,
jer kad se vozimo u autu obavezno je ruka u ruci
pa baci i koji poljubac na ruku,
a nekad se zbuni pa poljubi i svoju,
psst, neću dalje...
On čak posjeduje najjaču, a
najnježniju vojsku na cijelom svijetu,
ni Sulejmanova mu nije ravna,
nepopjediva broji samo deset vojnika i svaki je moj,
pun snage i nježnosti.
A da vidite kako on umije izgledati
kad se tek ošiša,
za kaznu se ne gledamo deset dana,
pa mu poslije tog nabrajam
da bi ja to bolje odradila,
pa mi obeća da će sljedeće šišanje moje ruke imati posla.
Eto niko to ne može da razumije,
jer to tako niko ne umije,
jer niko se u sva ta čuda baš i ne razumije.
A ljudi moji on tako divno umije reci Volim Te,
prosto mu povjeruješ.
On se razumije i u u nježnost,
i umije da je podari svim stvarima.
Moram da priznam obara me s nogu ta njegova tišina,
tada tišinom šapuće samo srce.
A za mene ne postoji gravitacija,
jer on je odgovoran za to, kažem ja umije sve...
A samo da vidite koliko on umije da kasni,
ja mu kažem čekaj u 19:49h
i on tako čeka sve do 20:11h,
pa onda zbog mene ne stignemo gledati zalazak sunca!
Čak se razumije i u plemenite materijale,
ispunjen je njima, sav mi je na zlato...
Ne posjeduje niko takvo, unikat je, eto kažem ja vama!
Mislim ponekad da smo neuračunljivi za ljubav,
jer ne dišemo ko ostali, ne ljubimo ko ostali,
ne gledamo ko ostali, šta smo - ko smo,
najveći ljubavnici na svijetu,
a da nas vide Romeo i Julija!
On umije da voli tako da se i ova ljubav iznenadila
Kad je to sve vidjela iz svog ugla,
on to radi nekako bez ikakvo plana.
A najviše volim kad mu kažem :
''Pomjeri se bolan malo, pa mora i krv cirkulisati''
I onda on postane OSMIJEH!
A kako se on tek razumije u moju glavu,
Pa po vazdan se vrti u njoj,
pa ja kad se nekad naljutim prijetim mu
da ću da mu spakujem kofer, čak mu kažem i nit
lagano na bus, pa kroz uho... Smiješni smo ti mi.
A kako on tek umije da se prepadne,
kad mu ja kažem ako me budeš brinuo
ja cu onda plakati i isparit češ suzama...
A on je ljudi moji stvarno počeo da me brine
i eto sad će da ispari, šta ću mu ja!
Znate, rasulo mi je u glavi...
Mala čeda mamina
Sedim, a vetar udara u mene
i nosi mi vrištanje,
dalek plač dece.
Ali ne, ona ipak su srećna
dok bezbrižno se igraju u parku detinjstva.
Zabrinuta je mama i kao da jeca,
jer ne može ništa više da im pruži.
Nemaju mesto pod nebom ni sklonište od groma.
Imaju samo jedni druge i ovaj život tužni.
Ali, oni ne znaju da nemaju ništa,
kao da im neko sreću obećava.
Smeju se i dalje, igraju u pesku
dok majčin osmeh već dugo, dugo spava.
Grade kulu ko da dižu snove,
ali vetar duva sve jače i jače.
Ne znaju oni šta se srećom zove,
dok njihova mama u tišini plače.
Lupaju koraci, idu tmurni oblaci
i koja kap padne dole.
Svi sklanjaju svoju malu dečicu od kiše,
a ona može samo da ih voli.
I kisnu oni, nestaju polako
kao vosak pored kamina.
Hladno je jako i pesak je već mokar...
Zaspala su mala čeda mamina.
*Napisala JA, posvećeno mojoj majci*
Čekanje
Kako je sporo vreme kad čekaš, kad se nadaš.
Zatvorim oči, vidim ga.
Otvorim ih... Možda i dođe.
Ma, čekaću i kada druge niko ne bude čekao više.
Čekaću i kada čekanje dojadi svakome ko čeka.
Dišem...
Lagano dišem i skrećem pogled u stranu, jer šiba ga vetar.
I kreće višak tečnosti prouzrokovana tišinom običnog smrtnika.
A ja mislila da ću mu biti lepa sa malo šminke, malo te maske...
Ljudi prolaze stazom i već me gledaju ko senu na toj klupi.
Ma, ne znaju oni mene... Nasmešim se.
I magla mi šapne: ,,Lepa si."
Hm, jesam li?
,,Da, jesi. Volim te."
Voliš me?! I okrenem se...
Ne znam od kada tu stoji, ali tu je.
Smeši se i govori mi koliko sam mu nedostajala.
,,Izvini."
Pssst! Ne troši vreme na nepotrebno, samo me zagrli.
Tako volim kad si tu...
I zagrlio me je.
I ti si meni nedostajao. Volim te.
Pogledao me je kao da traži istinu u toj dubini.
A meni se motaju samo misli, one lepe, najlepše...
Ne volim depresiju!
Dobro mi je sve dok mi ne postane lepo,
tada će on čekati mene...
A ja ne znam hoću li doći.
*Napisala JA, posvećeno osobi koju sam čekala :)*
Beskrajna noc
Noć, tišina sveta…vječnost u gluhoj samoći.
A on, sam u svom bolu tihom,
Pod okriljem te beskrajne noći,
Svoju ljubav ponovo, zavrršava stihom.
Dok perom, mišlju luta, po moru blijedih uspomena,
Tražeć onu kojoj da se divi,
Tamnim morem pluta, sam ljepota njena,
U njemu će zauvijek da živi.
Možda ona, u srcu, uzdahu il pogledu krije,
Ljubav koju uzaludno moli?
Ne , takvu ljubav nikad, zavrijedio nije,
Samo onu što iskonski boli.
San ga smiri, a u njemu osjećanja živa,
Kroz oblake mašte polako se kreće,
Jer hoće dugo da te dane sniva
Kad je sa njom bio zarobljenik sreće.
Da još jednom, makar u snu kad ne sme na javi,
Pod zaštitom neba, vasione cijele,
Ruku svoju na taj obraz stavi
I poljupcima pomiluje njene usne vrele.
Kada nađe snage, prema njoj da kroči,
Začu mukli lom snova što se ruše,
Te pogleda u plave, anđeoske oči
Kroz uporedni vapaj i ekstazu duše.
I pita se, u zanosu koji čista osjećanja budi,
Bez snage za riječi i uzdahe sjetne
Ko je on, anđelu da sudi,
Što im misli više, nisu istovjetne.
Ponovo je sam, pred uspomenom kleči,
U tamnom grotlu tog proljetnog ada,
Gdje u pjesmu sroči ove nježne riječi
Koje nisu svjedok, poraza i jada.
Zato, pjesma će da bude svjedok za vremena,
Kako ume voljet, nijemo beznadežno,
Nek kroz pjesmu živi ta odvažna žena,
Koju voli svjesno, iskreno i nježno.
Jedna želja, u toj noći, u beskraju tihom
Od života ne treba mu više,
Da u bolu opjevanom stihom,
Ovaj bude poslednji što piše….
Zivote
Nikada ti zivote nisi postao nista bolji niti ista gori.
Nikada ti nisi imao moc onu koju mislio da imas.
Zelim ti reci da nisi sloboda,
nisi guru
nisi ni netko tko moze vladati
Ti si samo postar...donosis ono sto nam preko tebe posalju.
Imas i ti svog gospodara...
Ne uznosi se i ne likuj nad nama,samo je jedan koji ima tu moc...
a ti...ti si samo vrijeme koje prolazi..samo trag u beskraju...
Uticaj
Polomljena sećanja
nad bunarom ne želja
tmina dna
samo pomisao
da je voda ledena
***
Noć lagano curi
sve reči i ne reči
ne mogu ništa reći
otkucaji i tuđi dah
u daljini izgubljeni
zovu ili ne zovu
svejedno
noć lagano curi
***
Jutro
izobilje svetla
otvorene oči
pokreti tela neusiljeni
zvuci u skladu
sa
sinhronizovanim mislima
Zivot
Sta je zivot? Izvestan je trenutak kada dolazimo na ovaj svet a nismo to sami izabrali i onaj kada odlazimo. Ovaj drugi mi ne biramo a ko ga odredjuje niko ne zna.Izmedju ta dva trenutka odvija se zivot. Ranije nisam razmisljala o tome ali eto neki dogadjaji ili ne znam sta vec su me naterali da sebi postavljam to pitanje.
Nije bitno kada cemo otici. Jedino vazno je sta smo izmedju ta dva trenutka uradili.Kazu neko to odgore vidi sve. Ne znam da li je tako ali sve sto cinimo ostaje zabelezeno u nekoj kosmickom fajlu. Dobro, lose ili mozda nista. Svako od nas je iz nekog razloga tu. Znate li li ga? Svaki tren moga zivota danas je intenzivan rad na sebi. Kakav dosije u kosmickom fajlu imam ne znam. Moje je da se trudim.
Veki danas je dosao taj drugi trenutak. Znam da si otisla srecna. Neka te andjeli cuvaju.
allowscriptaccess="always" allowfullscreen="true">
