Žena peva svom muškarcu
Tvoje su reči, srećo, za mene muzika
I uopšte nije važno šta pričaš,
to što sad pričaš,
lep si mi.
sejač
Nepoznatom putniku
Nikada nisam bio sklon da u inspiraciji nekada pronadem neke rijece sto izazivaju i naglasavaju ljubav, ne toliko dobro koliko sam na drugim stranama otvoren preciznije...
Mada, to tako i ide naposljetku.
Sto covjek moze reci za samu ljubav, nego toliko opsirno je precutati i prozivjeti bez dodatnih recenica, opisa i predstavljanja necega sto se bolje osjeca, nego pise.
Danas je sam dan tmuran i mozda bi danas vise pisao neke same druge stvari nego uopce pomislio da predstavim ljubav ali naprotiv:
To je magija ljubavi, sto razvedrava i najtmurnije...
Da...
I zapitam se:
Zasto postoje, oni sto druge ne doticu?
Ni zeljom,
Ni igrom,
Ni rijecju,
Ni zvukom...
Zar zive da bi bili mrtvi?
Za svakog putnika koji ovdje zaluta
za pocetak kraja ili novog puta,
kroz mokre prozore proljecne kise,
reci cu budi covjek i nista vise...
I onda sam do obale s ocima sto ne drze plimu,
tezak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko nocas gubi: Vatra sto gori u dimu
ili dim iz te vatre ili mozda i jedno i drugo?
apprivoiser
Jutro
Dok se Sunce rađa kao priča
iz sna se budim u kom sanjah
golubicu jednu,
u kući čiju sam prošlost samo
zavesom zaborava prekrila.
I dok se budim u jednom prozoru
njenom, ta ptica bela se podiže iz mene
i kroz bljesak sunca jutarnjeg
u očima, pa na grudi moje
golubica stade…
Dugo me čekala u kući ovoj
da je snovima svojim
iz sna probudim.
Iz mene da se podigne sva bela
od čekanja dugog,
i rodi se ona iz svih jutara
mojih što u krugu svetlosti
čekala sam sama.
I u sobi poče sve da se
zlati dok jedan ženski glas
što zavesu zaborava je spleo
isto jutro sa nama sad čeka,
Nadu svoju u život pretvorih i
u krugu Sunca sa Nadom se rodih.
Tako utisnuh svoj prvi trag u
novom jutru… I u tom prozoru
golubicu videh slobodnu ,
kako leti, peva, kljuca zrnevlje
sa još jednom pticom, onako bela
od čekanja dugog i onako živa
u ogledalu moje sudbine.
Radmila Stanković
virada
Omaž "Pismima Gospođi Vineti" - Dušan Babić
Mika nas sve nevidljivim koncima nagovara da težimo u visine, nadahnuti putuju pesmom.
Omaž "Pismima Gospođi Vineti"
Gospođice,
Priznajem
Evo pred Vama i ovim hladnim papirom
Da sam kriv.
Potpuno neodgovorno sa moje strane
Što niste dobili pismo u dogovoreno vreme.
Zato Vam sad
Bez trunke kajanja i straha kažem
Presudite mi kako želite.
Ostavite ovo pismo psima
Da ga rastrgnu u komade.
Pričajte po svim kafanama u gradu
Da sam gad.
Raširite glas po ćoškovima i trotoarima
Da sam bezvredni lenji skot
Koji zaslužuje da mu ime bude ispisano na Trgu Republike
gde će majke svojoj deci pokrivati oči
da ne vide tu sramotu.
Pristaću na sve.
I ne bežim od krivice.
Samo bih Vas zamolio
Da saslušate mojih par reči
Koje iako ne mogu da isprave
Onda barem mogu da bace neko novo svetlo
Na moju krivicu.
Naime,
Svesni ste da je za bilo kakvu
Prepisku
Priču
Pismo
Rimu ili stih
Potrebne barem dve stvari: čist um i razum.
Slažete se?
E, upravo je tu problem i nastao.
Od našeg poslednjeg susreta,
Gospođice
Sa mnom se desilo nešto i meni samom izuzetno čudno:
Moj Razum se rastočio u strašnu zbrku
Treperavih končića
I milion malih nepovezanih traka svetlosti
Koje su curele ulicama
I vukle se za Vašim koracima
Nakon naše poslednje šetnje.
Pratio Vas je moj Razum
Do ćoška one ulice gde Vi po običaju
Skrenete u onaj mrak koji Vas tako strašno proguta
Svaki put...
I tu se jadnik... Izgubio.
Nije Vas više imao na vidiku
I zaspao je tu u jarku jednom
Na par metara od Vaše kuće.
Čekao je jutro da Vi prođete
Zakačite ga nogom i probudite
da bi mogao da nastavi da Vas
kao svaki pošten Razum
prati u korak.
Tako da, kao što vidite,
Nisam mogao da stvaram.
Takođe bih Vas ovim putem
Zamolio najljubaznije da mi moj Razum
Sledeći put kad ga vidite
Lepo i uredno
Spakujete u jednu plavu kutiju
(mašnu ne morate stavljati)
I pošaljete mi na adresu.
Imam neki razgovor za posao, znate,
Pa će mi zatrebati.
Ali, samo na taj jedan dan.
Nakon toga ga vraćam i možete ga zadržati koliko želite.
Zatim,
U svoju odbranu bih dalje napomenuo
Da sam bio užasno zauzet
U poslednjih par dana od našeg poslednjeg susreta.
Bez razuma sam nekako i mogao da sklepam
Nešto
Neku rimu
Ili stih
Ali, duša mi je napravila strašan problem.
Najprecizniji da budem
I duša i ja smo bili strašno zauzeti
U poslednjih par dana.
Znate, sramota me je da kažem, ali
Nismo stigli da ništa uradimo
Jer smo bili užasno zaljubljeni upravo u Vas,
Gospođice.
A to, siguran sam da ste svesni,
Oduzima strašno puno vremena.
Zaljubljen čovek,
Prvo
Mora da deli sa čitavim svetom to osećanje
I zbog toga je primoran da ide od prijatelja do prijatelja
I priča mu o Vama.
O Vašem osmehu, na primer, će pričati nekom površnom drugu
Umornom konobaru o Vašoj lucidnoj trapavosti
kojom nekako uspevate da nađete klizavo mesto
I spotaknete se i na najsigurnijoj podlozi
I da to učinite uz zaglušujuć
Ali nadasve šarmantan vrisak
koji uvek privuče pažnju svih šetača na trotoaru.
O načinu na koji želite da iscedite poslednju kap
Iz Limuna Života koji Vam je Nebeski Konobar
Poslužio uz Čaj Vremena
Će pričati svom najbližem prijatelju, ludom slikaru.
A o svojoj ljubavi
Pijan će pričati psima lutalicama
Koji se smrzavaju po trotoarima
I sa njima će provoditi sve noći
Pokušavajući da ih ugreje
Tom ogromnom toplinom
Koja mu nadima grudi
A kojoj su ljudi, eto
Morali da daju neko ime.
Zbog toga svega ranije navedenog
Vas iskreno molim
Gospođice
Da mi oprostite zbog kašnjenja
I da ukoliko igde vidite
Razum, Dušu moju i Mene Samog
Da ih sve lepo i uredno spakujete
U plavu kutiju jednu
(ne mora da bude neka svečana)
I pošaljete ih sve na moju adresu.
Još uvek je znate, zar ne?
majra
Ljubavna pesma
Ucinih sve sto treba.
Ucinih i sto nisam smela.
Dovoljno da toliko jako srce zatuce
da mi suze na oci navuce.
I sta sada da cinim,
kad misli me gone
sama sebe krivim... kako si mogla,
i kako sada sama sebe da smirim.
Ma kako samo ne znam ni sama...
Pusticu dane i godine da teku
Valjda ce tada sve moje
suze i da presusnu.
(izvinite smeli ovo... jedan trenutak, osecaj).
Hvala vam.
Biti nešto ili ne biti ništa
prvo ustanem ujutru
i pogledam se
i kažem sebi
danas nemoj biti stoka
onda kažem dobro
neću
a onda se malo preispitam
i kažem
ooo
pa ovo što je bilo sinoć
to nije bilo ništa
prati me večeras
---
sad se kajem što sam uveo ograničenje da moraš da napišeš 512 karaktera da bi ti izašla poruka...
da probam opet, na "pošalji"...
galeksic
Eto
Sto ljudi vole da zamisljaju
prosto da ne povjerujes
slusam
i slusam
mislim u sebi
pa ne znam ni gdje sam ja
a kamoli neko drugi
mozda u tome i jeste stvar
jer nista se ne zna
nista nije skriveno
i nista nije otkriveno
ali strah me hvata
sta cu
plasljiva sam
bojim se mraka
a kad pogledam
bojim se i svjetlosti
Wind
Lajkovačkom prugom
Opet čekam da se neka galaksija
besprekorno prelomi preko mene,
pucajući po šavovima,svojim ili mojim.
Galantno zagalopiraj
preko mojih 20 sa krevetom
i ne haj brige na svetu!
Hajde. Biće sve u redu.
Zgazi iz sve snage,
ne može biti gore nego pre..
Lomi moje poglede svojim pogledima od stakla,
i slomi staklo pod kojim stojim,dok ti se nadam.
Svemir to voli da radi.
Nemir vas,galaksija,to voli još više.
I samo tiše,tiše..
Pa mi stavi zavoj preko očiju..
Najzanimljivije je: iznenadjenje!
A ja ću se praviti
da nisam sve to već videla,
da me nije prethodna galaksija zabarikadirala
bombama,
kasnije me sakrivši
u katakombama.
Ponavljam sebi: ja verujem
u nenadj**ive galaksije!
Ja ne verujem
da ste svi samo obična g**na!
Ja verujem
u svoju svemirku ljubav...
'Ajde,galaksijo,pucaj .
Kraj- Željko Lompar
Dodje neko vrijeme kad i trema umire polako
Kad se krvotok suzi i jedva pušta
I kad mrak lagano pojede sunce
Zato što je dosta vidjelo znalo i čulo.
Tad ne želim ništa, ništa ne osjećam
I ispražnjen čekam.
Dodje neko vrijeme što liči na kraj
Kad riječi više ništa ne znače
I niko u njih ne vjeruje
I kad odmah zaspem poslije svega
Ne misleći više one bolne misli
I ne tražeći više niotkoga ništa
Kad se smisao vudjenja i spavanja
Pomiješaju u svejednost i kad jedino još radi
Staro srce svoj ritam.
E, to je vrijeme kad idem nikuda
Niotkuda i nigdje ne stižem
I svejedno je dal plačem il se smijem
Dal sam suv ili mokar
I ne klapi me čak ni mokraća moja
Svejednost iza svakog ugla
To je kraj, ili mislim da je kraj i to je svejedno.
Valjao bih se po ulici a hodam i obrnuto
Tražim zid da probam glavu i nadjem ga.
Dodje to vrijeme ušunja se u me
I opet mi je svejedno da li će sunce izgoreti noć
Ili će opet mrak pojesti dan.
Nikog nema oko mene do dosadnog mora
Što ponavlja ritam valova i ništa ne kaže
Samo zubi zaškripe svoju pjesmu.
E, to je kraj, ali neka
Valjda već nešto počne s njim
(Pohara mene 1997)
Moje stare pesme
Laku noc i dobro jutro
Jos jedan dan, polako prolazi
lisce je vec palo, napustilo grane
dok idem ulicom, vetar ih odnosi
dok idem ulicom, cekam da svane
misli mi se bore, borba je teska
jutarnji su sati, gledam radna odela
jutro je hladno, fali tvoja ruka nezna
jutro je hladno, eh, kada bi me srela
svanulo je, suncev zrak daje zemlji moc
da dan bude lepsi, i to duplo
eh, da mogu da ti kazem... Laku noc
eh, da mogu da ti kazem... Dobro jutro
Secanja
Kasni su sati, o tebi razmisljam
Dok dim cigarete sobu mi puni
Od tog dima tvoju figuru zamisljam
Dim polako nestaje, tvoj lik se gubi
U mojoj sobi je tisina i tama
Vec satima sedim u njoj sam
Ti si negde daleko, znam da nisi sama
Ja zatvaram oci, cekam neki lep san
Trenutak izmedju sna i jave
Da li neko zna sta se tada desava
U tom trenutku pocinju snovi da se prave
A pre toga ostaju samo secanja
Odlazim
Ne trazim vam nista, nista vise
ni da me volite, ni da me mrzite
moji koraci ce nestati u olujima kise
ja odlazim, a vi svoj zhivot zivite
okrenucu ledja, recicu u sebi
iako je ovde bilo lose, secacu se moga doma
da se sada vratim, to nista ne vredi
ona ostaje sa drugim ovde, jedina ljubav moja
u daljini vidim, samo horizont
ispred mene, sve je prazno
tamo, gde se zemlja spaja s'nebom
mozda cu se tamo... sresti... s'njom
Mrak
Dok pijem pilule, misli su daleko
misli su svuda, oko mene, oko tebe
nekada sam bio nesto i neko
a sada sam price i slike, koje blede
dok gledam u tami, slike vidim jasnije
svi su srecni, sve je kao stvarnost
bol u grudima, dusi, polako nestaje
sve je to samo u trenu, pa se vracam u realnost
ma koliko da volim i mrzim
nikada necu shvatiti bas sve
jer ja sam navikao da gubim
polako nestaje mi dah, vise nema me
BoNITo
Stare pesme
Predah
Reči su me uzele pod svoje
ovo ne pišem ja,
iako zagledam u svoju ruku
sigurna sam da nije moja
na kraju zar je važno ko ovo piše?
Nije.
Krećem ispočetka:
Reči su me uzele pod svoje
poklanjam svu svoju tišinu prvom slušaocu
nemam nameru da uznemiravam nedužne i mrtve
dakle,
slušaoče nedužni i mrtvi
ne zagledaj dalje od mene
ne potcenjujem tvoju sposobnost
već nemam dara
kojim bih ti zahvalila na prisutnosti
ne, ne uznemiravam te namerno
ponekad je to slučajno ili spontano
Bio je ovo predah uz tihu muziku
koja se više neće vratiti...
Žena
Deca šetaju kroz grad smešten nadomak reke.
Ogolele grane kao ruke duhova, govore uz vetar.
Žena uplakanog i tamnog pogleda gubi poslednju nadu.
Stanica nema ljudi ni u odlasku ni u povratku.
Ljubav je nestala sa poslednjom kišom.
Priča koju znamo samo ti i ja
Prostorija u okviru dima, sa barskim stolicama
i par zaustavljenih lica,
uz tih i setan zvuk,
nosi priču koju znamo samo ti i ja.
Pokušali samo da definišemo bol,
ignorisali slobodu,
pokopavali ideje i to samo dobre,
skrnavili naše duše,
gledali se kao neprijatelji,
i to sve zbog jednog nehotičnog dodira ruku.
Znali smo da se više nećemo sresti,
znali smo da tajnu odnosimo sobom,
jednostavno, hrabrost nas je izdala zauvek
i zato o ovome nećemo pričati nikome,
jer onda ovu priču ne bismo znali samo ti i ja.