Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Mati čovjekova - Vesna Parun

Bolje da si rodila zimu crnu, o mati moja, nego mene.
Da si rodila medvjeda u brlogu, zmiju na logu.
I da si poljubila kamen, bolje nego lice moje,
vimenom da me je dojila zvjerka, bolje bi bilo nego žena.

I da si porodila pticu, o mati moja, bila bi mati.
Bila bi sretna, krilom bi ogrijala pticu.
Da si porodila drvo, drvo bi oživjelo na proljeće,
procvala bi lipa, zazelenio šaš od pjesme tvoje.

Do nogu bi ti počivalo janje, da si mati janjetu.
Da tepaš i da plačeš, razumjelo bi tebe milo blašče.
Ovako sama stojiš i sama dijeliš muk svoj s grobovima;
gorko je čovjek biti, dok nož se s čovjekom brati.

Žena - Jovan Dučić

Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
Što je kao Božji dah u prostorima,
Koji ne dotače nikog osim mene.

Njen čar da je moje veliko otkriće;
Da mirno prisustvo te čudesne žene
Ne razume više niko osim mene,
Osim moje večno očarano biće.

I pre čijom gordom lepotom od sviju
Samo ja otvorih oči očarane,
I srce ko crni cvet iz gluhe strane,
Nevidljive kapi dok na njega liju.

I njena lepota, tako nedogledna,
Neobeščašćena hvalama glupaka,
Da obiđe tiho, kao snoplje zraka,
Sve tamne puteve duše, samo jedne.

I ja ključar čudne lepote, da s tajnom
Srećom vidim jasno da je ova žena
Od istoga svetlog tkiva načinjena
Od koga i bolni moj san o beskrajnom.

Sve ovo - Danijel Dragojević

Sve ovo, sve ovo svršit će se, zima se sprema
zauzeti zelene perivoje i zastanke.
A tako dugo očekivana jesen!
Ne traži ni pogledom ništa. Od tog napora
nikamo tijelo ne stiže. Sve nam je odneseno, i sad
ruka motri na krv što mrmori zastravljena na
donjoj ljestvici slapa. Tako, brzo se reklo zbogom.

Moj prezir - Marco Antonio Campos

Prezirem one koji, da bi vezali kravatu,
kasne jedan prosinac;
one koji poslije napisanih
stihova o bijednom psu
prosjače tuđu hvalu.
Prezirem one koji preziru
ženu koja ih opsjeda
zbog sna koji nikada neće ostvariti
i one koji kao siroti crkveni miš
s teologijom i perom koje škripi
žive u izobilju na grbači imbecila.
Dan po dan, Marco Antonio Campos
pripremao je svoja djela.

Konstrukcija sećanja na tebe - Zbignjev Bjenjkovski

Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo
i nije se formiralo u uspomenu.
Stalno si nezavršena u masti;
tako daleko da ne znam - a ipak te znam napamet
tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.

Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka,
potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore,
tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.
Izgledaš mi postojeća van pogleda, u još nezamišljenim predelima.

Kao da si još neoktrivena budućnost
ili da tek postaješ zrno još neizniklog vidjenja u mojim očima.
Kad govoriš, reču su tako nove
i obnavaljaju se pri svakom pokretu tvojih usana
kao da predskazuju buduće ili još poznije i čak nepredosećane pojmove.

Nikakav govor, koji bi postojao ma u prećutavanju bilo kada,
neće izraziti nijedno značenje koje bi ti pomislila.
Imenuješ me za nepojmljiva stanja i stvarnosti.
Iz tvojih usana radjaju se ne zvuci ili njihova opovrganja,
nego mehanizmi s nepoznatom primenom.

Čak i ćutanje kojim se izražavas ne oslabljuje snagu njihovog delovanja.
Samim svojim postojanjem pojačavaju otkucaje srca,
izgaranje kiseonika i temperaturu zvezda.
Kad si tu, dogadja se
kao da se Zemlja brže vrtoglavom brzinom okreće oko svoje osovine
i pospešuje sve postojeće oblike da prekorače granice svog izgleda.
Po linijama tvojih ruku debeli stubovi mrava vuku Velika Kola,
a u prostoru izmedju prstiju ulaze vetrom razasuta sazvezdja.

Pojavljuješ se i nestaješ.Takva si kao da te nema.
Kada te nema, jasnost osećanja mojih čula deluje tako
da mi se čini da postojiš.
Ti živiš tamo kuda pisma ne dolaze.
Daleko, dalje i od nadaljeg značenja ljudske reči
što ih ima daljina.
Tako daleko da samo uvek i nikad, mogu pomoći misli
da približe tvoju udaljenost.
Tako daleko da kad kažem živiš - da mislim postojiš,
onda su te reči metafora moga a ne tvoga postojanja.
Ti, tebe, tebi - to su pisani znaci moje egzistencije
suviše blede da bih joj davao naziv radi nje same.

Grad u kome živiš znam iz uzbudjenja
sigurno ima svoj geografski položaj, umetnička dela, administraciju
i po svemi je sličan mnogim drugim gradovima: ima tebe
i to ga izjednačava sa mojom čežnjom i snovima u kojima takodje živiš.
On je čvor linija sreće i sudbine, do koga neće dospeti besputni život
moga dlana.

Toliko si daleko da nikakva pošta ne prima moja pisma: za tebe
toliko daleko, da prostor što nas deli nestaje iscrpljen vlastitom neizmernošću.
Toliko daleko da se rat koji počne u mojoj zemlji
završi a da do tvoje ne stigne.
Toliko daleko, da se zemlja u kojoj ziviš smanjuje do fikcije.
Toliko si, mnogo, daleko.
Da ne znam više da li je dovoljno
slagati mislima na zemaljski način
da bi ih ti mogla prozreti.

Živiš tamo gde neće stići niko drugi sem tebe: u suzi mojoj.

Blizu, bliže no najbliže reči koje ne umem da odgonetnem.
Tako si blizu mene, kao što bih ja želeo da budem blizu tebe.
Tako si blizu mene da se sporazumevamo otkucajima srca.
Tako blizu da bi, radi opstanka,
morao prestati da postoji moj život u kojem živiš,
morala bi da se ugasi moja misao u kojoj misliš,
morao bih da se probudim iz sna u kome sanjaš.

Tako si mi bliska, da si bliža nego dan noći i senka svetlu.
Tako bliska da reči koje za tebe slažem znaš pre nego što ih pomislim.
Tako bliska da ne znam gde prestaješ ti, a počinjem ja.
Tako si blizu da ako hoću da te vidim
ne treba ni da otvaram ni da zatvaram kapke.
Tako blizu da te čujem kao što gluhonemi čuju uzbudjenje.
Tako blizu da tvoju kosu jasno osećam rukom
kao što bogalj oseća prisutnost odsečene ruke.

Neuhvatljiva je granica izmedju
bezgraničnosti tvoje prisustnosti i osećanja tvog nedostajanja.
U trenutku kad ta granica postane poznata,
postaćeš u poznatom mi stepenu
(ili dostupnom mom domišljaju)
daleka ili bliska.
Bićeš takva, drugačija i
još drugačija,
a ipak odredjena,
ma i raznoliko odredjena uspomena.

Tada -
Kad moje sećanja na tebe ostari, kad te mašta izgubi,
imam onu sigurnost, konkretnost osobine koja je komplikuje.
Bez kolebanja sećaću se tih tvojih očiju, tih ruku i te pojave.
Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada,
da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice.

U ime tvoje,
Moderno svetsko pesništvo I-II
Prosveta, Beograd

Pedeset devete, u Mostaru - Antun Šoljan

Još uvijek možemo sresti putem čuda
nova i samo naša, ko da se rascvjetava ruža
u svakom trenutku napose, a ipak vječna.
U tome za sve ima nova mladost.

Smisao bijelog mosta je njegovo rađanje.
Ko da se vječno propinje vatreni bijelac
tek dotičući kopitima tamnozelene obale
u punom cvatu kretnje - ko da će potrčati
ali njegova ljepota zadržava ga u sjećanju
neograničeno zauzdanog.
Vječni pupoljak čuda.

I onda zbilja, kad trešnje ovdje ovako cvatu
ima i za me života!
Što može trešnja, mogu valjda i ja:
kotrljati se bezbrižno u oblacima mirisne pjene,
u prozirnim loptama, rascvjetanih stabala,
što silaze s brda ko povorka sirotih cvjećarica.

Dobro je živjeti mlad i okružen čudesima.
Pomolio sam se strašnom božanstvu ovih planina,
skrušen i skroman, da me ne bi zgazile
svojim sivim stopalima ko krdo dostojanstvenih slonova,
već da mi noću blistaju ulaštene mjesečinom,
ko kapljice žive rasprsnute u pejzažu,
da me uspavljuju suhom glazbom kamenja,
koje se vječito odronjava, odronjava, odronjava,
šumoreći ko more.

Dobro je živjeti mlad i okružen čudesima.

Naravno, otputovat ću odavde jednog dana,
ali ponijet ću sa sobom vječni pupoljak mosta,
u neprestanom rascvjetavanju do moje smrti;
ponijet ću dvije tri ulice i dvije tri djevojke,
što sam ih upamtio ujutru ili naveče,
i pomaknut ću, ponijeti, ta krupna kamena brda,
danju obasuta trešnjama, noću poljupcima mjeseca,
ponijet ću njihovo hladno svjetlo sa sobom

jer ću se na kraju odmarati od svijeta
možda u nekoj pustinji, gdje krajolik ostavlja
čovjeka samog, tek sa sjećanjem.

Nadam se, da vrijeme neće
prema svemu tome biti nemilosrdno.

Kosa - Šarl Bodler

O, runo kovrčavo što se do pleća prosu!
O, ushićenja! Miris otežao i mlak!
Da naselim naš ležaj uspomenama što su
usnule u njoj, ja ću noćas tu gustu kosu
kao maramu kakvu da raznjijam kroz mrak!

Azija puna čežnje, Afrika koja pali,
sav jedan svet udaljen, iz skoro mrtvog sna,
živi u tvome mraku, lugu razmirisali!
Ko što duhove druge nose muzike vali,
tako, voljena! tvojim mirisom plivam ja.

Otići ću u ona podneblja žarka, gde se
čovek i drvo, sočni, gube po ceo dan;
vitice snažne, neka vaš talas me ponese!
O, tamno more vesla, zastave, jedra – sve se
u tebi ovo krije kao bleštavi san!

Krije se luka bučna gde duša može piti
u gutljajima dugim mirise, boju, zvuk;
gde brodovi po zlatu i svili klize viti
i šire svoje ruke zeleći zagrliti
večitu jaru kojom nebeski trepti luk.

Nek se zagnjuri glava, nek se pijanstvu poda
u crnom okeanu u kom još jedan spi;
a moj duh utančani njihan valjanjem broda
umeće da te nadje, lenjosti puna ploda,
mirisna dokolico, večita ljuljko ti!

Senico natkriljena tminama, koso plava,
vraćaš mi azur kojim nebeski blista svod;
maljavi rub me tvoga pramenja očarava
stopljenim dahom što ga opojno isparava
palmovo ulje, katran, mošus, vanilin plod.

Dugo ću – večito ću! – zasipati rubinom,
biserom i safirom taj teški gusti plašt,
te da mi vazda toliš želju kad bukne tminom!
Zar nisi ti oaza gde sanjam, vrč što vinom
sećanja poji mene, jedina moja slast?

Ta stara tjeskoba - Álvaro de Campos

Ta stara tjeskoba,
ta tjeskoba što je nosim vjekovima u sebi,
prelila se preko krčaga,
u suze, u velike tlapnje,
u snove oblikovane u mòru bez jeze,
u velika nagla uzbuđenja lišena bilo kakva smisla.

Prelila se.
Slabo znam kako se valja ponašati u životu
s ovom zlovoljom što mi stvara nabore u duši!
Da sam barem uistinu poludio!
Ali ne: ovo znači biti ni na nebu ni na zemlji,
ovo možda,
ovo moguće...
ovo.

Zatočenik u umobolnici barem je netko.
Ja sam zatočenik u umobolnici bez umobolnice.
Lud sam hladno,
bistar sam i umobolan,
tuđ sam svemu i jednak svima:
spavam budan sa snovima što su ludost
jer nisu snovi.
Takav sam.

Jadna stara kućo mojega izgubljena djetinjstva!
Tko bi rekao da ću se ja tako ogoliti!
Što je s tvojim djetešcem? Lud je.
Što je s onim što je spavao spokojno pod tvojim pokrajinskim krovom?
Lud je.
Što je s onim što ja bijah? Lud je. To sam ja danas.

Da barem imam neku vjeru!
Primjerice, u onaj kumir
što je stajao, ondje, u kući, donesen iz Afrike.
Bio je veoma ružan, bio je veoma nakazan.
Ali je imao u sebi boštvo svega u što se vjeruje.
Kad bih mogao vjerovati u nekog kumira -
Zeusa, Jehovu, Čovječanstvo -
bilo koji bi odgovarao,
jerbo što je sve nego ono što mi mislimo o svemu?

Prsni, srce od bojanog stakla!

Hotel “Dunav” - Ivana Simić Bodrožić

Ove pretanke ruke dobila sam od njega
Volim se ponekad i dobro napiti
Kao prava kćer šefa hotelske sale
Lakrdijašica mala, gledala sam ga na djelu
Skrivena iza poker aparata, dobro podmićena
Čokoladom iz duty free shopa koja je u Vukovar
Stigla prekasno
Kao i međunarodni crveni križ
Kao i ljudskost
Kao, uostalom, i sve dobro što beskrajno kasni
U ovaj dio svijeta
Ove pretanke ruke dobila sam od njega
Nije mi krivo zbog mene
Nego, kako se njima mogao braniti kad su ga tukli.

Ja

Ja sam... što sam ja?
Odgovorite mi, vi!
Ja ne znam što sam!
Zbunjena sam.

Imam glavu, trbuh, ruke.
Što sam ja?
Svašta, ja ne znam što sam!
Pitam se, pitam, što sam ja?

Ja sam... što sam ja?
Odgovorite mi, vi!
Ja ne znam što sam!
Zbunjena sam.

Petra II c

Iskaču iz oblaka - Petar Gudelj

Iskaču iz oblaka, traže te.
Tvoje munje.

Jedna rascijepila
tvoje prozorsko staklo.

Snimila te.

Na onaj svijet odnijela
tvoju sliku.

I’m only dancing - Milena Marković

počinjem da pijem
ispred mene knjige
napolju se popalila svetla
soliter žarovi
od sunca koje zalazi
išla bih negde da doživim
da se smejem da igram
sećam se nečega od pre
mnogo godina
sećam se muke od sreće dok čekam autobus
sećam se vremena koje nisam kupovala
sećam se novčanice u džepu
sa kojom ne možeš ništa
a sećam se da sam pila šta sam htela
i jela sam šta sam htela
sećam se duge kose
sećam se poljubaca na ulici
i da me bolelo da li neko gleda
sećam se ćutanja i pljuckanja
i značajnih pogleda
i strašnih nesreća koje se zaboravljaju
za jedan dan
sećam se koraka svojih
sećam se kako sam se plašila u tamnim ulicama
sećam se kako sam vrištala od sreće
sećam se kako sam plakala od pesme
sećam se duge duge kose
i crnih cipelica sa kopčom
flaše u džepu
sećam se sestrice sa kojom ne pričam
sećam se sećam se
ti mi ne daš da otvorim kutijicu sa slikama
na slikama su ljudi mrtvi
i oni koji ne znaju još da su mrtvi
i oni koji znaju ali se još smeše
u ovakvim noćima
ne daš mi da se sećam
nećeš ni ti
mislim da ne odemo napolje
mislim da ostanemo ovde.