Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Ustuk, istok - Petar Gudelj

Sedam. Osam. Četrnaest.
Četrdeset dva sunca
teturaju. Među njima
zaklane svinje. Ljudi
prljavi, neobrijani. Jutro.
Sedam. Osam. Četrnaest.
Četrdeset dva oblaka
teturaju s istoka. Među njima
zaklane svinje, zaklano sunce.
Četrdeset dva
zaklana čovjeka, prljava, neobrijana,
rvu se sa suncima, sa svinjama,
s oblacima.
Rvu se s istokom.
Ustuk, istok! Istočilo se
jutro.

Korak niz ulicu - Jelena Lukić

Ne možeš da veruješ da ću da izađem iz stana
i da sam pošla da se ne okrenem?
Kafa na pola,
reč na pola,
osmeh do pola.
"Tek tako ću poći, čak i da ne trepnem?!"
Noga će mi do kraja sigurna ostati?

Pa kad sam ja izašla iz stana Stefana Pfeistlingera,
gde neću iz tvoga, mali amateru,
sa šupljom pričom i šupljim pogledom?
Pa, kad sam se ja spustila u noć, na kocku,
i kad sam znala da neću da trpim,
ja sam sebi odabrala granicu
jasno je povukla, markerom na belom
Pa, kad sam ja izašla iz stana gde je sve mirisalo
na moju dušu i moj san,
kad sam uspela da nađem svoju Tatjanu
i da je privijem kao čudnu ženu, oživljenu iz sna,
a ti nisi ni senka sna,
pa, ja mogu još sto puta u tvoju kuću da uđem,
samo da ti pokažem da mogu da izađem,
i da ću te još sto puta videti sa otvorenim ustima,
jer kad sam ja izašla iz njegovog stana
ja sad mogu da izađem i iz same sebe
nema više tog poznatog osećaja kog se ne bih mogla odreći,
a kako se tek onda lako odričem tuđih bezmirisnih prostora,
iznajmljenih apartmana sa šarenih razglednica.

Onaj ko izađe iz stana Stefana Pfeistlingera -
on je odabrao da se ne zadržava bilo gde
on je odabrao da odlazi,
on je odabrao da se odriče,
i da ne pita za smisao ili razlog,
on je naučio da se ne okreće.
A ti me gledaš nakrenute glave,
podbočenog lakta jeftinog ljubavnika iz crno belih filmova,
"Jesam li sigurna"- pitaš - "Zar ću otići", igra ti leva obrva.
Pa, znaš li ti kome govoriš?
Desi li ti se nekad da kažeš:
"Ovde sam već bio, sve mi je poznato, moje boje i moj dah,
možda sam sanjao a možda i živeo
pre nekih trista godina baš ovde,
pa, iz minuta u minut lagano prepoznajem",
I dodirneš sve ponovo,
a kao da sebe iznutra dodiruješ,
ili dušu neke tamo daleke bake
koja se u međuvremenu u tebi naselila,
I čovek koga gledaš liči na crtane čiča Gliše iz detinjstva
Sneške Beliće, nacrtana vešala il nevešte crteže
što se čuvaju u nekoj fioci
i sa osmehom odeš i ne tražiš odgovor,
jer se i ne pitaš,
predaš se osećaju i hodaš i odlaziš
u noć, na drum, taksi il kočije
pitanje je veka, al su oči iste i duše su iste
I, dok silaziš stepenicama, sto ti duhova govori:"Vrati se",
Al ti jedan, tvoj glas, kaže: Idi, ni rođena nisi da se zaustavljaš,
to što si prepoznao ne znači da si našao
i nikad neću saznati da li se kajem,
ali znam da bih opet otišla.
A ti me sad gledaš ko umorni lovac,
važan i siguran, a da sam ti ja ženica
što treba da očisti divljač prijateljima koje čekamo na večeri,
A tebi bih grkljan, kad bih htela, sa dva zuba prerezala,
ispljunula, pa s krvavim usnama kroz otvorena vrata…
Ja nisam od onih na koje te je upozoravala majka
zato ne brini, za ovakve nije ni znala da postoje,
ja ne odlazim da bi me ti molio da se vratim,
ja mogu biti sve što poželim, ali ne mogu biti lošija nego što jesam.

I zato - otključaj mi vrata, prospi vino i zaboravi da sam ikada
i prešla prag tvoga stana.

Između dva dana - Branko Miljković

I

Prošla je pored kuće gde se pali svetlost pije mleko i
spava i ostavila na trotoaru svoje stope kao klavirske
dirke od tada nosim na usnama poljubac veliki ko njeno
čelo i smišljam reč koja će je pronaći i prepoznati

II

rodio sam se od jutros uprkos svim podacima o meni a
ipak sam stariji od jutra i od sutra i nisam zaboravio
ništa što je bilo pre moga rođenja i sećam se svega što
je bilo posle moje smrti i nisam kriv nizašta što se
desilo juče

III

kažem
ćutim
izgovorena reč stoji nasuprot meni
optužuje me
nasmejem se
reč se vraća postiđena u moja usta
moje me reči ne prepoznaju

IV

voleo sam je
a sreo sam je na trotoaru
onoga jutra kad sam se rodio
i bilo mi je krivo što je ona postojala i juče

V

juče je ono što je bilo davno
juče je ono što je bilo pre 24 časa
juče je ono što nikada nije bilo
juče je sve ono što je bilo i nije bilo prije 24 časa

sutra je ono što će biti ko zna kada
sutra je ono što će biti posle 24 časa
sutra je ono što nikada neće biti
sutra je sve ono što će biti i neće biti posle 24 časa

danas je okamenjeno vreme između juče i sutra
danas jedina smetnja da bude sutra
kameno danas koga uporno razbijaju otkucaji časovnika
časovnik na zidu je jedina savest

Nož kovandžijski - Petar Gudelj

Nož kovandžijski,
za podrezivanje saća.

Imam li sto godina,
ili su me jučer skovali?

Pozlatio sam se
puno puta.

Veliš: golubice.
I njima sam podrezivao krila.

Posred srca,
posred sata.

Kad u srce, a meni med
trgne na usta.

Bio sam mlad i oštar:
rasijecao sam pčele u letu.

Po danu i po noći.
U ratu i u miru.

Med, janjce, djecu.
Slaninu, kruh.

Probali me: odsjekao sam glavu
jednome cvijetu.

Potekla zelena krv.

Skovan sam u zdravu društvu,
gdje znadu što je nož.

Drže me blizu srca,
ili u srcu.

Ližu me:
kad koljem i kad podrezujem saće.

Potežu me na kralja
i na kraljicu.

Nabiju na me pticu.
A ptica pjeva.

Zaboden u kruh,
u pupak.

Znam put
do dna košnice i do dna prsnog koša.

Mogu sat,
mogu život.

Pod vodom
i u zraku.

Mogu u svakoj ruci.

Vedar sam
i naoštren.

Vjerujem u čovjeka.

S velikim optimizmom
gledam u budućnost.

Jesi li duša - Petar Gudelj

Izaći iz tijela, ostaviti ga jer više nije tvoje. Biti bestjelesan. Gledati kako se raspada.
Kao što je na srednjovjekovnim slikama, u srednjovjekovnim pjesmama, svoje tijelo s visine gledala i za njim gorko plakala duša.
Bilo ti je najbliže, najdraže i najmrže. Gotovo cio život proživio si u njemu, s njim.
Osim dana i godina kad si ga ostavljao, zaboravljao. Išao za drugim tijelima, žudeći se sjediniti s njima.
Koja su te ostavljala, koja si ostavljao. I budio se u svom, plačan i sam.
Beskućan i bestjelesan, tražiš kuću, tražiš tijelo.
Zarasli puti kojima si putovao. Porušile se kuće i tijela za kojima si žudio, u kojima si stanovao.
Sam si, u nepoznatom kraju, samo što nije pala noć. Tko će te primiti u svoju kuću, u svoje tijelo, dušo?
Jesi ti duša?

Večer jednog običnog dana - Gosta Agren

Bio je neobičan
čovjek, gotovo
vidljiv. Očito je
imao nešto sakriti,
s obzirom na to da je otvoreno
pričao o svemu. Bilo je
nemoguće znati koju je
tajnu sakrio
time što ju je ispričao.

Pohvala snova - Vislava Šimborska

U snu
slikam kao Vermer van Delft.

Razgovaram tečno na grčkom
i ne samo sa živima.

Vozim automobil
koji mi je poslušan.

Sposobna sam,
pišem velike poeme.

Čujem glasove,
ništa gore od ozbiljnih svetaca.

Bili biste začuđeni
mojim sjajnim sviranjem na klaviru.

Letim baš kao što treba,
znači - sama po sebi.

Kad padnem s krova,
umem da padnem meko u zelenilu.

Nije mi teško
da dišem pod vodom.

Ne žalim se:
uspela sam da otkrijem Atlantidu.

Radujem se što uoči smrti
uvek uspevam da se probudim.

Čim izbije rat,
samo se okrenem na drugu stranu.

Postojim, ali ne moram
da budem dete svog doba.

Pre nekoliko godina
videla sam dva sunca.

A prekjuče pingvina.
Krajnje razgovetno.

Sretneš je - Vasko Popa

Sretneš je na jednom sunčevom zraku
Na jedinom putu koji nekuda vodi

Opasnost poigrava pred njom
Pokazuje joj karte sve teže i teže
I svetove ljulja

Ona ide sve lepša i lepša
Smeje se
I osmehom ravnotežu održava

Sretneš je i ne veruješ
I nikada nećeš verovati
Da si je sreo.

Beleške o poetici - Ivan V. Lalić

Sačuvati neizgovoreno, kao srž.
Učiti od jabuke: zemlja, kreč i kiša
Rade samo za plod, i nalaze izraz
U toj nesavršenoj, ali zreloj lopti
Što se ne sabira s kruškom.
Uvežbati umetnost odricanja.
Utabati trag.

Stati pred ogledalo, bez straha
Od povratne slike: ona uzvraća izraz,
I to nesavršen, nekog upornog napora
Da se apstrakcija odene u meso,
U dobar provodnik bola.

Ipak, bez ustezanja
Hlebu reći hleb, vinu reći vino
A voljenoj ženi: volim te.

Sreo sam genijalca - Charles Bukowski

Danas sam u vlaku sreo
genijalca
u dobi od oko 6 godina,
sjedio je pokraj mene
i kako je vlak
jurio usporedno s obalom
stigli smo do oceana
i tada me je on pogledao
i rekao:
nije lijep

bilo je prvi put da sam to
i sam
spoznao.

Ataka me muči, ataka me muči - Ivan Slamnig

Ataka me muči, ataka me muči
uvijek mi je netko za petama.
Puce, idite stričevima,
dečki, idite tetama.

I ako odem na Trnje u krčmu
da se napojim i da se nahranim,
sigurno će mi netko prići i pitati:
"Što mislite o Krležinoj sahrani?"

Od utorka - Osip Mandeljštam

Od utorka do subote je
Pustinja sama nepregledna.
O, dugi preleti! Na sedam
Tisuću vrsta - strijela jedna.

I laste kada su letjele
U Egipat vodenim smjerom,
Četiri dana su lebdjele,
A ne taknuše vodu perom.