Tesko mi je kad odlaze
Kad ih nema.
Moji drugovi,
Moji prijatelji,
Moje ljubavi.
Sa njima,
Negdje,
U njihovom prtljagu,
Pod njihovim noktom
Odlazi i dio mene.
Ni grad ne volim,
Ni bijele noci lenjingradske,
Ni betovenove simfonije,
Ni blagdanske pjesme
Ne volim
Kad ih nema
Moji drugovi,
Moji prijatelji,
Moje ljubavi.
Neka nikada
I nikud ne podju
Oni koje volim.
Nekakvi ljudi beze pred nekakvim ljudima.
U nekoj zemlji pod suncem
i s nekim oblacima.
Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve,
zasejana polja, nekakve kokosi, pse,
ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra.
Na ledjima nose krcage i zavezljaje,
sto praznije to iz dana u dan sve teze.
Tiho se odvija necije zamaranje,
a u vrevi necije nekom otimanje hleba
i necije drmusanje mrtvog deteta.
Pred njima stalno nekakav ne tuda put,
niti je onaj koji treba most
nad cudno crvenom rekom.
Naokolo nekakva pucnjava, cas blize, cas dalje,
a gore visoko avion koji malo kruzi.
Dobro bi dosla nekakva nevidljivost,
nekakva tamnosiva kamenost,
i jos vise nebilost
na krace ili duze vreme.
Jos nesto ce se zbiti, samo gde i sta.
Neko ce im izaci u susret, samo kada, i ko,
u koliko oblika i s kojim namerama.
Ako bude imao izbora,
mozda ce pozeleti da ne bude neprijatelj
i ostavice ih u nekakvom zivotu.
Пођи!
Пођи куд било,
пут неба,
пут мора,
на ледник
или сиђи у равнице!
Тражи шта било,
рад,
лепоту,
љубав!
Но чини то са душом пуном снова
и светлости,
са душом
пуном доброте и снаге
ѕа праштања.
Одени се у храброст
и у наду
и пођи
пркосећи мразу јутра,
подневној јари
и ноћи без звезда.
Путем искрпи – ако трба –
срце,
ко морнар растргнута једра на катарци.
Размрси мисли буром заплетене
попут рибарске мреже
напуштене,
на голом песку.
Ако си већ легао –
устани!
Изнова крени,
изнова отпочни,
упорно,
мирно,
ко што то чине деца на пржини,
градећи од шкољака морских
и шљунака
бродове
које вал потопи ноћу
и дворце
које прва плима збрише,
а она нову лађу,
дворац нови,
тек мало даље
и тек мало више
направе опет већ следећег јутра!
Ако си освојио
врх какав под ледом
крилима новим
која не оману,
крилима дотле још не даним,
а ти без страха
вини се
и стопи
са бесконачним!
Ал' пођи!
Упркос свему,
без обзира куда!
Само, окончај започето дело!
Воли!
И стварај!
Куј!
Периј земљу,
небо или море!
Али окончај започето дело!
И дело твоје
нек лепотом зрачи!
Уткај у њега сав жар срца врели
и поклони му, свесно, живот цели!
Враћам се твојим топлим огњиштима,
Колевко добра мога завичаја.
Сит сам градова и празнога сјаја!
Ја сам изнико међу чобанима.
Пољима овим ко пастирче младо
За овцама сам шврљао до мрака
И купао се, док пландује стадо,
У бистрој води крај сненог врбака.
Уз стари брест до неба сам се пео
Ко птица лако, у полету чилом,
И гледао како под топлим крилом
Грлица крије јаја ђердан бео...
Слушам у ноћи где ко харфа чисто
Одзвања шкрипа тарница са пута
И колевка тужна што по гори лута -
И као некад, све је опет исто.
Povremeno biti ljubazan - ha!
Ne kosta nista.
Rekla sam muzu da ga volim.
Ne kosta nista.
Kad sam sinu pakovala uzinu,
stavila sam ceduljicu na kojoj
pise koliko je poseban.
Ne kosta nista.
Postaru sam dala kutiju keksa.
Ne kosta nista.
Pustila sam nekog preko reda
u samoposluzi.
Ne kosta nista.
Pozvala sam brata da mu kazem
da mi nedostaje.
I ja njemu nedostajem.
Poslala sam gradonacelniku
pismo i pohvalila ga da dobro
obavlja svoj posao.
Ne kosta nista.
Odnela sam cvece u staracki
dom.
Ne kosta nista.
Skuvala sam pilecu corbu
bolesnoj prijateljici.
Ne kosta nista.
Igrala sam drustvenu igru
sa svojom kcerkom.
Ne kosta nista.
Zahvalia sam coveku koji mi je
u samousluzi spakovao
kupljene stvari.
Lice mu se ozarilo.
Dala sam svom pomocniku
placen slobodan dan.
Kostalo je samo malo.
Igrala sam se loptom
sa svojm psom.
Bilo je prijatno.
Otisla sam na masazu.
Bilo je divno.
Povremeno biti ljubazan - hmm,
mozda cu se cele godine
tako ponasati.
Ne kosta nista.
Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Da se istecem sa njom ili
Da ostanem na dnu, da mi isperu vode
Srce i dusu.
Dodje mi ponekad
Da brojim rastajuce zvezde
I da gledam plavetnilo neba kuda
Krstare namrgodjeni oblaci.
Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Jer obuhvata me neka luckasta tuga
Onda kad stojim i pratim
zelene talase
Od obale do obale.
Dodje mi ponekad
Da se valjam po travi
Zajedno sa senkama pasa koji laju
Na duvarskom satu,
(Sat koji ne otkucava ponoc).
Dodje mi ponekad
Da pijuckam reku od izvora
do usca,
Jer hocu da sretnem
zlatnu ribicu
I da je zamolim da mi nacrta
Svoj lik, da je ne bih izgubio
U bezdanu svojih secanja.
Zar se ne bojimo toga?
Iz beskrajnog beskraja,
nedokucivo, neuhvatljivo,
nesto, oko nas se spaja.
Nasmesi se, ispi casu vina.
Daj ruku nekoj ruci,
i jos jednu suzu nasoj muci.
I zadnji drhtaj.
I zadnji osmeh.
I jedan tren vremena
se spaja sa nedokucivim
plavetnilom beskraja.
Nedokucivo plavo,
neuhvatljivo nesto,
iznad nasih glava.
Ja drhtim, ja se tresem,
ja necu jos bola, jos smeha,
i jos jedan stisak ruke.
Jedan je uveli listak
pao, nestao.
A sve je zeleno,
i ponovo buja,
i tece reka, i pesma slavuja.
Zadnji delic mog vremena
je prosao!
Ja drhtim, ja se smesim.
Beskrajno plavetnilo
samnom se spaja.
Jos jedan zivot je nestao!
A gitara svira,
a gitara svira!
Stara gitara bez zica, bezivotna, pokraj zida
tiha jed, vreme je surovi ubica, pritajen
k'o prijatelj sto izda te, kad citav vek iza je
nistavne ove koze zguzvane sto skori kraj ne priznaje.
Mrzim ovo telo, bore, staracke pege i sede
stare stvari u nasoj sobi sto u mom oku blede
u borbi da ostanu lepe..nekako tuzno su lepe.
Kao da vape, razapete na kazaljke slepe
sto jedino svoj put vide - ne razumeju bedne,
trosne komade namestaja i ljudskih osmeha - k'o cerge
dok lutaju. Stvari nisu svesne. Nisu ni glave.
Sve ce na kraju stati u te sekunde male
I ko smo tad? Otkucaji kosmosa.,cujem ih nocas,
stoperica okrutna, boje se tope, hladna postelja
njena kosa prosuta po jastuku, i dalje mirisna.
spavacica tirkizna, ruka i prsten izlizan.
Deca su srecna, ali deca su daleko
Imaju svoje zivote, ceka ih nekad negde neko.
Jos uvek ne strepe pred senkom, ne boje se mraka,
po koji nedeljni rucak koji jos dele sa nama.
A mi?
Dva starca, sanjali smo ovo:
da mastamo i lutamo skupa, sve do poslednjeg "zbogom",
citava srecna vecnost smestena u oko - moje i njeno,
leto po leto, a sada drhtim pred zorom.
Sta ako ona ode prva? Sta cu sa sobom?
I ovom sobom satkanom od tisine koja jeci bolno.
Ne smem da joj taknem ruku! Ne smem ni pogledom!
Razara me sama pomisao da ce biti hladna olovna.
Mrzim ova tela! Zasto ne leprsaju ponovo?
Samo jos jednom! Jednom samo! Nek zazmuri Bog!
Zeljo moja. Mesece moj, budi opet moje Sunce!
Samo jednom jos! Usne na usne, srce uz srce.
Ne smem da te dotaknem! A sav hrlim ka tebi!
Grlim te i jecim, ne dam te, do oltara vodi tepih.
Ponovo! Jos jednom u belom, nek svemir drhti pred srecom!
nek vecnost traje vecno, samo jos jednom!
Celi zivot zajedno, vise i ne primjecujemo
kol'ko se ispunjavamo, dok misli premecemo.
Stopljeni u jedno, dusa uz dusu, bok uz bok.
Oci pune secanja bulje u prazan strop.
Celi zivot trazim samocu, da budem sama sa mislima,
a kad je imam, bezim ko djavo od tamjana.
Stisni mi ruku, u tebi ne vidim starca.
U mojim ocima jos si poput decacica.
Seti se, lepota je u ocima onog sto gleda:
takve nas i Bog vidi sa druge strane neba.
A mi, dva starca. Sanjali smo ovo:
da mastamo i sanjamo skupa - do poslednjeg "zbogom".
Tko bi rek'o, vreme leti, mozda nas uzme sa sobom.
Kako god bilo, zelim otici s tobom.
Svladava me nemoc, ne daj da zaspem u snu!
Strah me nagriza k'o rak, sto ako sutra ne budem tu?
Barem sam volela, ma barem sam probala,
zivim bez zaljenja, umirem slobodna.
Vidi nas, dva starca. Sanjali smo ovo:
da mastamo i sanjamo skupa - sve do poslednjeg "zbogom".
dva starca, sanjali smo ovo
da sanjamo skupa - zbogom.
Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš - dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?
Vrstu mira s kojim te raspoređujem u sebi
nalazim u pogledu hrasta i šapatu krošnji,
iskonskoj stoljetnoj priči plodnih ravnica.
Ne preispitujem njegov početak, već odsjaje
svih kiša i huk svih vjetrova istinski sanjam
kako tvojom utrobom nižu predivne bisere.
Moram priznati, neiscrpne su visine misli,
neuhvatljive dubine srca iz kojih sada izlazim
i neiskorištena snaga mjesečine kojom klizim.
Sve bogatstvo što me pretače u divne osjećaje
i bezbrojni titraji nastali u pomaku vremena,
izvlače na moje dlanove najhrabrije pokušaje.
Ne uspijevam uvijek potpuno stići tvoje tijelo,
već krugovima plamenog prstena obuhvaćam
tvoj struk što se izvija neponovljivim žarom.
Prstima pomalo udišem toplinu mirisne kože,
oprezno skupljam svaku kap sjajnih uzvisina
i povremeno se vraćam, nudeći nove drhtaje.
Otkrivam, poru po poru, kako rađaš vatru,
kako pred moje dodire trčiš beskrajno zagrljena
i dočekuješ me optočena slatkim strpljenjem.
Uzdišeš preplanula i požudom izvijaš poljupce,
bojom strasti prekrivaš svako moje milovanje
i dušu obogaćuješ neponovljivim sazviježđem.
Kad me tako ovjenčaš ljepotom i skupiš u sebe,
pa ispod mojih vjeđa prisloniš nježni osmjeh,
izmislim način i postelju pretvorim u sanjalište.
Zakoračim pogledom hrasta tvojim obrazima,
dovedem šapat krošnji točno iznad naših pokreta
i zauvijek naše otkucaje srca pretočim u ljubav.
Ja sam stromodna cura
Volim kuce prizemljuse krastavih zidova
Sa dvoristima krcatim starudijama,
Umesto oblakodera i apartmana
U kojima se budim i spavam.
Muskatle u prozorima i u loncim na tufne
Vise volim od imitacija, od vestaka..
Ja sam staromodna cura
Sto vise voli vespe umesto automobila.
Tamndrkanje tramvaja i kloparanje parnjace,
Vise od zvizduka mlaznjaka.
Puteljke umesto avenija i bulevara,
Kojima moje potpetice odzvanjaju.
Ja sam staromodna cura
Sto voli miris opranog vesa
Koga vetar naduvava
Do moga lica, preko moga nosa
I sve ono sto veje iz predhodnog zivota.
Ja sam staromodna cura
Jos slusam longplejke i tipkam Oliveti,
Govorim hvala, izvinite, molim.
Volim da mi dasa pripali cigaretu
Otvori vrata, pridrzi kaput, primakne stolicu,
Da me svlaci krpicu po krpicu.
Ja sam staromodna cura
Sto voli kic scene sa zalascima sunca,
Modne zurnale i porodicne albume,
Od okretnih igara "stiskavac" jedino razumem.
Ja sam staromodna cura,
Ne zujim i ne skitaram kojekuda,
U kuci drezidim povazdan,
Ko glineni cup suseci se na promaji
Samoce i zadovoljstava,
Mamurna od snova.
Ja sam staromodna cura
O ljubavi i strasti malo sta znam
Devicijeg srca rodjena udovica,
Pod cijim nogama zivot kulja
Kao para iz sahta
Koju zaobilazim brzim koracima.
Ja sam staromodna cura
Ne kupujem po snizenoj ceni
Ni osmehe ni svilu.
Ne nosim mini suknje i dekoltee,
Bilo bi to lako oruzje za nekog
Ko je nameran da osvaja bez.
Ja sam staromodna cura
Sto se kuvam u sopstvenom loncu
Marke hocu- necu.
Kao kerusa sama lizem sopstvene rane,
Umreti skoro necu.
Ja sam staromodna cura
Niti psujem, niti zvocam, niti besnim,
Mozete me mazati na hleb.
Al s medom se uvek dobije malo otrova,
Ljubavi u smrtonosnim dozama.
Ja sam staromodna cura
Zuljas me kao nova cipela
Koju moram izuti, promeniti,
Za jednog udobnog ko patika
Ili razgazenog ko susetkina sandala.
Ja sam staromodna cura
Dobra sam prema muskarcima,
Kao prema onim koji se plase mraka,
Lifta i prelaska ulice van pesackog prelaza.
Sa njima volim da idem u bioskop
I gledam nove filmove na stari nacin,
Iz zadnjeg reda bioskopske polutame,
Dok mi odabrani zavlace ruku ispod suknje.
Ja sam staromodna cura,
Drevna ko Kartagina,
Minimalno ostecena zubom vremena.
Muzejski komad koga nema na aukciji.
Pipanje nije dozvoljeno.
Izmi ili ostavi.