Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Bora Stankovic-Neobjavljene beleske

Svako mora da ima upaljen fenjer u glavi. Da mu svetli danju i nocu. Jer, ko ne svetli iznutra, taj ne zivi;fenjer pomaze da bolje vidimo lica, predmete, sta se dogadja. On pomaze da odaberemo, nanizemo i svaku sitnicu povezemo u sliku, u pletivo; da u jednom zivotu otkrijemo sto drugih. Bez upaljenog fenjera nema ni reci;nema price u kojoj zivot dise, jeca ili se razliva od miline

Danas mi je sasvim jasno da su devicanstvo i razbludno, cisto i “prljavo” (djavolsko) samo dve strane jednog istog. Celovita prestava o zeni bez njih je nemoguce. I ja bih, da nije toga, bio polovican i neostvaren. Stoga, iako nije sve u meni cisto, ja ne patim; naprotiv, iz potaje merkam i u snove prizivam i jedno i drugo. Otuda i ti moji “pokvareni” snovi.

:klap: od naseg Luxx-a.

Bog je sve stvorio - Ajnstajn

Univerzitetski profesor je izazvao svoje studente sledecim pitanjem: "Je li Bog stvorio sve sto postoji?" Studenti hrabro povikase u glas, "Da, jeste!" "Bog je stvorio sve?" profesor je ponovo zapitao. "Da, profesore," odgovorise studenti. Profesor nastavi, "Ako je Bog stvorio sve, onda je Bog stvorio i zlo, dok ono postoji. I prema principu da nasa dela govore o tome ko smo mi, sledi da je Bog zlo!" Studenti zanemise pred takvim odgovorom. Profesor je bio prilicno zadovoljan sobom jer je jos jednom dokazao studentima da je vera u Boga samo mit. Jedan student je podigao ruku i zapitao profesora:”Mogu li vam postaviti jedno pitanje profesore?" "Naravno," odgovori profesor. Student ustade i zapita: "Profesore, da li hladnoca postoji?" "Kakvo je to pitanje? Naravno da postoji. Zar ti nikada nije bilo hladno?" Studenti su se zasmejali na cudno kolegino pitanje. Mladi student nastavi, "U stvari, gospodine, hladnoca ne postoji. Prema zakonima fizike, ono sto mi smatramo hladnocom, u realnosti je odsustvo toplote. Svako telo ili objekt je podlozan izucavanju kada poseduje ili zraci energiju. Apsolutna nula (-273 C) je totalno odsustvo toplote. Svaka materija postaje inertna i nesposobna za reakciju na toj temperaturi. Hladnoca ne postoji. Mi smo stvorili taj pojam da opisemo kako se osecamo kada nemamo toplote." Student nastavi dalje."Profesore, da li tama postoji?" Profesor odgovori, "Naravno da postoji." "Jos jednom ste u krivu profesore. Ni tama ne postoji takodje. Tama je u stvarnosti odsustvo svetla. Mozemo izucavati svetlo ali ne i tamu. U stvari, mozemo koristiti Njutnovu prizmu da razlomimo svetlo u vise boja i izucavamo razlicite svetlosne duzine svake boje posebno. Ne mozete meriti tamu. Jedan zraka svetla moze doci u tamu i osvetliti je. Kako znate koliko je neki prostor taman? Mozete meriti samo kolicinu prisutne svetlosti, zar ne? Tama je pojam koji ljudi koriste da opisu sta se dogadja kada nema prisustva svetla." Konacno, mladic upita profesora, "Gospodine, da li zlo postoji?" Sada nesiguran, profesor odgovori, "Naravno, kao sto sam to vec rekao. Vidimo to svaki dan. Svakodnevno mozete videti ljudsku necovecnost prema drugim ljudima. Mnostvo je primera kriminala i nasilja svuda po svetu. Ove manifestacije nisu nista drugo nego zlo." Na ovo je student odgovorio, "Zlo ne postoji gospodine profesore, ili bar ne
postoji samo po sebi. Zlo je jednostavno odsustvo Boga. To je isto kao tama
i hladnoca - rec koju je covek stvorio da opise odsustvo Boga. Bog nije
stvorio zlo. Zlo nije kao verovanje ili ljubav, koji postoje isto kao svetlo
ili toplota. Zlo je rezultat onoga sto se dogadja kada covek ne poseduje
Boziju ljubav u sebi. To je isto kao hladnoca koja dolazi kada nema toplote
ili tama koja dolazi kada nema svetlosti."
Profesor je seo i nije nista rekao.
Ime mladog studenta bilo je - Albert Ajnstajn

Ledeno - Bora Stankovic

Ne volim ono sto je mnogo doterno, umiveno... Sliku, figuru, pricu. Sve sami slatkisi... To je zanat, nesto tacno i interesantno skrojeno, izglacano…… Dobro za oci, ali nema dusu. Hladno i ledeno. Mrtvo.

Pitam ja Evropejca, mog dragog S. Vinareva:

“Dobro, to je lepo, ali gde je tu meso? Gde su koske? Gde je krv? Gde su osecanja? Gde je, bre, lupanje srca? Gde su oci duse? Nema.”

Glatko, svilasto – da, samo ako je prirodno, zivo. Ako je na primer, zena. Mlada, brizgava zena... Tu glatkocu, taj preliv snage u pokretu, u pogledu, u osmehu, ali da je u isto vreme i vatra, ja volim. Pa neka je malo i divlja i razbludna, samo da je od boga stvprena i onako kako oko trazi i dusa sanja….. Ono za cime se uzdise i posrce celog zivota... I zeljan odlazi sa ovog sveta.

Danilo Nikolic - Kraljica zabave

Ne smem da joj kazem ono sto sam pomislio kad je prvi put dosla. Ali, zaista, udata je, mislio sam, zasto je ne bih...Prevrnuo, ta mi je rec dosla, mada mi nije svojstvena. A sad ne znam sta se desava sa mnom. Telefon, stvar od koje sam ludeo u Radio Beogradu, sad je centar moje paznje, moje brige. Prenosim ga iz sobe u hodnik, iz predsoblja u kuhinju. Zivim u nekoj naculjenosti, u osluskivanju. Skacem na svako zvonjenje, ne sacekam ni drugi znak. I prekidam, skracujem svaki razgovor, uplasen da ce ona bas tada zvati.

Ona se javlja retko, jednom nedeljno, pola sata pre no sto ce krenuti. I uvek drukcije. Nema «halo», nema pitanja, nema predstavljanja. Lako je prepoznajem, glas karakteristican.
Tako i dolazi. Nikad ne zvoni. Uvek tiho kuca.
Samo se jedna scena redovno ponavlja. Cim udje, zadihana od straha i pretrcavanja, uzima moju ruku, stavlja je na svoje srce. Da osetim kako tuce.

Minijaturna je. Kao prica. Mala je, brza, iznenadna. Uvek s drugacijim sadrzajem, drugacijim obrtom, u drugacijoj formi. Dragocena je kao starinski nakit, u kome je savrsenstvo obrade i vrednost plemenitog metala.
Kazem joj:
« Sad si jos vise u pravu. Ja zaista nisam normalan.»
«Ni ja.»
I vadi iz tasne neki tvrdi papir, pola dopisne karte, ispisan odozgo do dole. Citam.

Avgust 9/10

Neocekivano, a neminovno;
Neobjasnjivo, a neumitno,
Veceras mi dolaze neke reci za tebe.
Prva je
Lord
A zatim:
- bezobzirno castan
- drsko iskren
- bezobrazno cedan
- diskretno direktan
- skoncentrisano unezveren
- vrhunski klikeras
( a klikeri sjajni)
Gde si?

LJUBAV

Borhes - Pretnja

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu.
Lepa maska se promenila, ali kao i uvek jeinstvena je.
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri Sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije, biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrknut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela smirenje.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje dok čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde
(ova soba je nestvarna i ona je nije videla).
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

Zal Kopp - Vrele kapije

U vremenu u kojem moje biće sanja, trenutak je smjelo bistar i dolazi s tobom kao biser u noći oblikom zavodljivog parfema. Od poslijepodneva odlučno priprema tvoje ruke za nedoumice, što ih udaljenost nabacuje, ne sasvim slučajno, našoj molitvi.

Ovo je godina dodira i zbog toga se sve manje budimo sami, nismo više uspavani i skriveni drhtaji u njedrima tihih vjetrova. Kameni likovi naših susreta polako nestaju u obrisima sjećanja i možemo dokučiti maštom nekadašnje mirise dalekih zagrljaja.

Po stepenicama kojima stižeš stojim budan na svim odmorištima, ostavljam misli o beznačajnim stvarima i razmišljam u čekanju. Nisu mi važna nasljeđa djedovine, niti balava usta djetinjstva, čeznem za zvucima što dopiru sa snažnim svjetlom bijelih vrhova.

Širok kao boja jorgovana odbacujem sve svoje izvučene primjedbe i napeto pratim tvoje približavanje snu kratkim prijelazom uzdaha. Naučen da ležim mirno i brinem se prvi put štitim mjesto samoće, ne ponavljam se govorom riječi i šuteći grizem dah crvene jabuke.

Pripijena uz mene, tečeš sporo i uspavano, primjećujem obraćaš pažnju, a nasred postelje uglavnom treperiš u pupoljcima zvjezdanog neba. Gole ruke potapaš i buci padajućeg mraka prilaziš oprezno i tiho, ponekad se zaustaviš i s cvrkutom ptica pokupiš miris šumskih jagoda.

Od prvih ljubavi izabrala si zanos zaborava i dijeliš plavim trbuhom svaki korak na pijesku, hladovinom prezrelih šetnji oslikavaš stope. Zastaješ i pomišljaš kako je lijepo vrtlogom tek otkrivenog izvora zaroniti, utažiti žeđ i zasladiti usne u toj vodi nepoznatog i prozirnog okusa.

Kako da se osnažim kad dođeš i kada po meni raspeš dubinu školjki, uspneš komadom svog srca i rascvjetaš pjesmu cijelom mojom dušom? Razvući ću se širokim pogledom i blagosloviti svakom kapi tvojih grudi. Kako da to podijelim i svako tvoje javljanje odnesem na obronke sna?

Stižeš i ja se podmećem kišnom zemljom ispod tvoga mekanog hoda, započinjem navikom ravnice i pružam nebu prostor užarenih zjenica. Želim te među koljenima kušati i skinuti veo strepnji u hrpi mraka i napokon nestati, kad jednom zauvijek prođem kroz te vrele kapije.

Momo Kapor - Snezana

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala one noci.

Robert Falgam - neobicne misli o obicnim stvarima

Sve sto treba da znam naucio sam jos u vrticu

Svakog proleca, tokom mnogih godina, imao sam zadatak da napisem svoju licnu izjavu o tome u sta verujem: moj moto. Kada sam bio mladji, taj dokument je imao mnogo stranica; trudio sam se da sve spomenem, pazio da mi nista ne promakne. Dokument temeljan i opsiran kao presude Vrhovnog suda, kao da se recima mogu resiti svi egzistencijalni sukobi.
Poslednjih godina moj moto je postao kraci – ponekad je cinican, ponekad komican, ponekad obicno intoniran – ali pisem ga i dalje. Nedavno sam pokusao da sustinu svojih uverenja sazmem na samo jednu stranicu i napisem jednostavnim recima, mada svestan da to podrazumeva vrlo naivni idealizam.

To nadahnuce, da budem sto sazetiji, doslo mi je na benzinskoj stanici. Rezervoar starog automobila napunio sam do vrha visokooktanskim gorivom super de luks. Moja stara krntija nije, medjutim, mogla da ga svari i dobila je napad – motor je neprekidno kasljucao i gasio se na raskrsnicama, podrigivao na nizbrdicama. Shvatio sam. I moja glava i moj um povremeno pokazuju iste simptome. Progutam li previse visokosadrzajnih informacija, i ja cu dobiti napad, egzistencijalne vrste: kasljucati i gasiti se na raskrsnicama gde treba doneti zivotne odluke, jer uvek – ili znam previse ili premalo. Zivot nije izlet.

Tada sam shvatio da vec znam vecinu onoga sto smatram vaznim za smisleni zivot – i da uopste nije komplikovano. Ja znam. I znam odavno. Medjutim, i ziveti tako – to je vec druga stvar. Evo dakle, ovo je moj moto:
sve sto treba da znam o tome kako treba ziveti, sta raditi i kakav biti, naucio sam jos u vrticu. Mudrost me nije cekala na vrhu planine, na kraju drugog uspona skolovanja, nego se krila u pesku decjeg igralista. A evo sta sam tamo naucio:

Sve podeli sa drugima.
Igraj posteno.
Ne muci ljude.
Svaku stvar vrati gde si je nasao.
Pocisti za sobom.
Ne uzimaj ono sto nije tvoje.
Kada nekoga povredis, izvini mu se.
Peri ruke pre jela.
Pusti vodu u toaletu.
Topli keks i hladno mleko su zdravi.
Zivi uravnotezeno: malo uci, malo razmisljaj, crtaj, slikaj, pevaj i plesi, igraj se i radi – svaki dan od svega pomalo.
Svakog poslepodneva odspavaj.
Kad izadjes u svet, budi oprezan u saobracaju, drzi se za ruke i ne udaljavaj se od svog druga.
Ne zaboravi da cudo postoji. Seti se semenke u plasticnoj casici: koren je krenuo u dubinu, stabljika u visinu, niko ne zna zasto i kako, ali tako je sa svima nama.
Zlatne ribice, hrcci, beli misevi, cak i semenke iz plasticne casice – jednom moraju da umru. I mi cemo.
A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reci koju smo naucili – najvece i najvaznije od svih reci – vidi.

Sve sto treba da znate sadrzano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav zivot.

Uzmite bilo koje od tih pravila, dodajte mu teske, odrasle i zvucne reci i primenite na zivot svoje porodice, posao, drzavnu politiku, svet u kome zivomo – i videcete da ce pravilo ostati jasno, tacno i cvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio nas svet kada bismo svi – citav svet – oko tri popodne pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve drzave pridrzavale pravila da svaku stvar vrate tamo gde su je i nasle i da pociste nered za sobom.

Kao sto je istina, ma koliko smo vec odrasli, da je, kad izadjemo u svet, najbolje drzati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga.

Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi

"...put koji si presla nije prav vec pun raskrsnca. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je oznacavao razlicite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u sumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znas kuda bi te odveli oni kojima si okrenula ledja, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znas, ali u svakom slucaju se kajes. Mogla si nesto da ucinis a nisi, vratila si se umesto da krenes napred. "Il gioco dell'oca", secas se? (drushtvena igra poput "Ne ljuti se choveche", prim. prev.).
Zivot se manje vise odvija na isti nacin.
Duz raskrsca tvog puta sresces i druge sudbine: da li ces ih upoznati ili ne, prozhiveti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znas, od toga da li ces nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi cesto i tvoj zivot, kao i zivoti tvojih najblizhih."

"Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot."

"Gresiti je prirodno, ali otici a ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba."

"Mozda ces me razumeti tek kada budes starija i kada predjes onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.
Samilost, pazi, ne sazaljenje. Ako me budes sazaljevala, sici cu kao oni zli duhovi i napravicu ti gomilu pakosti. Isto cu uciniti i ako budes stidljiva umesto skromna, ako se budes opijala praznim razgovorima umesto da cutis. Eksplodirace lusteri, poletece tanjiri sa polica, gacice ce zavrsiti na lusteru; od svitanja do duboko u noc necu te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tacno, necu uraditi nista od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, bicu samo tuzna, kao sto sam tuzna kad god vidim unisten zivot, jedan zivot u kojem se put ljubavi nije ispunio.

Cuvaj se. Svaki put kada, sazrevajuci, budes htela da promenis nesto sto je pogresno u ono sto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvazniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.

Svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zhila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. Korenje i krosnja moraju da rastu zajedno; moras da budes istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima. ("Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije nishta uradio... I shvatice, kad-tad, da ne zna sta je hlad." )

I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. Disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si dosla na svet; ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju; cekaj, i dalje cekaj. Budi mirna, cuti i slusaj svoje srce. Kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."

A sad malo Hese

Ja sam dvaput u životu imao ljubav, mislim onu pravu, i oba puta sam pouzdano znao da je to zauvek i da može prestati samo sa smrću, i oba puta je tome došao kraj, a ja nisam umro. Imao sam i jednog prijatelja, i ne bih mogao ni pomisliti da se nas dvojica za života možemo razići, ali ipak smo se razišli već odavno.

... Svaki čovek ima svoju dušu, i on je ne može stopiti ni sa čijom drugom. Dve osobe se mogu posećivati, mogu razgovarati i biti jedna drugoj bliske. Ali njihove duše su kao cvetovi, ukorenjene svaka na svome mestu, i ni jedna ne mže preći ka drugoj, jer bi se inače morala odvojiti od svog korena, a to joj nije moguće. Cvetovi šalju svoj miris i svoje semenje, jer bi voleli da se približe jedni drugima; ali cvet ne može ništa da učini da bi neka semenka došla na svoje pravo mesto. To čini vetar, a on dolazi i odlazi kako mu je volja.

Borislav Pekić - "Nova pisma iz tudjine"

52. Kko da se u Britaniji dobro osecate

Jedna od prvih zagonetki koju covek u tudjoj zemlji treba da resi, ali koju nejcesce poslednju resava, jeste kako da se u njoj oseca dobro. Ako drugih razloga nema, ako iz svoje zemlje ne mora da ode, a u tudjoj se rdjavo oseca, kakvog ima smisla otici? Ne znam sta u Nemackoj treba da radite da biste se osecali dobro. Pretpostavljam odnekud da je dovoljno da dobro radite. U Francuskoj, osetljivoj na jezik, i da ga dobro govorite. U Americi, na zapadnoj obali, da ste milioner.

Na istocnoj ne skodi razlikovati Haydna od Mr Hydea i uvek nositi u dzepu sitninu za drugog kad usred bela dana i prometne ulice prestane da bude pitomi i mudri dr Jekyll. Ispada da je novac kao uslov svuda dovoljan i da cete se s dovoljno para svagde dovoljno dobro osecati. U Britaniji vam bogatstvo - a, bogami, ni poznavanje Haydna - nece biti dovoljno, iako ne tvrdim da ce vam mnogo smetati. Ne slazem se sa cinicnim misljenjem da se u Engleskoj covek moze uistinu dobro osecati samo ako je Englez i, naravno, ako za to sto se dobro oseca, osim engleskih roditelja, ima i neke jace razloge. Ako se ispune izvesni uslovi, svakome ovde moze biti dobro.

Prvi je uslov da se ni po koju cenu, ma koliko vas tastina mamila, kao Englez ne predstavljate. Englezi vole da im se divite, ali ne da ih podrazavate. Jer, ono sto se uspesno imitira, i nije bas tako izuzetno. To vam, uostalom i nece poci za rukom. Bicete otkriveni i ako postignete maksimum mimikrije, sto znaci da iskreno uzivate u nemogucim stvarima u kojima oni uzivaju. Ako se iskusenju oduprete, ni to, bojim se, samo po sebi, nece uciniti da se osecate dobro. Stranci se u Britaniji podnose strpljivo i hrabro kao sto se podnosi hronicna bolest. Sa Englezima se uvek osecate kao sa profesionalnim bolnicarima iz krimske skole Florence Nightingale, koji su, u zurbi da vam pomognu, kod kuce zaboravili belu uniformu.

Za razliku od drugih naroda, Englezi osecaju prema strancima izvesno blagonaklono sazaljenje, neku vrstu misionarske samilosti, nasledjene iz kolonijalnih vremena i iskustva s divljacima Imperije. Divljake je valjalo pripitomiti, a pri tom, ako je moguce, ziv ostati. I kao sto je divljacima jedina sansa bila da se zaista pripitome, ne gubeci sasvim ni svoju spontanu, egzoticnu divljacnost, ukljucujuci ponekad i sklonost, prema hanibalskoj dijeti, bez koje nisu mogli racunati na englesku samilost, i vasa je jedina sansa da se ovde dobro osecate u tome da divljak, odnosno stranac, ostanete.

Pripitomljen stranac, razume se, ali - stranac. Ne preterujte u tome, naravno, ne gazite engleske krupne zuljeve i sitne osetljivosti, ali gde mozete, i koliko mozete, pokazujte da ste stranac. Samo niposto nemojte se time ponositi. Tu je trik. Naprotiv, isticite kako ste i sami svesni koliko gubite time sto niste Englez, ali da protiv sudbine nista ne mozete. Zalice vas kao sto se zali bogalj koji za svoju sakatost nije kriv, i vama ce na stakama njihovog saucesca biti dobro. Vise ne ocekujte. Vise bi znacilo da od vas nesto zele.

Generalni savet ukljucuje i nekoliko supsidijarnih uputstava prakticne prirode. Nikada nista nemojte ni znati ni umeti bolje od njih. Nejpre, niko u to nece verovati. Ako i poveruje, nece vam biti dobro. A vama je cilj da unapredite svoje stanje, a ne samopostovanje. A i lako se moze dogoditi da oni i znaju i umeju vise nego vi, pa cete izgubiti i jedno i drugo. I, naravno, hvalite Englesku. Ako je oni grde, vi je i dalje hvalite. Ne nasedajte im. Ono sto sebi oprastaju, vama nece.

Drugi je nacin da stvarno budete Englez, ali da vam je dobro iz nekih ozbiljnih razloga.

Treci ne postoji.

Ako me sad zapitate kakve savete Englezu valja dati da se u Jugoslaviji dobro oseca, bio bih u grdnoj nedoumici. Najpre bih mu morao objasniti zasto su mu saveti uopste potrebni kad je on vec bio u Bugarskoj, pelcovao se od kolere i zna da se na poljskom predsednik Republike kaze »Tito«. On bi, naime, mislio da je to sto je Englez sasvim dovoljno da se dobro oseca svuda. Neki dodatan napor, koristan drugim rasama, cinio bi mu se izlisnim. Kad bih ga ipak ubedio, moji bi saveti bili obrnuti od onih sto sam ih davao strancu u Britaniji.

Najpre bih mu rekao da svuda istice da je stranac, i to ne bilo koji, nego - Englez, ali da se ne stidi nego ponosi time, te da to prekrasno stanje stvari ni po koju cenu ne bi zamenio s domacinovim. Takvu potrebu kod nas niko ne bi razumeo. Fenomen zaljenja opet ce se pojaviti, ali mi cemo zaliti sebe sto nismo Englezi, a ne njega sto nije Jugosloven. Stranac, pa i Englez, mora kod nas znati sve bolje od nas, umeti od nas bolje. U protivnom, niko mu nece verovati da nije nas. I, naravno, ako zeli da stekne nase uvazavanje, ne sme u Jugoslaviji nista da mu se dopada. Ako je mi grdimo, mora je grditi jos zesce. Inace cemo misliti da je budala, ili nesto jos gore.

Jedino je treci uslov isti - da stvarno bude Jugosloven, ali da mu nije dobro zbog toga nego iz nekih umesnijih razloga.

Cetvrti uslov ne postoji, ili ga ja ne znam.