Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Kjerkegor - D. M. Stojnić

Dijapsalmi

(kratki lirski, misaoni trenutak kojim prekidamo - dakle intermeco - život dok se on odvija na bilo koji način)

- Šta je pesnik? Nesrećnik koji krije duboke bolove u svom srcu, ali čije su usne tako oblikovane da, kada jecaji i krici prelaze preko njih, to odjekne kao divna muzika.

- Sve što se stiče, rađa se u tišini, i božansko je samo ono što je nastalo u ćutanju.

- Ljudska priroda uvek je ista... Biti potpun čovek, ipak je najveća stvar (Isto tvrdi i Gete - Prim. priređivača)

- Ponekad, iz ogromnih i moćnih uzroka, proizađe majušna neugledna posledica, povremeno je i nema. A ponekad majušan uzrok rađa ogromnu posledicu.

- Niko ne pita čoveka da li hoće da uđe, niko ga ne pita da li hoće da izađe.

- Najbolji dokaz za bedu života izvodi se iz razmišljanja o njegovoj uzvišenosti.

- Leptir zaboravlja da je bio gusenica; možda bi on, kada bi mogao biti riba, mogao zaboraviti i da je bio leptir.

- Ako ne mogu da vidim kako raste trava, ne želim uopšte da je gledam.

- Vrata sreće ne otvaraju se prema unutra, tako da se jurišanjem na njih ne mogu otvoriti; ona se otvaraju prema spolja, i zato ne možemo ništa učiniti.

- Kada bi me bogovi pitali:
- Hoćeš li mladost, ili lepotu, dug život ili najlepšu ženu, izaberi, ali samo jedno?
- Želim . . . da uvek imam smeh za pomagača - rekao bih. (nalazi se kod Hesea - prim. priređivača).

- Kada bih trebao nešto da poželim, to ne bi bilo ni bogatstvo ni vlast, već - strast mogućnosti, oko, koje, večito mlado, večito vatreno, svuda sagledava mogućnost.
Koje je vino tako mirisno i tako opija??!! (više znakova čuđenja - prim. priređivača).

Kjerkegor - D. M. Stojnić

Izbor

Posmatramo li ljudske živote, videćemo da ima mnogo ljudi koji žive u tihoj izgubljenosti... oni tavore i nestaju kao senke, strani samima sebi... raspadajući se pre nego što su umrli.

Čin izbora je presudan za sadržaj ličnosti. Ne radi se toliko o tome da se izabere prava stvar, akcenat je tu na energiji, ozbiljnosti i strasti koja se "troši" na biranje... jer, ličnost kroz izbor očvršćava... oplemenjuje... preobražava se... Biranje nije razmišljanje, već krštenje volje... Sve se oko toga vrti... Stoga, kada osetiš da je došao trenutak izbora, tada samo odbaci ostatak i ne misli više na njega... i - izaberi, otkrićeš valjanost koja se krije u izboru.

* * *

Ono što treba da bude izabrano nalazi se u najdubljem odnosu prema onom ko bira... unutrašnji glas ličnosti... alternativno postavlja jednu ili drugu stvar, čime izbor već sledećeg trenutka biva teži... konačno dolazi trenutak u kome ne može biti više reči o nekom "ili-ili", ne zato što je čovek izabrao, nego što je propustio da izvrši izbor, što su drugi umesto njega izvršili izbor... kada se izbor odgađa, mračne sile u čoveku biraju nesvesno.

Odlaganje, dakle, krije opasnost... koja se sastoji u tome da je minuo trenutak u kome sam mogao da biram... jer, ne može se zaustaviti ili prekinuti život.

Svaki zakasneli izbor, zahteva ponovno biranje, tj. vraćanje na početak, a to je često veoma teško. Vidiš li, zašto je važno birati i blagovremeno izabrati... Trenutak izbora, za mene, je - krajnje ozbiljna stvar.

Knjiga o čaju - Kakuzo Okakura

Zar niste osetili da u drhtavom sutonu prolećne zore, dok u zagonetnom ritmu ptice cvrkuću medju drvećem, mužjaci i ženke jedni drugima govore o cveću? Mora da je poštovanje cveća u čovečanstvu nastalo istovremeno kad i ljubavno pesništvo.

Gde razgovetnije, nego li u cvetu, slatkom u njegovoj nesvesnosti, mirišljavom u njegovom spokoju, možemo da zamislimo otkrivanje ljudske duše?
Prvi čovek koji je ženi ponudio venac cveća prevazišao je životinju.
Postao je ljudsko biće uzdigavši se nad sirovom prirodnom potrebom, ušao je u carstvo umetnosti shvativši tananu upotrebu "nepotrebnoga".

U radosti ili tuzi, cvetovi su naši stalni prijatelji.
Sa njima jedemo, pijemo, pevamo, plešemo i igramo.
Venčavamo se i krstimo uz cveće.
Ne usudjujemo se ni da umremo bez njega!
Molili smo se sa ljiljanom, meditirali sa lotosom, jurišali u borbi sa ružom i hrizantemom.
Čak smo pokušavali da govorimo jezikom cveća, a kako bismo mogli da živimo bez njega?
Zastrašujuća je i sama pomisao na svet lišen njegovog prisustva.

Kakvu samo utehu ono donosi postelji bolesnika, kakav samo sjaj blaženstva u mrak iznurenih duša!
Njegova spokojna nežmost obnavlja u nama izbledelo poverenje u Univerzum, kao što usredsredjen pogled milog deteta priziva naše izgubljene nade.
Upravo ono u tuzi leži na našim grobovima kada se pretvaramo u prah.

Ne možemo da prikrijemo istinu, ma koliko bila žalosna, da mi, uprkos svom drugovanju sa cvećem, nismo se izdigli više od životinje. Zagrebi ovčju kožu i vuk u nama će brzo iskeziti svoje zube.

Rečeno je da je čovek sa deset godina životinja, sa dvadeset ludak, sa trideset promašen, sa četrdeset varalica i sa pedeset zločinac.
Možda postaje zločinac zato što nikada nije prestao da bude životinja?
Nama nije ništa ozbiljno sem gladi, ništa sveto sem naših vlastitih želja.
Pred očima nam se rušio hram za hramom, ali se jedan žrtvenik zauvek održava onaj na kojem palimo insens vrhovnom Idolu - sebi samima.
Naš Bog je veliki, a novac je njegov prorok!
Pustošimo prirodu da bi smo mu prineli žrtvu.
Hvalimo se da smo pokorili materiju, a zaboravaljamo da je upravo materija porobila nas.
Kakve sve grozote ne činimo u ime kulture i otmenosti!

Recite mi nežni cvetovi, vi zvezdane suze, dok stojite u vrtu klimajući glavama pčelama što pevaju o rosi i sunčanim zracima, jeste li svesni strašne sudbine koja vas čeka?

Sanjajte, njišite se i veselite dok još možete na blagim letnjim povetarcima.
Sutra će vas nemilosrdna ruka stisnuti oko vrata.

Bićete počupani, deo po deo, na komadić, i izgnani iz svojih mirnih domova.
Možda će prići i neka lepa okrutnica i možda će reći kako ste ljupki, dok su joj prsti još mokri od vaše krvi.

Recite mi, hoće li to biti dobrota?
Možda je vaša sudbina da budete zarobljeni u kosi nekog za koga znate da nema srca.
Ili da budete zadenuti u reveru kaputa nekoga ko se ne bi usudio da vas pogleda ulice da ste Čovek.
Možda je vaša sudbina da budete zatvoreni u nekoj uskoj posudi, u kojoj je samo ustajala voda što gasi nepodnošljivu žedj koja upozorava da život kopni.

Cvetovi, da ste se zatekli i zemlji Mikadovoj, možda biste nekada sreli groznog čoveka naoružanog makazama i groznom pilom.
On bi sebe nazvao Majstorom Cveća.
Isticao bi svoja lekarska prava, a vi biste ga nagonski mrzeli, jer znate da se lekar uvek trudi da produži muke svojih žrtava.
On bi vas sekao, savijao i uvrtao u one nemoguće položaje za koje misli da vam dolikuje da ih poprimite.
Iskrivio bi vam mišiće i iščašio kosti kao bilo koji drugi osteopat.
Palio bi vas užarenim ugljem da vam zaustavi krvarenje i zarivao žice u vas da vam ubrza cirkulaciju.
Hranio bi vas solju, kvasinom, stipsom i ponekad vitriolom.
Kad bi se učinilo da tek što ste klonuli, polivao bi vam noge vrelom vodom.
Sve će to raditi samo da bi se hvalio kako vas može održati u životu dve ili više nedelja duže, nego što bi bilo to moguće bez njegovog postupka.
Zar ne biste više voleli da ste bili ubijeni onog trenutka kad vas je i zarobio?
Kakve ste to zločine počinili u prošloj inkarnaciji da bi se opravdala takva kazna u ovoj?

Razuzdano trošenje cveća i zapadnim društvima još je užasnije od načina na koji sa njim postupaju istočni majstori cveća.
Broj cvetova koji se svaki dan ubere da bi se okitile plesne dvorane i stolovi za bankete u Evropi i Americi, a da bi sutradan bili bačeni, mora da je ogroman, kad bi se spleli u venac mogli bi opisati kontient!
Uz takav, krajnje nehatan odnos prema životu, krivica Majstora Cveća postaje neznatna.
On, u najmanju ruku, poštuje ekonomičnost prirode, bira žrtve sa brižljivim predumišljajem, a kad uginu, odaje počast njihovim ostacima.
Na Zapadu, isticanje cveća kao da je deo pokazivanja bogatstva-hirovitost jednog trenutka.
Kuda odlaze svi ti cvetovi kada slavlje prodje?
Ništa ne izaziva toliko sažaljenje kao pogled na uvelo cveće, nemilosrdmo bačeno na gomilu djubreta.

Slike odlican.com » liliana » plisani put

Zašto se cveće radja tako lepo, a tako bespomoćno?
Insekti mogu da ubodu, ali i najkrotkija životinja će se boriti ako je dovedena u opasnost.
Ptice, čije se perje traži da bi se stavilo na odredjene šešire, mogu da odlete od svog progonitelja.
Krznena životinja, od čijeg krzna mnoge "najpametnije životinje" žele da naprave sebi kaput, može da se sakrije na dolazak ubice.
Jedini cvet za koji se zna da ima krila je leptir... svi ostali su nemoćni pred uništiteljem.
Ako i vrište u svom smrtonosnom grču, njihov plač nikad ne dopire do naših tvrdih ušiju.
Mi smo uvek surovi prema onima koji nas vole i služe nam u tišini.

Ali, može doći vreme kada nas zbog naše okrutnosti ostave ti naši najbolji prijatelji.
Zar niste primetili da je divlje cveće svake godine sve redje?
Možda su mu njegovi mudraci rekli da ode, dok čovek ne postane humaniji.
Mozda se preselilo na Nebo.

Mnogo lepog je rečeno o onome ko uzgaja biljke.
Čovek sa loncem je neuporedivo humaniji od onog sa makazama.
Sa uživanjem posmatramo njegovu brigu o vodi i suncu, njegove bitke sa parazitima, strah od mraza, nemir kad pupoljci sporo izbjaju, ushićenje kada se listovi zasjaje.

Jedna legenda kaže da u jednom japanskom manastiru postoji čudna pločica (pripisuje se Jošicuneu, junaku samurajske prišlosti), koja je bila upozorenje, postavljeno kao zaštita jednog prelepog šljivinog drveta.
Pločica privlači surovim humorom tog ratničkog doba, jer sadrži sledeći natpis - "Ko otkine jednu grančicu sa ovog stabla, u zalog će izgubiti jedan prst".
O, da bi se takav zakon mogao namtnuti protiv onih koji razuzdano tamane cveće i sakate njihova umetnička dela!

Čak i onda kada je u pitanju cveće u saksiji, skloni smo da posumnjamo u ljudsku sebičnost.
Čemu uzimatiu biljke iz njihovih domova i tražiti od njih da cvetaju u stranom okruženju?
Da li je to isto kao tražiti od ptica da pevaju i da se pare u zatvorenim kavezima?
Ko zna da se orhideje ne guše u našim zatvorenim staklenicima i da beznadežno čeznu da, barem na čas, ugledaju svoja rodna južna neba?

Pravi ljubitelj cveća je onaj koji ga posećuje u njegovom prirodnom staništu. Koji je sedeo pred slomljenim bambusovom ogradom i razgovarao sa divljom hrizantemom (Tai Juen ming), koji je u suton, pored tajanstvenog mirisa, lutao medju rascvetalim šljivama Zapadnog jezera (Lin Vo Sing), ili spavao u čamcu kao bi se njegovi snovi mogli pomešati sa snovima lotosa (Čou Mu šin).
Carica Komo, jedna od najslavnijih vladarki iz doba Nara je zapevala: "Ako te uberem, moja ruka će te oskrnaviti, o cvete... tebe, koji stojiš na livadi, prinosim Budama prošlosti, sadašnjosti i budućnosti".

Ipak, ne budimo previše sentimentalni.
Budimo manje raskošni, a više veličanstveni kada smo u kontaktu sa cvećem.
Poštujmo pravo značenje Cvetne Žrtve.
Možda cvetovi cene njen puni smisao.
Oni nisu kukavice kao ljudi.
Neki cvetovi ponosno odlaze u smrt, a zasigurno su takvi cvetovi japanske trešnje, dok se slobodno predaju vetrovima.
Svako ko je stajao pred mirisnom lavinom u Jošinu ili Arašijami, morao je ovo razumeti.
Cvetovi na tren lebde poput oblaka optočenih draguljima i plešu nad kristalnim brzacima a potom, čim zaplove nasmejanim i brbljivim vodama, kao da nam poručuju -"Zbogom proleće! Mi odlazimo u Večnost."

Život na ledu (dnevnik '83) - Borislav Pekić

Sit sam kolektivnog morala, kolektivnih činova i kolektivnih zabluda. Vraćam se svom moralu, svojim činovima i svojim zabludama. Međusobno podupiranje pomaže jedino slabima. Mogu ih podupirati, ali mi njihova potpora ne treba. Žid i Niče su, bar ovde, bili u pravu. Priznajem da je ovo stanovište sebično, ali želim da broj stvari zbog kojih bih se na samrti morao izvinjavati bude što manji.

Pogotovu ne želim da provedem ostatak života u objašnjenju njegovog prvog dela, u izvinjavanju njegovih zabluda i opravdavanju njegovih grešaka.

Zato što te volim - Gijom Muso

Da bi odagnao ružne misli, Konor ustade iz fotelje i natoči sebi piće.

"Srećan Božić!" reče nazdravljajući svom odrazu u ogledalu.

Sva od stakla, prostorija se kupala u čarobnom svetlu pružajući vrtoglav pogled na park. Sve je ovde bilo svedeno i jednostavno. Na metalnoj polici dve skulpture ala Đakometi izgledale su kao da lebde u prostoru, dok je monohrom Roberta Rejmana na zidu ostavljao zbunjene sve koji su na slici videli samo uokvirenu belinu. Sam Konor, bio je fasciniran najfinijim varijacijama svetlosti na platnu.

Otkriti sakriveno, videti nevidljivo...
Sama srž njegove profesije.

S čašom u ruci, doktor pregleda nekoliko fotografija na svom laptopu. To su bili medicinski snimci, koji su predstavljali jedan deo mozga njegovog pacijenta. Svaki put kada je gledao ove uobičajene snimke, Konor je bio opčinjen.

Patiti, voleti, biti srećan, nesrećan: sve se dešavalo unutra, u misteriji našeg mozga, medu milijardama neurona. Želja, sećanje, strah, agresivnost, misao, san, zavisili su delom od lučenja različitih hemijskih supstanci, neurotransmitera, zaduženih za prenos poruka od jednog do drugog neurona.

Strastan poznavalac poslednjih otkrića nauke o neuronima, Konor je bio jedan od pionira analize bioloških uzroka depresije. Studije u kojima je učestvovao pokazale su, na primer, da jedna čestica, kraća od naslednog gena, osobi daje predispozicije za depresiju ili samoubistvo. Ljudi se, dakle, ne rađaju sa jednakim sposobnostima za suprotstavljanje životnim iskušenjima.

Ali, Konor nije mogao a da to ne smatra genetičkim determinizmom. Uveren da su biologija i psiha usko povezane, mladi doktor je oduvek nastojao da se obrazuje u oba domena: psihologiji i neurologiji. Naravno, određuje nas naš nasledni materijal, ali tokom čitavog života, mozak može da se reprogramira afektivnim odnosima i ljubavlju.

U svakom slučaju, on je bio tog uverenja da ništa nije zauvek i definitivno završeno.

"Mladić", O smehu - F. M. Dostojevski

Mislim da je obično neprijatno gledati čoveka kako se smeje. Ponajčešće se u smehu ljudi očituje nešto prostačko nešto što kao ponizuje onog koji se smeje, iako sam smejač gotovo nikad ne zna kakav dojam ostavlja svojim smehom. Isto tako ne zna, kao što i uopšte niko ne zna, kakvo mu je lice kad spava. U gdekojeg je spavača i u snu lice pametno, a u ponekog, čak i pametnog čoveka, lice u snu postaje vrlo glupo i zato smešno.

Ne znam zašto je to tako: hoću samo reći da smejač, kao i spavač, uglavnom nema pojma kakvo mu je lice. Neobično mnogo ljudi ne zna se uopšte smejati. Uostalom, tu se nema što znati: to je dar i ne možeš ga steći. Steći ćeš ga jedino možda tako da se prevaspitaš, da se popraviš i svladaš svoje niske nagone: tada bi se i smeh takva čoveka, po svoj prilici, mogao promeniti nabolje. Poneki se čovek smehom potpuno odaje pa možeš odjednom otkriti sve njegove tajne. Čak i smeh o kojem nema dvoumljenja da je pametan biva katkada odvratan. Smeh iziskuje nadasve iskrenost, a zar su ljudi iskreni? Smeh iziskuje bezazlenost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren je i bezazlen smeh radost, a zar su ljudi u naše doba radosni, i znaju li se radovati? (Napomena o radovanju u naše doba potiče od Versilova, dobro sam je upamtio.)

Čovekovo je radovanje osobina koja ga najviše i potpuno odaje. Gdekoji karakter ne možete dugo prozreti, a nasmeje li se čovek sasvim iskreno, najednom se sav njegov karakter ukaže jasno kao na dlanu. Samo se čovek koji je na najvišem i najsretnijem stepenu razvoja može radovati zarazno, to jest neodoljivo i dobroćudno.

Ne govorim o njegovom umnom razvoju, nego o karakteru, o celom čoveku. Ako hoćete, dakle, da proniknete nekoga čoveka i upoznate ga u dušu, nemojte se zadubljivati u to kako ćuti, ni kako govori, ni kako plače, pa čak ni kako se zanosi najplemenitijim idejama, radije ga posmatrajte kako se smeje. Smeje li se dobro, znači da je dobar čovek. Pazite pri tom na sve tančine: smeh vam se, na primer, nipošto ne sme učiniti glup, ma koliko bio radostan i prostodušan. Čim zapazite i najmanji trag prigluposti, to nesumnjivo znači da je taj čovek umno ograničen, sve da se i razbacuje idejama. Ako mi smeh i nije glup, ali ako je sam čovek, kad se nasmejao, odjednom postao, ko zna zašto, smešan, makar i malo, onda znajte da taj čovek nema pravog dostojanstva, da ga bar nema u dovoljnoj meri. Ili, napokon, ako je taj smeh doduše zarazan, ali vam se, ko zna zašto, čini malo prostački, onda znajte da je i narav toga čoveka pomalo prostačka, te da je sve ono plemenito i uzvišeno, što ste pre u njega zapazili - ili hotimice namešteno, ili nesvesno preuzeto, i da će se taj čovek posle bezuslovno pokvariti, prihvatiti se "korisna posla", a plemenite ideje odbaciti bez žaljenja, kao mladenačke zablude i zanose.

Ovu dugačku trijadu o smehu umetnuo sam ovamo namerno, čak nauštrb toka pripovedanja, jer držim da je to jedan od najozbiljnijih zaključaka koje sam izveo iz života. A napose je preporučujem udavačama koje su već i spremne da podju za svog odabranika, ali ga još svejednako zamišljeno i nepoverljivo posmatraju i ne mogu se nikako odlučiti. I neka se ne smeju bednom malcu što se sa svojim poukama upleće u bračne poslove o kojima nema pojma. Znam samo to da je smeh najpouzdanija proba duše. Pogledajte dete: jedino se deca znaju smejati potpuno dobro – zato i jesu čarobna.

Štit od zlata - Ferid Muhić

I najveća knjiga, manja je od pretenzije i nadanja uloženih u nju.

A čak i najmanja ljubav, veća je od najsmelijih nadanja i svega što smo uopšte kadri uložiti u nju.

Zato su se knjige oduvek mogle porediti i - uvek će moći; kakva god bila, uvek će moći da se zamisli, pa i napiše - bolja. Knjiga je sektor stvarnosti koji ima svoj uzor, koji se, prema uzoru, i sazdaje i iz uzora nastaje.

A ljubav se, zbog toga, ne može gradirati i - nikada neće moći; kakva god bila, niti će biti moguće da se zamisli, ni da se doživi - veća i potpunija. Ljubav je ona stvarnost, koja nema nikakav uzor, stvarnost koja se odnosi samo prema sebi i sama sobom u potpunosti pokriva.

Ona je iz onog reda apsolutnih pojava, kakve su celina, ništa, smrt.

Znakovi pored puta - Ivo Andrić

Poslednja stranica sveske.

Poslednja stranica je za neizvesnost. Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti.

Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono što je gatara za budale, slabiće i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo, pogadja retko, ali zato
dopusta sve, i najoprečnije, mogućnosti.

Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama, kad ona, možda, krije u sebi naš spas i izbavljenje.

Tisine

"Volela bih da si uvek uz mene. Da si na mojoj strani. I kad sam razdražena. I kad nisam u pravu. I kad nismo sami. I kad sam nepravedna. Pređi preko moje zlobe, umiri me tihim dodirom, ne mučim te bez razloga. Ako ne znaš, sve je uzalud."

Putovanje je problem egzistencije - Isidora Sekulić

Otići, to je mahnita nostalgija u čoveku, urođen nagon kojem se jedva odoleva. Daljina vuče, vijugava putanja vuče, more vuče, planina usisava. Vuče ono što volimo, vuče ono čega se bojimo. Deca rano slute putovanje: beže od kuće, od škole, beže "u svet". Zreo čovek hteo bi da je večeras makar za mikron drugde i dalje, nekim iskustvom osveženiji, potencijalniji no što je bio jutros. Malo je čoveku, usedelački mu je, reći: da je od majke i oca rođen.

"Otkud si ti?" – pita u jednom romanu neko nikoga. – Došao sam iz ovoga jutra. – A ti? – pita drugoga. Ja sam počeo onda kad je prepukao prvi atom – kosmogonijci nas uče: kad se raspao prvi atom počelo je nestajanje sveta, krenula sva kretanja i tada, i zato, krenuo i veliki problem prostora i vremena.

Putovanje je nagon divan i problem opasan. Ne putuje se da se razdrma dosada, ni ubije vreme, nego da se, između bezbroj pitanja, nadnese čovek, zaviri u zagonetku, u tešku iluziju vremena.

Off price- Momo Kapor

Lilian

Eto, uzmite, na primer, moga sina: zubar u Cirihu. Kakav zubar, budaletina! Mogao je i ovde da živi kao gospodin čovek. Žena mu, inače, Švajcarkinja. Nema dece. Dođi, te dođi! Moja stara išla četiri puta, ja nijednom. Šta ću tamo? Da mu šetam kučiće? Opet, sin je sin! Odem da ga obiđem. Ponesem sto pedeset sarmica u vinovoj lozi i dvaest kila kora za gibanicu. Sir, kajmak, sve. A oko vrata venac ljutih papričica. Znam da ne sme da se unosi, ali dete se uželelo. Pita me njihov carinik: šta vam je to? Havaji, kažem, Honolulu! Kao, mi Srbi nosimo feferone umesto cveća. Otkinem jednu papričicu i pojedem je pred njim. Ponudim i njega. Danke, kaže i zagrize. Mila majko, kad se zagrcnu! Suze mu na oči udariše. Samo mi mahnu rukom da prođem; one sarme i kore za gibanice nije ni pogledao. Svaka čast tom Cirihu, mali me svuda vodio, sve smo obišli. Kupio mi je i sat. Elektronik! Jednog dana kaže on meni, hajde ćale, kaže, da te vodim na ručak! Hajde, de! Nek sam i to dočekao. Odvede me na Banhofštrase, to im je kao glavna ulica, u neki skup restoran gde se služe samo salate. Trista salata sam nabrojao. Uzimaš sam od čega hoćeš i koliko ti duša ište, samo piće služe kelnerice. Jedna lepša od druge! Prilazi nam za sto neka crnomanjasta, oči evo ovolike - zelene; sa takvim očima pre rata nisu puštali u pristojne kuće. Nema joj više od dvaset dve, tri. Pita me na nemačkom šta ćemo da pijemo. Naruči nam neko belo, kažem malom, samo nemoj mi tu neke vaše švajcarske karafeke, razumeš, da slučajno bude slatko, nego da rezi ko naše i da bude malo presečeno! Objasni curi, kažem, a ona će meni: Razumem ja, veli, srpski, čiko; ne treba ništa da objašnjava, doneću...
- Ma, jesi li stvarno naša?
- Naša sam - kaže.
- Pa odakle si dete?
- Iz Gruže.
- Hej, devojke iz Gruže, lepe su ko ruže!
Samo što zapevuših, kad ona briznu u plač! Onako, iz čista mira. Suza suzu stiže, sve mi suze kaplju u salatu. Nisam je, valjda, nešto uvredio?
- Šta ti je - pitam - zašto plačeš?
- Ništa - kaže - sve mi se skupilo! A i vi, kao da sam mog tatu videla. On isto pije belo. Ništa, sad ću ja da prestanem.
Ali, vraga! Ne prestaje. A moj sin, budaletina, sve je nešto okreće i zaklanja. Šta je okrećeš, pitam, pusti dete nek se isplače, biće joj lakše!
- Sad ću ja odmah da prestanem - kaže ona i razmazuje šminku oko očiju. - Oprostite, molim vas, ne znam šta mi je!
Ljiljana se zvala, imala je i tablicu na grudima, piše: Lilian.
- Ako je gazdarica vidi da plače na radnom mestu - kaže moj mali - smesta će je otpustiti. Zato je okrećem!
Oni, Švajcarci, izgleda, niti se smeju, niti plaču. Ali, umalo i ja ne zaplakah. Presede mi ručak. Na časnu reč, teo sam odma da je uvatim za ruku i vodim kući, pa šta košta da košta! Pitam je koliko je dugo tamo? Kaže, sedam godina.
- Pa, bre, što se ne vratiš - kažem...
- Ne mogu - veli - ne mogu ni da se vratim, ni da ostanem. Ne znate vi kako je meni ovde...
Jedva se nekako smiri.
Posle moj sin kaže kako je Švajcarska sređena zemlja, a ja ćutim i mislim u sebi: bem ti sređene zemlje u kojima kelnerice ne smeju ni da plaču!

Budjenje - Antoni de Melo

Da li ste budni?

Većina ljudi je, i neznajući to, uspavana. Radjaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude. Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i čudesnost onoga što nazivamo ljudskom egzistencijom.

Svi mistici ovog sveta, koja god da je njihova religija ili filozofija, slažu se u jednom: da je sve dobro, sve je dobro. Čak i ako caruje haos, sve je dobro. To je, naravno, čudan paradoks. Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san. Žive u košmaru.

Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina. "Čarli", kaže, "probudi se!" "Neću da ustanem, tata", odgovori mu Čarli. Otac viče: "Ustaj, moraš u školu!" "Neću da idem u školu", kaže Čarli. Otac ga pita: "A zašto nećeš?

"Iz tri razloga," kaže Čarli. "Kao prvo, škola mi je dosadna; drugo, učenici mi se rugaju; a treće, mrzim školu." Otac mu onda uzvrati: "Dobro, sad ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da odeš u školu; kao prvo, to je tvoja dužnost; drugo, jer imaš četrdeset pet godina; a treće, jer si direktor."

Probudite se! Probudite se! Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Probudite se! Prestanite da se zabavljate svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izadju iz dečjeg vrtića, ali ne treba im verovati. Ne verujteu to! Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke. "Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh." To je ono što ljudi žele: samo nove igračke. Sve je u tome.

Čak će vam i najbolji psiholozi reći da ljudi u suštini ne žele da budu izlečeni. Oni samo traže olakšanje; izlečenje bi bilo previše bolno. Budjenje nije prijatno. Čovek lepo leži u krevetu, budjenje ga samo uznemiri. Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.

Nadam se da ću umeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene u stvari ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem: "Probudite se!" Ja samo treba da produžim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

Ako prihvatite nešto od toga, dobro je; ako ne prihvatite, vaša stvar. Kao što kažu Arabljani: Priroda kiše je uvek ista, ali od nje raste trnje u pustinji i cveće u oazi.