Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Ivo Andric - Jelena, zena koje nema

"Od samog pocetka"

Tako ona dolazi uvek sa ljupkom salom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slucajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobican i znacajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagovestava prvi sneg.)

Ali ja sam navikao da je i ne ocekujem, da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to sto se ne pojavljuje , sto ne postoji, to sam preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u zivotu. Da, ona se javlja gotovo iskljucivo u vremenu od kraja aprila pa do pocetka novembra.
Preko zime vrlo retko, i tada opet u vezi sa suncem i svetloscu.

I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju sve cesca i zivlja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevna. A u oktobru , kad je sunce zitko i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu zedj, ona se gotovo ne odmice od mene dok sedim na trerasi.

Poucen svojim dugim iskustvom , ja znam da ona spava u mojoj senci kao u cudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i neocekivano, po zakonima kojima je tesko uhvatiti kraj. Cudljivo i nepredvidljivo, kako se samo moze ocekivati od stvorenja koja je zena i avet.

... Eto tako se javljala zimus. Tako se javila malopre na prozoru, sa
prolecnim vetricem. Pod kakvim vidom cu je jos sresti? Kuda ce me odvesti to prividjenje, draze od svega i opasnije od svake opasnosti stvarnog zivota? Hoce li kad to vreme dodje i nju priloziti sa mnom u grob?

"Na putovanju"

Jelena, koja se tako retko pojavljuje na putovanjima, je jos ponajcesce pored mene. Zato volim da putujem sam i putujem cesto.Tako se desava, u srecnim trenucima, da se pojavi Jelena. Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kazem, jer to ni sam ne bih nikada mogao predvideti niti umem docnije sebi da objasnim.

Prolazimo kroz vlaznu tamu i pust, neosvetljen predeo. Jelena se nece vise javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat. Preda mnom je noc bez sna, nedogledna, jarosna, uoblicena pustinja. Cini mi se da je zivo bice nece videti i preziveti ni videti joj kraja. A meni valja ziveti, i cekati. Ziveti sa nadom, u cekanju. Pa i bez nade.

"Do dana danasnjeg"

Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve redje, sve nejasnije, ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu cinjenicu. Da to ne bih mogao uciniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa sve manje, nadajuci se uvek visem. Tako sam celo jedno leto ziveo od jednog nerazumljivog i munjevitog vidjenja. Tako sam putovao svetom, najsrecniji covek sa najlepsom zenomkakva se mogla samo sagledati u predvecerje dugog dana mog samotnickog leta, punog odricanja.

Ni putovanja izgleda vise ne pomazu. Ono od cega bih hteo da pobegnem ide sa mnom.A ono sto bih , sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, zeleo
da vidim-ne javlja se vise ni u snu. Jelene nema. Putovanja za mene gube draz i smisao.

Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista vise nece pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu. Ali sad mi se cini da je to bila obmana samoobmanutog coveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo za nju. Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje, a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja.

Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da cekam.

Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema.

Samo da ne izgubim nadu da je cekam!

On i Ona - Mirjana Stakić

Gledao sam je. Imala je prilicno veliki nos i tanke usne. Mušica bi izvršila samoubistvo kad bi sa njenog nosa pala na gornju usnu. Šta me privlaci takvoj ženi. Ne znam. Valjda ima nešto što zovu šarmom? Pijana je. Diže cašu i lenjo mi nazdravlja. Prica nesto o Hegelu. Ne razumem. Ko je taj Hegel? Možda neki bivši iznevereni ljubavnik? Mnogo mi je poznat. Ah, da, secam se. Filozof vatre. Pa i ja sam filozof. Kako li se zove? Senka. Ima glupo ime. Senka. Senke su me oduvek plašile. Gle, kako prebacuje nogu preko noge. Misli da sam neki napaljeni ždrebac. Mušica joj je upala u votku. Zamocila je prst da je izvuce. Nokti sa ostacima laka, polomljeni, prljavi. Dama se znaci neguje. Prica nešto o ravnopravnosti. Kakve veze imaju Hegel i ravnopravnost izmedu mene i ove uspaljenice. Da li da je dodirnem ispod stola? Gledao sam to u jednom filmu. Šta li je uradila sa mušicom? Da joj kažem da je zgodna? Znace da lažem. Ništa necu da pricam, nek joj konobar donese još jednu votku.

Necka se. Uzima mi cigaretu. Kaže da je gladna. “I deset cevapa molim”. Necka se. Nisam kao trebao, a jede kao divljak. Mljacka. “I još pet za damu!” Stvarno mi se svida. Šta prica? Ne cujem je. Spominje nekog bivšeg momka. Nije joj bio dobar. Ma, sve su one iste. Gle, kako trepce. Da li da je stisnem? Možda ima triper ili neku drugu boleštinu? Danas covek mora svega da se cuva. Ko zna šta može da mi natovari na vrat? Sigurno ih je imala na stotine. Gle kako me gleda! Pomislice da sam neki magarac. Ma, hocu, pa šta mi bog da. Opet nešto prica o Hegelu. Šta? Ja, životinja? A sve vreme je htela da je stisnem! E, šta su ti žene. Odvratna glupaca. Od prvog trenutka mi je bila odvratna. Hteo sam samo da joj ucinim uslugu.

Gle, onu plavušu, deluje mi pristojno. Odoh malo do nje da procaskam. Životinja. Odmah sam znala da je takav. Nogom, pa pod sto. Kupio mi petnaest cevapa. Na silu sam jela da se ne uvredi. Misli, ja sam pijana, dacu mu se za cevape. Šta su ti muškarci? Proždirao me celo vece pogledom. A ja, tako mi i treba. Bilo mi ga je žao. Mora da ga je žena ostavila. Glupak. Poceo i da celavi. Tad su muškarci najgori, to i psiholozi kažu. A ja mu pricam o Hegelu. Zna on ko je Hegel. Bolje da sam mu pricala o Marku Kraljevicu. Ma, svi su oni isti. Svi bi jedno. Miriše na neku jeftinu kolonsku vodu. Šta rece da je? Ah, da, doktor. On je doktor, ko što sam ja glumica. Mora da je negde zidar ili kasapin. A ucinilo mi se da ima negovane ruke. Bože, al sam ja dobra duša. Svi mi fini. I necu, kažem sebi, Senka, ovako da se zalecem. I opet. Dobra sam ja duša. A nalio se. Misli da sam ja od onih… Budaletina… Šta kažete, jesam li za pice? E pa, može jedna votka. Ovaj mi se cini pristojan.

Knez sa tuznim ocima - Ivo Andrić

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)

Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.

Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".

Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.

I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:

-- "Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces."

Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.

Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.

Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.

Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.

-- Pfu!

Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.

Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.
Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pseto koje bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.

I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima, zavrsavaju rijecima:

"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

Marcello Bernardi - Pismo Katarini

Ovo je pismo koje je jedan deda napisao svojoj unuci. Deda je Marcello Bernardi italijanski pedijatar i psiholog, devojcica je njegova unuka Katarina.

Draga Katarina,

predlozili su mi da ti napisem pismo i ja sam prihvatio, jer ovo sto imam reci tebi odnosi se i na sve tvoje vrsnjake, ustvari sve vas koji cete
2000. godine imati oko 20 godina. Kad budes citala ovo sto ti sada pisem, mene vise verovatno nece biti. Zato, ovo pismo ima i vrednost testamenta, jer mislim da drugi necu pisati, buduci da ti ne mogu ostaviti nista osim – secanja. Ne zelim te savetovati niti upozoravati, niti bodriti, niti uciniti bilo sta sto je slicno tome. Mnoge savete, dobre ili lose, vec si imala prilike cuti i mnoge ces tek cuti, pa sumnjam da bi ti i moj doprinos u tom pogledu nesto pomogao. Zato cu se i zadovoljiti da ti ovde izrazim svoje misli, osjecaje i uverenja.

Ponavljam, naime, da je secanje jedino bogatstvo koje ti mogu ostaviti. Secanje na jednu osobu koju si, verujem, volela i to nezavisno od njene vrednosti, sto smatram jos vaznijim. Ko zna sta ces ti raditi kroz 20 godina. Ko zna kakva ces biti. Ko zna da li ces i tada, kao danas, biti inteligentna, nezna, hrabra, ponosna, iskrena, inventivna, puna smisla za salu. Nadam se da hoces, ali je sigurno da ce svet uciniti sve da ti pomogne da izgubis te lepe osobine. Protiv tebe udruzit ce se mnoge sile, a narocito jedna – strah.

Strah od izolacije i zameranja drustvu, strah od siromastva, strah od neuspeha, od obaveze i odgovornosti, od borbe, od samoce, strah od ljudi, strah od smrti. Cini mi se da je strah najteza bolest koja ugrozava covecanstvo i, ocito, sredstvo koje osigurava uspeh svakoj uceni; osnovni instrument pomocu kojega se svako moze prisiliti da se prilagodi odredjenoj situaciji, ma kakvo da je zlo u pitanju. Strah je najbolji put na kojem se svako moze prisiliti da se odrekne vlastite autonomije, nezavisnosti i, na kraju, slobode. Sad se nicega ne plasis i to za mene predstavlja veliko zadovoljstvo. U tebi jos ne zapazam znake onih strahova koje samo odrasli umeju usaditi u glave dece.

Volim te promatrati kako sama stices iskustva, kako se kreces po mracnoj sobi, kako proucavas insekte i zivotinjice u prirodi, kako pokusavas pomilovati psa lutalicu ili mirno prilazis nepoznatim ljudima. U ovom svetu, ti i tvoji vrsnjaci predstavljate pravu utehu i, naravno, nadam se da ce to vecno trajati, da ces uvek ostati takva, plemenita i borbena, sigurna i jaka, ponosna i ljupka. Ako u tome uspes, imat ces, po mome misljenju, sve uslove da izaberes pravi put. Mogu ti reci, bar sto se mene tice, da sam sve ne bas srecne odluke u zivotu uvek donosio pritisnut strahom i nesigurnoscu.

Jednom prilikom, posto si mi rucicom pokazala cetvrtinu meseca, objasnila si da je slomljen. Zatim si me uveravala da si ti to ucinila i pokazala si mi kako si ucinila: uhvatila si ga obema rukama i snazno tresnula o zemlju. Imala si tada 18 mjeseci. Ustvari, tvojoj masti i masti tvojih vrsnjaka nema granica. Uvjereni ste u svoju nesalomljivost, svemoc. Verujete da mozete izmeniti svet.

Preterujete. Ali, odrasli preteruju u drugom smislu. Oni su "prakticni", "realni", "konkretni". Vide ces: govorit ce ti da je svet oduvek bio takav i da ce takav uvek biti. Govorit ce ti da je oduvek bilo bogatih i siromasnih, da je oduvek bilo bede, odatle i gladi, privilegija, ropstva, rata. Govorit ce ti da je svako ko je nesto pokusao izmeniti isao ravno u propast. Sasvim su liseni maste. Cak i nade.

Ako nesto vec nije ostvareno, reci ce ti da je to nemoguce ostvariti. Da je covjek sazdan tako, da je drustvo takvo, da je svet takav. I reci ce ti da je mirenje sa stanjem jedina razumna stvar. I prilagodjavanje, isto tako. Ako i kroz 20 godina budes posedovala kreativnost i samopouzdanje kojima raspolazes danas, i ako im odgovoris da se, uz volju, sve moze menjati, narocito polozaj ljudi; ako im odgovoris da se svet moze zasnivati na osjecajnim odnosima umesto na novcu; ako im odgovoris da treba razmisljati o svetu koji se sastoji od ljudi, a ne od gazda i sluga; ako im tako odgovoris, reci ce ti da je sve to samo jedna utopija.

U tvojoj kuci 2000. godine bit ce jos uvek, bar se nadam, stvari koje su pripadale tvojim dedovima, njihovim roditeljima, njihovim dedovima i roditeljima njihovih dedova. Bit ce tu knjiga, slika, namestaja, predmeta svake vrste, crteza, rukopisa, fotografija, svega sto je pripadalo generacijama koje su prethodile tebi. Stvarcica bez vrednosti, ako hoces, ali svedocanstava duge povijesti ciji si i ti deo bila i pre nego sto si se rodila.

Tradicija. Po meni, ne treba to sve baciti. I tradicija ima svoje znacenje, mada ne ono koje joj se najcesce daje. Pre svega, smatra se da je tradicija pravilo koje treba uvek i svuda slediti, kao skup obicaja i navika koje treba netaknute sacuvati i u sadasnjosti i u buducnosti. Ja, opet, smatram da vrednost tradicije nije u tome, vec u necemu sasvim drugom; tradicija, kao i sve sto se odnosi na proslost, treba iskljucivo sluziti kao polazna tacka da se ucini i vise i bolje, znaci drugacje. Iranski filozof Dzubran rekao je: "Zivot se nastavlja, ne zaustavlja se na jucer." Mi se, medjutim, ocajnicki hvatamo za jucer, i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopusta da napredujemo, zatvor iz kojega ne mozemo izaci. Cak to i ne zelimo, jer buducnost, nepoznato, novo, drugacije, izazivaju – strah. Eto, ta se rec opet vraca. Reci ce ti da je strah osecaj koji obuzima svakoga. Da, tacno je. Ali, strah svakoga ne unistava. Tebe nece, naprimer, i ne samo zbog tvog decijeg neznanja, vec zato sto si sva okrenuta stvarima i ljudima koje volis, osvajanju i progresu, svetu. Ukratko, ti si izvan i iznad si svoje licnosti. Oni koji, i kada odrastu, ostanu takvi, mnogo su jaci od bilo kakvog straha.

Ovo su, kao sto sam ti u pocetku rekao, moje misli i osecaji koji me obuzimaju dok se igram s tobom. Ovo pismo, koje ti ostavljam, samo je delic moga zivota. Ucini od njega, naravno, samo ono sto ti sama budes zelela.

Tvoj deda.

Antoan de Sent-Egziperi: Mali Princ

Ali se desi da mali princ, posto je dugo koracao po pesku, kamenju i snegu, najzad pronade neki put. A svi putevi vode ka ljudima.

-Dobar dan, rece on.

Bio je to vrt pun rascvetalih ruza.

- Dobar dan, odgovorise ruze.

Mali princ ih pogleda. Sve su licile na njegovu ruzu.

- Ko ste vi? upita on zaprepascen.

- Mi smo ruze, rekose one.
- Oh! rece mali princ.

Osecao se vrlo nesrecan. Njegova ruza mu je pricala da je ona jedistveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo ih je pet hiljada potpuno istih!

”Ona bi bila vrlo uvredjena kad bi to videla, pomisli on, strasno bi se zakasljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smesna. I ja bih bio prinudjen da je negujem, jer bi inace, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre.”

Zatim pomisli opet: “Verovao sam da sam bogat sto imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo obicnu ruzu. Nju i moja tri vulkana koja mi dopiru do kolena, i od kojih je jedan mozda zauvek ugasen; sve to ne cini me bas tako velikim princom...” I on leze na travu i gorko zaplaka.

II. Deo

Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka priblizi:

- Ah! rece lisica... Plakacu.

- Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.

- Naravno, rece lisica.

- Ali ti ces plakati, rece mali princ.

- Naravno, rece lisica.

- Znaci, time nista ne dobijas!

- Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.

Zatim dodade:

- Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.

Mali princ ode da ponovo vidi ruze.

- Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.

Ruze su se osecale veoma nelagodno.

- Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to tvoja ruza. I on se vrati lisici.

- Zbogom, rece joj on.

- Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.

- Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
- Vreme koje su ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
- Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
- Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.
- Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

Blagoslov -Jadran Zalokar

Nasmiješeno je bilo Božje lice. Danas će Zemlja dobiti poseban blagoslov. Kap Milosti kanuti će na jedno mjesto, iz jednog tona ljubavi nastati će pjesma novih dana.

Tog proljetnog jutra nebo je blistalo sjajem bezbrojnih ukrštenih duga. Ljudi su opčinjeni divotom čeznutljivo očekivali prikazanje. Ali na nebu se ništa nije pokazivalo, samo su aureole duga sjajem nagovještavale neki događaj, negdje daleko. Trebalo je doći do susreta, opet nakon tolikih eona. Susret se milošću Gospoda trebao zbiti na planini u nepoznat čas, u bezimenoj zemlji. Smiješak s Božjeg lica preplavio je svijet i ozario duše koje nisu znale razlog nanadane vedrine, samo su zadrhtale kao proljetni pupoljci pri dodiru s ranojutarnjim lahorom...

Veseli lik penjao se uz planinu. Ali to nije izgledalo kao penjanje, prije lagana šetnja ili nestašno skakutanje kroz razelenjelo rascvali krajolik. Čas je ličio na postarijeg isposnika koji sve mudro promatra, čas na dječaka koji se vješa o grane ili preskače grmove ili potočić. Slijedećeg se trena lik pretvarao u pticu koja preleće s krošnje na krošnju a zatim odleće među oblake ili do dalekog vrhunca. Potom bi se preobrazio u leptira i lepršao od cvijeta do cvjeta kako bi bolje osjetio ljepotu i okus proljetnog cvata. A kada bi se ponovno pretvorio u čovjeka, usred pjeva ptica začuo bi se njegov smijeh.

Veliki majstor zena hodočastio je proljetnoj planini. U ruci je držao zakrivljeni prastari štap s drškom u obliku glave nepoznatog boga. Vrtio je s tim štapom u jednom tajnovitom ritmu i pokretima. Iz daljine ličio je pomalo na sufija koji ulazi u trans ili se iz njega budi. Ali živahnošću je podsjećao na nemir bujajućeg mladog zelenila i žubor potoka. Neodređenog lika stapao se s obrisima proljeća. Veliki majstor zena došao je niotkuda da blagoslovi ovo jutro.

Već je bio blizu vrha planine ili je to samo izgledalo kao kraj planine. Usred šume ugledao je čistinu. Utihnuo je pjev ptica, nebo se stopilo s modrozelenom travom. Zanijemili su dusi prirode.

Tamo je sjedio Veliki majstor tantre u lotos asani. Lelujao se zajedno s proljetnom travom pri svakom preletu vjetra koji se spuštao s neba. Ruke su mu bile lagano ispružene naprijed s dlanovima okrenutim nagore.

Veliki majstor zena nije mu se iznenadio, ali ono što je ugledao ispred njega zaustavilo mu je dah. On koji je doživio sve ljepote ovog svijeta i međusvjetova i osmijehom susretao najrazličitija čuda, sada je bio zatečen i zadivljen. Njegov šunjatički pogled prikovao se uz nadzemaljski lik koji je plamtio ispred Velikog majstora tantre. Susret s drugim hodočasnikom imao je svrhu u tom liku.

Nezemaljska svjetlost i ljepota okruživala je ženski lik - kao da su se tisuće nebeskih duga i svi zemni dragulji stopili u treperavu posudu tijela. I što je bilo najčudnije u toj blještajućoj divoti, moglo ju se gledati!

Veliki majstor zena polako je počeo razabirati lik. Aureola dugačke kose, mješavina zlata i neftita, okruživala je obrise i iskrila na krajevima pramenova i uvojaka, vijorila polagano oko neopisivog savršenstva oblika tijela koji su se kretali polagano u ritmu nečujne nebeske glazbe. Gledao je naslonjen na štap to tijelo božanskog sklada i to lice na kome su se izražavale velike tamne oči, crne kao kozmički prostor, i usne poput esencije svih najljepših crvenih ruža koje je ikada dotakao krilima u životu leptira. Veliki zen majstor, majstor PRAZNINE, bio je opčinjen.

Širom su bile otvorene i oči Velikog majstora tantre. On je prizvao Boginju Ljepote i odavao joj štovanje. Pridružio mu se i Veliki zen majstor te su zajedno štovali Veliki Dan Prve Proljetne Ljubavi u JUTRU ZALJUBLJENOSTI. Iz njihovih grudiju plam je odlazio dolje u svijet. Veliki majstor tantre pokretao je ruke izvodeći tajne sakralne pokrete, a onda se Veliki zen majstor nasmijao dosjetki. U skoku se našao iza plamtećeg lika i brzim pokretom ruke pljesnuo Božicu po stražnjici! Blistavo se tijelo izvilo, kaulika je podigao ruke a zensei se našao na zemlji i grohotom smijao. Odjednom se lik zasjenčio i preobrazio u prekrasnu djevojku čvrstih obrisa, ustreptalih grudi i zavodničkih pokreta. Veliki je majstor tantre odlučio ustati ali se zensei u skoku našao iza njegovih leđa i oborio ga u travu. Niotkuda stvorio se srebrnkasti oblak u liku zmaja i sakrio njihova tijela.

Kada se razišla sumagličastost, dva su lika zagrljena polagano odlazila prema šumi koja je svjetlila u dugama neba a ispred se izvijala košutolika djevojka prateći ih i bacajući cvijeće pred njihove noge...

Tako je Blagoslov stigao na Zemlju iako se oni više nisu vratili među ljude. Snažne vibracije Velikih duša nagnale su putanje bezbrojnih duga da se spuste na ljudske staze i u srcima ljudi probude svemoćnu čaroliju nove ZALJUBLJENOSTI. Dva velika majstora više o tome nisu brinula. Na novom zajedničkom putu bili su sami, a možda i nisu...

Božje se lice sada smiješilo ljubavlju u srcima ljudi. ZALJUBLJENOST je postala Zakon Života nakon primljenog Blagoslova. Veliki majstori više nisu bili potrebni. U svakoj se ženi inkarnirala Boginja Ljepote, u svakom muškarcu ukorijenila mudrost zena i tantre. Počelo je novo doba, jedan korak prema ostvarenju Božanskog života na Zemlji. Sretnete li Velikog majstora, prepoznati ćete ga, ne po riječima ili djelima, već po osmijehu njegove velike duše. Zaustavite se i odajte mu štovanje samo osmijehom svoje duše.

...Tako je govorio bezimeni putnik. Njegovo smo lice uskoro zaboravili, ali naše duše još čuju njegov smijeh na odlasku, jer srce pamti duže nego um.

Odlazeći darovao nas je pričom i zagrljajem i mi smo zaronili u nektar blaženstva prije nego smo bili svijesti da postajemo nova bica-vesnici ZALJUBLENOSTI.

Nenad Zivkovica - "Hologram"

Nepoznatoj, ma gde ona bila

Vi i ja smo, svako za sebe, draga moja nepoznata, samo prosek. Izadjimo iz te prosecnosti, budimo natprosecni- spojimo se! Izradjajmo tu prokletu decu da nas savest ne grize! Ovo blago sto ga nagomilasmo, mozda nece satrunuti, ali nas nece ni pomenuti, to je izvesno. Svaki dukat, svaki novcic, svaki dragi kamencic - sve ce to obezvrediti samo sebe cim se docepa grabljivih ruku. Nista od toga nece za nama u zemlju, verujte mi.

Jedino deca, unuci, praunuci - oni ce nam se kad-tad pridruziti. Dajmo im priliku, dozovimo ih. U nasem spajanju je trenutno zadovoljstvo, i vecni spokoj. Nisu zalud nasi slavni preci jurili slavne pretkinje, ne bi li ostavili svoje seme. Moglo se potomstvo ostaviti u svakoj skitacici, ali nije to tô. Hajde, gospo, da vidimo jesmo li vredni vremena u kome smo se rodili, ili bar imena koje smo, ne svojom zaslugom, nasledili!

Dosta je bilo skrnavljenja tih imena, dosta je bilo glupih medjupoteza, dosta je bilo bludnih pogleda, saranja i varanja, dajmo se matici, posadimo drvo koje ce mozda radjati gorke plodove - ali ce radjati. Ulogu bogova smo kupili zlatnicima i sad nas obozavaju. Nema tog zlatnika koji nije oblozen krvlju. Ne znam cemu se klanjamo! Spustimo se na nivo zivotinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje! Ako vec moraju da nas ocerupaju besne guzice, neka to bude meso naseg mesa, krv nase krvi. Ako to sto pricaju o vama iole vredi, ako glas koji mene bije moze da se upotrebi, taj iscedak iz trenutka kosmicke slasti, ne mora da bude ni tako los. Te iste potomke stvorice neko drugi - svako se pre ili kasnije rodi, bez obzira na to ko su mu roditelji - a onda ce nam biti zao. Izbegnimo sramotu neradjanja, izrodimo nesto. Kad vec nismo rodjeni za velike misli i velika dela, ucinimo bar veliki greh - spojimo se!

Pitao sam grobara kako mu se dopada posao. Odgovorio mi je: "Pa, eto, zakopavam tudje gluposti". Napravimo i mi jednu takvu glupost. Ne trazim od vas, gospo draga, da spavamo zajedno; ne trazim da vodimo ljubav, danas se iza te reci skrivaju najveca zlodela; ne trazim da kucimo ili stvaramo materijalna dobra, ne trazim nista za sebe. Ne morate mi reci ni jednu lepu rec, ne morate me voleti, ne morate ziveti sa mnom. Treba samo da se nadjemo, da nas ima, da nas neko pomene u kletvi ili molitvi. Covek zivi onoliko koliko mu je kletva dugacka; za molitvu uvek ima vremena, ona ne zavisi od duzine zivota.

Ostanimo neznanci, dozivotni stranci, persirajmo jedno drugom, mrzimo se, pljujmo se, ali - srodimo se. Bar za tren. I u ocima zlikovaca i mrzitelja nasih imacemo vecu vrednost ako se bar neko nekad pohvali da smo ga bas mi sacinili. Vi i ja, gospo draga. Mozete vi bez mene, mogu ja bez vas, to sitno zavaravanje ne sme dugo da potraje. Gledam vas, ovako iz prikrajka, slutim razloge koje cete izmisliti, samo da me odbijete. Pusticu vas da pricate, da potrosite prazne reci, da se ugusite u njima, i kad vise ne bude bilo ni jedne jedine floskule, ni jednog jedinog formalnog ili "normalnog" opravdanja, zaigracemo ples - ples buducnosti.

Slika

Sada mi je valjalo sjesti i upiti što više od aure mistične atmosfere. Prislonio sam se uz bogato ukrašena, starinska vrata, pripalio cigaretu i osluškivao. Zvukovi su se izravno dizali uvis, čeličnom prodornošću su parali zrak, odbijali se od rubova otvorenih i trošnih prozora dok su ljudi čvrstih koraka i pravocrtnih pogleda užurbano prolazili. Zadovoljstvo promatrača potrajalo je još koju minutu.

Trebalo je ući u jednu od kripta i promotriti uokvirena čudesa linija i boja, riznicu majstora vatrenog i pritajenog pogleda. Ušao sam s nekolicinom ljudi u dostojanstveni dvor.

Kontrast naslikanoga i ravnih ploča na kojima je ono bilo ovješano bio je golem i neopisiv. Goli bijeli zidovi i statika prozirnih kvadara bila je suprotstavljena slikovnim nervozama, kaosu i uzbibanosti linija, lančanoj energiji koja je zračila slikara s plitkih površina. Sporo i obazrivo sam prolazio galerijama prateći varijaciju na Velasquezovu temu. Minotauri i izobličene žene također su pripovjedali jedan stari zaboravljeni govor.

Nisam dugo morao hodati kada se pred mojim očima ukazao portret, žena aristokratske poze i opijajućeg, zavodničkog pogleda. Stajao sam okamenjen doživljavajući nizove kratkih i jakih potresa čije se djelovanje ogledalo na tupim i bezizražajnim očima. Njezino lice je proglasilo uzvišenost i superiornost, nehajnost pronicavih očiju ponad kojih su se izvijali gracilni smeđi polukruzi. Bogato izvezena crna marama krila je slapove svilene, bujne kose, a blagost pješčanih boja ovila je njezin predivan lik. Dopustio sam da prizor, ta magična slika, uđe u moju svijest i nađe počasno mjesto u labirintu nevidljivoga.

Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi

Jedno dugo prijateljstvo obeleženo je identičnim znacima kao i jedna šolja potamnela od vremena; ima naprslina i tamnih mrlja na predmetima koje svakodnevno koristimo kao što ima trenutaka napuklina i senki u jednom prijateljstvu.
Da ne odbacimo šolju, kao ni prijateljstvo, odlučuju dva sve redja i veoma važna osećanja: strpljenje i odanost. Uloga strpljenja podseća na ciglu, a odanost na koren. Strpljenje je suprotno žurbi, odanost prkosi potrošačkoj groznici. U pokušaju da materijalizujem ovu sliku, vidim male cigle ili korenje. Ciglama se gradi, zahvaljujući korenju se raste.

Što više gledam oko sebe sve više zapažam ljude koji su se udaljili od svoje sudbine, ljudi bez korena i bez krošnje, ljudi koji narcisoidno veruju da vole a u stvari preziru sebe, nezadovoljni svim postojećim, ali nesposobni da priznaju da njihovo osnovno nezadovoljstvo proizilazi iz njihove posesivnosti.

Treba li da se pretvaramo da im verujemo? Ili da postupamo kao onaj dečak u Andersenovoj bajci Carevo novo odelo da prstom pokažemo na njih i nevinog pogleda kažemo: »Car je go.»

Dobro je nesto veoma ozbiljno jer je i zlo isto tako ozbiljno. Ignorisati to saznanje znači sebe osuditi na život u spoljašnjoj i ispraznoj sferi egzistencije. Ne može se biti dobar zato što je to u modi, zato što to odgovara ili jednostavno iz lenjosti. Dobrota je put koji podrazumeva disciplinu i uzdrzanost, promisljenost i snagu. Jer dobrota, kao i ljubav traži snagu, ogromnu duhovnu snagu.

Djordje Balasevic - Jedan od onih zivota

Upoznao sam je na keju...

Upoznao sam je na keju, u jednom kafiću koji ne radi više. U stvari, ne...
U tom kafiću sam je samo sreo prvi put. Upoznao je nisam još uvek?
Moj lepuškasti drugar se tih dana šmeckao sa njom, i ja tu realno nisam imao šta da tražim? Sale Saks je bio kao reklama za žilet. Puno pipkanja po licu i zadovoljnih osmeha, a veoma malo teksta.

Bio je prvi jun, i ne sećam se zašto smo te godine tako rano išli na more, ali njemu se to učinilo kao sjajan povod da joj se obrati.

- Mogla bi mi dati adresu. Da ti se javim jednom kartom.

Stajao sam korak dalje, i istog časa poželeo da odustanem od puta, shvativši da ćemo se mimoići sa letom? Leto se upravo gnezdilo u njenoj kosi...

- Bila sam i ja u Istri. Doduše zimi. A čula sam da je i septembar božanstven? Baš me zanima kad je najlepše?

Srđa je još prvog jutra kupio špil razglednica, marku zalepio besprekorno, firmopisački nacifrao Njeno ime i adresu, ali dalje od datuma nije išlo.

- Smisli ti nešto Petraš. Ti si dobar u tim stvarima.

OK. Ništa lakše.

Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše. U ono doba godine kad si ti tu.

Momo Kapor - Sanja

Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato i pocela da pada i pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prosla je kroz suncevu galaksiju i slucajno se spustila na planetu Zemlju.... Na kontinent, koji se zove Evropa... U jedan grad na koji nikada nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, da mu svetli u fenjeru. Jedan general je zeleo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jedan porodiliste na kraju grada...

Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Na cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben. Kada bi se Sanja osemhnula, smesio se on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio jedan decak. Vanja.

Zasto bebe, uopste, placu? Kazu zbog toga, sto im je bilo mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A, odakle dolaze bebe? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav? Ljubav je izmedju onih koji se vole.
Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo odakle je dosao, jer je dobio nesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio cim je progledao – znaci, zaista, na prvi pogled!

Najpre, ona nije bila celava i crvena u licu kao ostale bebe, vec je bila otmeno bleda i imala je divnu dugu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom. Onda su pili mleko i spavali, pili mleko i spavali, pili i spavali i bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci. Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo.

Posto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vanju su vozili duze od Sanje, pa su mu zbog toga oci postale plave. Onda se jednoga dana slucajno sretnu na klackalici.

- Je l’ me se secas? – upita ga Sanja
- Secam se... - rece vanja – Znao sm da cemo se jednog dana sresti!
- Kakvo ime si dobio? – upita ga Sanja
- Vanja! A ti?
- Sanja! – rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena nece slagati.
- Sanja i Vanja! Kako se to divno slaze! – rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor.

Onda su ih njihove mame uzele za ruke i odvele svaka na svoju stranu.
Dugo su se osvrtali jedno za drugim... I tako je pocela njihova ljubav... A sta je to – ljubav? Kada gledas u zvezde bez razloga i kada podelis zvaku i kada poklonis cvet... Kada onome koga volis das jedan krug i ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis das jedan griz i kada podelis sa njim gumicu za brisanje na dvoje i kada mu das jedan liz! Kada nacrtas srce i unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!

Slavili su istog dana rodjendan... Onda su prolazile godine, a oni su zajedno rasli. Igrali se skolice... Sedeli u istom razred... u istoj klupi... ucili su sta je domovina... A sta je to – domovina? Akvarijum je domovina za zlatne ribice. Dimu je domovina lula. Puzu je domovina na ledjima. Crvu je domovina jabuka a cvetu saksija. Pceli je domovina cvet. Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav.

Dobili su u isto vreme ospice... pa onda zauske... Pa, prvu nagradu za sviranje u cetiri ruke, u muzickoj skoli “Mokranjac”. Zajedno su se klizali. Zajedno su vozili rosule. I isli u zajednickom kisnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni za trenutak.

- Sta ti je to na kolenu? – upita je jednog dana Vanja.
- Oh, nista! Mladez – odgovori Sanja.
- Mene podseca na neku tamnu zvezdu! – rece on.
- Zaista? – obradovala se ona – podseca i mene, ali ne smem to nikome da kazem!
- Lepa je... – divio se Vanja.
- I meni se dopada... – kazala je Sanja.
- Smem li da je poljubim?
- Smes... – rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na sta se Sanja zarumeni.
- Hoces li da budes moja zena? – upita je.
- Hocu! – odgovori ona tiho – Ali samo ako se zakunes da ces me uvek voleti.
- Kunem se! – zakleo se Vanja.
- To je vazno zbog toga – nastavi Sanja – sto ne bih podnela da zavolis neku drugu! Znas, cini mi se da cu ziveti samo dotle, dok me zaista budes voleo...
- Ludice! – pomilova je Vanja po kosi – kako te ne bih voleo?
- Verujem ti i molim te da nikada ne zaboravis svoju zakletvu, jer od nje zavisi moj zivot!
Onda su se vencali i na ovom mestu bi se zavrsila svaka bajka, recima da su ziveli dugo i srecno i imali zlatnu decicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu. Kuma je zaista bila zanimljiva i privlacna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oci slicne Vanjinim.
- “ Kako je samo lepa! - pomisli on – Bas bih voleo da je poljubim!”
U tom trenutku, Sanja se saplete o vencanicu.
- Oh, do malo pre mi je bila taman! – rece uplaseno – A, sada mi se cini predugackom....

Vencanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara. Jer, kada smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u nasim ocima. Kada pozelimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izvesnog vremena i zive, uglavnom, bez ljubavi, a da im nista narocito ne smeta. Mozda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slucaj je bio izuzetak, ona je htela sve ili nista! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi – ona se stvarno smanjila, ali u tom trenutku niko nije primetio.

- Sanja, sta ti je? Sta se desilo? – upita je zabrinuto Vanja, videvsi da je malo pobledela.
- Oh, nista! – odgovori ona zbunjeno – ucinilo mi se samo da je pala jedna zvezda...
- Ali sada je dan! – zacudi se Vanja.
- Pa, sta? – rece ona – Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.

Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo, nista se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na predugacku vencanicu, misleci da joj rasejana krojacica nije uzela tacnu meru.

Onda su lepo ziveli zajedno u potkorvlju jedne stare kuce na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedro, najlepse vide zvezde. Nocu bi sedeli na terasi i gledali ogormni nebeski svod, trazeci Sanjino zvezdano jato.

- Je l’ me jos volis? – upita ga ona.
- Volim te! – odgovori on, zevnuvsi.
- Isto kao pre?
- Ne!
- Ne volis me kao pre?
- Volim te mnogo vise!

Ali u trenutku, kada je Vanja pozeleo u sebi slavnu zvezdu iz varijetea, koju je gledao prethodne veceri kako vesto barata loptama, ugasi se iznenada nekoliko zvezda, a Sanja se smanji za citavih trinaest santimetara.
Sve je cesce morala da zavrce nogavice svojih najdrazih izbledelih farmerica, cija je boja podsecala na Vanjine plave oci, ali i to je imalo dobru stranu – veoma lepo su joj stajale tako zavrnute i jedno vreme citav Beograd ih je nosio na Sanjin nacin!

Onda se Vanji mnogo dopala jedna balerina iz “Labudovog jezera”, pa se Sanja smanjila za jos devet santimetara. I kad god bi Vanja pozeleo neku od lepotica, koju bi video u prolazu, Sanja se smanjivala za po koji santimetar. Naredna tri santimetara odnese joj jedna macka premazana svim bojama... Onda su Sanjine mini-haljine postale maksi! No, i to je imalo svojih dobrih strana: osvezila je na taj nacin garderobu i godinu dana nije morala da kupuje nista novo...

Onda je Sanja pocela da se oblaci u prodavnicama decje konfekcije, jer su joj stvari za odrasle postale prevelike. Ponovo je nosila svoje omiljene crne lakovane cipele sa srebrnom kopcom, kao kad je bila mala i pevala sa Vanjom u skolskom horu. Mada je tada imala vec dvadesetjednu godinu, nije bila veca od kakve devetogodisnje devojcice. Vanja je cesto vodio Sanju u setnju. Volela je da jede princes-krofne u poslasticarnici. Zimi joj je kupovao toplo, tek ispeceno kestenje, a ponekad su odlazili u Zooloski vrt da hrane majmune kikirikijem, a srne senom. Onda ih jedanput sretne neka stara Vanjina prijateljica:

- Gle, koliko ti je samo porasla kcerka! – rece – Kako se zoves, duso?
- Sanja! – rece Sanja.
- Imas, znaci, isto ime kao i tvoja mama, zar ne? – rece dama – I licis mnogo na nju.. Pozdravi je kad se vratis kuci!
- Hvala, gospodjo! Hocu... – rece Sanja, kao svako lepo vaspitano dete i smanji se za santimetar, jer je primetila da Vanja sa ceznjom gleda tu elegantnu damu.

Onda je Vanja poceo da kuca u cetiri ruke na masini sa jednom lepom, ridjom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet santimetara! Onda su jednog dana gledali zajedno televizijski program i Vanji se mnogo dopala neka cuvena pevacica, koja je imala divan glas i jos lepse telo, pa pomisli kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog casa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali i to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u skolu...

Onda se Vanja, koji je bio dobar covek, trudio da ne misli vise ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se okrece na ulici za lepoticama, znajuci da ce svaka njegova zelja smanjiti njegovu prvu ljubav – Sanju, koju je mnogo voleo. Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo. Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine za prolece i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko osisana manekenka, koja ga je stalno gledala.

To je izgleda bilo jace od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi slucajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan krevetac u kome spavaju lutke i namestio joj ga na nocnom ormaricu. Sanja je i dalje volela da se lepo oblaci, ali bilo je tesko pronaci odecu za tako malo stvorenjce, koje je, uz to, bilo i zena sa mnogo ukusa. Sta su radili? Kupovali su lutke Sanjine veliicne i presvlacili je u njihove haljine. Niko od gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih prijateljica – lutaka, i to je cesto izazivalo smesne zabune. Kada bi neko usao u sobu bez kucanja i zatekao Sanju i njenog muza u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo i da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tacno – on je tesio Sanju sto je tako mala, tvrdeci da je voli jos vise nego pre.

Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po vencanom prstenu. U pocetku, ona je taj prsten nosila na srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poce da joj spada, premestila ga je na kaziprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti: nije morala da kupuje nov nakit, kao ostale zene. Onda su jedanput dosli gosti, Sanja, koja je bila radoznala i volela da slusa sta se prica za stolom, vozila se na malim rosulama oko casa sa vinom i zelenih salata, da bolje cuje razgovore. Te rosule izradio je narocito za nju, jedan sajdzija od najfinijih zlatnih tockica iz pokvarenog sata. I bas kad je okretala oko zdele sa pudingom, podize je sa dva prsta oko struka, neka gosca i stavi je na svoj dlan:

- Jao, sto je slatka igrackica! – rece Vanji – A, gde joj se menjaju baterije?
- Budalo! – viknu Sanja – Ja sam ziva! Ziva sam! Ziva!
- Pa ona ume i da govori! – zacudi se dama – Sigurno ste je kupili u Italiji?

Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pazljivo sa daminog dlana i nezno spusti na salvetu od batista gde Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa.

Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se mnogo jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Posto vise nisu mogli da sviraju klavir u cetiri ruke, kao nekada, Sanja se izvezbala da sama svira svoju omiljenu kompoziciju “Za Elizu”, trceci tamo, amo, po klavijaturi i to je zvucalo veoma lepo... Onda se pojavilo pitanje kako ce Sanja citati knjige?

U jednoj prodavnici, pri vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz nekog rasparenog kompleta olovnih volnika. Postavio je knjigu uspravno i Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine i krecuci se njima citala red po red. Mada je po godinama bila vec odrasla, sve su je vise privlacile bajke, a narocito ona narodna, o maloj vili. Cinilo joj se da su ona i mala vila po svemu slicne. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Vise nije bila usamljena. Ipak, ubrzo se zamarala od napora i nije uspela dnevno da procita vise od dva, tri reda. Spustala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili pozeleo neku lepu devojku, svet je bio sve veci i veci, a Sanja sve manja i manja...

- Necu da zivim vise sa svima vama! – govorila je tuzno – Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite! Uz to ste i prevrtljivi i neprestano lazete. Ne drzite se obecanja! Ne umete da budete verni. Idem natrag u svoju bajku!

Pred njom se nalazilo divno, bistro jezero smaragno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjusari i sve ostalo sto zivi po bajkama. Sanja htede da zakoraci na stazu sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije – sve je to bila samo odstampana ilustracija.
- Oh, hocu li se ikada probuditi iz ovog ruznog sna! – uzdahnu ona i zaspa na jastucicu za igle.

Ali i to je imalo svojih dobrih strana: posto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistrom vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekad je jedrila i na dasci, u cije je jedro duvao njen muz, izigravajuci vetar...

Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje. Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvic za slucaj da ogladni, pa je za jedan sat obilazila citav globus peske. Gledala je lavove i slonove u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvinima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu Moskvu... Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi i naucila vise stranih jezika. I to samo za jedno pre podne!

Sto je najlepse, ljudi i zivotinje, koje je sretela u setnji globusom, bili su, takodje, mali kao i ona i sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili nista cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi se Vanja vracao kuci i ona mu je pricala sta je sve videla i dozivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slusao price, koje bi mu dovikivala u uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci! Mislio je da je sve izmislila iz ciste dosade.

Globus je za njega bio samo jedna mrtva stvar, cija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako se samo varao! Otvorite svoj globus, pa cete videti sta je u njemu! Naravno, ako ste fina osoba, pronaci cete u globusu i pingvine i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku... Ako niste, sta se tu moze – za vas ce unutrasnjost lopte biti jezivo prazna. Poneka je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka zlocest macka ili odneti slucajna vrana...

Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kada bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku narocito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveca ljubav!

Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noci, jer je sanjala nesto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpuno zaboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je, za Sanju, kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plasila visine ona se ipak odluci na ocajnicki poduhvat: isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih. Pesacila je satim po patosu izmedju nogu od stolica i stola, koje su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je, kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela je nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic mu je poklonila za dvadeseti rodjendan. Sada je to za nju bio lanac slican onome sa neke velike dizalice!

- Hej, pa to si ti! – rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probudio – Zar nisi ostala u dzepu?
- Molim te, ne govori tako glasno! – zamoli ga Sanja – Plasim se da ces me oduvati...

Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja uvek bila uz njega umesto priveska na lancicu... i vise se nisu razdvajali. Onda se toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slucajno ne zgazi na tepihu, kad se kasno vrati kuci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo vikao:

- Sanjaaaaaaaaa! Sanjaaaaaaaaa! Gde si! Javi se!
- Ku-ku! Ku-ku! – zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog sata, ciji bi mehanizam Sanja pokrenula, cim bi ga cula da dolazi. Ona se, naime, uselila u kucicu za ptice i lepo je uredila na svoj nacin. Imala je unutra sve sto joj treba.
- Gde si bio do sada? – pitala je Vanju.
- Bio sam na nekom dugom dosadnom sastanku... – lagao je opet, znajuci da ce se od svake lazi Sanja opet smanjiti.

I smanjila se. Ali to je bilo jace od njega. Ipak, i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja postala toliko mala da je mogla jahati na zutom kanarincu. Letela je na njemu, kada je bilo lepo vreme, upravljajuci malim uzdama. Najvise je volela da slece nedeljom na pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice. Sletela je na kaveze i otvarala vrata, oslobadjajuci kanarince, stiglice i raznobojne papagaje... Jedanput je Sanju slucajno snimio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika na kanarincu pojavila se na naslovnoj strani. Onda jednog dana Vanju poseti direktor cirkusa “Evropa”. Trazio je da Sanja nastupa u njegovom programu, jasuci na zutom kanarincu, ali Vanja je nije dao.

- Zasto? – cudio se direktor cirkusa – Pa, zaradicete velike pare i bicete strasno bogati!
- Zato sto je volim! – odgovorio je Vanja i Sanja prestade da se smanjuje citavih nedelju dana, sve dok on ne ode na veceru sa jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno, mogla lekovima da poveca Sanju za celih pola metara.

Ne znamo sta je bilo na toj veceri izmedju njih dvoje, ali vec sutradan, umesto da raste, Sanja opet poce da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golom oku, i to vise nije imalo svojih dobrih strana.

Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda? I tek onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsecala na nju... njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rosule, sve...

Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je ceznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povecalo, pa cak i mikroskop – Sanja kao da je propala u zemlju!

Dok ga je jos sluzio vid penjao se na krov kuce i trazio je na nebu. I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je samo obican mladez, odvela Sanju natrag, na nebo?

Ko zna? Vanja onda pocne da je trazi u bajkama i svi su se cudili sta jedan star covek trazi u knjizarama po odeljenjima za decu? Trazio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate sta? On je jos uvek trazi... lako cete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak gleda pred noge da slucajno ne zgazi Sanju.

Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto su davno izgubili, koracaju na isti nacin. Poznacete iz po tome sto ih na ulici nista drugo ne zanima: samo gledaju ispred seve, samo gledaju i traze, traze...
A mozda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju?
Mozda mu je u kosi, u uhu, mozda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oci; mozda je zaista tamo, samo sto on to ne moze da zna?

Milorad Pavic - Damaskin

“– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora!
Ja tim zvucima zalivam cvece u basti pod prozorom. Ono tako bolje raste. Ima pesama koje cvece voli. Kao sto ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo culi i nikada necemo cuti, jer mnogo je vise u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuce.

Zbilja, sta da kazemo o kucama? Jednostavno, neke kuce imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuce su ustvari permanentna prepiska izmedu zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nesto kao velika lepa ili ruzna pisma. Stanovanje u njima moze liciti na poslovnu prepisku, na prepisku izmedu dva neprijatelja puna mrznje, prepisku izmedu gospodara i sluge, izmedu suznja i tamnicara, ali to moze biti i ljubavna prepiska. Takvu kucu koja lici na ljubavno pismo hocu da mi sagradis.

Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti mozes. Ja znam da mozes.

– Kako znate, cenjena gospodice? – upita Damaskin i natace kolut dima s mirisom suvih sljiva na njusku hrtu, koji kinu.
– Otkuda znam? E, pa cuj, moj gospodicicu! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drze usi slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake mastarije i osecanja, sta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana.

Tada sam shvatila da mogu da radjam decu i da cu ih radjati. I odmah pocela da tu stvar uvezbavam. Istoga dana, dakle, u jedan cetvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muskarcica od tri godine i pocnem da ga negujem i da ga volim.

Ljubav, to je nesto sto se uci i uvezbava. Takodje, ljubav je nesto sto se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukrades od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, nista od ljubavi.

Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima oziljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u masti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim “na slovo, na slovo”, pokazujem kako se gleda na moju busolu i trcimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuce.
On raste brze no ja i postaje na moje oci stariji od mene. Saljem ga u mislima da uci, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Bec na vojno inzenjerijsko uciliste da postane vestak u zidanju i da gradi najlepse kuce. Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tacno zamisljam kakav je on danas negde u svetu i zudim za njim. Za svojim detetom.

– To je lepa prica, gospodice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vasa kuca i gde sam tu ja? Hoce li vam vas izmastani negdasnji decak sagraditi palatu?
– Hoce – uzvrati Atilija ostavljajuci klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove kosulje i na njegovoj podlaktici se ukaza oziljak u vidu sklopljenog oka.”