Novi Sad, vesti - najave, aktuelnosti, reportaze Posao

Blic, Savet dana i Gradjanska skola racunara u Novom Sadu

Ukoliko nemate naviku da kupujete novine, počnite se navikavati, obzirom da je Boris Pavlov u zadnje vreme više prisutan. Novinar iz Novog Sada, radio voditelj, urednik NS Biltena i autor projekta Gradjanska škola računara.

Verovatno istim onim šarmom i jednostavnošću po kom ga znamo sa čata i foruma je skrenuo pažnju na sebe i uredništvu Blica, jer je nakon toga, u jučerašnjem broju, izašao "Savet dana" čiji je autor Boris Pavlov.

Medjutim iz pouzdanih izvora saznajemo da u originalu savet glasi malo drugačije, ali neka to ostane naša mala tajna.

Bezbroj nesrećnih odgovora i skitanja - snašlo nas je, uglavnom, zbog pogrešno postavljenih pitanja.

Gradjanska škola računara, Novi Sad

U pitanju je informatička edukacija starijih sugradjana - vrlo lepo opisana i predstavljena u članku A.Savanovića "Za kompjuter u sedamdesetoj godini", objavljenom u Blicu 4. septembra 2008.

Gradjanska škola računara u Novom Sadu, u Mesnoj zajednici Sonja Marinković je škola u kojoj je učitelj mladji od učenika i, kako navodi profesor Djordje Vernački - polaznici su skoro po pravilu motivisani nekim praktičnim razlozima. Jedni žele da ovladaju računarom i Internetom da bi se bavili istraživanjem, drugi da bi komunicirali sa rodbinom i prijateljima u inostranstvu.

Autor projekta Boris Pavlov kaže da Škola raspolaže sa sedam računara, a da je interesovanje bilo jako veliko i da su kao polaznike imali i šesnaestogodišnjake i sedamdesetogodišnjake.

Ujvidek, Novi Sad - najlepši grad

Svojevrsan omaž najlepšem gradu gde se spaja novo i staro onako natenane, grad sa toliko duše da mu nije dovoljano jedano ime, dao je Pero Zubac - grad nalik na nas.

Dunavska elegija

ta voda nije više voda koju gledaš jer nju već neko drugi udaljen od tebe
vidi a ti u drugu vodu gledaš i Grad koji reka preseca na dvoje
kao što jabuku dele zaljubljeni nije više Grad koji vidiš
jer on se menja neprestano samo ga svako u svome sećanju može sačuvati
neizmenjenog, jer deca rastu i opet je nad vodom zima moja ljubavi

i ja ti, bezbedno razmaknut od zaborava reči o Gradu izgovaram jer u mojim
rečima samo možeš u noći čuti zvon malenog zvona sa Jermenske crkve
i zrnast od zlata dobrote tkan glas brata moga sa druge obale kako u
vetar kazuje reči o Vojvodini varmeđskoj i svetonikoljskoj, od zlatnog
saća i božićnih kolača i bruj tanke žice sa malog prima
s kojim se staču naše minule godine

ti znaš, Grad je od ljudi tkan a naši su prijatelji otišli i gledaju nas sa umornih i dalekih zvezda ali, svejedno ja sam još tu i još prelazim jutrom mostom kojeg nema do u sećanju krhkom i vraćam se mostom kojeg nema

i pored reke stojim koja pamti kako smo umeli plakati kao napuštena
deca u zimne čase sećanja na one kojih nema a ova ista reka je strah njihov
u jutru talasom tamnim zaplavila i uvek nekoga nema
a Grad svejedno stoji i zalazi u atare i neka nova deca trče dugim obalama i svoju radost u novo jutro izdišu.

voliš li ovaj Grad umeš li se na licu njegovom katkada prepoznati
možeš li u sećanju vratiti mladu sliku kako gimnazijalka Isidora zaplašena
naglim zvukom vidi kako iz širom otvorene kapije dva besna vranca izleću a na kočijama, po sportskoj reguli sa strane stoji uspravna i tvrda Lenka Dundjerska?

i kako mladi Kašanin gleda kako Laza Kostić s šeširom zgužvanim u ruci
zamiče ulicom Dunavskom i kako Zmaj, s večeri bodar, dugom obalom
Kamenici se vraća.

ima li reka pamćenje i da li iz tamnih dubina zemlja ona ista voda
vraća se u izvorište odakle velika misao o večnoj vodi dolazi
i uvek naš Grad ne mimoiđe u svome toku ka moru koje sve slike
u album sećanja vode beleži.

ti znaš, mi smo od ovog Grada i ovaj Grad je od nas
od ove smo reke i ona je od nas
i sat sa Varadina broji i naše sate i sate onih kojih nema
i onih koji će biti u vremenu koje je moćno kao reka
na kojoj umorne oči odmaramo

da li umeš da čuješ reči na jezicima koji se govoraše ovde
i koji se govore sada dok mi ćutimo u svetu uspomenu zagledani
i da li možeš da oslušneš pesme koje su u ovom Gradu
i o ovom Gradu napisane, u vekovima koji se gube u sećanju

i da li možeš da vidiš sve te devojke sa našeg starog korzoa kako trče uz reku
u svojim prozirnim lepršavim haljinama i zamiču spokojne iza vidika
a oni momci, što su ih osmatrali ushićeni na uskim trotoarima našim
na drugoj obali, većma i odavno, stoje i uzaludu se dozivamo
vidiš li ih? da li ih mlade prepoznaješ?

a zvona sa Saborne, i Almaške, i Uspenske i zvona iz naših sećanja zatamnjenih, ali sa večnim zvonom radosti, zrnima svetlosti, opet zvone
i da smo prolazni i prolaznici, govore nam

i Sinagoga naša svetli iznutra i miriše na vreme iz koga smo potekli
možeš li da zamisliš kako gore lampe sa rundbrenerom i mekim svetlom zalivaju reči molitava Gospodu:
...da milostiv bude kada sudi "narodu svojemu
jer žao će mu biti sluga njegovih kada bude video
Gospod, da je prošla snaga i da nema ništa od uhvaćenoga ili od ostavljenog..."

a samo je grad ovaj večan i ovo nebo u koje se reči naše uzdižu kao jato ptica koje se vinu u nebo s Dunava u večeri
na plači moja ljubavi, ne plači u sećanju za sećanjem
nad sećanjem grad će nam oprostiti sve što mi nismo
oprostili njemu.

Foto: Boris Pavlov, Pan-o-rama, Odlican.com

za pamet vječnaju za jutro obično, pored Dunava
za dan koji će i nas u drugi dan velikom vodom prevesti.

možda se u pahuljama ranim opet vraća zgusnuta voda koja pamti naše ruke
dok smo dlan Dunava letnjeg zahvatali, davno
jer sve je oko nas u protoku i sve se ponovo vraća

nema druge vode doli ove koja se u oblake pretvara i radosnim nam slikama oplemeni dan i noć u kojoj se branimo snovima a Grad svejedno
traje, umoran od istorije ali sasvim nalik na nas on je od naših lica
i bez nas ne postoji a na novim licima su sva lica dragih kojih nema i lepi mostovi naši i kuće malene kojih više nema ni ulica naše mladosti, ni mladosti

neko od naših peva i neko od naših plače umeš li ih čuti?
to što čuješ vetar i kriku ptica u zraku i bruj velikog grada
i žamor novog detinjstva, to je to što čuješ i ne čuješ
i od toga zvuka gradi se i ova pesma koja se na veliko i moćno srce
našeg Grada, u sećanju ovog što se nad nas visokom senkom nadnosi -
oslanja - to je zvuk od kojeg se male reči istaču
i padaju na vodu modru vodu u koju se zvezde padalice obaraju i odlaze daleko daleko gde nas čeka poslednja i najtiša tišina
sveta tišina sećanja svetla tišina sećanja sećanje na tišinu

Labudovo kolo

Ovo jato labudova ulovilo je oko kamere na Dunavu kod Novog Sada. Na bačkoj obali, da budemo precizni. Tamburaši sviraju "Veliko bačko kolo" novosadskog kompozitora Save Vukosavljeva.
Ovo bi, dakle, bilo nešto kao balet na vodi pod nazivom "Veliko bačko labudovo kolo".
Zar ne?

Na poklon boljoj polovini ovog sajta

Novosadski grafiti, novosadski zidovi

Novosadjani dobro barataju sprejevima i alatkama za izradu uličnih grafita. Nije da nema "cica vole micu, a mica vole djuru", ali ima i malih umetničkih dela.

Prva slika je prava mala oda poljupcu, pravi mali umetnički rad pored koga je zadovoljstvo proći svakog jutra. A na drugoj slici je takodje jedna vrlo neuobičajeno savršena poruka, dva portreta, fotorealistična.

Kada krečite, imajte obzira prema površini na koju nanosite belinu. Ako okrečite ovo, napravićete prazninu.

Ulicna umetnost

Kada vas put nanese u Novi Sad nemojte ga napustiti pre no što se prošetate malim vojvodjanskim sokakom, nadaleko čuvenom ulicom "Laze Teleckog". Lako ćete je prepoznati po divnim muralima koji je krase. "Street art" je u svoj lepoti počeo da oplemenjuje gradske ulice, prevazišao je nivo grafita, i doneo umetnost pred samog šetača. Potonji duh lebdi i spaja nespojivo dajući identitet gradu. Prostor gde život kuca u svakoj ciglici, a murali grade vizuelnu sponu sa prošlošću. Lokali svojim ambijentom prizivaju patinu minulih vremena i gradjanske dekadencije, muzika je 'svevremenska' red nota red žamora, ljudi u blagoj letargiji broje dane unatraške.

U ovoj boemskoj ulici u starom delu grada gradjenoj na uskim zelenim gredama dok se premišljate izmedju šolje čaja u "Divnom dućanu" i tople čokoladu u "Lazinom teletu" ili medovače u "Marti" osetićete karakter grada. Krivudava, uska kao one što poznajete u primorju sa po tri četiri stola ispred svakog lokala čini da se odjednom osećate blisko sa nepoznatim ljudima. Ovo je ulica u kojoj druženje izgleda kao u kavim starim pričama, gde je sasvim prirodno da vam "pobegulja" iz dečijih kolica pruži ruke i sedne u krilo, svi heklaju kojekakve prče za svojim stolom i niko ne žuri ili kako bi mi rekli : "Svratite preterano je baš!"

Murali - ulica Laze Telečkog

Panorama

Mali kolaž sa Petrovaradinske tvrdjave za sve one koje za ovu varoš vezu uspomene, smestite se udobno i pustite neka se kotrlja jedna po jedna kao niska bisera, natenane nek se oci napune beskraja.

Onih koji su rodjeni na obalama, svejedno kojim... Pod jednim uslovom.
Da su bar jednom presli preko mosta. Bilo kojeg...

Kako se pravi most?

Od sna. Ko ne veruje, neka proba.

Exit 9 - 12/07/2009 - Petrovaradinska tvrdjava, Novi Sad

Ove godine Exit slavi prvih deset godina postojanja i predstojece festivalsko izdanje obelezice ovaj, prvi veliki jubilej. Deseti Exit je vec tu, a impresije svih prethodnih su jos uvek zive, posebno ih u sebi nose kao iskre svi oni koji su imali priliku daodrastaju uz Exit – jer je njihov moto zivota upravo to : uvek postoji izlaz.

Ono sto je licna karta ove manifestacije su vrhunski izvodjaci, tako ce biti i ovoga jubilarnog desetljeca. Nastupat ce aktuelni izvodjaci sa viskokim plasmanima na svetskim listama pocevsi od Lily Allen koja pretenduje da postane globalni fenomen, preko Arctic Monkeys koji uvek na binu donese istovremeno ritam koji ponese telo u zanos ali i pobunu i tekstove za koje nam se ponekada cini da su ih pisali Morrissey ili Jarvis Cocker i koji ce vas naterati da dobro razmislite sa suptilnim osmehom na licu. Fanove Exita ocekuje Street Preacher, KoRn tvorci nove ere metal muzike, miksu nezamislive kolicine sirove energije zacinjene kalifornijskom fanky provokacojom.

Potom legendarna Patti Smith za ciji nastup definitivno vazi slogan: “Sta zelim da cujem dok sam jos ziv" i neponovljivi Kraftwerk koji uprkos hladnom drzanju donesu najemotivnije elektronske numere.

Predstojece festivalsko jubilarno izdanje krunise svojim nastupom The Prodigy, grupa koja je prema anketi Exitove publike odrazala najbolji koncert ikada na Exitu, i uz Max Romea koji sa sobom donosi neznu muziku koji peva glasno i buntovno su jedina dva izvodjaca koja su uspela da se vrate na stage.

Cela manifestacija se oragnizuje na dvadeset osam punktnih tacaka ili bina i svi koji se odluce da posete na Exit info standu ce dobiti flaere koji ce im biti sjajan orjentir za odabir zeljenoga sadrzaja.

Exitmusic.tv

Promociju brojnih talentovanih izvodjaca koji ce svojim nastupom obogatiti ovogodisnji festival pridruzuje se online verzija Exit festivala. Exitmusic.tv je sajt koji ce omoguciti gledanje ekskluzivnih snimaka nastupa kako renomiranih imena tako i domacih i stranih mladih bendova. Ono sto je novinana ovom mestu komunikacije je pokretanje online etiketa gde se bendovi otvaranjem svoje stranice prijavljuju na konkurs za nastup na Exitu uz mogucnost da pri tome svoju autorsku muziku sada mogu ponuditi posetiocima besplatan legalan download.

Uzivajte u dobroj muzici, sirite vesti o dobrim festivalima, uzivajte ucestvujuci, nacin uvek postoji ako postoji iskrena zelja.

Novi Sad - najlepši grad

Podjem ja tako do Novog Sada. Svirala je to veče na Egzitu Peti Smit i ja podjem, eto, velim si, imam pravo da budem u Novom Sadu kad svira Peti, ako me ko pita šta ću tu i opremim se lepo i put pod noge.

A oko tog Egzita velika se frka digla, čovek bi mislio da sad Novom Sadu ne moš prići, da je sve puno, krcati autobusi i tako to, kad ono jok. Kupim ja kartu, sve regularno, nisam dugo ni čekao... petnaestak minuta.

Al čudna stvar s tim kartama, nije ona skupa, oko petsto dinara je karta i sedamdeset pet su stanične usluge. A ako se umuvaš van stanice negde, e onda ne plaćaš te usluge, a i karta čini mi se da je jeftinija, moš se desi i odokativno da ti je naplate, ako imaš šarma il nečeg, šta ja znam. Ja znam da ovi što naplaćuju stanične usluge ne padaju na šarm, jer ta stanica je neka specijalna teritorija i čim kročiš nogom na taj deo tu zaštićeni ogradjeni, odmah imaš sedamdespet dinara tih izdataka, to mu dodje neka posvećena teritorija.

Al aj da se ne zadržavamo sad oko toga. Elem, unidjemo mi u avtobus, i već osetim ja taj neki lalinski duh, niko se ne lakta. Nagurasmo se na vrata, al nema onoga i onoga, mislim u rebra, pa lakat u oko i tako to. Jok, sve regularno. I ja se prebacim u mirni režim rada i pustim dve dame da unidju ispred mene, ja sam dečko od Taraiša, nek se vidi. Kad iza ove druge ide treća dama, nešto se mislim, e pa nisam baš tolki kavaljer, uzeće mi neko mesto i zakrenem glavu kao fol ne videh je i umuvam se ja lepo i indiskretno, niko nike primedbe nije imo.

Gledam po sedištima, vrebam broj trideset, a nigde brojeva ne vidim. U što ne volim kad me neko diže il kad mi zauzme ono moje, take stvari izbegavam i pitam jednog dečka tu reko de su brojevi, on veli ne zna, nije ih vidjao. E reko dobro i vidim jedno, jel slobodno, veli jeste, i stacioniram se.

A oko mene egzitaši. Neki pilići, razdragane neke curice pošle na Kraftverka. Nisam brojo, al bilo ih je sedam komata. To sam vido pos po kartama kad je naišo kondukter. Ju što se ova deca bodu pa to je strašno. Djindjuve neke i karike i koješta, pa gledam i nije mi jasno kako jede supu zar joj ne curi na tu rupu kad srkne nešto kašikom. Izbušila donju usnu i ubacila neki imobilizator onako bobičasti, al vidi se da je ukrasni. Lepo joj stoji, sve regularno, samo mi nije jasno umesto mindjuše ima neki šaraf i setim se ja mog detinjstva. Ja sam imao kad sam bio mali neki budilnik i takva tri velika šarafa su bila sa zadnje strane i ja sam to voleo da odšrafljujem i popravljam, a bili zgodni šarafi, onako moš ih odvrnuti i šafcigerom imaju usek, a plus moš i rukom, imaju one recke okolo da se ruka ne kliza kad odvrćeš. Šta će to njojzi u uvetu, e to ne bih znao reći...

Dečko do mene isto neki fini, jako fini. Ja držim i čvakam mog Eriksona, on ima neku skalameriju, to je valjda taj Ajfon, šta li je, il onaj Ajpod. I dodje kondukter i ja lepo moju kartu, on je cepnu, vrati mi, ja velim hvala, a ovaj dečko isto tako reče hvala, plus mu reko i izvolte pre toga kad mu je pružo kartu. Aha, mislim se, ti ne ideš u Novi Sad, ti se vraćaš u Novi Sad, dobro da znam, ako mi zatreba nešto da pitam kad izidjemo.

Nisam uspeo da se umuvam do prozora tako da sa puta nemam nekih utisaka, vreme sam proveo pregledajući poštu preko mobilnog i proveravajući šta se radi kod nas na čatu i tako to i malo dremo i malo smo imali duel pogledima jedno pile i ja, od ovih egzitaša. Ona je onako vodja tog pilećeg ganga, nosi pantalone, misli slobodno, priča glasno i okrenula se nako na kant da bude u centru kod ovih svojih, al joj ja tu smetam malo pa nam se pogledi stalno sudaraju. Nisam ja ništa loše mislio, rekoh u sebi, ej pile nemoj se kačiš sa čičom, i lepo ti ja zažmurim kao spavam kad to posta malo naporno po oboje.

Svaka od njih nosi neku konzervu i ćopa iz nje malo po malo, što više ćopaju razgovori su sve otvoreniji onako sve ženskiji i informativniji, svašta čovek može čuti. E al su se i prećopale malo pa smo morali da stanemo na benzinskoj pumpi jer je jednoj ovoj baš bilo stalo, a i ostale su jedva dočekale. I svima nam je nekako bilo lakše posle toga.

I tako, nedugo zatim, udjosmo u Novi Sad. Divan grad.

To je lepo kad udješ u grad i ne moraš nikog ništa pitati, ideš pravo tamo gde si pošo. Izadjem sa stanice, a ulica široka, nema šanse da prepoznaš koga s druge strane. Ima i u nas takvi, nije da nema, al ne koristimo ih ovako, kod nas se kroz takve više vozi neg što se ide peške. Ovde ima i kafića, prodavnica i tako to. Novosadjani vole da izadju i sede ispred zgrade il okolo negde na klupi i pričaju i igraju se i baš je prijatno nekako humano.

Mnogo mi se svidja što je čisto. Vidi se da neko o tome vodi računa.

I fini jedan narod onako, al voli da prelazi na crveno. To nisam očekivao, ja sam mislio oni to ne rade. A i ti semafori su interesantni, kao da su pravljeni za neki trkački narod. Kročiš nogom kad se upali zeleno i ne dodješ do trećine, a to zeleno već počinje da trepće i kad dodješ do pola, eto ga crveno.

I umorih se ja malo, nije mi lako bilo, prešao sam jedno dvanaestak semafora i sedoh da popijem jedno pićence. Neki kafić preko puta Futoške pijace, pored nekog Crnog zeca, onako fini, prijatan, ladovina i lepa jedna konobarica skroz. Takve imamo i mi u Beogradu, u tim tesnim farmerkama što ih valjda ujutru zašivaju oko sebe, pa uveče odšivaju. To mene asocira na onaj pojas nevinosti, baš lep jedan običaj, voleo bih nadjem i ja takvu ženu, ako znate neku javite mi.

I pita ona mene, ja se izjasnim, donese ona i nije loše. Ja pijem piva, ne volim da pijem marke, a ovo su mi preporučili neki ovih dana da probam i ja iskoristim priliku i nije loše. Pitko onako, fino mekano pivo, ko da nije pivo, lepo paše kad si žedan baš. I brzo ode. E al sad tu ima jedan problem. Šta sad? To mi je prvi susret sa novosadskim konobarima i ja nisam znao za jadac. On kad ti jednom ode, ti si prepušten samom sebi i ako ti se nešto desi ili nešto hoćeš, moraš imati strategiju da povratiš njegovu pažnju. O strategiji ti pričam, baš, al dobro, kad dodješ u Novi Sad videćeš i sam. Elem, pokušavao ja neko vreme sa mojim uobičajenim štosovima, ono znaš fiju fiju zviždanje, pa namigivanje, pa dizanje ruke i onda kad svi gosti pogledaju u mene, ja se kao češem po glavi i branim od muva, pa nakretanje na jednu stranu, pa na drugu onako neprirodno, pa sam probao i hipnozu al ne vredi, nisam iščito udžbenik do kraja, a i čito sam davno, nisam ni znao da će mi nekad zatrebati, nisam pamtio.

I ustanem ja lepo i pravo pred nju i reko dajder mi još jedno, ona veli još jedno a ja velim aha i eto ti nje za mnom. Sve fino regularno. I gazda je bio tu. I odstrelim ja tu tog amstrela i put pod noge, krenem dalje da forsiram semafore.

I tu ti ja primetim razliku izmedj beogradjana i novosadjana. Viš tačno se pozna beogradjanin, po butinama. Ovde je sve ravno, a u Beogradu imaš brda i trista čudesa i temo se ljudi samo pentraju, razvijaju taj donji lokomotorni sistem i onda su i konobari brži. Ovi ravničarski nekako na ledjima vidiš nose taj neki svoj teret, taj ruksak sudbine ih usporava i zato se manje pije ovde očigledno.

I tako ja mantram po glavi ta neka moja čudesa i čujem sirene, ove saobraćajne. Lale vole da svirkaju u nji, al čujem neku smešnu sirenu, nije sirena, to je ona kreštalica sa motorčića, ko neka glasna zujalica al promukla, baš onako smešno se čuje i ja se nasmejem kad ono opet se čuje, e reko baš lepo da se to zadržalo, nisam to čuo sto godina i baš mi milo bilo i ništa slutio nisam kad, majko mila, kad mi ta promukla zujalica odjednom zaprndeči iza ledja pa u uvo prepo sam se. I prolete neki debeli sa kacigom pored mene, nešto gundja, a sav liči na onu svoju vespu, o reko idi s milim Bogom, prepade me.

Ode ono prpoćalo i odnese mi tok misli i ja gledam gde ću šta ću, aj dalje prema centru. Idem tamo gde Lale štrapaciraju. I eto me. Nisam znao da ovako izgleda, al nisam ni iznenadjen baš je lepo, taj deo je onako impozantan, pozorište ima tu neku notu onako grandiozno je nekako, to je pre tries godina bilo savremeno, a uvek će biti lepo valjda. Al sve čisto, zaista. To me najviše impresionira, što je sve čisto. Još kad sam ušao u tu pešačku zonu, svidelo mi se što ne samo da je čisto nego i miriše. Sa svih strana nešto miriše.

E a dok sam dolazio tu ispred, opet sam imao jedan incident. Ovaj put je zvono bilo, čulo se ono zvonce biciklističko, a pošto ja već vučem strah od onog sa vespom, ja lepo pustim uvo i skeniram gde se čuje da me neko ne prihefta boktetvoj, kad ne stigoh ja radar lepo da pustim drnn eto ti ga pored mene i on gundja, paciklista jedan mal me ne preturi. A i on liči na svoju paciklu, sav onako mršav šiljat prav i tako on meni reč ja njemu reč i ode on pravo gore.

Al da se vratim ja na pešačku zonu. Elem, tako, sve miriše, sve fino, al pomešali se egzitaši s domorocima pa ko zna dal mi je utisak pravi, al sve je regularno, sve fino, mirno. Prodjem pored spomenika Miletiću, pa katedrale, pa skroz dole ulicom i reko izvinte de je ovde Dunavski park. I čujem ja da sam pravog čoveka pito, vidim po govoru, ne veli Dunavski, neg veli Dunaaavski park. Ono dugačko a, ide prvo d, pa u, pa kratko brzo n, e onda ono drugo a moraš malo zastaneš, znaš... Dunaaavski park. Ok, u redu, sve regularno, sam nešto ja gledam u njega malo mi nepouzdan kao vodič, gledam i slušam sit se on napriča, ja ako ga slušam ja ću stignem do Fruške gore. Tačno vidim po količini objašnjenja koja mi je dao da je i on odstrelio nekoliko amstrela, sram ga bilo. Al sve se lepo završilo, pita on mene viš ovo drveće tu dole, ja reko vidim kako ne bi vido, e veli tu ti je Dunaaavski park. E reko fala vi lepo i on meni nema na čem i tu se razidjemo a ja nastavim.

Uh šta je dečurlije, to je divota jedna. A park što je, to je milina. Novosadjani sede po parku ko ono u filmovima što vidimo njujorčane i vašingtonjane, znaš ono kad sede po travi razasuti nasumice. A klupe su uglavnom popunjene sve. Oseća se vlaga u vazduhu onako prijatna baš. I tu počnem ja malo da kružim oko jezerca ko satelit neki, al baš me briga, ja sam iz Bejograda i mora malo privlačim pažnju. Uškljocam ja tu nekoliko slika, mobilnim telefonom, al nije me blam, niko ne zna kako dobre slike pravi ovaj moj, a naivno izgleda. Liči na mene malo, heheh. U sred jezerca je fontana, setih se naše Ade ciganlije, ona naša služi da prečišćava vodu, ova je malena jedna fontanica. Gore vidim neki klinci okupirali Isu i Bisu, e reko nećeš vala, zbog njih sam i došo ovde, a i ja sam neko dete i odem ja tamo s njima i par klekova, par škljocova, to su ove slike iz bliza što ste možda vidli.

U drugoj mojoj satelitskoj revoluciji oko jezera jedna plavuša onako plava pridje mi sa sve nekim aparatom veli oćete li da nas slikate, reko što ne bi samo ako budem umeo, ona se smeška veli nije komplikovano samo pretisnete ovde, ja velim jednostavno samo pretisnem i zbrišem s aparatom, ona se smeje veli e pa valjda nećete hihih, ja digo nogu da joj pokažem patike što sam kupio brzobrzinske, al predomislim se, aj da ne davim nema smisla oni se već naredjali tamo za kadar a ja neću se zameram sa plavušama, u što znaju biti neugodne to je čudo jedno. Ne znam za ovu konkretno, nego inače velim, a i ova je valjda taka.

I oni se namontiraju, razvuku svi po širok osmeh, šta ću kud ću ja pretisnem dugme, nema blic. Baš me čudi da nema blica nešto se mislim, kad čujem nešto zuji u aparatu i cvrc... uvuče aparat onaj svoj prednji periskop. Onaj objektiv mu se vratio unutra. Dodje ona plavuša i veli ne to dugme, nego ovo pored, ovo drugo, aj velim valjda će sad biti bolje, opet oni u kadar svako po širok osmeh, a zubi im zdravi svima baš lepi onako i ja gledam daleko su mi, malo mi proradi kreativnos i ja se na svoju ruku približim i škljocnem par puta i završimo to. Ne volim one slike kad je objekat suviše sitan. Al da ne davim, veli ona hvala, ja velim molim i odo ja mojim brzobrzinskim patikama, njoj osta aparat i sve regularno.

I park lep baš, pričaju da je renoviran, a i vidi se tabla sa sponzorima. A u vodi sa Isom i Bisom, nećete verovati plivaju i kornjačice. Malo me brine samo ta blizina izmedj ljudi i labudova i kornjača, šta znam, šta ko baca u tu vodu, dal ih neko hrani čipsom i smokijem i čokoladom, to ne bi bilo dobro.

Puno sam se zadržao u Dunaaavskom parku baš, lepo je, al ima mnogo oni što sede na klupi i ljube se. Obrnem još par krugova i odoh ja lepo svojim putem, nazad. Hoću da podignem slike koje sam sad slikao na odlican.com da vide moji Inter CAFFE forumaši.

Tu odma na izlazu iz parka, sednem u neku piceriju, kafić šta li je i sačekam malo, pa onda malo više, kad eto ti ga konobar. Šta ćete vi, pa nešto se mislim šta ću, aj opet da odstrelim jednog amstrela, kad ne može, kafići su u Novom Sadu podeljeni u dva tabora. Jedni imaju amstrela, drugi nemaju i ovo je suparnički tabor i aj reko daj šta si prvo reko, daj tog beksa i on podje i ja ga gledam velim ček ček ček, gledam butine mu tanke, nejačke, ravničarske i mislim se ko zna kad ću opet da ga vidim i reko znaš šta, daj ti meni dva ta beksa pa smo mirni, on veli u redu i ode i dodje i sve regularno.

Ajme što je spor ovaj mobilni GPRS internet vojvodjanski. Jedva jedva sam podigao slike, al kapricirao sam se i nisam hteo odustati nikako. Odstrelih ja beksove, spržih i nekoliko cigareta ko zna koliko i ustadoh i krenuh i još uvek su putovale slike, pa je upload puko, pa opet pa tako jedva ja to podigoh nekako, al uspeh na kraju.

Puna pešačka zona dečurlije, samo gmile koje kude, moraš paziti, moraš gledati ispred sebe kud ideš. I lep svet baš, ženske onako lepe punačke, trepere kad gaze dumić pa tresić, pa dumić, pa tresić i tako.

Slično je kao kod nas u Knez Mihajlovoj. Naidjem na nekog bacača plamena, žonglira sa onim motkicama zapaljenim na dva kraja, vrti, vrti, baca u vis, oseća se nafta u vazduhu, lepo baš, al nije gutač, nego bacač samo. Nisam vido da je duvo vatru iz usta, a žena mu uze neki šešir i zaredja u krug okolo kod nas koji stojimo da ubacimo koju paru, ja se izmaknem namerno, neću kad nije ništa proguto, šta mu je ovo bacakanje to mogu i ja pih.

I tako tu, aj reko šta ću i odem tu na ćoše da odstrelim još jedno, pa ćemo da vidimo posle šta ćemo. Kad, eto ti vraga, ovo je neka frakcija unutar Novog Sada, ovaj kafić ne pripada ni amstrelašima ni bekovcima, neg je neki nesvrstani i šta ima, veli ima budvajzer, ma reko daj sam nek penuša šta je da je. Mada ne volim u stomaku da mešam jelena i lava da se ne pokokaju, al ovi stranci su malo finiji valjda, parlamentarniji, vidim ja po sebi kako sve lepše pričam kako koje odstrelim i smandrljam ti ja i budvajzera tu jednog. I tu me izda upaljač moj rodjeni, bila promaja i ne vredi, neće kresne i naidje neki što prodaje parfeme i satove i neke djindjuve i reko imaš vatre, on izvadi iz gaća svoje i pripali mi i tako reč po reč, veli zna gde je Karaburma, ja velim lepo jel imaš koga tamo, veli nema, al zna gde je i tako gledam da mu kupim nešto al gde da vučem po rukama, mrzi me.

Duva ona promaja kao neka, ne da upaliti cigaretu, ali vazduh nekako miriše baš. Na trenutak osetiš čist vazduh kako miriše, a na trenutak osetiš miriše ta čistoća pomešana sa nekim mirisom odnekle i odnekog. I ja tu po mirisu se zaputim da vidim odakle to miriše i prodjem sa druge strane u drugi krak pored hotela Vojvodina, a tamo puno tih nekih štandova, prodaju se sapunčići neki, djindjuvice, suveniri, ali najviše ima vina. Jako lepo baš sredjeno, prijatno. Pridjem ja, popričam, uzmem tu par nekih stvarčica, reko čemu služi šta, čisto me zanimalo da osetim kakvi su trgovci i fini su baš, predusretljivi, a nisu nametljivi. Nadjem neke flašice, velim a šta je ovo, veli mi brka neki to je loza unutra u toj flašici, a to je privezak za ključeve, a ta loza unutra je moja lična loza, ja pravio ja se time bavim, reko lepo daj mi jednu za poneti i evo ti, ja volim da delim vizit karte tako kad šetam, vidim čovek je kreativac i deli to nešto što ima kroz priču i reko nek mu se nadje vizitka moja. On veli e i ja sam od iste fele i evo i moja vizit karta i tako mi tu se ispričamo, on pravi neku medovaču reko baš lepo. Joj kad mi reče, veli ta medovača je valjda pola litra a košta pedeset evra i ja reko aman pa to nije za piće, ko to pije i vidim ja da ulazim u minsko polje i da bolje ne pokušavam da budem jasniji, on veli nema problema sa prodajom i tu se mi lepo pozdravimo i ja nastavim svojim putem, sve regularno.

I gde ću dalje, šta ću dalje, naidjem ja na zgodan kafić zove se dvojka. E vala dvojki sam se u životu naprimao, ovde ću odstrelim nešto samo da proverim: imate li amstrela, veli ima, i ja sedoh i reko daj mi, al proradi mi kliker i šmeknem konobaru butkice i reko ej momak daj ti meni dva oma, on veli u redu, u redu. E tu je već nekako drugačija atmosfera, tu je pozadi malo mračnije pa su se oni egzitaši stacionirali pozadi i zabavljaju se. I ja se setim Peti Smit, ja sam došao da večeras budem u Novom Sadu dok svira Peti Smit, ako me ko pita, a i ja se nešto mislim pa lepo je, što da ne, to je lepo doći u Novi Sad dok svira tvoj omiljeni umetnik, ima smisla baš. Šta ima ja da trčim da je slušam, ko da je ona mene slušala kad smo svirali u Mesnoj zajednici Vuk Karadžić.

Lepo veče baš, i pozadi ta egzitaška galama nije neka neprijatna, nije agresivna. Malo mi samo bode oči kad istrče one neke curice sa dvolitrom jelena, nekako mi prizor bode oči, al svi smo nekad bili mladi. Prozuje tu samo da obnove rezerve, pa se vrate nazad u mrak.

I to bi bilo to. Odstrelim ja tu šta sam započeo, pokupim svoje pinkle, i polako prema stanici.

Novi Sad je divan grad. Ne može se sve to opisati rečima, a i on to nije da skriva, al ne pokazuje sve odjednom, nego polako. Moraš motriti i paziti šta vidiš unakolo, ima svoja pravila neka koja moraš uočiti. Recimo, onaj sa onim prpoćalom što je teo da me zvekne, i onaj sa paciklom sumanuti, posle sam ja ukapiro, kad je jedan s trkačkim biciklom opet nasrnuo na mene, pošto on jelte nema zvonce to je bilo baš za dlaku onako suneknuo je pored mene (srećom nije kroz mene, a mogo je i to), elem, posle ja nešto gledam ovde svuda ima dva trotoara. I ovim jednim gornjim je sve regularno, al ovim donjim uvek me spopadnu manijaci na točkovima, vidim ja da oni više vole dole da se vozikaju i onda sam ja prešo gore da idem i više nisam imo problema nikaki. Neke pravilnosti viš postoje tu, samo gore gužva ima puno pešaka za mimoilaženje al opet velim, sve je u redu, sve regularno bilo.

Eto, dosta je od mene, to su neki ti utisci moji iz Novog Sada, ti neki zapisi jednog neandertalca koji se susro sa tom nekom lalinskom finoćom onako blisko. Nisam pomeno, odstrelio sam još par komada ja tam ispred onog gutača vatre što nije gutao ništa, a iza one pešačke zone, al aj reko da ne pomislite svašta. I još na jednom mestu, al nek to ostane tajna.

23.59, krećem nazad, u Beograd.

Prvi evropski „Fejsbuk“ pesnicki festival u Novom Sadu

Za razliku od stava da Internet i frekventna komunikacija preko drustveno – socijalnih mreza dehumanizuje drustvo tiho hraneci otudjenje pojedinca od zajednice, jedna od najprozivanijih socijalnih mreza „Fejsbuk“ je okupila stotinu najuspesnije stvaraoca iz vise evropskih zemalja na jedno mesto. Pisana rec kada je dobra uvek spaja ljude ma gde da je razmenjena, ucesce u socijalnim mrezama je pogresno a priori karakterisati kao neplodnu aktivnost pojedinca, naprotiv one su novo snazno sredstvo za afirmaciju, prezentaciju stvaralastva, a neretko su i put za reafirmaciju dokazanih umetnickih ostvarenja.

U okviru 16. Salona knjiga na Novosadskom sajmu u hali Master u suorganizaciji sa Banatskim kulturnim centrom je odrzan evropski „Fejsbuk“ pesnicki festival, medju odabranima preko konkursa koji je prethodio samoj manifestaciji naslo se i pesnicko pero nase j@ - jos jednom je pokazala da stvara svet oko sebe.

Oni koji vole poeziju uvek nadju nacin da u njoj uzivaju.

"Anticevi dani" u cast pesnikovog rodjendana

Pocetak trodnevne tradicionalne manifistacije "Anticevi dani" u cast pesnikovog rodjendana (14.mart) obelezilo je nakon polaganja cveca na spomen plocu u Dunavskom parku otvaranje umetnicke kolonije MA (“Mika Antić 2010″) u saradnji sa Udruzenjem umetnika Petrovaradinske tvrdjave "Likovni krug" u kome je uzelo ucesce destak stvaralaca, potom su upriliceni susreti pesnika i dece koja pohadjaju osnovnu skolu koja nosi njegovo ime. U holu Spensa je usledila izlozba fotografija iz filmova Miroslava Antica, koju je u amfiteatru pratila projekcija filma "Dorucak s djavolom" za koji je radio scenario i reziju. Prvi dan manifestacije zavrsio se otvaranjem izlozbe radova nastalih na likovnoj koloniji "MA 2009."

Drugi dan je obelezila svecanost urucenja knjizevne nagrade "Miroslav Antic" koja je ove godine otisla u Sarajevo, pesniku Stevanu Tonticu za zbirku pesama "Sveto i profano", poeziju prozetu temeljnom dramom ljudskog bica u vremenu. Laureat je primila predstavnica izdavacke kuce "Srpska matica" zbog sprecenosti pesnika da prisustvuje.

U ateljeu na Petrovaradinskoj tvrdjavi predstavljanjem novonastalih umetnickih dela i projekcijom dokumentarnog filma "Plava zvezda" u kojem Miki Anticu drustvo pravi jedan nasmejani decak svečano se zvrsio i ovogodisnju pokusaj da se za "ono siroko i veliko srce" koje nam je darovao zahvalimo. Svaka njegova rec kao molitva na tajanstven nacin spaja slova nasih reci, razgovora i odcutanih emocija

Vodeni vetar u zamrsenoj mrezi reke.

Vetar vazduha u najezenom perutanju lisca.

Veliko vreme rastanka: u plicacima
ribe su vecerale tisinu.

Negde daleko u brdima kao da je
zbog mene i zbog ptice nesto plakalo.

Kisa.

Premnogo reci utroseno je da se objasni
sta je sve potrebno
cutanju.

Novosadsko prolece 2010

Zdravo svima,

zelim da podelim sa vama radost zbog dolaska prolecnog sunca koje me je izmamilo napolje na pauzu za dorucak i odvelo do Spensa, gde se po 20. put odrzava manifestacija Novosadsko prolece. Organizuje je Pokret gorana, i to svake godine.

Kad se popnete na sprat i krenete pravo, uzivacete u ponudi organski proizvedenih zitarica porodice Jevtic i Suboticana, a u vek nasmejano lice Vlade Vozara ce vam ponuditi povrce i zacinsko bilje. Med i djakonije od meda nudi vise proizvodjaca medju kojima koviljski manastir ima najveci stand. Nisam mogla da odolim da ne kupim medenjake koje je, kako kaze momak na jednom od standova, njegova mama mesila u jedan sat nocu, jer su prethodnu turu totalno rasprodali. Mogu vam reci da su stvarno prava poslastica za dane posta. Mojoj decici sam, naravno, uzela medene bombone kod cike Hunjadija.

Pored meda mozete jos uvek naci i zdraviju zimnicu, meni omiljeni sremus u maslinovom ulju i domaci ajvar. Tu su jos i namazi od suncokreta, tofua, psenisno meso - sejtan, hleb od pravog integralnog brasna sa semenkama.

Ko voli da uziva uz casicu toplog caja ovde moze naci siroku lepezu mirisnih i lekovitih trava, a za veselije raspolozenje moze i casica vina. Ko ne posti moze da se zasladi tradicionalnim kuglofima.

Na par standova mozete naci knjige sa pojacanim asortimanom onih na temu gajenja voca i povrca i raznih recepata.

Uh, od svega toga se i ogladni, a ja sam izasla na pauzu za dorucak. Srecom tu je jedna simpaticna zenica koja nudi rolnice od heljdinih kora sa pirincem i kupusom ili prosom ili patlidzanom, po ceni od 30 din, kao i kuglice od suvog voca sa prelivom od posne cokolade i kuglice od rogaca po ceni od 20din. Njam, njam. Jedva sam se odlucila sta da uzmem.

U drugom delu sprata ce vas oduseviti sarenilo boja i miris procvetalog cveca. Sve sto vam dusa iste, od balkonskog, saksijskog, bastenskog, zimzelenog, suvog ukrasnog do pravih umetnickih aranzmana. Nisam mogla da sakrijem radost na licu kad sam ugledala kornjace od drveta u kojima je udubljeno mesto za saksijicu - 450 din. Pravi feng shui dekor za bastu ili terasu.

A onda mi je paznju privukla graja decice koja su se tiskala oko jednog stola. Oci su se caklile, uzdasi iznenadjenja na sve strane. Gledali su otvorenih usta kako vestom cikinom rukom nastaje novi papir od starog posle procedure pranja, mlevenja, bojenja, potapanja, presovanja, valjanja, cedjenja kroz sito, istiskivanja vode i na kraju susenja. Imali su zadovoljstvo da prave svoje kreacije na reciklirnom papiru.

Nazalost, nisam vise imala vremena pa sam samo bacila pogled na deo prostora gde su bile izlozene rukotvorine etno zanata. Prelepo! Prosle godine smo tu kupili rucno izrezbarene natpise decijih imena, koja ce krasiti vrata njihove nove sobe kad se preselimo.

Ova manifestacija ce trajati do subote pa izvolite nahranite oci, stomacic i dusu. Uzivajte u prolecu.

Boris Pavlov: Novi Sad, Novosadjani i Novosadjanke, Tvrdjava

Najviše volim u Novom Sadu

Novosadjane

Zato što su to divni ljudi, koji su možda, kada ih prvi put upoznate, nepristupačni, ali, ako vas zavole, to će biti do kraja života.

Tvrdjavu

Jeste da skoro svi kažu Tvrdjava, ali ne bih bio Novosadjanin da ne volim Tvrdjavu i svima sa strane pričam i opisujem je kao najlepše utvrdjenje u Evropi.