Nova vremena - sve izgubljeno je nadjeno Umetnost

Postoje razna vremena i postoje razni ljudi neki od njih cjeli život nesto traže riječ ruku osmjeh bilo šta što bi ih obilježilo kao ljudsko biće to su teške potrage ali nada je uvijek tu.

Ovo su priče o svakodnevnom životu, o nedoumici, o potragama... i nalaženju.

Treba vjerovati - da se i sami ne bi izgubili.

24-08-10 If I Only Could I'd Make A Deal With God by Βethan, on Flickr

Opstanak

Sigurno ste primjetili (ako ste od svojih problema i stigli razmišljati o tome), puno je neizvesnosti danas. Tu su računi koji se gomilaju, da li ćete izgurati ovaj mjesec, sledećih deset dana, ili sedam dana, a šta onda, šta onda?

Neko se svakodnevno nosi s tim i nekako se uvijek nada da će se nešto promeniti, nabolje naravno, jer nijedno stanje nije trajno, nešto se mora desiti, kolo se mora okrenuti.

Ja, lično, imam neki svoj mehanizam samoodbrane. Podsvest uvijek šalje signale, samo ih treba prepoznati, bilo da se radi o fizičkom zdravlju ili stanju duha.

Ponekad se probudim u tri ili četiri ujutro i prva misao je: "Koji je danas dan, treba da platim račun za ovo, ovo i ono, treba da uradim to, to i ono." I dok u polusnu počinje to pitanje "koji je danas dan" (a dobro znam koji je) ja želim da to bude neki drugi, neki posle tog, onaj u kome će sve proći, imati nekakav uspešan kraj.

I tako se neki dan u četiri ujutro probudim sa tim upornim "koji je danas dan", ali duh je čudo, on je našao način i u mojoj glavi dalje nastavi "Danas su svi dani moja prijateljice, danas je čitav zivot moja ljubavi" - pesma koje se dugo nisam setila ali ona je u meni spavala godinama i to jutro se probudila samnom. Kažem, duh je čudo, nije dozvolio da na red dođu računi i ostale stvari i jutro i dan postadoše divni.

"Gle, gle" mislim ja (to "gle, gle" sam skoro pronašla, odličan način da u sebi nešto komentirate, umesto da mislite joj, šta se desilo ili šta mi rade, ili evo poštara sa novim računom, ja sebi kažem "gle, gle, poštar", mora neka sitnica da se nađe, da se spasite.

Tako je mene spasio Žak Prever. I dan ispade sasvim pristojan samo što se kolo okrenulo i naiđoše problemi. Uveče slučajno nekoga upoznah.

Znate, ja ne volim da se namećem drugima mada se to, sigurno, nesvesno dešava. Obično odmah osjetim ljude, vodi me instinkt, ali moj instinkt je bio zavaran Preverom i zbunio me.

Mozda ja ne znam s ljudima.

Nagonski izbegavam ljude koji su na neki način negativni (sistem "gle, gle, još mi i to treba.").

Nekada to ne možete da izbegnete. Prepustite se i čekate da vidite šta će biti. Ako ste strpljivi i dobro se potrudite naći ćete to nešto dobro što ste tražili. Prever koji me je spasio ujutro, prevari me uveče i ja, kojoj to uopšte ne nalikuje, uvredih čoveka. I to čoveka dobre duše, a to je retkost danas.

Moj mehanizam samoodbrane je previše bio upotrebljavan. Kada se dugo krijete onda ni vi sebe ne možete da nađete a kamoli nekog drugog.

Postoji jedna knjiga, to su zapisi dece iz sirotišta i popravnih domova, veoma bolna i teška u svojoj istini. I ja se i danas sjećam kako je jedan dječak napisao: "Ja sam uvek želeo da budem dobar. Nikad ne bih izdao druga. A rekli su mi - tvoja najveća greška je što si se družio."

A ja se i dalje volim družiti.

Treba imati dušu djeteta.

Moć

Danas sam razmišljala o tome kako je zadnji dan aprila, znači, sutra je maj i trebala bih ga nekako dočekati; mozda je maj baš taj koji će nesto učiniti za mene, nikad se ne zna.

I tako krenuh da uredim kuhinju - da sve blista kad on stigne.

E, sad, u dnevnom boravku je radio tv i meni dopre do svesti neki glas koji priča i priča.

Znate, kada gledate nekog pjevača ili pjevačicu niste bas skoncentrisani na pjesmu, ali kada je samo slušate onda je zaista i čujete. Tako sam i ja slušala samo glas i verovatno bi bilo drugačije da sam to i videla.

Prvo sam pomislila da je to obična reklama ali ispade da je to čitava emisija, dakle, vrlo velika reklama o nekom automobilu.

Ne bih sad o tome koji je to automobil - mogli bi me još i tužiti, samo bi mi to još trebalo.

Glas počinje sa oduševljenjem da ga opisuje. "Gle, gle" mislim ja "kako ih nije sramota, ljudi traže hranu po kontejnerima a oni pričaju kao da svi imaju para s kojima ne znaju sta će."

On priča o tehničkim detaljima, ja ne znam ništa o tome ali to je nešto još neviđeno. Pa onda reče da ako imate taj automobil ne trebate dnevni boravak. Ja sam, opet, takva da odmah počnem zamišljati sve o čemu neko priča pa tako i tad.

"Eto, s tim autom ne trebaš dnevnu sobu, ali šta s kupatilom, treba održavati ličnu higijenu, ne možeš se prljav voziti u takvoj lepoti i ako spavaš u dnevnom boravku gde ćeš parkirati..." Ja uvek tako fantaziram; onda se osvestim i slušam dalje.

On prešao na još neke detalje, neverovatno koliko ih ima. Zabrinem se - ljudi su krhka bića, uhvatiće nekog u nekom trenutku slabosti, čovek ce još i kredit podići samo da to ima. Ja ne mogu, ja već imam jedan kredit pa sam spašena.

Slušam dalje. Čovek pada u euforiju, glas mu je sve viši, opisuje unutrašnjost automobila. Ja se opet pitam da li oni što imaju para gledaju takve emisije pa trče da to kupe ali nešto sumnjam u to.

Prica o potrošnji. Veli da je za takav auto potrošnja potpuno nevažna, samo kad ga imate.

Ja u čudu. Doduše, ja sam uvek u čudu, ne znam zašto kad se sve zna.

I on završi.

Mene bi prosto sramota što nemam para da ga kupim, toliko je ubedljiv bio.

Onda sam sela i mislila šta to bi i kud me to odvuče; pa ja znam prepoznati samo tri marke automobila a ništa mi ne znači u čemu se ko vozi.

To je moć. Svakakvih moći ima.

Ali dođe druga reklama i ja se vratih kuhinji.

Ja i pešice mogu u maj.

Čekanje

Pitate li se nekada s kim starite - ako ste s nekim, a ako niste, s kim bi željeli ostariti?

Hoće li vas i dalje svakog jutra obuzeti radost kada ugledate nečije lice ili ga nećete ni gledati; mozda ga odavno više i ne gledate...

Da li će vam neko skuhati čaj kada vas nešto boli ili će samo izaći kroz vrata i otići dok u vama raste gorčina?

Hoćete li i tada imati istu nježnost u sebi ili se ona odavno pretvorila u grubost?

Da li ćete se sjetiti nekih sitnica koje taj neko voli pa ih i dalje nalaziti za njega?

I da li je taj neko vaše vlasništvo ili nešto najdragocenije što imate...

Mozete li se s poverenjem osloniti na tog nekog da će vas pokriti i oslušnuti kako dišete? Čuvati vas da mu trajete jer je i on htio s vama ostariti...

Ima li još vremena za vas taj neko drugi ili je vašu ljubav zamenio za ljubav egzistencije, uvek zauzet nečim drugim, mnogo važnijim od vas?

Hoće li pored vas uvek biti nečija ruka čiji bi dodir i zatvorenih očiju prepoznali medju stotinama drugih?

I da li ćete se razumjeti i bez rječi, kao na početku, ili več odavno i ne slušate šta vam taj drugi govori...

S kim bi željeli ostariti?

Sami ili s nekim s kim vas vezuje, možda, samo navika...

Ili s nekim čije ćete crte lica voljeti i kada se pretvore u bore jer će za vas biti uvijek iste, sačuvane u vremenu...

Kada onaj drugi prvi ode, jer jedno mora otići prvo, hoće li i dalje živjeti dok vi živite, buditi se s vama i hodati uz vas?

Hoćete li čuvati njegov osmjeh da se ne ugasi...

Da li je taj neko zaista onaj koga ste čekali i ko je čekao vas?

Imate li tog nekog da vam bude i dom, i sklonište, i skrovište...

Da bude vaše rame i vaša stjena...

Nekoga s kim nikad ne bi bili izgubljeni jer vas je davno našao?

I kad vas je našao i pružio ruku, jeste li je prepoznali?

S kim, s kim bi željeli ostariti?

we have been here before and will be again by x376, on Flickr

Institucija straha

Pre nekoliko godina mama mi je pričala o jednoj ženi koju je muž zlostavljao psihički i fizički; žena nije imala kome da se obrati i tako je to trajalo godinama. Muž jednom prilikom pijan dožive nesreću i ona nasledi neku neverovatnu svotu novca.

I reče moja mama: "Znam da joj to nije satisfakcija za sve one muke, to joj niko ne može platiti, ali ima bar osiguranu budućnost."

Slušajuci ovih dana o sličnom slučaju sjetih se te žene.

Pomislih koliko li je usamljena bila dok su po njoj padali udarci, dok se kroz zidove sve čulo a niko nije došao, niko zaustavio ruku koja se dizala.

Svi su čuli samo njegov glas koji je sipao psovke i uvrede i mislili kako je neotesan i remeti njihov mir - a tamo je žena lezala na podu.

Koji novac može to da plati?

I mislila sam da li će ona ikada to moći zaboraviti, postoji li broj godina nakon kojih dolazi zaborav ili će to ponizenje zauvek ostati u njoj...

I mislila sam ko će da joj vrati sve one izgubljene godine, one noći u kojima ga je čekala, sve te noći pune straha.

I ko će da joj plati izgubljeno samopoštovanje?

Pa sam se pitala da li ona i sada noću osluškuje korake i strepi...

I nadala sam se da je negde srela drugačije ljude, dobre ljude, i da joj je to vratilo vjeru jer morala je u nešto vjerovati, nešto ju je održalo u životu, možda nada da ce nečija ruka otvoriti vrata i sve prekinuti.

Postoji mnogo institucija koje zbrinjavaju zlostavljane žene; pruže im sklonište, neki vid sigurnosti od ljudi zbog kojih su tamo dospjele. Ne znam da li ih uspevaju spasiti na vrijeme. A nisam sigurna ni da im mogu pružiti potpunu zaštitu.

Mi drugi smo ti koji to možemo. Ali mi nemamo vremena, mi imamo svojih briga. Nema danas puno milosti u srcima ljudi.

Ali opet se pitam - naša ispružena ruka, koliko ona košta?

Gledati ili slusati

Ako nekada pratite razne vjesti, dnevnike i informativne emisije, verovatno ste nesto primetili.

Tamo pricaju o cenama, krizi, krizi u svetu, a vi gledate voditeljicu; ona je onako poprilicno nasminkana, dobro, to su joj u studiju uradili, mozda se ta zena privatno tako ne sminka, ona samo radi svoj posao. Pa frizura. Ja sam nekad sva u cudu, ne znam da li je to moda, ili nisu imali vremena da se time pozabave i kako lako mozete zaraditi kad nekome tako smandrljate kosu i posaljete ga pred toliko gledalaca.

Pa ima na sebi sako. Pod njim majica, strasno otvorena, ma razdrljena , i vi tako gledate u taj dekolte i zaboravite da slusate to nesto vazno.

Nekada je to emisija sa gostima u studiju, i ona ima malu, majusnu suknjicu. Meni tu opet nesto nespojivo. S druge strane, mozda je to normalno, mozda samo ja tako mislim, a ako samo ja tako mislim onda se to ne racuna.

Uostalom, svi vec znate da sam ja ili u cudu ili zbunjena. Sta ja znam, mozda ja zivim u pogresnom vremenu, mozda ja nisam primetila neke promene a one se strelovitom brzinom dogodile pa se stalno cudim.

Kad je rec o majicama, prosle godine sam u nekom butiku pogledala jednu majicu, bila mi simpaticna. Prodavacica rece da je super, kvalitetan materijal, divno se pere i ja je kupim. Ne probam. Verujem joj, to je mlada devojka koja mi uvek nesto dobro preporuci.

Dodjem kuci, operem je; meni je mama uvek govorila da to vuku svuda, prodje kroz toliko ruku a zdravlje treba cuvati.

I tako, kad sam je prvi put obukla - ona strasno otvorena, jeste lepa i ugodna, ali otvorena. Opet, ja cesto preterujem...

I izadjem u njoj. Koga god sretnem - joj, sto ti je dobra majica, divno ti stoji, i samo u nju gledaju. Drugi put, u nekom drustvu, svi ozbiljniji ali lagano obuceni, ljeto je, isto - divna, divno ti stoji, a nikoga nisam ni pitala. I svi pilje u nju. Mene prosto sramota, ja volim da me ljudi gledaju u oci. I majica zavrsi u ormanu.

Sad nosim dzeparice i zatvorenu majicu s kapuljacom i svi me gledaju u oci.

Danas, nekako, gde god se okrenete i sta god da gledate svi su oskudno odeveni. Mozda je to nekada lepo ali kada je preterano onda je neukusno pa vam drago kad vidite nekog normalno obucenog; njegova pokrivenost otkriva daleko vise nego ona silna golotinja, u golotinji se to izgubilo a ni primetili nisu.

Htjela sam reci - ne trazim ja da voditeljica bude zakopcana od glave do pete, ali za neku ozbiljnu temu treba biti prikladno odeven. Ipak to daje neki ton svemu.

Neko tako obucen i nasminkan vam prica kako ce u ponoc poskupeti gorivo, a sutra struja i kakva se tragedija tamo negdje dogodila. I smjeska se. Meni nista nije smesno i ne mogu se domisliti cemu se ona smije.

Kada vam taj neko prica i gledate ga, zar ne bi trebalo osetiti razumevanje, ili brigu, da se bar tjesimo kako su mediji objektivni?

Ja nesto retko vidjam objektivnost. A i razumevanje. Brigu nikako.

Ljudima ne treba puno - samo da vas primete, da znate da ste zivi, da to ima neku svrhu, jer kada to dobijete imacete i svrhu.

Ne znam za vas, ali ja sam cvrsto odlucila da se nedam, da postoji svrha, da uvek postoji ispruzena ruka. I mislim da cu je naci i u dzeparicama. Tako i tako ne govore o takvim stvarima.

To se zvalo covekoljublje.

Bas je lijepa rec.

I bas stalno pokusavaju uprljati lijepe reci.

Oglas

Kaže moja mama (bez nje ne može, nikako), kaže kako sam ja bila dobra kao beba. Uveče bi me stavila na spavanje i ja bih spavala do jutra, a ona bi otišla u kino iliti bioskop, kako hoćete. Nema tu njene neodgovornosti, neko je uvek bio tu, stvar je u tome da sam ja, kao beba, bila dobra.

Posle su se stvari promjenile. U mojoj zgradi su bili sve sami dečaci i ja sam imala pištolje, perjanice, tomahavke i sve to, i uvek ja bila poglavica ili šerif, zavisi od igre. Mama je tada stalno govorila da sam razbojnik.

Popodne su ti dečaci spavali, ja, kao razbojnik, nisam. Dok su oni spavali ja sam se igrala sa lutkama.

I svako veče mama me vodila u bioskop. Ako čitate sa pet godina onda možete u bioskop.

Posle, opet, sve se promjenilo; nisam više živela u gradu, što i nije nešto važno, ali sam nedavno nešto razmišljala...

Nekako ne znam kako sam se od dobre bebe pretvorila u razbojnika; ne znam kako sam od razbojnika postala biće koje poštuje neke društvene norme ponašanja pa mi ništa ne ostade što bih prepoznala.

I onda sam se pitala da li sam se sakrila u ono davno sigurno vreme - mozda je deo mene sve to dobro spremio i onda spavao i čekao da se, nekako, probudi.

Ali tu ne postoji sat, to mora biti živo biće. A opet, ako me neko nađe, šta bi radio samnom ovakvom.

Ljudi danas ne vole čistoću. Plaši ih.

A ima još ljudi koji su se sakrili kao ja. Sigurnije je, valjda. Mi bi da nas neko nađe ali se bojimo, i tako se krijemo...

I tako sam sve to premetala po glavi i pitala se šta želim. Ispade da nema ničega, nešto me ne zanima ni da dobijem kuću, ili auto, ni sve te simbolične stvari. Nešto mi se i ne putuje, pa otpada i to. Ni odjeća, ni cveće, probala sam s parfemom, ništa.

Strašno se zabrinem, pa to nije dobro, nimalo.

I onda sam probala da se setim šta me je nedavno obradovalo, ima li nešto, nešto mora biti; ako ne nađem ništa onda nisam samo sakrivena, onda sam potpuno izgubljena.

Mora biti neka sitnica.

I dođe ona spasonosna knjiga Tolkinova "Gospodar prstenova". Nešto je bilo u njoj, taj čovek je godinama pisao, godinama nosio u sebi. Tu ima onaj svet dobra i zla, čistoće i surovosti.

Pa sam smislila da napišem oglas. Ne znam kako bih drugačije, trudila sam se ali ne ide, jedino još to preostaje.

Dakle, ovako:

Oglas

Traži se neko ko bi me odveo u bioskop i da samo za mene prikažu sva tri djela Gospodara prstenova.

Traži se neko da mi na velikom platnu pokaže vilovnjake, Rohanske jahače i Helmov klanac.

Traži se neko da mi pokaže Sive luke...

Ja sam skromno biće, meni ne treba puno.

Mercedes Benz

Mislite li kada o stvarima koje ste nekada sanjali, nekada davno, dok niste upali u kolotecinu mehanizma koja vas je progutala...

A onda vam je svako jutro zvonio sat i vi ste isli na posao, retko onaj koji volite, i cinili to dan za danom jer mora se zivjeti a za to treba novac.

I posle nekoliko meseci poceli ste se navikavati, pa miriti, i tako je to islo. A kada je proslo mozda desetak godina i vi poceli uvidjati da necete uciniti mnoge stvari koje ste zeljeli, jeste li onda poceli da se okruzujete zidovima i zatrpavate stvarima, dokazima uspjesnog zivota...

Osta li u vama ista onda od onih snova ili vise niste mogli sebi dozvoliti da sanjate.

Dok ste jurili na posao ujutro u svom automobilu, ili ustajali jos umorni od prethodne smjene, osta li u vama ista... I kada ste onda dolazili kuci na rucak ili mislili hocete li imati sta da jedete, je li u vama jos nesto zivelo?

I ako vas je neko cekao kod kuce bese li to strano lice ili vase lice; je li to bio neko vama odavno dalek ili neko koga ste trebali.

A mozda se odavno rugate onima koji misle ili govore o takvim stvarima, jer, od sanjarenja se ne zivi, zivi se da bi stekli sve vise, i vise, i vise, i nije vam nikada dovoljno.

Imate li jos vremena, imate li jos zelje, imate li snage da pustite iz sebe tog nekog ko ste nekada bili, nekada davno dok ste jos bili zivi...

Imate li zelje da se opustite i prepustite tom djelicu sebe da izadje?

Jer nista baceno nije, samo ste to gurnuli u stranu; niste imali vremena jer su vas gurali svaki dan i tjerali uhodanim, sigurnim pravcem, obelezenim putokazima da slucajno ne skrenete s puta.

Vidite li jos te puteve koji cekaju, imate li vremena za sebe da se vratite sebi...

Pismo nepoznate zene nepoznatom muskarcu

Ja nisam tebe cekala, nisam nikoga cekala jer taj neko i ne postoji, to je samo nada da nesto ima.

Ti nisi zelio nikoga jer nisi ni trazio nikoga.

Ja sam mislila da nikada niko nece doci.

Ti si mislio da si sve izgubio.

Ja sam podnosila svoje prazne dane.

Ti si otaljavao mesec za mesecom.

Ja sam sve vise cutala jer nije ni bilo nekoga da mu nesto kazem.

Ti si sve vise radio i sve manje imao.

Ja sam neumoljivo tonula.

Ti si pricao da nadglasas svoju tisinu.

Ja sam sumnjala u sve.

Ti si se sve vise gasio u sebi.

Ja sam sanjala jutra.

Ti si spavao u mraku.

I jednom se ugledasmo na nekom raskrscu, svako na svojoj strani ulice.

Ja ugledah svetlost i uplasih se.

Ti oseti sumnju i strah.

I uplasismo se oboje i pobegosmo svako na svoju stranu.

I tako se nikad ni sreli nismo.

Pogled

Ima ljudi kojima je sve lako, sve prolazi kraj njih - oni vole samo sebe i ne obaziru se na druge.

Ima ljudi koji se obaziru na sve i zaborave na sebe.

Ovi drugi imaju malo radosti u zivotu. One su sitne, njihove, i nekako ih odrzavaju na povrsini. I misle u sebi kako je to nepravedno, imaju i oni pravo na nesto; te misli prigusuju, one samo ponekad izbiju pa se opet sakriju.

Neki dan sam slucajno prisustvovala necemu. Neki covjek je dobio pismo i odmah ga nestrpljivo otvorio. Prolazila sam tuda i nisam ga dobro ni videla; ne znam sta bese u pismu ali on rece naglas: "E, sada mogu i da umrem." I taj ton i glas mi privukose paznju jer on to rece tako vedro. I ne setih se da ga pogledam u lice, morale su to biti srecne oci, ali ne videh. Bila sam zaokupljena pismom, pitala se sta je bilo u njemu, sta je to procitao kada je to rekao, morala je to biti radost.

Pomislih kako smo svi postali toliko preplaseni da smo poceli sumnjati u sve. U sebe, u druge, u stvari koje se drugima desavaju a nama nikada i cime smo to zasluzili; pa zar i mi ne zasluzujemo mrvicu necega?

I ne znam da li je taj covek to pismo cekao ili je ono slucajno doslo, da li ce ga cuvati i da li je to uopste vazno u toj prici ali sada se pitam da li cu ja nekada dobiti takvo pismo.

Da li cu ja to reci? Isto tako vedro? Kada razmislim, mislim da bih to rekla jer u rukama bi mi bilo nesto vredno i nesto moje.

Naravno, trebate imati nekoga da vam nesto napise i posalje. A mozda slucajno dodje, ima takvih slucajnosti ali ne znam kome se desavaju. Mozda vreme ili nesto nekim slucajnim odabirom nadje bas mene i uruci mi tu dragocenost, nesto sto ce biti sacuvano i nedirnuto, svetlo i radosno. Mozda. Treba biti strpljiv.

Cekati. Verovati. Mozda.

Putokaz

Ti nikada nisi ni htio da te neko nađe.

Htio si da te neko vidi.

Nisi ni tražio - vrata su ti bila otškrinuta i čekao si.

Postajao si sve sivlji i tkao sebe od priviđenja, polako i strpljivo, dok su godine letele kraj tebe.

Čekao si jer u tebi ne bi tišina, u tebi su brujali glasovi i dozivali.

Toliko si čekao da si skoro i zaboravio šta čekas.

Ostadoše ti samo ruke, one su tražile i znale da će prepoznati nešto; bile su gladne i nestrpljive.

Htio si nešto svoje, nešto što ćeš imati i čuvati, što ce ti trajati dok i ti traješ.

Vidjeh te kako stojiš u tim vratima i čekaš.

Vidjeh ti ruke.

Vidjeh glad dok su glasovi oko mene zvali.

Pomislih - za koga je to pripremano...

Kome je to namenjeno...

Za koga bi tolika smjernost...

I ne usudih se ući.

Futur drugi

O čemu misliš dok gledaš u ništa

O čemu sanjaš

sanjaš li uopće

Sjećaš li se

Šta to beše san

Ništa čekala nisi

Samo si išla u krug

Dok su uz tebe bile

Nevidljive sjene

Dok si mislila

Da nema više ničega

I

Konačno

Da nemaš više vremena

Šta je za tebe vrijeme

Šta

Prolaznost

Prošlost

Šta

Jesi li ikada pogledala naprijed

Pogledaj

Pogledaj

Nešto se nazire

Okreni se

Pobjegni

Mračno je tamo

I

Samo

Naprijed

Gledaj

Možda je to

Svjetlost

Ili

Bar

Nešto slično tome

Platforma 9-3/4

Kada budeš dolazio
ostavi iza sebe
sumnje,
obmane,
prošle živote.

Ostavi vjekove,
izmišljene svjetove,
ono čemu su te učili,
lažne osmjehe,
gramatiku,
krugove.

Ostavi duhove,
prošle i sadašnje,
prevare,
krive puteve,
ravnodušnost.

Ostavi
takozvane istine,
umor,
skrušenost,
lažne simbole,
nedoumice i nevjerice.

Kada budeš dolazio,
budi to ti,
sačuvan od svih strahova.

Kada budeš dolazio,
samo svjetlost ponesi.