Kada odlučim
Vinem se vetru predata
putujem visinama u susret
Suncu da se poklonim
željama oteta slobodna
grlim oblake rasute
čežnje prikupljam u pogledu
čuvam da ih poklonim
zamahu krila snagu dajem
putniku u meni što krije se.
Makovi
Čuvaju usnule zvezde
Sunca sjaj dok njih napaja
ljubav razasuta poljem
umesto noći rumeni se.
Recept za "iskrice"
Uzmem tako raspakovane osmehe
čuvane samo za posebne prilike
koje su kao odrednice sećanja
ostala da blistaju u tami svanuća.
Pažljivo odvojim one „široke“
koji očima daju onu tajanstvenost
od onih što su izbledeli od upotrebe
posustali nejaki zakočeni saznanjem.
Odmerim strpljenje, želje i istinu
istočim u dane pažljivo oljuštene
odmornom rukom dodam iskricu
od jutarnjeg rosnog cvrkuta.
U posudu stvarnosti prespem prvo
cvrkute oni da budu zvono buđenja
želje istinu strpljenje i danima
dodam izbledele tek na kraju „široke“.
Promešam posebnim događajem
polako da ne napravim pometnnju
ostavim u toplom stisku ruke
one „široke“ da probude u očima...
Neotete
Uzeti hoće noć, moje boje
prosute, rekom nošene misli.
Talasom nemira, dolazi nepozvana
linijom na horizontu, preseca
pogled ne naviknut na tamu,
spušta ka tlu, tražeći uporište
svojim korenima, upija snagu
vode razliva od bescilja stvara,
oblike namerne u trajanju.
Nalazi smiraj, umornom danu
počinak, pred novo rađanje
jutra obojenog bojama, mojim
rukama pomilovane, pre uzimanja
pokloniću ih, da, da ne bi bile otete.
Postaće kada
Usnama žednim beleg ostavljam
budeći tvoju uspavanost, istini
dajem pravo da živi nesputana
rađa dva tela u seni jednoj.
Izvire vrelo dajući život posebnosti
trenutka utihnulog, mirom obojena
večnost, nada se da će postati
opijen kapljom ispijenom.
Stvaram na uzglavlju tragove,
jutru da pronađe dan novi
u svežanj, povezujem dodire
ruke umorne da odmorim.
Polažem tebi probuđenom
svetlom, protkane poglede
iz zagrljaja ne odlazeći,
ono sutra što je postalo.
U noći
Tananom svilom
nebo se okitilo.
Zvezde ko šljokice
nanizane sjajne.
Odrazom svojim
pohvaliti se žele.
U igri sa talasima
radost da podele.
Valjaju se, blistaju
ko rasuti kristali.
Mesecu su san otele.
Sad nebom vijaju šalom
od poja slavujevog.
Izatkanog od sna
pred zoru sanjanog milog,
dodira reke i obale u zagrljaju.
Muzika
Kada nestanu boje
kojima dišem.
Poleteću visinama
u susret Dugi.
Udahnuti život
svom trajanju.
Kao beskraj
u igri kiše i Sunca.
Prividom nestaću
u rumenilu sutona.
Reka
Iz oka potekla je
skrivenog u tami
pre jutra i sunca
izvora pre kraja
teče vremenom
rađa smiraj
dana.
Tok svoj neprekidan
obavija oko mog tela
svilene niti sećanja
čaura bube krije
krila leptira
cvet bacaju u senku.
Reka
potekla pre buđenja
oka u tami
širi svoje tokove
u krugu ŽIVOTA!
Iz zbirke "SUNCOKRET"
Suze, ili...
Kiše,
prosule su tugu, onako
kao da bacaju iz grudi
suze, orosile su lišće.
Jutro,
okupano, okićeno biserima
blistavo, mirisno, raspevano,
prikrada se prozoru…
Svetlo,
prolazi kroz sobu tiho,
zastaje na uzglavlju
dahom milujući…
Dan,
probuđen u zagrljaju se skrio
osmeh tajnovit ukraden noći
iz imena rasutih zvezda.
Život,
uzima za sebe sve snove,
sanjajući stvarnost razgolićena
traje, uhvaćena u zamku Tvog oka!
Suncu
Okrenem dlan Suncu
pružim svoju misao
široku kao ravnica
njom prekrijem usnule
cvetove orosim kapima
nalik su rosi rasuti biseri
okitim njihovim sjajem
jutro koje me budi osmehom
razbijem tamu koja mu predhodi
probuđenom pesmom dozovem
dan ovaj koji želim sačuvati
pre nego što postane uspomena!
U sjecanju jeste, ali
Nedostaje…
malena slika skrivena
ispod kuhinjskog stolnjaka
recepti na požutelom papiru
ruke otisak godina pečat
miris vanili šećera i kore od limuna
trag pokipelog mleka na šporetu
ogoreli hleb natrljan belim lukom
bela kafa od „cigure“
jutarnje zvono starog „vekera“
škripa kapiđika i lepet krila golubova
prolećem probuđen jorgovan
i zujanje pčela gladnih polena
graja vrabaca pod strehom…
toplota osmeha pri povratku
nedostaje...
Susret
Vračao se kući, opet je putovanje bilo uzaludno, nje nije bilo. Imao je osećaj da će je ovog puta, sigurno videti, ali eto. Nikada se nisu dogovarali, jednostavno bi se sreli, na seminarima i ponekom simpozijumu. Uvek u nekom drugom gradu, ovog puta na Tari. Mislio je, prošetaće s njom, u pauzi, uživati u pogledu koji se pruža unedogled, doduše ne zna voli li ona planine.
Prvi put su se sreli na jednom seminaru. Pre šest godina. Nije bila lepa. Da ju je kojim slućajem video na ulici, onako u prolazu, ne bi je ni primetio. Slućajno je čuo razgovor, koji je vodila s kolegom. Prišao je i predstavio se. Progovorili su par rečenica, i to je bilo sve. Ponovo su se sreli posle tri meseca. Prilikom trečeg susreta dao joj je svoj broj telefona. Silno se obradovao kada ga je pozvala. Tog dana žena ga je pitala da nije dobio povišicu, kupio je cveće pri povratku.
Jednom prilikom kasnila je na simpozijum. Kada je ušla u salu, glasno je uzviknuo njeno ime i pošao joj u susret, tada ju je poljubio. I sada oseća, taj dodir i mirisa njene kose.
Samo jednom je on, nju pozvao telefonom.Tri godine je nije video. Uputio joj je pozdrave preko zajedničkog poznanika.
Ne može sebi da objasni, zašto je ne pozove, a i ona je jednom prilikom kazala, da je red da on ponekad okrene njen broj. Tada ju je i video poslednji put, bila je odlučna.
Sve jedno, misliće na nju. Kad zazvoni telefon uvek pomisli da je to ona. Nada da će je sresti, jedini je razlog što prihvata sva ova putovanja, koja u njegovim godinama više i nisu tako privlaćna. Pozvaće ga, da zahvali na pozdravima. Možda? Ima li, sve ovo smisla?
Da li i ona očekuje, njegov poziv? Ko bi to znao? A, da je ipak pozove? Ali, šta onda...
majra
