Izvajana
Otkriva svoje lice
umivena izvorom
rumena od studi
osmeh bi da skrije
od sebe.
Kažu, neprimeren je.
Trudi se da udovolji
prkosnom u sebi,
oseča dvojnost
iste a nisu.
Samo je jedna
ona prava koja ispliva
svakog jutra sa sjajem u oku,
budna čuvarka one druge,
koja poslušno bi da tihuje,
i briše iz njenih strahova
razuzdane furje,
pred gumicom nestaju.
Ostaje ona na obali ponosno
Suncu da pozdrav uputi.
Šetnja
Nisam na istoj strani
ulica
hod po uglancanom kamenu
trag
ne ostavlja se u osvrtaju
pogled
glad je očigledna kao pustoš
polje
duboke brazde prošlog
vreme
nije izgubljeno ono što se nema
ruka
ispružena strašilo leprša košulja
kapa
postavljam je na glavu
bljesak
otvaram oči i nisam
ogledalo
život je oslikao ili
ja...
Pisala bih...
Da, o svemu što ne vidieh od bljeska
sa visine do koje ne stigoh
letom bez krila ptice
poletele u mestu kao grana
vetar kada je pozove
a ona zelena, bi za njim...
povija se i odlomiti se hoće,
ali ostaje uz stablo pripijena.
Zarobljena, okovana, slobodna...
bez soka kad padne i hrana korenu postane.
Pisala bih...
Bez vida videvši,
skriveno slovo da napišem perom
iz krila bezkrile ptice
kao misao odletela...
Da, zapisaću je da ostane
slika,
reč živa nevidljiva.
Razgovor
Zanemeo
Od buke
Reči
Ustuknule
Tišina
Osvaja
Ponor
Da
Premoste
Ruke
Prsti
Upleteni
Pletenice
I
Pogled
Oboren
Traži
Trag
Povratka
Razgovoru
Ta ljubav
Budi se... onako kao što u prelazu noći, poj bunovnih ptica doziva dan. Otvara dušu svojim sjajem neumorna u svojoj prolaznosti, ostavljajući tragove ispisane u borama izazvanih osmehom ili... U svakom slučaju ona je ta koja pokreće i boji zoru rađanja novog. Stvara iz nepostojanja, nevidljivog oblika, nešto poput iluzije a ipak stvarno, opipljivo, vidljivo u oku punom iskrica.
Vidljiva je bila u trenutku, osetila sam je u tvom dodiru, dahu... razlivena u jutarnjoj izmaglici, koja je napuštala sobu... ili sam to bila ja… u odlasku...
Ljubav
Tiho se prikrala
spustivši svoje ruke
umorne od milovanja,
na usne žedne poljubaca.
Ni reč se ne razli tog jutra
stajaše nema pred njim…
pogledi igru otpočeše,
kao da plešu…
Klize u ritmu otkucaja srca
dodiruju se, i stapaju pre nestajanja
u beskraju novog rađanja,
novi u igri ponavljanja.
Kao zvuk…
odjek u grudima, drhtaj,
nalik strahu, il’ želji…
ona i on… u novom danu.
Slikam
Prosula sam belu boju,
šarenilo platna da prekrijem.
Izbijaju senke, naziru se linije,
konture koje nisam naslikala.
Nanosim kistom plavetilo neba,
sivilo dana da sakrijem.
Htela sam Sunce da se osmehne,
a ono... zeleno...
Zbunih se, busen trave naopako,
okrenem platno, i gle...
rekom zaplovilo bujno ostrvce,
zapljuskiju ga talasi...
Odstupim korak, dva...
malo crvene, pa opet žute,
izraste vrba, nežna,
napupili plavičasti pupovi.
I tako dok boje žive, stapaju se,
ostrvo raste, upija sliku, slikara,
miris mlade trave, probuđene zemlje,
udišem proleće... slikam stvarnost, ili...?
Tolerancija
Odlazim,
slika se ne uklapa u ram.
Olažem,
viđeno briše, maštom rađano.
Otkrivam,
dubinu svoje želje.
Ostajem,
prag se gubi u magli snova.
Slika,
senke na listu mladog stabla.
Viđeno,
seme ka plodu teži.
Dubina,
u očekivanju odjeka.
Prag,
koji nikada neću prekoračiti!
Kada osetiš zvuk
Korak po korak, prati
melodiju, upija zvuk.
Oseti drhtaj, prostruji
telom, kao misao.
Ponesi je, visoko,
kao da leti, ptica da jeste.
I igraj, igraj...
Pleši
Ponesi melodiju korakom
lakim pokretom ruke
obgrli ramena šalom
zakloni oči zavodljive
poglede zorom probudi
i
pleši, pleši...