Ona je, želja
Uzdrhtala od dodira belih kristala.
Razigranih plesača, nečujne melodije,
titraja što ih vodi u zanosu igre.
Ustaje probuđena!
Slika svojim koracima trag i igra.
Prebira prstima ledene kapljice,
prosuto zrnevlje, priču čita.
Odlazi, neodlazeći.
Pod sjajem a u noči, ne sniva.
Razogrnula je svoje, sve je pružila,
ćuti dok klize, otopljeni, sada njeni.
Rosni kristali.
Popiće ih žedna, oterati kletvu bačenu.
Rodiće svoje cvetnice, ukrasiće se vencem,
Ivanjskim cvećem ispletenim, i trajaće.
majra
Noć
Noć,
umiva se kapljicama toplim
prosutim milovanjima zatečena
privija se i daje u talasima
gubeći svoju moć da vlada
ona,
krijući se oblacima ogrnuta
skriva svoje obličje i želju
da se raspuštene kose preda
da se obruši kao ptica
nema,
tek šum proticanja nju prati
izdaje je bljesak ukraden
zanosan miris kojim je proleće
probudilo život na njenim obalama.
Zavežljaj
Htela sam odavno, u vreme prvih cvetova.
Dok su sokovi plavili, nabreklim izdancima.
Kada je pčela nadletala gladna, nad laticama.
Crvena majska ruža, provirila je preko ograde.
Znatiželjna i nestrpljiva, širila je svoj miris.
Bagrem je još stidljivo otvarao pupoljke.
Spremala se prava gozba, slasnih tučkova.
Sokak je bio tada tih, osluškivao je…
Kaldrmom su odzvanjali koraci, i htela sam…
Ono veče, dok je Mesec kao u smešak, izvio svoj luk.
To veče sa svim zvucima koji su bili prisutni…
Ipak nisam, ponela sam tek reči, reči upakovane…
Onako na brzinu sam njih, ne birajući dohvatila.
Sačuvala u jednom zavežljaju, izvezenoj marami.
Zavodnica
Kupa se u naručju šumnih grana
pod tamno zelenim plaštom od lišća
miluju je talasi a ona razigrana
baca kapljice visoko ka Suncu
duginim bojama da se ogrne
obalu kad blago dodirne
ustukne stidno pritaji se
uz stabla isprepleteno korenje
kose joj umrsilo svojim dodirima
htelo bi da je umiri u igri
nemari ona dok joj je put poput pliša
svojom mekoćom zavela obale
pa se uvijaju i kao da se njišu
u ritmu njenog proticanja.
Ona se budi
Polako, dodirom budi jutro
pospano, mirisom orošeno.
Usnilo, livade posute laticama
crvenim, izvezenim pletenicama.
Košulju, bačenu onako na podu
rasuto, zrnevlje neće izniknuti.
Na prozoru, pesmu ptice zapisuje
sećanjem, otkriva neminovnost.
Prolazi, oblikuju se osećanjima
ona, napojena u noči kišom.
Budna, umivena, pod Suncem
spokojna, u naručju svih obala.
majra
Žedna
Upijala je žedna te kapljice
padale su po njoj i nestajale
duboko u njenoj utrobi
sjedinjene su bujale
budila se iz sna
kao da ruke širi
lomila je obale
i potekla je razlivši se
široka nezasita gutala je
nehajno kao bezdušnica
privukla je k’ sebi za postelju
onu koju će već sutra da napusti
kajući se ostaviće talog kao izvinjenje.
Ona dok ćuti
Ćuti, pritajila se u nepokretu,
kao da ne diše, očekuje, ili…
možda prikuplja snagu,
izgubljenu negde u putu
kojim je dolazila vremenom
u kojem je urezala bore,
njihov je oblik poprimila
sada dok pod Mesecom samuje.
Ona iz sebe
Odbacila je svoju haljinu
široku cvećem oslikanu
livadu po kojoj se roje
radilice punih torbica.
Korača nečujno obalom
zahvata boju šume i pokriva se
skriva svoju golotinju u lišće
koje ponosna odnosi u mirisu.
Nije se osvrnula
nije oborila pogled
promenila je izgled
a ista je ostala.
Ona koja putuje i vrača se izvoru
kamen u oblik svoj da pretvori
ravnicu da napoji svojim sokom
da rodi sebe a na poklon život daje.
Naga rukama rasutu kosu miri
kapljicama ih ukrašava i plete
pletenice talasima dok stremi
visoko kao da Suncu sebe predaje.
U suton
Skida se, ponesena pogledom,
polako, odbacuje, maše odećom,
a sada…
kao da želi sačuvati odbačeno
prikuplja u svom naručju i boji,
boji purpurom i zlatom posipa…
čuva u uzdahu zanosa igre,
Sunca i vetra, upletenih grana…
Ona,
u postelji uspavana milovanjem
talasa, daje se i uzima da bi imala
darivati.
Glas protiv
One što bude iz sna
prosute onako bez razloga
možda sa smislom koji ne shvatam
u vremenu ovom trenutku a ni onom
nadolazećem talasu života koji sustiže
neosušene suze tugom izazvane
s radošću novog rađanja ih meša.
Čemu one, one tamne i nerazumne
mahnite furje koje pritiskaju grudi
dah oduzimaju tek onako da bi potvrdile
prisustvo svoje nametnule su mrakom
prikrivajući svetlo koje poziva
svakim novim korakom njih čini
nepotrebnim a ipak su tu.
One tuge tame protiv njih
glas svoj podižem iz dubine
snagom tajnom neotkrivenom
mašem im dok odlaze
protiv njih
nemu reč samo imam.
majra
Tražim
Na putu pravac ne očekujem
putokaz zapisan nosim u sebi
reči koje pratim rodile su se
trenutku da bi dale značenje
ime po kome će biti upamćen.
Ostavljam trag pred-putnika
osami darujem otisak stope
ne-vremenu da odoleva
trajanje da ima pogled unazad
uputiti kao uporednik sadašnjosti.
Otkrivam svoju ne-jakost
ne-pokorno glave uspravnog stasa
uzimam ne-uzeto jedino imam
svoje u rukama da ponesem
ono putnikovo znamenje.
Tražim širinu da udahnem
život ravnice okom ne okovane
granice nebo tek postavi
plavet da stopi s poljem
a ja, ne tražim za sebe…
Dan
Raširim ruke
krila da su
senka bi Tebi bila
u stih obavijena
lijana oko tvog tela
liske kao prsti
klize kapi rose
za usne žedne.
Raširim ruke
trenutak očekivanog
zagrljaj snagom daruje
novi se pogled budi
u reč bi da se odene
misao jutra
pospana
ustaje naga.
Raširim ruke
dan da ogrnem
novi
bez obeležja
umiven svetlošću
podiže se
ka zenitu s Suncem
dobija oblik.
Raširim ruke
na grudi privijam
umorne
posmatram zalazak
i oblik koji ću pamtiti
ili lik prolaznog
suton
ostaje kao sećanje.