Aga Banatski
Gledam kako spava pod stolom, trza se... sanja. Bilo bi zanimljivo kada bi mogao da isprića neke svoje doživljaje. Sećam se, pre osam godina, pa da biće u junu. Jedno jutro izađem na avliju, kad tamo ima šta i da vidim. U mene glede umiljato krupne crne oči, male kere, otprilike dva meseca stare. Pomislila sam tad, neka je do večeri. Motalo se ono oko mene dok sam radila po avliji, i eto ga i danas-danj ovde. Ostade ono, ne samo u avliji nego i u kući, a boga mu njegovog i u mom srcu.
Običaj je u našoj kući je da se muške kere zovu Aga a ženske Lesi. Tako je i ovaj mališa crnih očiju dobio ime Aga. Kad je veterinar došo da mu da vakcinu protiv besnila, na potvrdi je napisao da je Aga bele boje.Kasnije sam Agi morala da objašnjavam da je on ustvari žut ali neki to žuto pišu belo. Moja kera, ne zato što je moja, najbolja je kera na svetu.On je čistokrvni Banatski Avlijaner, ili kako bi se to druk’še moglo kasti, Banatski Potkolar. Ma šta da vam kažem, sjajna rasa. Ima ova kera i rodoslov, doduše naš domaći-kućni. On je Aga II. Aga I je davno živeo sa nama, bio je lep i pametan, baš kao i ovaj pospanko. Učeni ljudi kažu da kere za jednu ljudsku godinu prožive sedam, a kako ljudima od nauke treba verovati Aga sad ima 56 godina. Stariji je od mene pa mu se obraćam s dužnim poštovanjem, na primer, go’sn Ago. Kad ga nešto pitam on odgovara mahanjem repa. Ono malo levo desno znći i da i ne, ali kada rep krene da se vrti brzo u krug e to je onda jedno veliko Da. Kada nešto nije po volji ovom vremešnom gosponu on skupi uši i neće da me gleda. Kao ljut je. Ovu keru, učila sam mnogo ćemu, a vala i ona mene. Tako kada sam ga učila da donese bačeno drvo, pa kad posluša nagradim ga komadićem hleba. Ova lola posle neće da trči po drvo, nego sedne ispred mene i ćeka nagradu. Umesto hlebom nagradila bih ga samo pohvalnim rečima i maženjem, a on bi mene liznuo po ruci, kao bila sam dobra.
Aga je pravi kućni ker, sem po nekad kad prorade njegovi hormoni, obićno tako s proleća. Odskita on, pa pri povratku sam otvori kapidžik, a ja kao dobar „gazda“ moram da idem i da ga zatvorim. Ove godine se baš trudi da da veliki doprinos danu svetog Valentina. Jedna moja poznanica reče da ga je videla, srela u Ružinoj ulici. Lepo je prišao i pozdravio se kao pravi drugar. Skakutao je oko nje, kao da je pita, kako je, a onda je veselo mašući repom otišao nekim svojim poslom.
Imao je Aga dragu tu u komšiluku, treča kuća od nas preko puta, e’ to je bila ljubav, puno malih žuto-belih sa krupnim crnim očima trčkaralo je sokakom. Ali ljubav ko ljubav, dođe i prođe. Nova februarska izgleda mori gos’n Agu, onako prava prolećna. meškolji se u snu sigurno sanja o joj.
U našem dvorištu živi i maca Seka. Ala je to uobraženo stvorenje, ta gospoja misli da je svi moraju slušati, Aga naroćito. Ova kera ne deli to mišljenje. Tako ona jednom smisli da kao Aga je mačor pa se ona mazi oko njega, ne bi li komšijske mačore napravila ljubomornim. Ala joj je dasa, jadni mačori gledaju sa tarabe, skočili bi, al’ ne smeju. Opasan je ovaj momak. Aga je mudar, zna on dobro ko kome pripada, pogleda mrko Seku, a mačorima namigne da siđu s’ tarabe, a on sedne sa strane kao da se to njega ništa ne tiće. Posle nam je avlija puna malih mačića. Seka ponekad ulovi miša, donese ga Agi, kao da je on mače, mada Aga zna kako miševe treba loviti i tamaniti. Tome ga je naučila Lesi II.
Vole on i da se igra, donese loptu pa me ćika da se jurimo, al’ kad pomislim kako bi bilo dobro da se kupa, Aga koji to jako „vole“ om’a pobegne pod otoman. Al’ što vole da jede, meso ali ne masno, voće, povrće a bome i slatkiše.
Kada kogod dođe kod nas u goste, prvo pita gde je gos’n Aga, ta to vam je najvažnija ličnost u našoj kući. Donose mu čak i poslastice, a on kao lepo vaspitan, recimo čokoladu neće sam da uzme. Strpljvo ćeka da je otpakujem, pa ondak i ja smem da uzmem komadić. To mi je nagrada što sam dobar „gazda“, isplati se biti poslušan. Uostalom kere i ne smeju da jedu slatkiše. Ali to ne moraju svi da znaju, zar ne. Gle kako se oblizuje, kao da sanja čokoladu.
Mogla bih još puno toga da prićam o ovoj keri, svakog dana on smisli nešto novo. Nasmeje me i kad sam najtužnija, dodir nnjegove male vlažne crne njuške nagrada je za sav moj trud oko njega.Tada kao da kaže: „Dobra si ti, volim takvog gazdu.“
Epilog
Aga je uginuo od starosti u svojoj 14 godini, veran i privržen kao što je bio i prvog dana.Te godine druženja dobila sam na poklon od mog vernog žutog ili kako to veterinari pišu belog psa sa krupnim crnim očima, u kojima sam uvek mogla da vidim neizmernu ljubav i poverenje.
Ona, liči…
Tihi se žubor budi, teče…
spokojna u senci pruženih grana
umivenih rosom, suzama jutra okapane
razgovor tihi čujem, u duši se nemir stišava.
Ona…
prolazi a nepokretna, obalom sputana
lomi svoju snagu od izvora
sakuplja i gubi…
Liči…
nekome ko živi, oslonac postaje
kome...?
Ostaje u trajanju svoja, istina…
Izgovori poput klade, valjaju se ka ušću
lepe uz sebe, odbačene…
Ona…
putuje uporna, nedodirljiva i neosvojiva.
Noć
Pokrenem kočiju,
ona zaklopara
razbudi kamen.
Kaldrmom se oglase
glasovi u ciku pretvore.
Topot progutan ehom,
vraća se do okna doksata.
Gvire razbarušene kose,
oči pospane odaju se,
iskricama, lepršaju u letu.
Odem tako u zvuku
nestanem iz vidokruga,
pogleda skrivenih nemih.
Posle tuge
Skinuću onu odoru
tuge prerasla sam je
znaš da iz dana u dan
odeva ona mene
svojim bojama
tamni moj dan
kistom ću sve baš sve
išarati cvetnim dezenom
belinu ću prekriti zvezdama
postaće nebo puno sjaja
Tebi ću pokloniti onu sjajnu
u oku što mi se rađa
neću uzeti ništa a daću
sebe kao osmeh nepresušni
postaću i živeti…
na licu koje se budi.
Suncu
Okrenem dlan Suncu
pružim svoju misao
široku kao ravnica
njom prekrijem usnule
cvetove orosim kapima
nalik su rosi rasuti biseri
okitim njihovim sjajem
jutro koje me budi osmehom
razbijem tamu koja mu predhodi
probuđenom pesmom dozovem
dan ovaj koji želim sačuvati
pre nego što postane uspomena!
Zmaj
Klasika, krilati,
sa kopljem na repu
šepuri se bljuje vatru
raste u mašti leti.
Sivilo nestaje krila se
svijaju neki se osmeh
skrio negde izbija
strela ljubičasta
uvija se kao mačka
mazno u luku izvija
svoje pršljenove
belasa na svetlu
svoje boje
duga se krije
na kraju puta
kao dete želja
se rađa iz smeha
ili smeh dete
postaje u uglu
usne
kriju tajnu
Zmaj zna
krila skriva
od pogleda
u maštu propušta
tvorca da rađa
leti i stvara
živi želja
da uhvati
boju duge
u šoljici
jutarnje kafe.
Sunovrat
Sumrak sumornih, suvislih
smotuljaka prosutih, odbačenih,
nemilih izgovora, umornog pogleda
pogledanih, usana nemih dočekanih.
Tuga,
uvija, svija, povija, pritiska,
umara, lomi, ne stvara, suza je
skrivena, tinjalica duše u procepu
nazire se, tek čežnja za begom
od nje rađa, postaje, obasjava, traži
svoj put i traje preporođena u reči
koje nastaju nasuprot njoj…
Cveta,
skrivena, blistava, umivena rosom
pleni osmehom, od pogleda urokljivih
krije svoje oči, krunice obarajući ka tlu,
stvara od latica melodiju proleća i živi!
Tamis
Moja je reka
Ponela šumu
sa svoje obale
Toranj Preobraženske crkve
Krov „Gornjeg“ mlina
Nosila ih je do mosta
Pored „Tri šerpe“
Nekako ih je provukla
Ispod zelenog luka
Pa ih je raširila
Kraj kupališta
Da sa terase
„Starog tamiša“
Slušaju tamburaše
Svi zajedno
A onda
Na razigranim talasima
Krenuše ka silosu
„Crvenom magacinu“
I dalje ka
Brodogradilištu
Vesele se pocupkuju
Bečarac se ori
Ljuljuškaju se na talasima
I sve tako
Do kula svetilja
A onda Dunav
Ozbiljan i strog
Ispi svoju čašu
I reće
Fajront!
Panonska
Prosula sam, onako u inat…
Mislili su da neču videti, čuti…
Ono sve nakupljeno u čabru,
prekipelo i ode, razli se niz ulicu.
Upija ga spržena, spečena, žedna.
Ućutala kao da očekuje provalu,
ma ne kišu, nego, provalu glasa.
Da vrisak, ali nema tog…
Tiho, polako, sokakom prošeta
ona misao, tik iz grla da prne…
učuti se, pritaji i razlije tišinu.
Zamakne kao senka u podne.
A ono, u inat, to ja onako…
Pomalo za sebe i zbog onih…
prosipam dok vreme ne presudi.
Eh, kada bih sada znala… što ću znati…
Miholjsko leto - 11. i 22.
Sjaj od kojeg je nastala
Senka tvoja i moja
Želju koju sam pratila
Rodjena je samnom
Živim u tvojim rečima
Kao muzika u krošnjama
Letim i nestajem
U smiraju dana
Jedino tako mogu
Vratiti se kao ptica
Skrivena u senci
Tvoga glasa.
22.
Proleća smo probudili
Jesen oživeli kao cvet
Skriveni u laticama
Kupamo se u rosi
Sjedinjene senke postojimo
U mirisu lišća naše postelje
U snu koji živimo
Samo tu na ovoj obali
Sanjam: Neko me drži
U letu koji prerasta
Javu budeći zvuk koji
se boji Tvojim glasom.
majra
Dve tri reči o njoj
Rekoh da teče tokom, svoje volje
nesputava obalom, ona se razliva,
izliva, plavi svojom voljom osvaja,
prisvaja ne svoje, njeno postaje,
imanje poseduje a nije gazda, ona!
Gospodarica i sluškinja, ista sa drugima
a druga nije ni pred kim, oko ne krije
u tamu, osamu, nikada nije otišla,
tek jednom je bila i ostala onakva,
baš onakva kako je rođena iz izvora!
Posmatra, nepomična, neprimetna,
kao utkana u postojanje isprepletala je
bršljenom, svoju odoru purpurne boje,
zlatnom se krunom krunisala, tajno,
da može svoje nepostojanje, živeti!
Privid jednog podneva
Prostrano polje, neprestani hod, umor jednoličnog pogleda, bio je kao zapisan na licu putnika. Torba nehajno prebačena preko ramena, kapa beznačajnog izgleda, tek malo je štitila od sunca… kao da je rešilo da zauvek ostane u istoj tački…
Branka Zeng - Makovi
Zamišljala je njegov lik, posmatrajući valjanje oblaka u daljini. Na tananoj liniji koja je razdvajala, ravnicu i nebo, na trenutak bi razaznala obrise. Niz čelo, veseli uvojak kao da je mamio da pruži ruku…
Senka se lagano pomerala kao da mu je pošla u susret… Uzdahnuo je sa olakšanjem i ubrzao korak.
Kapa se otkotrljala kada je zabacio glavu, ispijajući vodu iz starog, plavog, na bele tufne, emajliranog lončeta. Kovrdžava tamna kosa, nehajno je lepršala na vetru…
majra