Na zidu kao ukras slika.
Šarena livada cvetna,
zuj pčela, i nemi let leptira.
Prolazi dama, ne vidim lik
u senci je suncobrana.
Dal’ joj smešak titra na licu,
il’ joj se suza prikrada usnama?
U šetnji je ona a kao da ne mari
leptirak jedan na rame joj sleti
k’o mašnica sa kose da je pala.
Prolazi tako i slikar je spazi,
dok seje boje po belom platnu.
Trže se i gle čuda, kist poleti
i dama nepoznata na livadi
začara ga i zaustavi, kao da pita:
„Izvinite a gde je on?“
Sedi u uglu sobe,
seda mu kosa do ramena…
Kroz prozor kradom sunca zrak
ka slici hiti ko pogled blag,
dašak vetra kao da šalje
leptirak sa ramena polete…
Lice se starca smeškom ozari,
putuje tiho Sunce ka zapadu,
mrak u sobi uglove osvaja
on umoran na počinak ide,
rešio je…
Sutra će sliku da okrene,
u okvir isti njen lik će da osvane!
Osnova su novih saznanja,
o tebi, meni i još o nekom.
Retka su ona direktna,
jasna i konkretna.
Uvijena i izvijena
najčešće se postavljaju
ona kao naivna i slučajna.
Nema u njima ničeg lošeg,
sve dok odgovor ne usledi
i bi onda kao reka od uva do uva
sve iznova k’o pritoke da je poje
reč ovamo, reč onamo…
izvija se kao zmija.
Ono što prvo bi rečeno
pitanjem probuđeno
izraste u novi lik
pogled ti se sa njim sretne
kad ono neki sasvim drugi tip.
Postaneš u svojim očima stran
i pitaš se:
„Kako me nije sram“?
Zato je bolje postati nem,
sliku o sebi staviti u ram.
Onaj što stalno menja oblik,
nasmejati se u sebi glasno
a na pitanja…
I ne morate odgovarati,
oni što pitaju, snaći će se već!
Na setu miriše, k'o sanjivi dan
kasno ispupeo, rosni pupoljak.
Skida sa sebe zelene niti, opletene
latice širi, kao krila da ima, on želi
leteti, leptiru biti sve, postati cvet
da krasi mirisom, kao osmehom
što pogled tvoj ukrasi, moje lice,
onako, kada se prikradeš, u moj san.
Šapatom vetra, zagolicaš mi misli
usnule, pod sjajnom mesečinom.
Budiš maštanja, uspavana muzikom,
putujem nošena tvojim rukam,
baštom jesenjim bojama na pomolu,
iscrtavaš put laticama mirisnim,
prosutim po mojoj postelji, zrakom
mi poljubac spuštaš na oči budeći me.
Nestaneš, kao tren leta u jezeru, okupan
izranjaš u svim danima, moje jeseni.
Da uzmem svoje,
da li ćeš imati?
One poglede,
one što lutaju
slobodni kao dodiri,
žedni?
Usne koje upijaju
vrelinu iz daha…
Da li ćeš imati,
dovoljno suza, kao reka da se rodiš?
Da traješ i posle, vremenima
da daš smisao?
… ako odnesem…
i ne budem više tvoja sjena,
a poneću sve!
Rukama svojim
stvoreno iz ljubavi!
Kada nestane u ponoru
vezanih krila, bez glasa
senka će lebdeti u čekanju
ptice koja nije poletela.
Neumitno kao vreme
proći će godine do rađanja
onih koje će obući
u svoje obličje i biće…
Nesputana vezama čvornatim
u letu koji visinama prkosi
iz tame ka svetlosti vinuće se
reč koju stvori, ona…
Od sebe a ne za sebe
uzima snagu kojom stvara
okrilje za nemoćne
da se odmore i hrabro put produže…
I krik koji se slomi u tami
ne čuje niko sem nje
tek sjaj jutra vide
i žive!
Noćas neču da dodirnem
usnule snove na vezenom jastuku
rasuto cveće u uglu sećanja
iz mirisa jesenje kiše izviru
senke lelujave na lepršavoj zavesi
ljubavnica je vetra razigranog
po sobi rasipa ispisane
do juče bele listove
sakupljene da pamte prošlo
slova su dala smisao reč da
samo istina ima pravo trajanja
ona se rodi u prvom plakanju
na ulazu otvorenog i bistrog pogleda
život kao kap klizi sa dlana k’ zemlji
tišina prolazi koracima prikrivena
onih koji su tu i znam
jutro će osmehe probuditi.
ona ista od pre…
ona što beše od suza,
od tuge, od prkosa sam,
prkosa i inata, postala
ova, sada, evo baš sad’,
uporna, i istrajna, odbacujem
sva koplja, meni namenjena
tope se, kao pahulje na dlan
kad padnu topli, osmeh
osvanuo je uporan, kao dan,
noć rešen da pobedi
snagom, iz pogleda
u svetlost!
Prekidam misao kao nit
izmerim je da novu odredim
tri boje puta dve šarene pletenice
upletem kosu u vetar onako
kao kondor u visine oku tek
krila da se daju nazreti
u prkos Sunca koje žari
onu koju kidam,i delim,
množim, kao pletivo
po meri, kroj činim sebi novi
mozaik, naizgled rasutih kamenčića
u skladu sa melodijom urlika
planinskog eha…
Rasuta i sebi neokrenuta
u danu koji traje
drugima daje
svoje trenutke
prolaza kroz vreme ukradeno
ili
poklonjeno
prvim udahom otrgnuta
iz okrilja utrobe
ponela je zavetovanje predaka
da daruje
sve
stečeno i naučeno
da reč prenese od sebe dalje
putuje misao
a ona kao zakovana
ostaje tu
koren da je
napojila bi grane i cvetove
budila bi se jutra od mirisa
i zuja pčela
ali nije
ona je samo Ona
želja neostvarena.
Nisam odbegla k’o rosa ka Suncu
i nisam se vratila kao kiša.
Stala sam kao stena ukopana
prkosna i nepokorna.
Pobeđujem sebe, osmehom
ne-primećujem, bol nanesen.
Pogled odmaram u tajni
napitak od belih latica.
Lepršavih krila Vilinog konjica
zuju pčela nalik je pesma.
Crvenija od rascvetanog maka
želja se razliva neobuzdana.
Bila je, i bila sam, i jesam,
odjek dozivanja koji se vrača.
Ravnica nepregledna kao bajka
stvarnosti u-prkos, i nisam…
Ona, koja pognute glave
skrivenog pogleda,
korača unazad, ne…
Ona sam, od prkosa, sa sjajem u oku!
Poželim da viknem,
a tiha reč se javi.
Poželim da razbijem,
a ruka se nežno spusti.
Poželim da odem,
a ostanak mi draži.
Poželim da ne poželim,
ono što nisam i neču biti.
Tako se prepiru,
ono što poželim
i ono što biva.
A ja…
Nemi posmatrač
iščekuje ono što zna
da jeste.
Zalud prepirke!
Pružio se pogled,
odmara oko svoje viđenje.
Okrenulo se od mene,
namrštene, kao odsutno je.
Putuju mi misli onako,
samotne bez pratnje,
prtljaga, k’o nomadi davno.
Svikle su se, oko za sebe,
one bez mene, zarobljene,
a imam osmeh, onaj poseban.
Kad život prostre svoje „lepote“,
i sve se okrene…
Pljunem onako, što bi se reklo,
ma k’o kočijaš, bez stida,
u oči ga pogledam,
u brk mu osmeh bacim,
i odem dalje.
Tad mi pogled vrati misao,
a misao pogled ublaži,
od mrgudne mene ništa ne ostane.
Tek okovi razvaljeni, na putu bačeni.