Neću stići tvoje ime da saznam
jer te ne prepoznajem u hodu.
Jutro udara o prozor
i plaši hladan vazduh sobe.
Jedino je mrak umeo da bude boja čela,
sa one strane.
I niko više.
Misao psuje u sebi
vodu.
***
Ustajem
i koračam
ka.
Prolaznost isto korača,
samo bolje.
Duže joj ostaje trag.
Između automobila, telefona
i satova
tražim ljude.
Nailazim na kape, kišobrane i kofere.
Ekrane.
Žene nose flašice sa vodom
iz fabrike za vodu.
Zar o pustinjama znaju više od nas?
Dok razgovaramo
reči postaju mera,
a opet, sve je tu
sunce, ljubav, misao, boje,
iste.
Samo malo sprane.
Koračam.
***
Idem ka podnevu.
Telima.
Volja ostavlja trag
iza jednog od njih.
Drugo neprestano gubi po neki
komad vremena. I pati.
Ja sam oko, donja usna , grkljan
i stih.
Periodi do dolaska na vreme
se produžuju. Do nedolaska.
Ali to već odbija matematiku da prizna,
kao jedinu vera
kojom bogovi nešto kazuju.
Udahnem, i čujem - „shvati”.
No, idem ka podnevu.
Mera raskola tu vlada.
Šizma.
***
U prostoru netaknutim brojanjem, stojiš.
Do prve vesti.
Jezik, lice i tlo
od dobrih materijala stavljaš.
Suvišan je nedogled
kad postojiš. Tamo.
Misao o tebi mi rasteče vlaga,
snagom sporih insekata.
Trošna bezvremenost te spaja
sa mestom,
što je čekanje samo za jednog.
Bez traga.
Subota
pada na astal
gde se otapa
poludela breskva,
bez mirisa.
Šta je smrt,
ući ili izaći?
Proleće zebe
i odustaje, za sada.
Ostavlja dugu senku
na istoku, i samo prođe.
Ostavi i vetar,
bol od njega je krt.
Ipak sam
otišao po mleko.
Dugim hodanjem u krug
zagrevam sobu
koju ću pamtiti mirisima.
Ako do pamćenja dođe.
Krećem se uzbrdo
u oblasti pada.
Na vratima je neko.
(odlomak)
Bol
Od reči „bog“
se razlikuje po jednom slovu.
I postojanju.
Semenu sam dala lice bića,
i koru,
utrobu oka svog.
Ti si dao ime.
Snaga belog
došla još pre krvi,
u telo devojčice,
lišava me neverstva,
belog, kao bolnički čaršavi,
kao skut zime.
*****
Ispred ogledala se stvaram
za tebe
Ovladavam harmonijom
pokreta i mirovanja,
prodirem u tajnu bledila
kako ti nikad nećeš u mene
Stojim.
Tek nanet miris prethodnu kožu
s mene grebe
-koja da ti poklonim stanja?
Stvaram se za tebe
mislima istim
kojima bi da se vidim,
okom tvoje klice.
Tamo sam pljosnata, zar ne
Baš kao u ogledalu
nema tamo žene,
nema ni devojčice.
Tih je sneg.
Zemlja hramlje
na južnu stranu, i ćuti
tišinom koja ima samo škripu.
Ne želim nikakve vesti, već dugo;
vid se obreo u sluhu,
između dodira, prašina
čini da ne budu krti.
Misao mi se svaka načulila
na sitnog snega sipu.
I dubim rupe u sećanju
gde mi se, ali ne na slogove,
rasulo ime
I nisam se u uvo zarobio, sude,
samo to sebe ne prepoznajem u zvuku;
trgnem se tek na poneke rime,
samo. A ni sni me više ne bude
pa varam bližnje, u neku ruku,
da se to učim bdenju.
I nisam pomislio
da, možda, želim pažnju tvoga uma,
ni tren.
Duh
je usnuli zmaj
koji trbuhom pritiska nekakvo blago
u vremenu izvan trenja.
Bez oka tvog tela
šegrt sam druma
odveć dugačkog da bi pristao na kraj.
Bez tvog dolaska
mrak svetli do ushićenja.
...kad muzika utihne
čujem samo huk u kosmosu.
I ovo malo znatiželje posustane
pred idejom o prisustvu nezvanog,
koju kao da dišem.
Oko veruje zvuku
ali ne toliko
koliko duh nosu;
oštar ću povući vazduh,
koji nije za disanje
i probati tvoj nedolazak
da opišem.
Slušam brojanje.
I ptice.
Večno u merenom
jednom je
naslutilo čoveka.
Duh oblači zeleno,
čulo čekanja
i glas,
na telo,
savršeno
kao um krtice.
Kad mine merenje
ostaje cvrkut
i potmula
škripa veka.
Savršeni zupčanik
i dalje je jako nategnut.
To što je proglašeno vreme
razbija se o svoj smisao,
ali je vrlina da traje.
Na tren
prestajem
da verujem u minut
i gledam boga
koji ulazi u seme.
Šetam s psom
Pre toga kuvam čaj
Otvaram knjigu,
cveće čeka,
kao i trava
Slušam ptice
Puštam sunce
Biram stazu
Napušta me glava
Vreme odvlačim unazad
Pred ogledalom umivam
zaboravljeno lice
vodom što je meka.
Gledano od ptice ka dole
smisao kretanja je- besmisao.
Vreme je puno ravnog terena,
a boje sve kad se spoje- prozračno zablista,
na podlozi od čiste tame.
Krajnosti postoje same
Da je vera samo slabost duha
Krstitelj je shvatio u trenu
u kojem je ugledao Hrista.
Naišao sam na rupu.
U zemlji.
I pomislio
da ni stopalo
tu ne može da stane.
Siđoh do kolena
ali još se nije ukazala vrlet.
I nikog ne beše u blizini.
Ne znam zašto bi iko
ozlojeđen bio
što sam iz te rupe
hteo da ugledam svet.
Prosta me dočeka tišina
i više ništa.
A ništa ne bole.
Naumio sam strah,
i dalje se držim njega.
Jer samnom, ni sišao ni sišla.
Glavu sam ostavio
da joj znatiželja gospodari,
i na čisto vreme
nagazio dole.
I ukazaše se boje.
Do jedne sve.
I sve u visini mraka,
a niko uzvišen i niko klet.
Kad se setim samo
kako sam verovao
da to ne može biti
ni stopalu raka.
Zašto bi neko ozlojeđen bio
što odavde hoću
da ugledam svet.
Ne beše tu opisa
čak i kad sam neke oči
preselio niže.
I reči prislonih,
koje sam znao,
mislio sam na misli, govor
nešto.
Nemislio napokon
A dole nikog, i nikog s visa
Ni za uzeti
i ništa što bi dao,
a samo se tu
život smoči
i samo tu bejah bliže.
U sredini šume polje.
Nema tragova
da je tu nekad bilo drvo.
Nijedno.
Nešto se desilo.
Davno.
Možda ne tako ružno.
Nosi me korak.
Ptica gleda. Odozgo.
Drvo ćuti.
Zna.
Kroz krošnje nazirem nebo,
ne i oblake.
Kiša postoji. Zaista. Negde.
Vreme je učinilo
da se pojavi korenje. Što znači
da je zemlja pristala.
Vidim i ne činim.
Ne znam da li me
različitost veseli.tek
krećem se.
Udahnem zeleni vazduh
i vlagu od
pravremena.
Kako da naposletku
posedujem samo ništa?
******
O,
kako se silno
u oku ove šume
ne bojim mraka.
Izdišem reči, zelene
kao da sam udisao paprat.
Na plućima mi zavičajni kamen.
Ćuti
Pun oblaka.
******
Izvrnut na leđa
pevam.
Glas mi je
potomak roga.
Kiša pronalazi oko,
čelo i zub
Čistim san
od parčića uma,
tišina postaje smeđa.
Sumnja u postelju
nadvladava verovanje.
U boga.
******
O, vetar.
Napokon.
Raspolagati vazduhom za plesanje
u tišini,
ravno je grehu.
Na popodne jula
navlači egzodus oblaka
od običnih sijamština
A treperi.
Svet od krila se
upušta u pad.
U oku mi grlo
za gutanje zadovoljstava
koja su preteča osmehu.
******
Nema klupe.
Davno već.
Pronalazim kamen
ravan od ćutanja.
Pružio sam se
i pod glavu stavio knjigu.
Savremena finska poezija.
Puštam stihove da se uzdižu.
Dišem.
I čekam te.
Kamenje izražava suštinu,
zrikavci praistoriju.
More je mera.
Prima sunca, toliko
da može i da ga vrati.
Njeno sasvim mlado telo
stvara odnose,
dok prilazi vodi.
I dalje.
Zažmurim
a slika što i dalje svetli
je stid.
Dečaci nose igračke. S ponosom.
I dugo.
Zatim dolazi surovost.
I igra imanja.
Ženskog roda tek
reč je vera.
Ja belobradi žmurim pred suncem.
Svetlost se presvlači
iza zastora od nepokazivih suza.
Ljubav videh,
jednom.
Krhka slika bledi
dok opet stvaram vid.
Sad samo dišem.
I čekam te.
*****
Oblike mora opisujem.
Običnim pridevima,
rđavo.
Kao i jutra
pre toga.
Oko se ruga jeziku,
kao Makabejci
na zidinama Jerusalima.
Rimljanima.
Dugo pošto sednem
bi, da budem
baš to,
strah da zažmurim.
Senku vode opisujem.
Pred onim što daruje
učim se poniznosti,
strpljenje kamena,
tačnost vere,
broj,
Judinu reč.
Starost.
Glad vode opisujem.
Izneli smo nekoliko dobrih misli,
tog dana. Jednu za stolom.
Ostale ispred vode mora.
Okom prostora gledano
još uvek preostaje sve.
Ja sam samo jednostavan prolaz
s čežnjom četinara.
Poniznosti se učim,
sporo.
Jako sporo.
Sad samo dišem,
i čekam te.
Ruga mi se pomisao
da znam šta sam.
A ja okrećem glavu.
Proći će
računam,
Kao što prođe kiša,
ljudi,
zakoni, ili zid
na primer.
Prođe čak i pruga.
Ostajem onda
u prostoj formi oka
i prostora oko njega
u kojem je pravo
da zaboli
A iza lica
drugih okrenutih glava
vidim misao
koja se i dalje
bez prestanka ruga.
Jutros je manje zemlje
veli stopalo.
Ne pomeram se.
Već duže vremena ne prevodim slutnje.
Otvaram prozore i verujem.
Sporo.
U prostor što se ne pomera
čitavo je vreme stalo.
Šta nam tu nije jasno.
Jutros je manje zemlje,
a ja, nek sam proklet,
i dalje verujem oku
svetlost kad mine
kažemo da je kasno.
Kad sutrašnji vazduh udahnem- oporo.
Glasovi mi malo kazuju.
I vrline isto,
damare malih prašina disanjem
plašim
dok pokušavam da živim na boku
da li belo
u kretanju gaženjem
znači čisto?
Ne mogu da te pitam
jer ne znam kako bi se sad zvalo nešto
što nekad se zvalo našim.
Ne prevodim više slutnje
jer jako bruje
Radije otvaram prozore
pčelama.
Šta je imala na sebi
kada se dogodilo
zašto se u šumi
uvek samo jedan pucanj čuje?
...šturi vaskrs jutra
ispunjava pravila u prostoru.
Nose se kape,
gojazna očekivanja
i prašina.
Iznose odlasci
osvetljenih prozora
poslednjih vagona
nekakvih vozova,
Na trotoare.
Veruje u verovanja
nekih koji su verovali,
šmrče strah.
Slušaju zvona
i kako odmiče dan
prelivaju bare.
Ime boga sunca
najduže se izgovara
glasom promuklih ljubičica,
rođenih pod znakom jarca
žrtvovanog u slavu proleća
koje je te godine kasnilo.
Ili su ga obeležile poplave, no
to je samo obilje trica
svet ionako postoji
samo u jezicima.
A ja sam
tek prorok sa terase
ponešto znam o malim prošlostima
i o mitologiji ptica.
Odozgo gledano
dobro se vidi samo
poligon beščašća,
krivo izmerene mase
i susreti bez lica...