Rekla si
„telo mi je teško od uspomena,
i plaši se ovog sveta“.
Sa one strane stakla
noć se sužavala
uvlačeći ostatke
ljudi.
Od tebe je ostalo disanje.
Dugo se već ne naginjem.
I ne osvrćem se.
Nemam pitanje,
niti želju da razumem razlog.
Čekanja mi ništa ne broje
ne zanima me kako završava san.
Nijedan.
Legao bih kraj tela
što je tvoje.
Sa ove strane stakla
još mogu da zadržim mrak,
da zaboravim na korak,
na boje.
Na to, da me je tek takvu, bez svesti
tvoja važnost takla.
Gledam
tvoje crvene misli
kako nestaju
iz ove sobe bez stola
iznoseći lica slika
ovog sveta.
spremnog, da svu našu pažnju
plate s malo sna.
Gledam strah
kako nazuva imena naša
sa značenjem do pola
od pola se čitaju kao vika.
Gledam Umor,
dragog gosta,
tačnog kao prašina
kako gleda mene,
pogledom od čistog dna.
Gledam ti lice.
Svet lutaka
kada gospodari odu na piće
ipak ne oživi.
Nešto ne da da budemo tišina
iz koje u jednom pravcu može da se krene.
Pre nego počne da sviće
gledam mesto na kojem će se pojaviti sunce,
rupu kako počinje da se krivi.
Iza pogleda kojim gledam
osmehuje mi se tama,
princip strpljenja
ili odsustvo radoznalosti
hoću li naučiti da razlikujem tok
od obične smene.
Dim pokazuje krov nebu.
Hitra senka pticu
zemlji.
Ruža se podigla iznad mraza.
Disanje tišine se uči.
Lavež jednog psa je usamljenost.
Sunce više ne uzima vodu.
Zemlja je drevna,
voda što stiže
mlada.
Zaboravljam da slutim.
Stojim.
Ukoso od tvog prozora.
Boje slušaju mirise,
na platnu
što sam od prijatelja dobio.
Misao traži da bude
odbegla od vreve.
Uzima oblik i postaje stvor.
Od čula su tu začuđenost
i pogled.
Prazan i dug.
Do stopala sam se sa neznanjem slio.
Na ceremoniji čekanja
nije se pojavio jedino govor.
Krojim kamen.
Po svojoj težini,
da stanem.
Gluvoćom se brani.
I sedenjem.
Otisak volje u prašini.
Parčad što otpadne
oštra je.
K'o smrt oca.
i ni za šta se ne da iskoristiti.
Po sećanju krojim kamen.
Čelo, nabor što nosi veđe, nos.
I rupe u njemu.
Da diše.
Kad stignem do grla
vidi se bol.
Otvor da stane vreme.
Celo.
Tupog čekanja znamen.
I lomi dleto.
Drugačije je sa vodama,
ili travom.
Ume da bude jesen,
ume i leto.
Pa sećanju beži.
Ne ostane mesto za oči.
Za čelo.
Ja bih,
ali ne umem,
u trave da stanem.
Sebičluk mi ne da
ni u vode.
Po težini svojoj
krojim kamen.
Senka htenja
neobičnim kretnjama
živi,
Kao da sunce
stvar mnogougaonu
gleda sa strane.
I nekad
da ime to svoje tiho
sačuva,
pred svetlošću se,
do arabeske same
krivi.
Čekanjem podupre
Prazninu
i jako zažmuri,
kao da se od tog
čekanja brani
U srž onda
pusti ime
kojim se krsti senka
I okolo se okameni.
Po okruglom licu neba
bela štrafta
ispisuje tačku.
Svaki susret
uspešno izmiče
dimenziji vazduha
odbeglog od disanja.
Prisustvo plavog
briše brazdu dugačku.
Ima tu prostora.
Nema temperature
za postojanje duha.
Mora da si još negde,
gde se odlučuje, na primer.
I gde je još nekog, bar
da uči kako se to radi.
Umeš da se javiš kao svraka.
Ili kao detlić,
čujem.
Brzo i tačno,
nikako kao stvar.
Vidim travu novorođenče
na mestu gde je juče bila matora zemlja.
Ima te dakle.
Ili neko od tvojih zna
kad je utroba mlaka,
a kad nije dar.
I vidim travu.
Žuri joj se,
kao i ljudima,
oni lete, ej,
prave i druge gluposti
doduše
Svrake mi kljucaju seme
još neiznikle trave
Na okruglom licu neba
samo je ptica tišina i pogled
Dobro je što se javiš
Povremeno
Arhitektura stremljenja
i na vrhu glas
bar jedno od imena boga se
ovde ne izgovara dobro
ali se vreme meri.
I podižu ruševine,
popločava ništa,
brani zidovima sve to,
i drže otvorene dveri.
Kao telo žene je pismo
a Logos je nepomičan i blag.
Neko od imena boga
zabrani lice
nekom od klesara kalendara
ponekad...
...gde o visinama sude tornjevi
a iz drugog sveta dolaze ptice.
I ćute
Kao telo žene,
odmaknuto od slušanja boja
za korak unatrag,
što ćuti,
je pismo.
Poslednjima koji ovamo dovukoše svoje
da bi opisali vreme,
nedostajahu zime
a na pesku nije
da sačuva trag.
*****
Dakle, ima li slovo glas
u tom pismu
u jednom licu samo,
što je;
ili je iz igre nabrajanja
iščezlo „igra“,
pa ćutanje broji
jače od molitve
koja ne pominje spas.
Ovde, na tlu
od ponavljanja šare,
retkih međa
i duge smrti vina;
gde se prašina,
da bi napravila kuće,
oltare i ženu,
ne spustila,
već digla.
Ovde, gde se
za kaznu ne vezuje strah,
za dno tama
niti za iskušenje mraz,
ovde
arhitektura stremljenja je
a na vrhu glas.
Hteo bih čuti plavo
Sreća miriše na paprat
na mestu gde srećem poštara
koji nije ravnodušan
„Hteo bi da me imaš?“
Davanje je od istog materijala
od kojeg i talas.
Poštara bole stopala
kad mi kaže
„znaš“.
Puštam vodu preko sebe.
Oslanjam se na misli i padam
Um je pokvario vreme
pa ne vidim jutro
Na stolu su zvuci
Prestajem misliti
i više nisam gladan
Voda je toplo
Bol je mesto
Znanje suprotnost
oku .
Pokušavam dalje
Jer to nije ovde
Na kraju je hrana
U hlebu testo
Puštam vodu preko glave
i dobijam ime
da me mogu zvati kiše
i drvo
I ja reći – travo
Učen sam da imam
I da se sklanjam od zime.
Ono gde me je najviše
umreće prvo.
Hteo bih čuti plavo
Na mestu gde srećem poštara.
Živim u kući od vazduha.
Oslanjam se na korake
i dišem.
Jedino se sluha bojim.
Pri svakom dodiru zida
izrastaju novi prsti.
Na desnu stranu volje hramljem.
Kad mala čuda minu
postojim
Ti si maleno mesto u grudima
iza kojeg disanje krene.
Prost kosmos poviše ljudi.
Svetlost pod kojom senke nema.
Jesen od koje se ne vene.
Ti si tačka
i duga i široka.
I priča ispred nje.
Plavo koje se ne spira i kad voda ubrza,
a bela što ostane
postane duboka.
Ti si
parče ravnoteže.
Ime zbog kojeg ptice
nemaju govor,
vazduh koji staje kad te sretnem,
ne onaj koji se diše. Ti si
osmeh na lišću,
plod čija težina vuče nagore,
izvor oko kojeg se
mir i nemir bore,
jezik kojim crtaš dane po meni
ne onaj na kojem može da se piše.
Mlada
tišina
veo
spušta
na
neveštost
razgovora
iz
kojeg
tražimo
vrata.
Ka telima.
Vetru
Hodam.
Iza mene je rat. Nov.
Toliko da ne postoje strane.
Koliko životinja pojedemo u danu?
Ili pre nego zatvorim oči.
Šta je smrt, Don Huane?
Govorim, vazduhom.
A prazninama hocu da slušam
savijanje misli od kojih ne postojim.
Čujem samo zov.
I ponašam se kao rana, tad,
puštam zarastanju da me sroči.
Puštam. Voda me naseli
ni topla ni zla.
Samo dopusti da se
sretnemo bez lica.
I bez ijednog zalogaja utolimo glad.
Ja, od vrste koja bi da raste, ona
svet koji ume da pada.
Smrt, nije li to na putu
zavojnica.
Gledam
odgovore koje traju.
I čemu uopšte reči kad sve je.
I krug je
I tu je
I ne treba ime.
I “na” je.
Smrt?
Nema ničeg što se tako zove.
Samo se ponekad prosto
u prostor život razlije.
Sakupljam ćoškove bez promaje.
Kao čarobnjak lišen usmenosti.
Od ranih odlazaka pravim zbir,
primaknem stolicu, vrednost ćuti
odmaknem tanjir.
U mene gleda slika.
Pejsaž.
Sunce je sad na ovoj strani zida,
senke vrti.
Istok više nema ime. Nema draž.
Stvrdnulo se vreme,
a hranu treba naslikati. Verno.
Kao kad se slikaju zime. Ili more.
Ćoškove sakupljam.
Kad sakupim četiri, eto zore.
####
Noć je soba
sa teškim zavesama do poda.
Ti tražiš korake,
po mom sećanju. I hodaš.
Mesto na kojem ostajemo van reči
je TU. U san me uvodi voda.
Svetlo je ime
za pogled sa plafona. I visi.
Duh mi je rastegljiv
a čuči. Gledam ga tako jako,
da me upita – di si?
####
Telo uznemirava prostor
pravljen da ćuti.
Demjurga niskog čedo.
Za sobom vuče vreme
ispalo iz sutona,
koje se troši dok sluti. Sebe.
Kasnim
zato što se ubio sat.
I to ne iznenada. Čekalo se.
Redom.
Kasnim. Tebe je neki život već prihvatio,
dao ti lice više.
Prostor na kojem se srećemo
se ukršta sa vremenom
koje je otišlo. I zebe.
Ako ne napišem reč
kalendar će progutati moje stizanje.
On je vreme. Guta i briše.
####
Svetlost se prepolovi na dvoje.
Ispod vrata se provuče ženski deo. I postoji.
Suštinski,
kao krevet. Ili ime za svoje.
Obasjava li?
Sakupljam ćoškove,
a svetlost ćuti,
pobrkam čula dok mi prilaziš,
sa rukama na leđima.
Govor grudi prozre čekanje. I sluti.
Nešto pokušavam da nastavim.
Miriše mrak uoči prvih svetiljki.
Drugačije.
####
Ležim na podu utočišta.
Svetlost, granje, nebo i staklo
čine princip. Duh materije je u zvuku.
Praznina se ruga koloniji misli.
Koja nadire. Na plemenitom jeziku gluvonemih.
Očima se oslanjam na prvo čvrsto
dok prinosim žrtvu muku.
Sve je van imena,
i slavi koheziju.
Iz rupe na nebu snegovi gvire
dok se hladno pokreće sa dna nogavica.
Zavese nemaju lica
u času kad odlazim po drva.
Kada se vratim zatičem poeziju.