Pitam se
Često
Kad se zbio trenutak
kada su stvari
krenule ovim tokom
I pitam se,
kada se zbio trenutak
posle trenutka kada su stvari krenule ovim tokom,
kada je neko saznao
da su stvari krenule ovim tokom
I pitam se,
kada se zbio trenutak
dovoljno dug,
posle svih trenutaka,
toliko dug
da u njega stane pokušaj
da stvari
ipak
ne krenu ovim tokom
ako je neko već znao
da ovim tokom
stvari mogu da idu samo ako
niko ne zna
da one idu
ovim tokom.
Pogled mi je struna
do tvog koraka
zategnuta
tako da zvuk ne liči na sebe,
ni misao na onu što luta,
od koje namera zebe
ostavljena poput svlaka
neke ranjive radosti puna.
I kada oko sklonim
takav nastavi da stoji, pogled,
gluv za igru koju krećeš,
nedovoljan da bude joj na dohvat
kada počneš da nećeš
da ti više budem brat;
svaki zanos tada postane bled,
da i obične se plave klonim.
Te slutim, da ni ti, korake
za stare staze ne čuvaš više,
ni mirise prvih slova
tišinom nizanih i u srcu buke,
dane kad otimao bih te od kiše
i skrivao u palatu bez krova.
I slutim da i igra nežnih laži
važna samo jednom trenu, pa se i ne uči,
sada postaje suvišna i kruta.
Dno pogleda ne prestaje da te traži,
pogleda koji nekako bi da zazvuči,
onog čija nemoć je struna zategnuta.
Mogu li znati ime plesa
koji ti upliće dlanove
dok me oblikuješ od mraka,
i čuvaš u nekoj bočici od bdenja.
skupa sa semenom neke retke svetlosti
Svaka me tvoja usnulost menja
I već znam gde taći
svaku od tih sličica neznanja
pa da se odigra radost
kojoj se publika klanja
I ti u njoj,
podignuta na samu sebe,
ovde su i oči deo dna,
to znaš.
I onda aplaudiraš jače od svih
koji lagano nestaju,
nekad se prvo dogodi smrt,
i to znaš,
pa tek onda rana od sna.
Ja, koji neko sam ovde
ne dam da se budiš, rušiš
senke,
kojima, da ne zna Tvorac,
dadosmo mrvu dimenzije još jedne
Obećavam umoru tvome
da se ništa neće desiti strašno,
neka sedne.
Zatim ću vratiti sve loše predznake,
da te nasmejem
i tako ti prodjem kroz usta
Zaustaviš li dah,padaću sporo kao list,
dok se ne predomisliš.
Sve ove igre sred nas ti krstiš,
meni su dlanovi
od kopanja svrgnuti,
i mada ličim na čoveka,
da dalje ne utišavam tišinu,
sad urlam kao Hrist.
„Vedrinu može doseći samo očajan duh,
a da bi bio očajan, mora da je mnogo
živeo a da još voli svet“
Blez Sandrar
Na meni odrasla zemlja
da ima se za šta uhvatiti paprat.
A i ova druga
jadnim imenom zvana.
Od loših ljudi
loše zaklana
al` vala ne bi opet u rat.
Zasiti se ilovača krsta
-semena što dobro rađa,
no, od onoga koji ore
ne osta ni jedna vrsta,
k`o što od jezika materina
vazda osta samo svađa.
Još se i gomila.
Na meni se zemlja svila,
od lanaca, jutara, kostiju u plitko
i strana za seču
Zveram i po oblacima
al` ne vidim preču,
ili se to zamrenilo na daljinu
il` se telo na pod šljivu sviklo,
ne muči se novim koracima.
U starima lepote ne pristaju da minu.
Pa pomislim,
koliko li ja, samo u pamćenju
sam ovde, nekog po trpljenju
pretka,
koliko svoga treba da dam
da ne znaju me po blaćenju
kad savest već opstaje krnja,
mera davanja retka,
kad ponestaje i ljudi i priča,
kad sa koracima se ranim
uči biti sam.
A kuda da kanim,
ka suncu mi se ne hrli
više ni ka vodi,
od izvora samo rupa
ni zmiji da prebije dan.
Zjapi duplja čoveku u leđa,
sama ne ume da rađa
a i da ume, život bi to bio vran
zjapi, sa kamenom skupa
ali vidi,
sve to opet ka lepoti vodi
lepoti što ljudi se stidi.
Ovuda je prolazio put,
sa istoka ka suprotnom
nisu ga vodili znakovi
Vreme nastaje od
okretanja lopte
Otkud onda na nama tragovi.
Put i dalje postoji
Ne spaja,
na tom mestu znak ne stoji.
Nema stopa, točkovi
ne ostavljaju znamenje
lopta se uvek okreće isto
bez kraja
bez trenja.
Strah bruji
Ne ume sa tišinom
Ćuti priroda
Ume to i voda
ptica
telo s glinom
strah je krut
i narasta
od istoka ka suprotnom
ovuda je nekad
prolazio put.
Ona jutra, pre svetla
kada zamirišu vode
kosmosu bliske
Utihnu ptice
sa glasovima
koji se nisu menjali
Nikad
Vazduh prepuste
gladima,
malene račune da svode
Zvucima dostojnim buke
jedino,
Gigantske trice
Ustanu misli sve
pozvane šapatom
eona
Jad tela spuste
neke i maču i mleku
dostojne ruke
Ostanem sena.
sene
Titraj što čeka
da stane shvatanje,
verovanje , čežnje, znanje
kamen za Boga kad okrene leđa
Oko
što vidu ne služi,
koraci koji telo ne vode na pranje,
dugo već.
Ta jutra
prepozna grkljan,
samo,
opravda san pun žeđi
i ponudi me vremenu što ne kruži
Ta jutra
čija nebrojivost
ne pripada broju,
odrube sećanje na međi
davnog,
Tren mi se sa strahom device
pruži...
Tu hod imena stane
Neizrecivo, jer tog znanja nemam,
da nazvati smem ijednu boju
na tom rubu
sa kojeg se potre sanjivost.
Tom znanju nema ravnog
misleći da nekud sam,
stanem
I tako bi da išta o vremenu znam
stajao,
ali,
ovo što snivam već je dan.
Sutra ću sedeti i puštati
da dolaziš.
Biću dole, ispred vrata.
Pogled sa prozora ume da prevari,
kao i zvuci,
"Bolje" ne postoji kad sam mu bliže.
Kada mi se učiniš, mogu ustati,
pretvarati se da gledam kretanje sata
ili hranim ptice, kao da neko mari
što neko ne ume da stiže;
Čekanje toliki prostor napravi
da i kad ode vidi se.
Toliki je da mogu stvoriti svoj svet,
čvrsto povezan rupama
da može i da visi.
Sutra ću sedeti, lišen svoje naravi,
napokon, takva odricanja dese se
kada težina preti da pokvari let.
Kosti traženja iznosiću na rukama,
sve dok mi se ne učini ’’ti si’’.
Sutra ću ćutati jače nego ikad,
zaraziću grube korake nečije, kojekakve škripe i lavež,
tišinom, čak i detinjarije vetra
uozbiljiću. Muziku disanja utišati
toliko, da pogled ostane jedini galamdžija
do kraja dana. Kakav će to biti sklad.
Moći ću opet da umrem svež...
Čija je uopšte noć sestra
kada me toliko može slušati,
sa osmehom kao da joj sve to prija...
Sutra ću sići maskiran u obećanje
ako dan bude vedar,
do mesta gde vesti ne dopiru
i puštati da dolaziš. Ne koracima,
jer staze su ovde šuplje
i uzimaju. I mene je već manje
i nisam više onako spreman
i skoro da nigde ne odlazim u miru.
Ponestalo mi je lica na drugim licima
I dna za ljudske duplje.
No, sutra ću pristati da dolaziš
zavodljivošću pokrivena ali ne spremanom
za danas, za mene, za igru,
već onom, jednom samo naceđenom
sa ploda davanja; drvo koje znamo,
ili mislimo da znamo,
Puštaću, jer ti umeš da tražiš,
da ranu svaku zaliješ ranom,
želju iz utrobe prekrstiš u mudru,
mudrost mužjaka snenom,
gordost, u gordost samo.
Sutra ću sesti, ceo
u belom, prema suncu okrenut
imena ću ostaviti govorima,
ljudima i šupljinama,
tako napravljenim kao da sam sam to hteo.
Ako posluži smrt buke moćićeš da ih i nađeš.
Disanje ću poneti kao da me čeka dug put,
ili kao da ću živeti sa plimama,
Sutra ću sa nameštaja skloniti veo
i slušati želju da u moju tišinu siđeš.
Napraviću broj
na mestu gde ga
nikad nije napravio
niko moj,
ni predak ni rod.
Niti su takvog znali,
Boga mi, ni hteli,
a kakav su samo
podupreli svod.
Od kamena i vode,
i letenja
Prozreli su strminu vetra
i reku kada se razboli i otekne
Puštali da se staze iz kopita rode
a vera iz bdenja
Dubinu nazivali bez imena metra
a visinu puštajući da se kiša stekne.
Stvarali su Bogove na način
na koji Bogovi nekada stvoriše njih,
i svakom su po malo kraljevstvo dali
i mesta da svoje drveće sade.
Tišini se učili od sveta koji beše tih,
svetlosti i kad je iz kamena vade
a ratu od Bogova koji su njihove jabuke brali.
Beše to Bogova dostojan čin.
Učiše ih da ocem zovu nekog
ko otac nije umeo da bude.
Strah svake majke peo se iznad znanja
a mudrost duže ostajala u pletivu nego u proročištvu.
Sa kakvom su samo strašću dopuštali da im sude
i krste u vodi mrtvoj od sopstvenog pranja,
samo u ime toga što čekali su nekog svog.
Sa kakvom su ga samo strašću čekali baš tu
gde ovakav podupreše svod,
ti moji davni preci
i rod;
pod kojim i dalje čekam
da se pojavi neko moj
ni od kakvih očeva i nikakvi sveci
i niko ko će mi reći
kako od svega ovog
da napravim broj.
Pišem koracima
po mestima gde su padale
tvoje misli
bez odgovora,
u vreme kad još nisi
toliko odlazila
i kada ih nisi krila
Kada smo se slušali licima,
činili da vazduh strepi
sve dok kupole koraka nam
ne zazveče od potresa
Kada behu lepi
oblaci, nasudarani od čekanja
da konačno podignemo poglede
naivne kao "dam",
kada ne znasmo za pravo ime besa,
kada smo u vatrama videli drvorede...
Koracima zavedenim
vremenom kružnim,
sporim kao nadanje,
pišem
Ni o čemu.
Način na koji prašina miruje
i crkava prolaznost
čekanje na tvoje telo
čine pravednim.
Preostali hod
sačinjava padanje
a boje koje sam učio da lete
sada dišem.
Koracima kojim hvatam se za vazduh
pišem,
ni o čemu,
i o tebi,
o davanju imena rečima
da ih ne zaboravimo
ako sutra budemo,
ili počnemo da postajemo,
o izostajanju potrebe da se nadamo
i nadanja da napokon nemamo potrebe,
ni o čemu
i o sazrevanju kroz postupke ovakvih,
pišem,
o zrelosti kada sami ostajemo
konačno, u ime sebe
zbog,
ovakvih,
i o tebi
pišem.
Pravim sebe od misli
kojima nedostaje oblik
Teško se jedna za drugu hvata
i teško imena po njima niču
kad im ih dam
Tišina moje neznanje shvata,
velika, umesto srca visi,
na mesto oka ostavi krik
na mesto uva priču
malo popravi čelo
da mogu ustati sam.
I stopala od misli pravim
tih što padnu, teške
Piramida je savršena
jer na nju liči pad,
ili možda nečiji silazak.
Učih od tih misli da čekam peške,
da vazduh slavim,
negujem htenja
kao baštovan ostareo uz taj rad...
Da sav budem sluh kada krene prasak.
Pravim se od tkiva
upotrebljavanog u pokušaju
da se sakrije neznanje
Nošenog tokovima bliskim
načinu na koji to vreme čini,
a ipak ga nije manje.
Negde postoji slikar koji krug prepozna po kraju,
koji zna da ničeg nema u istini
i da od svih boja
preživi samo siva.
Postoji slikar
kojeg bi da sledim
da ovolike ne ostavljam stope
i da ništa nije strašno
kad ne bi tolike porušio lepote
uz put. Smrt se mesom ovim ne hrani.
Pravim se od misli
od kojih se neko drugi brani
od tkiva čija starost me čini bledim
od slika koje za proroka svakog
bile bi dar
pravim se od reči
da kojih nije, bio bih slikar.
I
Jesen je doba koje dođe iz mnogo pravaca
I dolazi dugo,
neobično je to,
Kao što i nebo nema kraj,
ili šta drugo
- mržnja na primer.
Jesen je nešto okruglo
i neobično je svo
Ne treba ljude,
i ne nosi sjaj.
Veliko kao sever,
i doći će iz puno pravaca
i može se reći
da nije uobičajeno to
Jer mi tako delimo stvari
Delimo
Stvari
Na uobičajeno, i onda je dobro.
I neuobičajeno
To što nešto nema kraj je
..onako,
ako je uobičajeno,
Ako nije, onda je briga nekih znalaca,
ne treba to svako,
jer,
može da se pokvari,
pa da se selimo,
a toliko toga smo dali,
dok jesen dolazi iz svih pravaca.
I može se reći
da nije baš uobičajeno to.
II
Prašina
Kalendari
Iščekivanja
isto liče na stvari koje nemaju kraj
Tu, bliže od kosmosa
i nemaju tajni,
Ili su takve da nam tajne koje imaju
nisu interesantne
Od kakvog tkiva
treba da su naše tajne
da mogu privući znatiželju
prašine
kalendara
i iščekivanja
jesen je doba
koje zna da poveća noć
III
u svim pravcima.
I to ne izgleda neobično.
Mnogi čak i ne vole to,
kao što na primer vole tajne,
ili kao što vole da
dele
stvari
na one koje vole ..
Jesen zna
sa malo svetlosti
da siđe dole.
Šteta je
što su nam prozori tako mali.
IV
Kalendari
i iščekivanja
- ogledala
Sa ove je strane svet,
Prašina se stopalom oka
nastani na drugoj strani
gde nas nema,
Ili ima
Prašina nas deli na:
ima nas
i nema,
Svejedno koji broj nose dani,
u ogledalu je stalno tišina
I mi bi da nečemu budemo ukras
To nešto možda tražimo
U ogledalu
Iz mnogo pravaca
stigne prašina.
Pišem za nepoznate
jer su prijatelji utamničeni
u vremenu koje se meri
na tasovima sa sasvim malim tegovima
Sasvim malim.
Nekada sam pišući
verovao da slavim
i da smo se zapravo mnogo ranije sreli,
mnogo pre nego su nam mere date,
i važni stihovi proćerdani.
Ovi, što mi zapadnu
trošnog su zdravlja
Biće da su dati nekom meni
kojeg slaganju uči vreme
čiji točkići su tromi, i stanu,
često. U to bi ime dobro došlo slavlja,
malo, po neka oda mreni,
kap o kap, sa nekim
ko umesto čekanja, u uhu nosi seme.
Pišem za nepoznate, nem
A umeo sam konju da se nasmejem
na konjskom
I bubašvabi a da ne pobegne
Pod pazuhom me žuljalo zvono,
a iz cipele sam jedne, stazu mogao da prosejem
Mislio sam da umem da pišem na prometejskom;
I sad često me iz sna, pod rebro anđeo trgne,
dosadno mu. Voštanicu je pon`o
da vidim, a ne po hartiji da grebem
stihove škrgućem tamne.
Na majku liči pećina ovog jezika
ćoravog za priznanja,
čekanja, žetve, ujede
Kletve. Na majku od utrobe i ćutanja
liči, koja zauzeta osta dok sam rime krstio u ”davne”
čelom išao na crkve, naopaki Kihot,
Okom učio da mirišem
pa mi leđa slepa behu da bi znao
da l` prijatelji slede
ili ne
Litrom ovog mladog mraka
sad bez kajanja nepoznatima pišem.