Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina Umetnost

Mika Antic

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.

Kad ti ime izgovorim

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna i tamjana,
i sirovog mesa i cveća.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
u temenu se protežu grobovi strašno grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ispljuvan i čist,
i mek i besan...
I – polumrtav od ljubavi.

Naučila si me da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim...

Kad ti izgovaram ime – sav sam ošuren od sunca
i neko mi neverovatno lepo čudo u grlu klokoće.

Prva ljubav

Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.

Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.

I ti staneš,
i ne znaš
da li si, il' nisi više
ono obično dete,
ono bezalzleno dete.

Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.

Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.

Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.

Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.

Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.

Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!

Zdravo, čudnovati svete!

Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.

Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.

Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav - to nije užina
koju drugari dele.

Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima

i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.

Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.

Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.

Ona je malo onako.
Pa još malo onako.

Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.

Nije to nagovaranje,
rođeni moji,
ko neće dalje da veruje,
nek slobodno zažmuri.

Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje
koje nestrpljivo žuri,

pitanje veće od brda
i veće od dva brda,
i jedna treperava duša
što veruje u čuda,

i ako se u vama
neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,

onda je sasvim svejedno
da li žmurite ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.

U tebi skazaljka nekog
nevidljivog magneta
pokazuje odjednom
hiljade strane sveta.

Ljubav

Da li je istina ono sto pise Kalevali:

"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"

Da li je istina ono sto govore u Basri:

"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je neces stici.
Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:

"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".
Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.

Nema male srece i male bolesti.
Nema male kradje i male smrti.
Nema malog rata niti malog postenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga coveka i male ljubavi.

Ne okreci nikad ledja da bi te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba.
Secam se tvojih prvih koraka.
Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdravis.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces da se brijes.
Ozenices se i zaposliti.Imaces svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem da cu vecito ziveti,
opcinjen unutrasnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,i tako,ogromnom mastom,
sam u Nicemu,jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kucica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole,kao ja,vec bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole,kao ja,vec bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole,kao ja,vec bi postali beskonacni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli,kao ja,vec bi se pretvorili u vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli,kao ja,vec davno bi bila zvezda.

Bezanje u svet filma

Antic je ostavio traga i u filmskoj umetnosti, iako se nikada ni na jedan svoj film nije potpisao kao reziser. Reditelj Ptar Latinovic ga je stalno podsticao da, kada vec pise tekstove za film, pocne i da ih rezira. Tako je i film usao u njegov umetnicki opus.

Rezirao je nekolicina kratkometraznih filmova od kojih je siroj javnosti poznat animirani film "Strasni lav" prema pesmi Dusana Radovica, "Vals za gospodjicu Amaliju" o manastirima Krusedol, Bodjane i Hopovo, "Trojica iz starog Sombora" dokumentarac o slikaru Milanu Konjovicu, kompozitoru Petru Konjovicu i piscu Veljku Petrovicu.

Za svoj drugi dugometrazni film "Dorucak sa djavolom" je dobio Zlatnu arenu na pulskom festivalu 1971 godine.

Povodom filma, Antic je izjavio:

Meni je veoma stalo da dokazem da Vojvodina nije samo Lala sa parcetom hleba i slanine u ruci! Ti, ljudi, Vojvodjani, sudarili su se na ovom tlu sa dvema nevoljama, pre svega, sa prirodom i sami sa svojim uverenjima... Ja ne pravim film o otkupu, nego mi je otkup samo okvir, a slika su ljudi. Ne pravim film ni o poplavama iako su i one svojevrsni okvir. Na jednoj strani je priroda, na drugoj covek.

Na svim njegovim filmovima stoji: Ovaj film je napravio pesnik Miroslav Antic

Dorucak s djavolom I

Dorucak s djavolom II

Uspavanka

Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rdjav i zao,
mada poneko place
i samuje
i brine.

Mozda je suton s krova
sasvim slucajno pao.

Mozda bi i noc da svane,
mozda bi i noc da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuca postoje zato
da covek lakse dise.

I sklapam oci.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
sto se nad krosnjama njise.

A sigurno je vazno
i od svega najprece:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoris gorko,
i trne u tebi vece,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I vazno je ovo,
vaznije od najpreceg:

kad se toliko lepote
u sebi cuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadic tog neceg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako ce vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ruznoce,
i placa,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budes
komadic sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

licice jutro na tebe
vise nego na druge.

Poslednja bajka

Usunjam se u tvoj jastuk
kao tisina perja,
kao trsave siske veceri
mirisave od lisca,
od mesecine na pescanim obalama,
od uvele svezine oktobra,
- bas tako se usunjam
i slusam,
slusam sta sanjas.

Nikome necu kazati.
Ali hocu da znas:
cuo sam,
cuo sam sve sto sanjas,
jer drugo nista i ne znam
samo se u snove razumem,
kao sto se kauboji razumeju u laso,
kao sto se tvoj tata razume u politiku,
kao sto se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produzujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produzujemo se kroz oci i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive sare pticjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez cizama od sedam milja,
osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

Usunjam se u tvoj jastuk
da ne znas,
usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noc,
a pre no sto se probudis
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo nista i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao postari pisma
velikom belom kocijom
koja necu da ti kazem kako se zove,
ali sam ces se setiti.

Izdajstvo lirike - Morske misli

"Izdajstvo lirike", knjiga je u kojoj su sakupljene misli-dopisnice i pisma sebi i drugima-velikog pjesnika Mike Antića. Izmedju ostalog, u knjizi se mogu naći brojne Antićeve misli koje su nastale na obalama mora. Poznavaoci njegove poezije i njegovog lika će reći kako su upravo te tzv. “morske misli” bitno odredile njegov život i u velikoj mjeri uticale na njegovo stvaralaštvo, odnosno samo poimanje i razumjevanje života.

Evo nekoliko misli iz odlične zbirke "Izdajstvo lirike" koju je u okviru sabranih djela štampao novosadski "Prometej".

Korčula, 1950. godine:
Dok gledam ovo more, stalno me progoni misao: možda umeti stvarati znači - prosto sakupljti ono što je već stvoreno.

Kotor, 1973. godine:
Suze se bruse strpljenjem.

Split na Gripama, 1950. godine:
I reče moja misao: Ko zna kolika Sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti, kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek. Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo.

Monte Karlo, 1956. godine:
Moja je misao lako uhvatljiva i glatka i svako je odmah razume. Osim mene.

Šibenik, 1982. godine:
Moja mudrost je obična i liči na dečiju igru. I ja je, evo, osluškujem kao svoj pošteni deo radoznalosti ovog ogromnog čovečanstva. Oni koji u sebi nose velika kretanja i ritmove života, opominju me često da samo malo treba da budem vladar nad stvarima. Šta znači vlast nad stvarima? Moji su stari govorili: nauči da se vladaš da bi mogao vladati.

Kornatska ostrva, 1964. godine:
Pomešan s lišćem, vetar ima mek i žut glas, kao ona devojka kojoj sam obećao na stepeništu katedrale da ću joj kupiti jedno od ovih 1200 ostrva i kupio bih, kako sam bio romantičan, kako sam bio poludeo tog avgusta, samo da mi je danilo Grujić na vreme poslao onaj honorar što sam čekao. Ta devojka je danas ko zna gde. Majka nečije dece. I neočešljana. I zgađena na mene i sva ostrva i sve početničke pesme na svetu.

Razmisljanja

Još par misli od Antića:

-Treba biti obazriv ako se sminkas efemernoscu. To se najteze otire. Hrabrost je: umeti poceti. Jos veca: umeti prestati.

-Ne svrstavaj se u one koji sa oka ne skidaju estradne koprene vida. I smeskaju se oblikom, a ne ukusom usana.

-Ne uzvisuj se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru kroz naprsle blizine. Stvarnost je kao odeca. Nije vazno sta nosis, nego kako ti stoji. Prekini sa oblacenjem, moda je sezonska umetnost. I budi dovoljno oprezan kad nesto glasno izgovaras, sanjaru nad sanjarima.
Govor je umetnost budnih.

1974.

Rodjendan

1.

Zasto mi nemamo iskustva?
Zato sto zivot shvatamo kao vatromet.
Svakog se jutra ponovo kristalno radjamo
i zivimo do veceri po jedan ljudski vek.
Onda, u zoru, zapocinjemo novo stolece.

U sumrak, opet, umorno umacemo glavu u nov san
o nekom sasvim drukcijem trajanju,
koje ce poceti ujutro, iz pocetka.

"Svakog dana ponesi korpu zemlje na isto
mesto i sazidaces planinu" - kaze Konfucije.

2.

Ko stvara, a ne pocne iz temelja, nikad nece
ni ugledati krov. Ko voli, a zablene se u sebe
u ogledalu, kao da nikad nije ni progledao.
Ko zivi, a ne rodi se mnogo puta na ovoj
zemlji, kao da nikad nije ni postojao. "Ne primaj
svet onakav kakav dobijes, niti ga ostavljaj
takvim" kaze dobri stari Tin Ujevic.

Sacuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom:
"Jer hiljade su godina pred tvojim ocima
kao jedan jedini dan."
Veruj mi, sve ih mozes proziveti od sumraka
do svitanja. I kao sto je leptiru rodjendan
tvoje: ujutro, a starost tvoje: uvece,
bas takvi neka budu i tvoji mnogobrojni zivoti, a ne
jednoliki u nedogled, kao vekovna trapavost
jedne sekvoje ili kornjace.

3.

Ne veruj ako ti kazu da svaki tvoj trenutak nije
herojsko doba. Ne veruj ako ti kazu da svaki
tvoj trenutak nije ni cudesan, ni pravi.
Svaki je trenutak istina, samo sto poneki ima
laznog coveka.

Moras da smognes snage i sebi otvoreno obecas
da ces ostati tragac za vecnoscu u sebi, a ne
za sobom u vecnosti.
To je jedini sat koji sam uspeo da ti kupim od
ustedjevine ove neznosti, sine moj.

Autobiografija

U obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam posteno kiriju platio
na ovom svetu sto sam ziveo.

Mozda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komsiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi zivot krila skrati
i sneg u oko pocne da veje,

znam, bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem.

Nosač

I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko.

Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost.

To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom.

Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapiju beskonacnog.

Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane.

Jedino si sam kad ostaris.

Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I vecito sam sumnjao u to su me ucili.

Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da odem sam sa sobom. Prohodao sam na rukama.

III
Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine.

Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme duzinama senki. Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju. Samo se uputis ravno, pa vrezama od zlata i posle desetak koraka vec hodas po nebesima.

Zar sve to ne lici na slobodu?

XIV
Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega sto izgleda isto.

Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao cudo svih vidjenja.

Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osecao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespucima vasione.

Eto, to je moj zivot i moja biografija.

To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.

Dijelovi iz knjige "Hodajuci na rukama"