Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina Umetnost

Trideset druga, o martu, noć četrnaesta

Odaću vam jednu tajnu:
sećam se male neprijatnosti o martu.

Vetrovi su se jedne noći,
četrnaeste po redu,
lepljivo parili među granjem.

A zvezvde,
očerupane neudate vrane,
bile su crveno zgranute,
zagrcnute od stida,
skamenjene u letu.

Bila je trideset druga.

Moj otac sa juga
došao da zbog mene
izmeni jednom svetu
u srcu i u mozgu
magnetsko polje ljubavi
i geografsku kartu.

Da digne bar jednu planinu,
ogromnu,
svu u zlatu,
i da podari sunca
starom panonskom blatu.

I zrelo zrnevlje neba
jednom ženstvenom suncokretu.

Majka Miroslava – Mike Antića proslavila stoti rođendan

Melanija Antić, majka pesnika Miroslava Antića na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 2007. zaokružila je vek života. Njeni potomci, od kojih su mnogi za ovu priliku pristigli iz različitih delova naše zemlje i sveta, okupili su se 1. septembra u restoranu „Vetrenjača” i s dragom baka-Melom podelili radost.

Blagog pogleda, s ljupkim, gotovo detinjastim osmehom i otmenim šeširom na glavi, pomažući se hodalicom, ova vremešna dama ušetala je u svečano aranžiranu salu, gde je dočekana dugim aplauzom. Dok su sevali blicevi i zujale kamere znatiželjnih novinarskih ekipa, Melanija Antić, vidno uzbuđena, bistrim pogledom pratila je svaki pokret svoje ćerke Jelene, osmoro unučadi, od kojih su čak šestoro Mikina deca, i osmoro praunučadi.

Slavljenica je više od sata odgovarala na pitanja novinara, sećala se detinjstva i mladosti, radosti i tuga koje je život nosio.

– Rođena sam u Salki, koja se sada nalazi u Mađarskoj, a 1907. još je pripadala Austrougarskoj. Od Subotice je udaljena 15 kilometara. Školu sam završila u Seksardu. Otac Stevan mi je Srbin, trgovac iz Mokrina. Kada se Austrougarska raspala, Srbi su mogli da biraju: ili će da ostanu u Mađarskoj ili će da dođu u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Tata je s ostalim „optantima” odlučio da dođe u Mokrin. Moja majka Rahila bila je učiteljica. U Mokrin je ’30. godine došao učitelj Nenko. Ubrzo smo se zavoleli i venčali i 1932. godine rodila sam Miku, a 1935. ćerku Miru. U Pančevo smo prešli za vreme okupacije 1942. godine, a 1946. rodila se moja Jelena. Nenko je bio plemenit i dobar čovek. Imao je mnogo umetničkog dara, slikao je, pevao i svirao. Mika je nasledio njegov talenat, pa i Mikin sin Igor, koji je vajar u Parizu, kao i Jelenin Nemanja, koji uspešno piše. Ponosna sam zbog toga što je Nenko na našu decu preneo tu darovitu žicu. Obožavali su ga i đaci i domci u pančevačkom Domu učenika u privredi. Jedan od njegovih učenika bio je i pokojni Neron, koji je takođe ostavio traga u pančevačkoj kulturi. Potrajao bi naš razgovor ako bih vam pričala sve detalje iz mog dugog života, a stara sam koliko i državna skupština – kaže gospođa Mela ističući da je dan pre njenog rođenja Nikola Pašić položio kamen-temeljac skupštinskog zdanja. Kroz smešak je dodala:

– Evo, obe još trajemo.

Ni ovog svečarskog dana baka Mela nije mogla da sakrije tugu za sinom Mikom Antićem, koji je preminuo 1986. godine.

– Žao mi je što je Mika tako rano otišao. Mnogo sam ga volela, a i on mene. Poštovao me je, štitio od svega i ugađao mi je. Nestao je. Izgubio se zanavek. Umro mi je i muž, i ćerka Mira. Ali hvala bogu, sva ostala deca su zdrava i živa i radujem se što ih danas vidim na okupu, srećna sam dok su oko mene. Za koji dan Mikin sin Vuk dobiće sina i to će biti moje deveto praunuče, koje će produžiti Mikinu lozu, jer oni drugi svi imaju ćerke – ponosna je gospođa Melanija.
…

Zanimljiv je i podatak da je Melanija celog života bila domaćica, za koju je u kući uvek bilo mnogo posla. U prvim posleratnim godinama deca sa sela nisu mogla da putuju do srednje škole jer nije bilo prevoza, već su stanovala u Pančevu. Tada su uglavnom učitelji koji su imali malo veće stanove držali tu decu kod sebe. U kući Antića, pored njih petoro, bilo je uvek još najmanje četvoro đaka na stanu i hrani i do petoro takozvanih kostoša. To su samci koji su radili u državnim nadleštvima, a hranili se kod baka-Mele. Za stolom je svakog dana bivalo po petnaestoro ljudi. Sve ih je ona godinama posluživala. Veš je prala na ruke jer nije bilo mašina. NJeno jako srce sve je izdržalo – priča naš sagovornik.

Kako ovakvoj prigodi priliči, čuli su se i Mikini stihovi. Glumac pančevački Miroslav Žužić gospođi Meli i zvanicama govorio je „Nepovratnu pesmu”.

Delovi ovog teksta su preuzeti iz Pancevca (septembra 2007.)
Nazalost u meduvremenu gospodja Melanija je preminula.

Izdajstvo lirike

Već sam u ovoj temi spominjala zbirku "Izdajstvo lirike".
Evo još nekolicine zapisa iz te zbirke.

Unutrašnjost okrenuta ka spolja
Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadić sebe. To me je i naučilo da umem da obuhvatim, ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja.
Ko nauči da želi, taj će me odmah razumeti. (Mostar, 1974.)

Vetrenjače u dugim haljinama
Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Jedino vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno. Kako se ja to smeškam? Tu negde, u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane, ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo, Antiću! To te nikada neće pustiti. (Roterdam, 1960.)

Igra
Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave, pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja. (Lenjingrad, balet „Žizela“, 1978.)

Povuci ruke kroz pređu mlečnog puta…
Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti, kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja, njuh sanja, ili ukus peva na vrhu jezika.
Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja, u svojoj sad već iskraćaloj mladosti, pažljivo baveći se tananom, nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih, susednih prostora, ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća.
Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet, nego pomalo namerno zakasniti. Usuđujem se da govorim sa valjenskom sigurnošću ludaka i prvosveštenika, da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost.
Jedno je razmišljati o promenama, a drugo i činiti pokretljivost.
(Vranje, Borina nedelja, 1977.)

Kad se iskreno stidim…
Kad se iskreno stidim, stidim se samo pred sobom.
(Dečani, 1984.)

Samoca

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.

Neke davne zvezde

Prvo ucesce SFRJ na Pesmi Evrovizije bilo je daleke 1961. godine u Kanu; predstavnik je bila novosadjanka Ljiljana Petrovic koja i danas zivi u Novom Sadu, a tekst za kompoziciju napisao je Miroslav Antic. Kompozicija “Neke davne zvezde” osvojila je 8. mesto sa dobijenih 9 bodova.

Neke Davne Zvezde

Muzika: Joze Privsek
Tekst: Miroslav Antic
Dirigent: Joze Privsek

Stari put od lisca sav zut
Noc na putu tom
San od zvezda tako je zut
San u oku mom

O znam ja, o znam ja
Jos pamtim te dane
Nekad si bio uz mene ti

O znam, da si jos moj -
Placu nocas grane
U oku mome i snu

Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan
Dok cekam, dok cutim i tonem u san

O znam, da si jos moj -
Placu nocas grane
U oku mome i snu

Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan
Dok cekam, cutim i tonem u san

O znam, da si jos moj -
Placu nocas grane
U oku mome, u srcu mome
U samoci mojoj i snu

Romansa na zavrsetku

To je zalosna prica:

jedna bogorodica sa oreolom od cica
rodila me je,
kazu,
na poklon ovom svetu.

A ja sam odbio da budem bog
i ostao sam najobicnija ptica
i to:
ptica u vecnom pubertetu.

Da,
to je vrlo zalosna prica.
Majku sam sramno degradirao.
A neprijatno je svima kad bogovi promase,
jer kazu:
retko se rode.

Ja sam umesto svega
rumenim kljunom nesto leprsavo otsvirao
i kad je bilo najsmesnije
morao sam da odem.

Imao sam nekoliko zelja
opasnih kao oksigenske boce.
Zavisilo je samo od nerava
da li cu ih na vreme odvrnuti
ili cu namerno kasniti.

I pretio sam javno
kako nameravam
da odrzim jedan veliki proces
na kojem cu sve objasniti.

Imao sam nekoliko zelja
zbog kojih sam mnogo stosta izgubio
i nisam urlao ni slinio u rukav
sto sam u njima na kraju nasao samo smece.

Lupao sam se od obale do obale,
pa nista,
- bar sam se do krvi naljubio
pustajuci drugom da unapredjuje ili potkrada
moje zivotno preduzece.

Odacu vam tajnu:
secam se male neprijatnosti o martu.
Vetrovi su se poslednje noci
lepljivo parili medju granjem.

A zvezde su bile matore neudate vrane
zgranute i crvene od stida
skamenjene u letu.

Hajde,
prilozite suzu i novcic
za spomenike onima
koji se nisu razumeli u geografsku kartu
i verovali u ko zna cije suludo obecanje
da ce jednoga dana biti daleko vise sunca
u blatu nego u suncokretu.

Hajde,
svako od vas ko ne ume da prasta,
svako ko nosi eksere secanja
u tabanima do smrti,
neka se skupi, pa potkovani prodjite zajedno
preko grobova i basta
rame uz rame
poduprti,

i pronadjite reku priglupu od dobrote
koja je iscasila svoj tok
i popljuvala penom obale stare i krastave.

Dosta ste trpeli midere
za ispravljanje kicmenog stuba.

Hajde vec jednom pogresite korak
kad sviraju nase i vase marseve,

i rasirite okrvavljene carsave i zastave
i odljuljajte se kroz ovo malo preostale mladosti
sa epoletima zuba.

Otisao sam,
eto,
a vi oprostite za jedan mali zeleni san
natrunjen mnostvom zubatih zvezdanih mrva.

Bio sam cadjavo inje
iznad proklijalih oranica
i samo sam se u zelje sareno razumeo.

Pod zavojima ove rasanjene svakidasnjice
sacuvao sam dva oka -
cas dve vrtoglave blistave ravnice,

cas dva papirica neba
ovlas zalepljena pljuvackom ispod obrva.

Drukcije nisam umeo.
I izvinite, molim vas sto nisam umeo.

Promašaj ili čarolija

Isto delo, gledano iz raznih pobuda,
može da bude promašaj ili da bude čarolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
može da bude tu negde, ili da bude čak onamo.

Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekoga opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.
Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.

Oni drugi

Postoje ljudi koji žive pravolinijski.
Stepenicu po stepenicu, pouzdano i sigurno, penju se do nekakve svoje prave mogućnosti.

Postoje i oni drugi. Čas odlete u nebo. Čas ih polupane dižeš sa zemlje i lepiš.

Čarobna pesma

Vidim te već,
istina – kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti čizme od sedam milja,
u ruci Aladinova lampa;
putuješ na onom čudotvornom tepihu iz Bagdada
i prelećeš sve planine i mora
i dižeš se visoko prema zvezdama.
Možda i ne slutiš koliko volim tvoju tršavu glavu,
detinju glavu koja miriše na sapun i aprilski vetar,
glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne i nedostižne,
glavu koja će shvatiti daljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
što će krenuti sutra na nova neznana sunca.
Ja sam sva putovanja protutnjao u svojoj glavi
i tu su stali prostori o kojima i ne sanjaš:
četiri ulice tamo i tri ovamo
tako sam jednom leteo čak do Kumove Slame;
jedna čaša piva u restoranu kraj reke
– tako sam beskrajno lebdeo kroz udaljena sazvežđa;
jedan običan osmeh i jedno jesenje veče
– tako sam tražio nove, neobične galaksije.
Tako sam našao i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila.
Zato i hoću samo to da te zamolim:
preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji.
Dodirni rukama nemateriju,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji.
Budi veliki nebeski fenjerdžija i pali metagalaksije,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji.
Jer srca su ljudska zasađena nisko kao kupine
tu gde su svici jedine zvezde
i oči jedina sunca,
tu gde smo od sebe načinili mali svemir,
pa ipak dovoljno beskrajan da se u njemu izgubimo,
daleki jedni od drugih:
ja daleko od tebe kao Alfa Centauri,
ti daleko od mene kao Halejeva kometa.
Pronađi nove svetove i izatkaj im nebo,
podari im vazduh da mogu da dišu i žive,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji,
jer moramo se sutra jedan drugom približiti.

Četiri ulice tamo i tri ovamo,
dve čaše piva u restoranu kraj reke
i jedne iskrene oči i jedno jesenje veče,
– to je prostranstvo koje hoću da pomirim
od moje zvezde do tvoje.

Bista Miroslava Antica

Spomen beleg je jedinstven hram smesten u prirodno okruzenje u novosadskom Dunavskom parku, uz deciji zagor tvori dostojansveno sazvucje pod svodom nebeskim.

Bolest

Volim te kao sveži beli zalogaj seljačkog znoja i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proći će proleće kao san razbarušen i čudan
što liči crvenoj ptici.

Doleteće i odleteti danas sva cvetanja
bićemo i meki i okoreli, i u radost i u setu ćemo zaroniti.
Izgaziću tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde će zvoniti ... zvoniti ...

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubićemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i plača vezano.
Kako ćemo se iz sebe vratiti ?

Proći će proleća ... Ona nose tragove i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke ježe.

Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veže.

Mir radi budućih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka,
pa da dugo zvazdama mašem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto. A nebo je u proleće plavo
kao nešto čega se nikad setiti neću.
Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom uzleću ...

Gospodjica Mašta

Često nisam uspevao da je dozovem.

Tu maštu za koju sam govorio da treba, za sve dečake i devojčice, zagnjurene u jastuke noći, kao lokomotiva da juri.

Mašta je čarolija.

Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.

Mašta je moja prva ljubav.