Prašnjav se kombajn,
kroz polje kreće,
i evo već prvi
otkos pada;
dok Sunce prži,
padaju vreće,
podari Bože
bar malo hlada.
Od rane zore,
pa sve do noći,
za odmor niko
više ne pita;
svako će zrno
u ambar doći,
tog Božjeg dara
a hlebnog žita.
Srca ratara,
žestoko biju,
prašnjava lica,
al pogled sija,
tu se njihova
nadanja kriju
široka kao Panonija.
Pitoma polja
lepotom prkose,
mirisom opija
cveće šareno;
kosci uz pesmu
nižu otkose,
majku doziva
lane maleno.
Pre nego što je
Sunce granulo
devojče rosom
lice umiva.
Latice broji:
voli, ne voli,
i svoga dragog
u mašti doziva.
Šta poručuju
latice bele;
gde li je dragi?
Da li je voli?
Dok usne žele
poljupce vrele,
a telo gori,
gori, gori.
Piši kad čuješ lišće
kako divnu muziku svira,
o onome što tvoju dušu hrani,
i tvoja osećanja dira.
Piši slobodno - nek peva lira.
Piši o mesečini i treptaju zvezda,
o cvrkutu ptica na grani,
kako i vetar divnu muziku svira,
o svemu što tvoje poglede pleni.
piši slobodno - nek peva lira.
Osluškuj zvuke iz dubine
izvora, potoka, ponora i vira,
neka te pesma kroz život nosi,
a razum tvoj nek reči bira.
Piši slobodno - nek peva lira.
Iako vreme
odmiče brzo,
naši su pogledi
ostali čsti,
po kosi inje,
unuci rastu,
a mi smo, eto
još uvek isti.
Napušta nas
dah proleća,
reka naša
već se muti,
vreme uvek
nosi svoje,
a u srcu
plamen bukti.
Čuva toplotu
iz prošlih leta,
surom se
vremenu opire,
našoj se reci
korito suši
al jedan izvor
još uvek izvire.
Oj Meseče,
zvezdo sjajna,
zašto sijaš
cele noći;
zađi malo
za oblake
da mi draga
može doći.
Ja je čekam
u baštici,
ispod grana
trešnje zrele;
Zakloni se
za oblake,
dok joj ljubim
usne vrele.
Čuvaj tajnu,
oj, Meseče,
prijatelj mi
dragi budi;
zakloni se
za oblake,
dok m ilujem
bujne grudi.
Boem voli da prošeta malo,
dok se smrači, tamo oko devet;
do bircuza jako mu je stalo,
a u zoru zaroni u krevet.
Birtašica kad raskopča bluzu,
suknja kratka, njedra razotkrila,
pa se tako šeta po bircuzu,
mnogaj srca bez vina opila.
Boem peva a u duši pati,
i nedaće on zna da proslavi,
al ponekad i u kanal svrati,
biciklom se pokrije po glavi.
Noć boema stalno se ponavlja,
tamburaši, špriceri i vino
a uz vino sve se zaboravlja,
ej boemi, baš živite fino.
Koračaj, koračaj,
mesečino,
koracima neuhvatljive
moći,
koračaj, koračaj.
mesečino,
u dubinu tišine
noći.
Osvetli puteve
nadanja naših,
dok patim u
nemoj samoći,
koračaj, požuri,
mesečino,
u dubinu tičine
noći.
Tu sam u senci
kestena,
samo nas mali
koraci dele,
koračaj, koračaj,
mesečino,
donesi drage
poljupce vrele.
Fruška Goro o tebi bih pevo,
ali kako, Sunce moje milo,
dal da pevam kako si mi lepa
il da pevam šta je stvarno bilo?
Kad te videh, nako u plamenu,
dok na tebe projektili lete,
Zemlja gori, grudi mi se stežu,
da zaplačem ko za majkom dete!
Gledasmo te sa tvrđave stare,
gde ti lome i telo i krila,
pomislismo da te više nema,
ti nam osta ono što si bila.
Fruška Goro, uzdigni se više,
gledamo te s polja i salaša,
nek nam lipa cvetom zamiriše,
Fruška Goro, lepotice naša!
Zalepršaj pesmo moja
kao treptaj zvzda s neba,
donesi mi miris polja,
zavičajne kore hleba.
Dok prebiram po snovima,
sećanja na prošle dane,
ja u pesmi leka nađoh
na srcu da lečim rane.
Svaki redak i stih svaki,
ponikli su iz dubine,
i dok ove reči pišem
odjekuje zov daljine.
Kad pogledam naokolo,
svi putevi tamo vode,
zaželih se rodnog kraja
sa izvora hladne vode.
Vetrić miluje dolinu reke,
Sunce doziva proletnje cveće,
ptice se svojom pesmom nadmeću,
život se budi, to je proleće.
Procveto bagrem pored puta,
dok pčele okolo marljivo lete,
po travi zelenoj latice cveta
radosno ubire nestašno dete.
Šuma se zelenim listom kiti,
raskošno širi bujne grane,
košuta zelenu travu pase,
i budno motri na malo lane.
Golub na grani ponosno peva,
s juga nam stižu ptice selice,
ko tepih zeleni, lepotom plene
i nežni talasi klasja pšenice
U tišini dugih noći
dok samoća dušu para,
stalno sanjam da ćeš doći
nikom vrata ne otvara.
Tužne li su noći duge,
u grudi se tuga slila;
prazno mesto u postelji,
gde si svoje gnezdo svila.
Luster kugla, tu je stoji,
ali u njoj nema sjaja,
nema tihog šaputanja,
neme toplog zagrljaja.
Život kao reka teče,
vreme uvek nosi svoje,
rana koja gorko peče,
sećanja se stalno roje.
Sa njom se rađa jutrenje,
naših dalekih snoviđenja,
u vinu skriveno htenje,
još bukti od ushićenja.
Ona je kao jutarnja rosa,
što sija bisernim sjajem,
njen osmeh i bujna kosa,
čeznem za njenim zagrljajem.
Srce je zove svake noći,
ispijam čaše vinom nalite
i čujem njene tihe šapati:
Volim te, volim te,
volim te, volim te.