Knjiga nadahnuća - naše pesme, stihovi, skice Umetnost

Zvezda

Volim moj kraj, noc ima puno znacenje u njemu. Tiha, mirna, zvezde na nebu nasmejano blistaju, iskre. Gledam onu najlepsu, najvecu - onu koja svaku noc pratim pogledom... Pratim njen put i sada je vidim stala gore i mami pogled, doziva, hvaleci se u isto vreme svojim sjajem.

Ali meni je lepa, najlepsa, ne zavidim joj, vec samo uzivam u njoj, njenoj lepoti. Ume da ponekad promeni boje pa srebrno prosara crvenkastim i plavim, cudna neka zvezda - moja zvezda.

I tako svaku noc sretnemo se. Uzivamo u druzenju i nastavimo svaka svojim putem... da prevarimo jedna drugu, ali obe sa istim ciljem - do sledecu noc.
Cudna neka zvezda, ta moja zvezda.

Prica o malim stvarima

One su tu u nama, medje nama, sa nama. Male, naizgled nebitne a tako bitne i sa njima vrednujemo sve sto se oko nas dogadja. One nam uvesele dan,i spune srce, oci napune suzama. One nam daruju osmeh na licu, zbog njih ponekada osecamo da nam je vreme proslo onako, prazno, neispunjeno ako nam dan prodje bez njih. A da se to desi e onda bi to bilo cudo, jer onda bi bili kao skoljka bez bisera.

Te carobne male stvari, male a velike. Ti mali a veliki dodiri, ti mali a veliki osmesi u svakoj minuti, u svakom delicu vremena tu su one. Samo moras dobro otvoriti oci, usi, rasiriti ruke i eto... one ulete. Spremne jedva cekajuci i najmanji znak da pokazu sve carolije koje znaju.

U svitanju sunca, u onom treperavom jutarnjem sjaju, u crvenkastom odrazu sunca, u bisernim kapima jutarnje rose, u milozvucnom cvrkutu ptica. U decjem smehu, u neznom dodiru kose, ovlas poljubljenom obrazu, u neznom zagrljaju, u pogledu i osmehu , u mekom dodiru ruke, u pozdravu za dobro jutro, dobar dan ili dobro vece. U pticjem letu, u zuboru vode, mirisu trave, uzurbani koraci, lagani koraci, u zvucima muzike svuda. Svuda oko nas su te male stvari. Rekla sam naizgled male, jer su to stvari bez kojih bi zivot bio samo gola pustinja. Uzivajte u malim stvarima, one uvek donose velika zadovoljstva.

Iznenadjujuci efekat

Osmehom se ponekad prolazi kroz cudesnu igru neznanja i znanja prema univerzalnoj pozadini i njenom dubljem znacenju. Osecaj za humor je rodjen iz razumevanja dublje povezanosti, iz uvida u lancane reakcije uzroka i posledica.

Postavljanjem uzvisenog i smesnog jedno naspram drugoga produbljuje se osecaj realnosti; jer realnost obuhvata celinu, u kojoj i ono najvise i ono najnize imaju svoje mesto i uslovljavaju jedno drugo, dajuci tako perspektivu i proporciju nasoj koncepciji sveta i nas samih. Istovremenim dozivljavanjem oba pola realnosti, njihovo se dejstvo pojacava.
Oni su kao kontrapunkt u muzickoj kompoziciji: sire amplitudu nase emocionalne reakcije, stvaraju neku vrstu unutrasnjeg prostora kroz udaljenost istovremeno dozivljenih suprotnosti. Sto sira amplituda to veca dubina ili intenzitet nasih dozivljaja.

Tragedija i komedija zauvek su protkane u dogadjajima naseg zivota. Ozbiljnost i osecaj humora medjusobno se ne iskljucuju; naprotiv oni cine i ukazuju na punocu i potpunost ljudskog iskustva i sposobnost da se vidi relativnost svih stvari i svih 'istina' - pre svega relativnost naseg vlastitog polozaja i pogleda koji iz njega proizilazi, na kome se izgradjuje nas sud o dobru i zlu, o istini i obmani.

Meseceva balustrada

Jednom kad odrastem, sagradicu sebi dom,
od Mesecevog svetla.
Na jezeru ili neka to bude more,
samo neka je tako siroko i iskreno.

Kad odrastem, jos uvek cu zeleti da,
dohvatim mesec, i vecno sanjati o njegovoj tajni.

Jednom kad odrastem,
videcu sebe na balustradi Meseca,
mozda cu uspeti i da dohvatim zvezde.
:D

Reci

Ukradem vreme da napisem ono o cemu razmisljam. To mi je ko neka igra, ali veoma volim da zapisujem svoje misli; jer ko zna, odletece, zalutace, a nekako imam osecaj da postajem mudrija, da sebe ustvari nadgradjujem, a i gode misli. Bilo lose ili dobre, osecaj da radis na sebi i za sebe je lep.

Reci, rekla sam reci, jer volim da slusam i da tumacim sto ljudi pricaju, njihove reci, smisao, znacaj. A toliko se toga moze nauciti, samo ako ih umes procitati, jer rec je teska sama po sebi, naizgled jednostavna a krije toliko toga. I najiskrenija rec je uvek uvijena u nesto drugo. Recimo rec zamisljam kao lopticu, dodajes je i na njoj ipak ima i jedna, dve ili vise strelica, tako da iako je dobacujes, ocekujes da ona odskoci i udari bar u jos jednu, dve ili vise meta, da strelice okrznu i tudju paznju, a ne samo onog kome je loptica namenjena.

Zanimljivo je baratanje recima i vestina govora, koliko tek tu ima igara. I spoznala sam da najbucniji, najglasniji da nisu uvek i takvi u stvarnosti. Zanimljivo bi bilo da se rec, ta ista rec kaze i u direktnom kontaktu, oci u oci sto bi se reklo, jer onda nece biti isto. Srela sam puno ljudi koji bi na daljinu, znaci sigurni, zasticeni, recima bi cini ti se zvezde mogli da skinu. I desi se dodjes u direktan kontakt, ti ljudi su samo obicni, mali ljudi koji recima osvajaju svet, ali kada pocne direktna razmena misli i energije, njih prosto nema. Izgubio se onaj veliki zavodnik, izgubi se i svaka ona car koja je bila prisutna. Tako da se ponekad upitam da li nasa radoznalost mora da ode do te granice, da svoje sagovornike upoznamo, jer mozda je ipak bolje da sve ostane u nekoj misteriji, da ipak osetimo samo dodir reci.

Sklop nasih uverenja, da ne dodje do zabune, samo razmisljam na osnovu onog sto cujem, da ne bude da se neko nadje ili prepozna, ovo je ipak samo prica o recima. A reci su se pocele kotrljati kada su dosla uverenje na redu, da li da se ruse ili ne, koliko nasa uverenja nam pomazu, a koliko odmazu u zivotu. Ali cudno, ovde su reci bile nemocne. Jedna rec, uverenje. A reci nisu dale trazeni efekat. One su letele, pokusavale da uhvate smisao, ali tesko. Zato sto iza uverenja stoji ljudsko bice, bice koje se gradilo tokom godina. Ta se rec provukla i ostala u najtananijem delu ljudskog mozga.

Uverenja nas grade, vode, biramo puteve na osnovu nasih uverenja, i tezak je trenutak kada postanemo svesni da smo mozda negde na pola puta zavedeni pogresnim uverenjem zalutali. Jos je teza spoznaja da smo zaista uvereni da su nasa uverenja od samog pocetka bila pogresna. Kako negirati sebe, sav do sada prodjen zivotni put i poceti ispocetka. To je gotovo nemoguce. A ustvari uvek je iza neki drugi motiv; strah od buducnosti, jer se dolazi do trenutka kada se rec prelomi, u njoj ne lezi vise sva nasa snaga, osecamo da nas nas najveci saveznik polako izdaje. Rec, to malo ili veliko cudo, oblikovano od znaka i simbola koje smo sami smislili, sami sebi namenili i cudno, ali mozemo njome i sami sebe unistiti. Zato nikada se ne sme podceniti sila reci, jer ko zna gde bi njena strelica mogla zalutati, i necije srce duboko povrediti. Ne igrajte se recima, dobro protumacite sto i kako imate reci pre nego sto posaljete Rec.

Guska

Da ne bi doslo do zabune, autor ove pesme je pesmu napisao o sebi.

Ti si jedna guska
koja nikako da shvati
da nikada neces naci
ono sto trazis.

Zauvek ces ostati usamljena
shvati to vec jednom.
Uzaludno se trudis
da nadjes jato gde pripadas,
da si prihvacena i voljena.

Ali to ti se nikada nece desiti.
Zauvek ces ostati usamljena
ma koliko se trudila.

Zato pomiri se sa svojom sudbinom,
prihvati je vec jednom.
I onda ces tek biti srecna.

A ti samo zelis
da podelis svoju ljubav
sa drugima.
To ti je dovoljno.

Ah ti gusko….

Labud

Ti si jedan labud
koji nikako da shvati
da jedino sto mora uciniti
je da pogleda sebe
u ogledalu.

Uvek ces imati prijatelje
shvati to vec jednom.
Uvek ces naci jato
gde pripadas,da si prihvacen i voljen.

I to se desava
uvek ces imati prijatelje.

Zato uzivaj u svojoj sudbini
i prihvati to da malo
treba da budes srecna.

I da pozelis
da podelis svoju ljubav
sa drugima.
To je dovolljno.

Ah ti labude...

*Sa namerom izmenjena pesma da clanica shvati da nisi sam u zivotu, a i bez ljubavi, nego je potrebno da se malo i bolje pogleda oko sebe. : )

Sanjam

Sanjam
i opet si tu u mojim snovima,
pruzas zrak svetlosti,
a ja nigde ne vidim...

Da li si realnost
ili nestvarnost koja me vodi pogresnim putem.

Ako si realnost,
onda sam ja sanjar,
koji se izgubio u svojim snovima
i trazi put, kojeg mozda nikad nece naci.

Ako si nestvarnost,
ne mogu se ljutiti,
oprastam ti
jer sam ja ipak jedan veliki sanjar,
koji ne trazi puno
samo zrak svetlosti i malo ljubavi.

Blazenstvo

Tezak vlazan vazduh u malom skucenom prostoru da se ne moze disati.
Otvaras polako prozor dok zadrzavas vazduh u plucima koji pali tvoja nedra a blagi povetarac kao najneznije milovanje unosi svezinu. Polako otvaras suve usnice. Svezina prvog udisaja svezeg vazduha polako milimetar po milimetar osvaja tvoja nejaka pluca puna tezine proslog vremena i prozima novinom buduceg. Polako te obuzima neko blazenstvo i lepota da svom dusom zelis da sklopis oci, da taj osecaj nikada ne prodje. Ali nisi sam, svom snagom se odupires toj zelji, jer ne zelis da druga osoba vidi koliko uzivas u tako beznacajnoj stvari ali osecaj je toliko jak da ne mozes odoleti. Polako sklapas oci, kapci se polako spustaju i osecas kao da si jednim udahom osetio sva blazenstva ovoga sveta.

Zena

Rodi se Zena, rodio se svet, zivot, novi dan, novi pocetak, nada, ljubav. U zeni se radjaju svi strahovi, sve utehe, plac, radost, zelja. Radja se dan, umiruje noc. U njenom krilu pociva san. U njenim ocima stanuje sunce. U njenim rukama se nalazi lek za umornu dusu.

Koliko je lekovit njen dodir... njen glas, sapat njen je kao lagani dasak vetra koji te miluje.

Poznajes li zenu? Da li osecas koliko je ima u tebi? Da li si je potrazio u cvecu, u zvezdama koje trepere nezno, u izvoru koji izvire ispod hladnih stena, u malom potocicu koji na svom putu do velikog cilja pretvara u veliku mocnu reku, u vodopadima koji svojom snagom u kamenu stvaraju oblike koji ostaju zauvek?

Da li si osetio miris njen, miris koji uvek radja pitanje - da li cu ikada u zivotu razumeti i saznati sto je Zena?!

Ideja kao otrov u najcistijem vidu

U jednom trenutku neko je ubedjen da bolje od drugih zna kako treba da izgleda svet. Uz malo napora, bozanski vrt se moze uspesno izgraditi na zemlji. U reci napor sadrzana je sustina, srz. 'Napor' znaci eliminisati sve one koji se protive tom snu, s 'naporom' se stize do tacke u kojoj svi isto misle. To je rezultat veeelikih ideja. Ho una grandissima idea ;)

Spontano ti dodje da kazes: treba eliminisati ideje. Ali kakav je to zivot bez ideja? Jedan zivot u kome ne razmisljas o necem boljem, koji pred tebe ne postavlja nikakav cilj? Na sta se svodi postojanje ako nema buducnosti? Na puku reprodukciju.

Ovo je druga strana medalje. Ko sebi postavlja pitanja, ko u sebi gaji klicu savesti, ne moze a da ne primeti drasticnu nejednakost koja nas okruzuje. Iz ove zdrave teze razvija se ludilo. Covek se oseca pozvanim da nesto ucini; negde duboko u sebi nosi osecaj krivice ili pravde, sasvim svejedno, to su dva imena za istu stvar.

I tu je slaba tacka, ona na koju se pozivaju velike ideje. Verujem da bi bilo najmudrije postati svestan toga i ne preduzimati nista. Ima nepravde, vidim je i ostavlja me ravnodusnim. Ali mozda su samo Indijanci na to sposobni jer zive u vecnom zaboravu, a zatim, njihova kultura se ne zasniva na mitovima o Adamu i Evi i jabuci i zmiji.
Ko je udahnuo tu nostalgiju u nase duse?
Ko je u glave ljudi usadio nostalgiju za necim savrsenim, kad nam savrsenost nece nikada biti dostupna?
Sta je to sesto culo?
Koliko ima zvezda?
- Ma kavi ste vi to ljudi sa fakultetom, kad nista ne znate?

Pitam se...

Zasto sa strepnjom primam sve sto mi zivot nudi?
… zivot te tome naucio.

Zasto sve sto je prosto ima dusu?
… jer ga "novine" nisu promenile.

Zasto nisam ko drugi?
… ne zelis da budes ko oni.

Sta je bolje:

Prvo voleti sve
a onda praviti izbor
ili...

Sa strepnjom gledati na sve
i pustiti samo izabranim da udju u tvoje srce?
U oba slucaja… gubis.

Gledam u nebo i pitam se?

Da li ce sunce prekriti oblaci
ili...
oblaci beze od njega?
… cekaj… vreme ce pokazati.