Knjiga nadahnuća - naše pesme, stihovi, skice Umetnost

Pala si u slavu umjetnosti - Goran Aleksic

Pala si u slavu
umjetnosti.

Nije ti puklo ništa
medicinsko.
Ali pukla su sazveždja
i pukli su počasni plotuni
iz hiljadu devetsto četrnaeste
još se čuju bivoli -
podrhtava prerija i stepa,
i tutnji tišina gomile.
Gomila gluposti se sliva niz ulice,
nosi sudbine
u unutrašnjim džepovima,
u novčanicima
sve piše crno na bijelo
i čita se u sebi.
I ćuti, ne pričaj nikom...

Pala si u momentu kad se oglasio kristal.
Jedan zrak se odbio o čašu
i ti si ga primila na usne,
jer znala si.
Istina se daje uz smiješak i prima na zajam.

A ti sve znaš,
riječi odlaze bespovratno
dok čekam da prodju...
inženjerija je na koti 715. Ali samo gledaju.
A ja čekam i gledam
u tvoju sramotu
i ljepotu
i ne mogu da smislim ništa ljepše
od darova kojima ispunjavaš ovu malu sobu
u kojoj se, doduše sinoć, Žukov sasvim dobro pokazao.

Borim se
da ne gledam u voće dok se njiše,
a opet velim - kasno je za rane radove
i enciklopedije,
ma ne budi luda.
Budi kao vino,
jer jednom se pada,
u slavu umjetnosti.

Sećanje

Gubim se u sećanju
Dok noć mi miluje zenice
a u ustima slani ukus
uzaludnih suza
Tonem u beznađe dok osećam dodir
Gorke prolaznosti svega u sebi
Pružam ruke da opipam iskru zaborava
I ugušim akorde sećanja
Duboko u sebi
Jurim u zagrljaj jutru
Očajno ljubim rosu
Dok drhteći se opraštam
Od sećanja
U praskozorje svoje tuge

Kad bi znali...

Noc je, letnja mirisna ceznjiva topla. Noc koja opija, uzdise, mirisi, neki komesavi pticiji pev cas se cuje blizu, cas daleko. Mislis da ti je tu nadohvat ruke neka malena pticica koja ti cvrkuce slatkim umilnim glasom a opet ako nacujes bolje svuda su: u grmlju, u krosnje od drveca lebdi njihov cvrkut svuda okolo. Mami nas i obavija se kao najtanji najnezniji ogrtac, ogrtac od najtanje niti skupocene svile koju samo priroda moze da isplete.

Misli su nemirne cas uskovitlane cas smirene. Zatvorenih ociju osecas zelju da se pretopis u tu caroliju. Suze se lagano kotrljaju niz obraze. Nije to od tuge, nije ni od srece to se telo umiruje oslobadja emocije. Kida nevidljive lance. Krv struji vrela,osecas je kako hrani i uzima svaki deo tela. Podize te lagano kao pero. Postajes deo vasione, univerzuma. Zvezde su ti nadohvat ruke milujes ih, pune ti ruke srebrnim prahom. Postajes prozracan ,vantelesan.

Sve je sada tako lako resivo, nema niceg samo beskrajna lakoca. Postajes deo mirisa, zvuka, ima te svuda. Postajes deo noci, deo prirode. Postajes jedna velika ceznja koja bi htela jos vise, jos dalje... Ceznja koja se uvek pita -kad bi znali, samo kad bi znali... A ko zna, mozda negde ceka odgovor na pitanje koje nosimo u sebi.

Nadahnuce

Volim tvoj dodir, mekocu, miris
volim kako mi dodirujes kozu,
tvoju svezinu, osecaj
koji me ispuni kada te osetim,
uvek i uvek iznova
iznenadis me, ulepsas mi dan,
jutro sa tobom uvek dobije neki novi car,
vece sa tobom je pravi praznik,
sva su cula opijena tobom,
koza je zagrljena, obavijena tvojim dodirom,
donosis mi mir i osmeh srece na licu,
moj si, i uvek ponovo u tebi nalazim sebe,
moj najsladji,najlepsi
moj najmoj losionu za telo,
ti si moje nadahnuce.

(valjda niste pomislili nesto drugo :) )

Kise dolaze

I prolaze sni letnjih oluja
a dolaze dani onih modrih kiša
dok jesen u meni zri
a bol je u duši sve tiša i tiša.

I dolazi vreme kad
lišće zrelo šušti pod korakom mojim
O kako bih...
Kako bih da mi se ruke vrele bar na tren spoje s tvojim

I dolaze noći nemira ludih
kad tuga teško kaplje
i snove gasi
a sva je modrina u mome oku
i toploj suzi što obraz kvasi.

I dolaze kiše ,te modre kiše
koje sad moliću da mi te vrate
pogled i dodir usana tvojih
u ove tihe samotne sate

Pismo mojoj prijateljici

Dugo se nismo culi....

Osecam da si ostala u svom svetu, kao neki zatvorenik u sopstvenom zatvoru. Osecam da jos zivis iza debelih zidova, koji sprecavaju da tvoja ljubav izagje. Da li si se u njemu zatvorila misleci da si unutra bezbednija nego napolju? Duboko u srcu i sama znas da te iste zidine, kojim se stitis od bola, oni te isti odvajaju od srece i ljubavi!

I tako razmisljam... Doslo je vreme da srusis sve te zidove, da bi primila ljubav koju zasluzujes i o kojoj si oduvek sanjala.

Zar ne vidis kako je danas predivan dan. Otvori prozore i pogledaj kroz njih. Zar ne cujes cvrkut ptice koja peva o ljubavi? Zar ne cujes osmeh veselih ljudi koji setaju po ulice? Zar ne osecas vetar, koji ti miluje lice i pruza svoje ruke da te povede u svetu ljubavi...

Pregledaj svaki kutak gde je prosla tvoja proslost. Nije li dovoljno carovala s tobom? Vreme je za rastanak. Smesti svoju proslost negde na dnu kutije koju ces odnjeti negde daleko, sto dalje, kako se ne bi mogla vratiti u tvoj zivot. Pokidaj lance kojim si bila okovana sve ove godine i pruzi ruke vetru i poleti. On ce ti pokazati sve ljepote sadasnosti i odnecete na krilima u buducnosti. Pokazace ti kako je zivot lep, kad ti nije proslost za petama. Pokazace ti kako je lepa ljubav kad se oslobodis senke proslosti.

I zakoraci samo napred, ni jedan korak nazad. Pogledaj oko sebe, pogledaj u ljude s kojim si stalno. Odbaci one koje zive od proslosti. Odbaci one koje se uvek nesto zale i kukaju. Nije im mesto do tebe.

Zakoraci punim srcem ljubavi.

Osmehni se svakom cvetu, svakoj ptici. Osmehni se maloj klinki na putu i starici na prozoru kraj tvoje kuce. Pokazi da ti je stalo do njih, do njihovog osmeha, do njihove ljubavi.

A kad pocnes da otvaras srce, otvorice srce ovaj svet tebi. Pruzice ti svoje ruke da zakoracas u njemu. Dace ti ljubav koju si toliko trazila. I pokloni sebi, svaki dan bar jedan cvet, kao dar za tvoj napredak u novi zivot.

Nije to da u nasem svetu nema ljepote, mi je cesto ne primecujemo!

Ti si moj mir

Ti si moj mir… moj nasmejan dan…
moj put kroz snove... da bas tako…
sve to si meni ti i jos mnogo vise
Ti si ona zbog koje kise ne nose tugu,
vec donose osecaj ljubavi...
Ne znam koliko cu jos puta reci da te volim...
a pri tom misleci da ti to nisam dovoljno puta rekao...
ili da to nisu dovoljno dobre reci,
kojima bi ti rekao svoje osjecaje...
Ko zna...
mozda cu te svako jutro buditi upravo tim recima.
Lepo je cuti, kada mi neko kaze,
da nisam ni svestan koliko zivota ima u meni,
ne znajuci da si sav moj zivot upravo ti.
Ti si ta koja u meni budis...
i one najuspavanije osjecaje radosti, srece, zadovoljstva.
Moje savrseno bice.... moj andeo.
Zbog tebe moj zivot postaje bajka…
nikada ispricana...
jedina bajka… koja je dozivljena
Ti si moj jedini pokretac...
zbog kojeg… u samo nekoliko sekundi...
zaustavim Zemlju...
i okrenem je onako kako meni odgovara.
Ti si moja jedina stvarnost...
sve drugo je tek igra na daskama pozornice zivota.

Sonuvac

Jas sum Sonuvac, se ona sto e okolu mene go gledam i cuvstvuvam na svoj poseben nacin, denot koj sto pocnuva gi nosi boite na zivotot, na momentot; Sonuvacot ne se potpira na svoeto setilo za vid, bidejku znae deka slikata sto ja percepira e sosema razlicna od onaa sto ja prima preku setiloto za sluh, miris i dopir. Sonuvacot mirisa i dopira, sekoj predmet, sekoja pojava se ima svoj miris i svoja setilnost vo dopirot, i nedopirlivoto ima svoj oset, nokta, nejzinata temnina ima oset na mek, temen plis, denot e prozracen kako pajazina, sekoj soncev zrak, sekoja kapka dozd, zastanuva ulovena na taa pajazina i go preslikuva momentot vo koj sto doprela i stapnala na tenkite niski.

Mirisot na zemjata pomesan so kapkite voda nosi nekoi svoi prikazni od damninata, ja nosi prikaznata na nastanokot na svetot, prstite sto nezno ja prevrtuvaat mekata zemja go otkrivaat toj miris i go nosat nadvor na povrsinata, da opstojuva, da ne bide zaboraven; zagreanata temna povrsina isparuva i nosi miris na vrel soncev zrak, sekoj go znae toj miris, koga gi ostavame prekrivkite nadvor, da se osvezat, tie ja lovat soncevata toplina i energija, koga ke go dopreme liceto i koga ke nurneme vo toplata prekrivka cuvstvuvame samo razlevanje na ogromna sreka vo stomakot koja sto se siri niz celo telo i ni nosi nasmevka na liceto, dopirot na mladite grancinja na drvoto so stotuku procvetanite pupki, neznoto miluvanje na korata na mladoto steblo. Cuvstvoto na negovata sila i protokot na sokovite koj sto gi crpi i taa energija od sonceto i zemjata ja pretvora vo mlad izdanok na list i cvet, cvet koj sto vo sebe ja nosi porakata na toa steblo, toa e eden prekrasen magicen krug na zivotot, so nevidlivoto vo zemjata i vidlivoto na nego.

Belinata na planinite vo dalecinata, pred niv ridovite koj sto se pokrotki, popitomi; siniloto na neboto, prosarano so beli oblaci kojsto igraat nekoja svoja igra, dobivaat formi i oblici koisto gi gledame onaka kako sto mozebi srceto gi gleda vo toj mig, oblik na necij lik, oblik na dete, necii oci na neboto, figura na zena delfin, mace, kutre, site tie figuri i oblici spokojno plovat ponatamu i sekoj mig nivniot lik se menuva, maloto mace veke se preobrazuva vo srna ili lovec, oblacite se prekrasen dar na prirodata koj sto ni e daden da zapisuvame i na neboto.

Vodata zubori i podskoknuva, razleva svezina, milioni sitni kristali, vo sekoj od niv po edno malo vinozito, sekoe vinozite pricina za edna ispolneta zelba, gi lovam ovie mali kristali so dlankata, da se rasprskaat na uste pomali i positni kristalcinja, na mnogu, mnogu milioni zelbi koj sto gi imam, a koi ne bi sakala da bidat ispolneti, igrata e vo toa da mi se ispolnuva po edna najmala sekoj den, vo toa lezi vistinskata ubavina na Sonuvacot.

Voleti

Волети
волети као додирнути
саће меда
у ноћи после поноћи.
Волети тихо
латице с неба
и прах сребрни
са далеких звезда.

Волети тебе
или неке друге снове
лутати ноћу пустим друмовима
од самоће најлепше боје.
Волети тебе
волети тебе.

P. Sever-Sena

Hod nacinjen od gresaka

Gresimo svi iz jednostavnog razloga sto smo ljudi,
sto nasi pogledi dosezu samo do odredjene tacke;
nisu rentgenski, ne prevazilaze horizonte,
ostaje uvek jedan tamni ugao koji ne moze da se vidi.

Pokleknuti je cesto lakse
nego nastaviti dalje.

Miran deciji san

Dok slusam muziku i gledam miran decji san pozelim da napisem nesto, da udjem u taj san, da ga podelim. Naslonim lice udisem miris meke kosice, volim taj osecaj. Beskrajan mir me tada obuzima, neznost preplavi lice, uzimam u zagrljaj to nezno bice, polako ostavljam da misli lagano klize, plove, vracaju me tamo u detinjstvo, secanja... Lepa secanja na decije tiho uvlacenje u krevet roditelja, polako skoro bez daha da se ne probude i uvlacenje pod njihov prekrivac, majcin zagrljaj, poljubac u kosi i privlacenje ka sebi. Osecas se tako zasticeno, sigurno. Mirises i mirises... to je jedinstven osecaj, pozelis da zauvek tako ostanes, da se nista ne pomakne, da se promeni.

I sada opet se tiho usunjam, polako, skoro necujno, da ne bi deciji san pobegao, uzimam u zagrljaj ovo malo skupoceno bice i mirisem, mirisem to lepo lice, tu meku svilenu kosicu, ukradem mali oblacak sna koji plovi iznad glave i zajedno putujemo u caroliju koju samo san donosi.

Ostavljam da se razliva onaj topli val srece i znam da me nista vise ne muci. Sve je nestalo kao rukom odneseno, svaka briga, tuga, sve nestaje.
Kako je dodir lekovit, nema jace medicine od zagrljaja, znam samo da zelim da ovaj trenutak vecno potraje, jer imam nesto sto se ne kupuje novcem, to je spokoj, neznost i mir. I zar mogu pozeleti nesto vise.

Prica jednog psa

Prvi lepi dani me mame da svoje vreme provodim u dvoristu. Zato svaki moguci trenutak koristim za to. Cak i kad nemam sta da radim rado sedim i uzivam u pogledu na bastu i komsiluk. Prako puta mene komsije su nabavile psa. Tako da u casovima dokolice sam bacala pogled na tu stranu posto volim zivotinje.

Gledala sam kako se ponasaju prema tom psu. Redovno su mu davali hrane, vode i vodili ga u setnje. Ali ono sto je meni privuklo paznju bilo je kako se ponasaju s njim u svom dvoristu. Posvecivali su mu dosta svog vremena ruku na srce. Mazili su ga i to ne mogu poreci, bilo je i udaraca ne bas prejakih ali bolnih. Pas im nije zamerao jer je svatao da i ti udarci imaju svoje razloge. Posto neke stvari nije razumeo ili se poneo u svom zanosu pa su ga morali spustiti na zemlju. Sve to stoji i ne moze se reci da im je uzimao za zlo jer dobijao je hranu koja mu je trebala nisu ga ostavljali da za vodom cezne, za lepe postupke dobijao je ljubavi i milovanje na cemu im je bio zahvalan i uzvracao istom merom. Kada bi dobijao cuske povlacio bi se, razmisljao gde je pogresio, kako da to popravi i ako moze kako da pokaze ljubav koju oseca prema njima.
Mucila ga je jedna stvar sa kojom nikako nije mogao da izadje na kraj. Stalno su terali sale na njegov racun misleci da ih ne shvata. Ono ih je razumelo i patilo u sebi, jer je bilo zahvalno za sve sto cine za njega. Ali kako su se izrazavali razlicitim jezikom nikako nisu mogli da se sporazumeju. Tako je ono uporno lajalo na svom jeziku da ih razume i sve shvata osim tog stalnog segarcenja. Oni su ostali gluvi na sve to. Mozda i nisu ali su terali iz dana u dan po svome. I tako sludjen pas vise nije znao kako da im kaze sta ga muci i resio da pocne polako da ujeda da bi ga shvatili. Umesto da uvide da nesto nije u redu u ponasanju svog psa i da svoje dresiranje bar malo prilagode njegovom nacinu razmisljana poceli su da ga osudjuju, da menjaju misljenje o njemu jer nisu dobijali ono sto su zeleli od njega. A ono sludjeno nije vise znalo sta da radi, kako da radi a da ne pogresi i poceo je gubi poverenje u sebe.

Leto se zavrsilo a ja se vratila u toplinu kuce I vise nisam izlazila u dvoriste da vidim sta se posle toga desilo. Lepo vreme ce me vratiti u dvoriste pa cu videti sta je bilo s psom. Samo se nadam da ce ipak nekako naci zajednicki jezik jer u sustini i gazde vole svog psa a pas obozava svoje gazde.