Духот на староста
Те чувствувам,
пред мојот праг чекориш.
Твојата смеа одекнува
додека ја играш својата игра.
Не ти се плашам веќе
о духу на староста.
Отклучи го катанецот
од рајските порти.
Зачекори во мојот свет на соништата,
по мојата патека
од златна срма на разбој ткаена
со одсјај од сончев зрак осветлена.
Ги раширив крилата
да полетам во бескрајот,
додека ветрот го везе
гобленот на мојот живот.
Не ти се плашам
о духу на староста,
бидејќи знам
ти си дел од мојот животен роман
со разиграни букви пишуван,
ред по ред,
буква по буква...
Не ти се плашам
о духу на староста.
Ти си всадена
во секоја бора на моето лице,
а секоја бора во лузна претворена.
Денови,месеци,години...
болка, солза, смеа...
Сонови исполнети и неисполнети,
мигови одамна поминати.
И се предавам на твојот танц
од итрини и стравови.
Ме преплавува
врелината на бујната бладост.
А секој миг од неа
повторно го впивам со мојот здив.
Не ти се плашам
о духу на староста.
Знај научив -
вистински или во соништата
како да те одживеам.
А спојот на разиграната младост
и борите на прекрасната старост
ме оживејаа, ме научија и
ми покажаа што е тоа љубов.
И кога часовникот
ќе ги најави последните мигови
и кога црната земја
моето тело ќе го покрие,
со последен здив и солзи
ќе напишам ред зборови на небесниот свод:
„ Тука почива душата
на младоста и староста,
со цврста прегратка прегрнати,
во едно сплотени! “
О.С.
niko650
Reč koju pružam
Svevišnji oče, znaš šta mislim
i reči mi znaš,
njima ćeš me osuditi ili utešiti.
Kao žrtva svoje mašte
osećajući težinu vremena
kao suva trava osušena Suncem
poželeh lepotu duha više od plača
više od osmeha.
Da li ćeš me osuditi ili utešiti
sve jedno je, kad na mojim dlanovima
proklija reč koju pružam
Tebi, poklanjam je sudbini.
Ko dete sam suše, gde kiše
Dugo padale nisu, gde su polja ogoljena
i reke presahle.
Poželeh da žudim i budem žrtva
svoje mašte, da smejem se i plačem
da živim i samo da živim …
Sa tim krstom srca što po rođenju
mi dade …
Radmila Stanković
virada
Snegovi - Branka Zeng
Skriveni oblakom putuju
srebrni zraci nevidljivi
krase mi kosu nevešto
prosuto biserje sakupljam
osmehe nebrojane nižem
uhvaćene poglede čuvam
razlivam rekom odnosim
godine sivila razbijam
talasa oblik poprimam
lik želje dobija jesen
uzima od dana svetlo
noć oboji zvezde u oku
prekriju popiju tugu
poklonim rosi na listu
zablista misao uspavana
snom prošetam obučem
haljinu za igru probudim
pahulje snene na dlanu
Tebi se poklonim i nestanem.
Kao nula broj - Roze poze
Pesma nije moja, ali jeste naša. Napravili su je i sviraju je prijatelji našeg foruma, te zbog toga ide u našu Knjigu nadahnuća.
Kada mi je dostavio tekst, autor je pomenuo da bi se "Kao nula broj" mogla dopasti nežnijem polu. Dakle, drage dame, smatrajte da je ovo osmomartovska čestitka, od Vlade, Željka, i grupe Roze poze. A za koji dan, imaćemo temu o njima, ali otom potom.
Tražio sam Boga tamo gde ga nema
dotak'o sam nebo, padao na čelo,
tražio sam oči, oči kao tvoje
sve su bile neke, neke druge boje.
Sanjao sam danju, živeo sam noću
lutao po gradu da ubijem samoću,
tražio sam boju glasa kao tvoju
sve je bilo: bla, trala, lala, la.
Ni jedan pogled nije bio kao tvoj,
sve je bilo prazno kao nula broj.
Ni jedan dodir nije bio kao tvoj,
sve je bilo hladno kao nula broj.
Dobio sam kvarne karte iz rukava
kladio se na konja koga nema,
tažio sam pomoć zvezda i planeta
tražio sam te na svakoj strani sveta.
Kao da sam bio lav u kavezu
kao da sam bio kralj u podrumu,
a sada ti si tu i ptice pevaju
došao je kraj gadnom vremenu.
Ni jedan pogled nije bio kao tvoj,
sve je bilo prazno kao nula broj.
Ni jedan dodir nije bio kao tvoj,
sve je bilo hladno kao nula broj.
Vlada Ćalić, Roze poze
galeksic
Želja živa
Bože ako se ikada u ovome pokolebam
ispravi moje misli
da se tog vetra držim.
Otvorena srca iznosim pred tobom
najsvetliji biser
da ti pokaže
moju želju
kroz njen sjaj.
Jedan biser što ga ostale školjke
grade kroz svoju svetlost
sija
moju želju,
da njegova galija života
ima mirno more,
nežne vetrove koji miluju jedra.
Ta njegova galija izvežena cvetom,
i sve ono čime sam hranila srce
oduvek
je bio on,
želja moja živa.
Dok moja jutra protiču samo
sa jednim
starim Suncem
što se uvek rađa,
ume da bude obično
bez onog sjaja
što ga on zrači.
To staro Sunce
baš kao i moja želja,
osvetleće nove zore
sve dok ne
ispune mozaik daha
i ovakve životne trenutke.
Sve dok ne ispune
želju moju živu.
Radmila Stanković ( Mudroljubljenija )
virada
Moć - galeksic
nisam siguran da je želim
šta će meni moć
šta
da popijem
da pojedem
meni je zaista dovoljno i ovo koliko mogu sada
popiti
pojesti
osim
možda
kad si u pitanju ti
nikad mi te ne bi bilo dosta
galeksic
Kroz tišinu
Ako ti šapnem
u pola glasa ...
Da li će reči stići gde treba?
Da li je
vazduh dovoljno nežan
da moje misli postanu zvuci?
Kada sa
srca stresem taštinu
pod svojom kožom čujem tišinu
kako se
prikrada kako me razara
I kida srž iz mojih kostiju .
Ja znam da znaš da želim da te čujem
ja sam i sama ona što
mrmlja mesto da urla.
Dok kapi jedna po jedna dobuju
o prozor vremena što moglo je biti
ti me proveravaš ustvari rešavaš.
Da mi kroz tišinu pričaš o nama.
A nas nema...
virada
Nedjelja
Ti, ja, oni i ostali, svi mi imamo pravo na ljubav...
apprivoiser
Ljubav i sumnja
I večeras mogu čista srca
I uverenja pred samom sobom
Da ponovim sve po milion puta
kako ne postoji sumnja u iskrenost
Ljubavi.
U ogromnosti prostora
i neizmerju vremena
radost je moja što jednu
planetu delim sa tobom
Možda sam u tebi probudila val
nepoverenja?
Ali ti si u meni rasplamsao još
veću ljubav.
Tada se vetar umiri i kiše biraju
neka druga mesta.
Neke se stare stvari ponavljaju,
ja te volim, a ti raspiruješ
sumnju.
Hajde da ispijemo istinu,
gorču, slađu, zabiberenu,
Posoljenu …
Sve jedno je.
Umem da razmišljam
i da čekam umem, zbog toga
su svi moji osećaji ne odsećani,
Moji crteži ne završeni
I pesme ne dopisane do kraja.
Ipak i večeras mogu čista srca
da ponovim po milion puta da
U ljubavi sumnja ne postoji
veruj mi.
Radmila Stanković
virada
za C
Prodao sam jezera svoja
a oni iz njih povadiše školjke.
I šumu bih prodao
al počeše kiše po njoj neke da liju,
toliko dugo da je posiveše
i u takvoj otvoriše
neke stare boljke.
Posle je vetar koji ume sa lišćem
pobio oblake
te ostaše ulice puste
same da se suše,
Ja sam mislio
da umirem na ćošku.
jer nikoga nije bilo
da kupi moje korake.
A nisam umro ni kada
pustoš ovu nisu hteli da kupe,
valjda su znali
za neku veću i grdju,
trazili su samo obalu moju,
a onda joj po plimi
prosuše rdju.
Telo sam dao za prave odgovore
a istinu neku menjah za kaznu.
To telo skopniše
da dodju do duše,
al nadjoše samo školjku jednu,
još uvek vlaznu,otvorenu i praznu.
Suze kristali
Jednoga dana ceš zalutati sam
u pećinu suza mojih.
Biće stalaktiti, kristali
skriveni duboko.
Kada nađeš taj kamen
što ulaz do davnih suza zatvara
i bljesne svetlo
novoga doba međ njih,
sjaj suza, mojih kristala
biće jači od tvog novog doba.
Kad budeš krenuo stazom kristala
starih,
bez daha biceš.
Svetlo što te prožme,
svetlo suza mojih
govori osećajima, ne rečima,
ne slikama.
Davno jednom
sve patnje moje svaka u svojoj suzi
kristalisane.
Zar misliš da je lako
proći tom stazom.
Da te neće boleti?
Boleće te veruj,
tvoje biće, jer si samo čovek.
Svaki zrak ko igla
tvom osmehu hladnom,
tvojoj igri biće.
Tako je rečeno,
Takvi smo pred Bogom.
Misliš da si hrabar i da
imaš sreće.
Da će te put taj zaobići?
Eh, misli, ali veruj
kada naideš na taj kamen
što pećinu suza mojih
za tebe još čuva.
Bićeš, samo čovek
i pustićeš suze.
Baš kao i ja
davno jednom.
Radmila Stanković (zbirka pesama Mudroljubljenija)
virada
Sećanja na vrećicu kokica
Pamtim, jednom si hranio golubove na trgu. Sećaš li se kakav je osećaj kada zašušti vrećica od kokica i pred tvoje noge doleti dvadeset-trideset golubova? I svaki se gura da sleti što bliže tebi, a ti uzmičeš, činiš korak unatrag, da nesmetaš, da se ne plaše, da ne osete tvoj strah; ali oni su svuda oko tebe i kada zagrabiš rukom što više možeš i konačno baciš hranu na zemlju oni pohrle za njom. Ali, ne svi.
Sećaš li se?
Tek tada si spazio, ona dva koja stoje, još uvek blizu patika i onoga koji leži malo po strani. Oni neće hranu. Čekaju da ih pomiluješ. Gladna su im srca. Ona dva započinju svoju pesmu, šetaju tik uz tvoje noge, gaze ti rub od patike a treći guguče i gleda, sa onim nekim posebnim, golubijim očima.
Nejak i uplašen, ipak je uz veliki napor ljubomorno razmahnuo krilima i oterao ona druga dva. To je trenutak vanzemaljske ljubavi.
Nestalo je u vrećici kokica, svi golubovi su opet prileteli ka tebi, i više i ne znaš šta svaki od njih hoće.
Motaš krišom vrećicu u svoj džep i činiš korak, iz jednog ka drugom metežu gladnih.
Ovaj put, odlaziš promenjen. Nosiš pečat golubijeg pogleda. Nosiš ljubav.
Sećaš li se, ovako jasno kao ja?
majra
