Kretanje - Raymond Carver
Lomim krivine da stignem na trajekt!
Snow Creek, Dog Creek,
potoci prolijeću u svjetlu farova.
Ali nije čas - nije vrijeme da se misli
na lososa koji hita k moru nakon mriješćenja.
U zavjetrini planina,
na radiju govore o nekoj staroj ženi
koja uokolo putuje u kotlu.
Da, neimaština je u korijenu naših života,
ali to nije razlog.
Pustite tu staru dušu da živi,
zaboga.
I ona je nečija majka.
Ti tamo! Kasno je. Zamisli sebe
pod poklopcem koji se spušta.
Ode i rekvijemi. Osjećaj kretanja
dok te nose do drugog mjesta.
Iz zbirke Jato galebova - Marina Cvetaeva
Ja ću te oteti, od svih zemalja, o svih nebesa
Zato što mi je šuma - kolevka, a grob - grm potkresan
Zato što po zemlji na jednoj nozi šećem
Zato što o tebi pevam - kako niko neće
Ja ću te oteti od svih vremena i noći svih
Od svih zlatnih zastava, od mećeva svih
Ključeve ću baciti, pse oterati sa trema
Zato što sam u noći vernija od psa verna
Ja ću te oteti od svih žena - što da uvijam? -
Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija
I u poslednjem trenu, uzeću te - ne pričaj! -
Od onog s kojim Jakov u noći skita
Al dok ti ruke ne skrste na grudima -
O prokletstva! - u tebi još tvoje krvi ima:
Dva tvoja krila u etru traže lek
Tebi je svet - kolevka, a grob - svet.
majra
Zvijezde u visini - Tin Ujevic
Ne ljubi manje koji mnogo cuti,
on mnogo trazi, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parce kruva
za gladne zube) on brizljivo cuva
za zvijezde u visini,
za srca u daljini.
Cutanje kaze: u tudjem svijetu
ja sanjam jos o cvijetu i sonetu,
i o pitaru povrh trosne grede,
i o ljepoti nase svijetle bijede,
i u zar dana i u plavet noci
snim: ja cu doci, ja cu doci.
Tajna - Desanka Maksimovic
Spustila sam oci i zaplakala u sebi, tamo
gde niko suze ne vidi.
I poslednji, nevidljivi put, uzela sam te
na svoje srce i zagrlila kao sto se san grli.
Pruzila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke
i nevidljivo za druge spustila ih na tvoja
ramena.
A ti si s' bolom slusao nasmejane reci sto sam ih
kao sarene ptice bacala u gomilu da je
zabavim.
Izet Sarajlic
Oslobadjam te tuge za sobom, zeno, kad budem odlazio.
Oslobadjam te tuge za sobom, zeno, kad ti budem dolazio
samo u trosnom obliku uspomena.
Budi vesela zena
kao u doba nasih dobrih starih vecerinki.
Ponekad samo procitaj moje knjige. I — krikni.
I ništa kao ne boli - Enes Kišević
Dan je kao sunčan
Ti si kao veseo
Prolaziš kao ne vide te
Svima je kao lijepo
Svima je kao dobro
I ti si kao suton
Živi se kao u miru
ptice su kao slobodne
budućnost je kao na dlanu
Savjest je kao čista
I sunce je kao jasno
I srce kao pjeva
Svi kao brinu o svima
Svatko je prijatelj kao
Svima je kao stalo do tebe
i do svijeta
I dan kao sviće
I ti se kao smiješiš
I ništa te kao ne boli.
Ljubav - Oskar Davičo
Да ли си, сестро, расла на ливади
с ветром који се млад замрси у цвеће,
па ти је лице као да глади
крилом сенке лептир што се у сну пролеће.
Да ли си, сестро, расла крај жала,
па су ти очи шумне као море,
па су ти дојке као два вала
што се играња не уморе.
Или си дошла из топлих руда,
из бакарних жица, из тамне лаве;
па ти је глас тунел пун чуда
а суза тела, немир поплаве.
Или си расла међ песком злата,
на дну реке, у корењу воде,
па су ти руке око мог врата,
два мала извора жедна слободе.
Cesto mislim na to - Brana Petrovic
Samo kad se ne bih tako bojala.
I kad bih znala sta ima tamo!
Mislim na raj,
pakao i cistiliste,
mislim na sve ono sto
nastaje onda
kad nas nema vise!
Mislim da bi se smrti
manje bojali
kad bismo znali
da smo u svom svom davanju
nekome nesto
ipak dali.
Ne, nije to bila ljubav - Brana Petrovic
Malo smo se gledali,
malo smo se smejali,
malo smo pricali
i malo ljubili.
Ne, nije to bila ljubav!
Mislio si da te nisam volela,
mislila sam da me nisi voleo
ipak:
rastanak je nekako cudno boleo!
(Ne)prilagodjavanje - Danijela Lekić
ne znam za druge ljude
(a i ne zanima me uglavnom)
ali ja sam u godinama
koje se na engleskom završavaju na teen
strasno sanjala da budem
buntovnica (sa puno razloga)
revolucionar (ili bar njegova ljubavnica)
stihija (bilo koje vrste)
kurva
alkoholičarka
narkomanka
manična
psihotična
paranoična
po mogućnosti sve to zajedno
bilo šta bilo šta
samo da budem drukčija od drugih
a sada iz dana u dan
sve više čeznem da budem
kao svi ostali
i sve teže mi to polazi za rukom
Dodji, da pokušamo - Gordana Todorović
Ja znam da ću opet stajati negde, daleko izvan nas,
naslonjena na zid u najudaljenijem kutu sobe na
četvrtom spratu.
Gledaću velikim očima,
sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,
sa dosta ironije
možda,
i sa nešto malo sažaljenja:
šta rade ovi ljudi?
Svejedno.
Ja sam najzad razumela da ono
što je u jorgovanu nije nimalo važno.
Za sanjanje nisu postelje potrebne.
Pitanje je sasvim drukčije postavljeno:
da li će mo zatreperiti zajedno
kao one dve žice na Rilkeovoj violini,
iz kojih gudalo mami isti zvuk.
Ali ni on nije znao
na kakvom smo ludom instrumentu strune mi
i ko je majstor, koji nas drži u ruci.
Svejedno.
Nije mi potreban čovek da bih mogla sebe da lažem.
I suviše volim samoću, a da bih mogla ostati sama.
I suviše mi smeta galama, a da bih mogla ostati
sama.
Lutala sam već dovoljno.
Lutaću još dovoljno na svom putu između dva
drveta
na svom putu od kolevke do mrtvačkog sanduka,
od jednog ležišta do drugog.
Pa zašto onda ne bi došao ipak ti,
iako znam da ne postojiš?
Bio bi mi kao voda.
Ništa ne volim kao vodu,
hladan mlaz kroz grkljan,
nikad mi nije dosadila,
nikad je dovoljno nije bilo.
Onaj bokal vode što za svakim obedom popijem
sasvim sama
neka ti bude dokaz
da bi mi bio dovoljan jedan čovek,
samo da te nađem.
Ko zna pre koliko vremena su
nemilosrdni bogovi zavidljivo rasekli mene na dve
polovine
i sad tražim onu drugu.
Nadam se da si to ti, iako znam da ne postojiš.
Svejedno.
Ja nemam svoje trenutke kome da dam
i zato te zovem.
Dani se lako ispunjavaju satima i minutima,
u mesecu je broj dana tačno određen
i svaka godina ima dvanaest izbrojanih meseci.
Godine, meseci, nedelje, dani, sati,
horizontalne i vertikalne linije na tačnoj tabeli,
ispunjeni kvadrati sa crvenim, crnim i plavim
sadržajem.
Dođi.
Da pokušamo.
Možda se s tobom neću osećati kao uvek u tuđem
oku,
kao tužna, nespokojna avet među mirnim
mrtvacima.
Stajaću.
Gledaću na žalost i opet i izdaleka.
Ko zna,
možda smo jedno drugom tečnost, koja ispunjava
vrč do vrha.
Da li da te blagoslovim,
da li da te proklinjem, što ne postojiš?
Srce - Jovan Dučić
Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javiće se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.
Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdanjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.
Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo -
Uvek novi deo od nove minute.
j@
