Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?
Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju
Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.
Moje su pesme u boju
krvi odevene, u boju
haljine tvoje
šuštave i sjajne.
Moje najlepše pesme
blistaju, one su kao ti!
Pred vratima stoje da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?
Pada u suton i bježi
ta divna sunčana misao
i kome si dao
i kome si pisao
sve to na kraju srce zbroji
ovo su moji
a ovo tvoji komadići duše
kao krijesnice lete i lete
i reci mi da nisi
baš jako odrasla
da živi u tebi jos neko dijete
usne namazane medom
i prvo školsko zvono
pa tako redom
godine neka se pletu
i ako ostanemo sami na svijetu
tako sami
da zvijezde redom gasimo
da osmjehom nekog spasimo
pa ako ti dodjem ranom zorom
i miris jabuka ti stavim na usne
znat ćeš da je smrt neozbiljna
i samo se šali
znat ćeš da nas ima i po tome
koliko smo ljubavi dali.
Govori jedno te isto
i uvijek jedno te isto
samo drugim riječima.
Ali uvijek istim riječima
kazuj nešto poprilično drugačije
ili to isto ali na poprilično drugačiji način.
Ostavi puno nedorečenog
ili opet riječima koje ne govore ništa
izreci puno.
Ili se naprotiv prepusti šutnji, itekako rječitoj.
Poslednja želja tog leptira
beše da strasno, kao čigra,
još jedan ples sa svetlošću sveće
u magnovenju bar odigra.
Al kad se približi sveći sasvim,
i kad zaigraše, meka ko svila,
sva ustreptala, njegova krila,
plamen se razvi, i sva ta sila
izvi se u trenu, a zatim zgasnu…
O, željo, iskro večnog nemira,
svojom si snagom ugasila
iskru života tog leptira!
Vremena za naše susrete je sve manje
eto, videćemo se tek u subotu
A mene užasno muči drugo pitanje:
Koliko još vremena i susreta imamo u životu?
Zamisli ovo: Ti i ja, u braku!
Zamisli svu lepotu te scene
Ne zbog toga što sam od uvek želeo biti u fraku,
nego – slika, a na slici – ti do mene…
Bio bi to brak nevidjenog stila
odnegovane mamine, i pesnika generacije pedesetpete
Odiseja srećna kakva na planeti Zemlji do sad nije bila.
Ne znam za ostale planete
Dobili bismo jednu sobu od mame i tate
Ja bih te uveče hipnotisao i obavio po koji eksperiment
Apstinirali bismo od onih stvari u jutarnje sate,
u korist sladje kafe i pušili bi „Kent“.
Sa službenog puta udvarao bih ti se pismom i telefonom:
"Bez naše ljubavi da li bi svetleo Beograd?“
Ono malo prijatelja i rodbine, dočekaćemo svečano predvidjenim tonom;
Neka ceo svet u očaj baci,
izmedju narcise i psihopate savršeni sklad!
Kažem ti, to bi bio brak,
nevidjen do sada odnegovane mamine i dekadenta generacije pedesetpete
iz koga bi, po zakonu udruženog rada,
finalni produkt bio – zdravo, muško dete.
Samo, sutra, kad se udaš za: "dobro situiranog, karakternog, i bez mana"
(Tako nešto, dabome, očekujem od tebe mala)
Ja ću, zahvaćen dogadjajem, nekako već stići do svoga stana
i reći odvažno ogledalu u lice: “Slušaj, znaš kolika si budala?!“
Nećeš valjda da mu radjaš decu?
Da u sebi nosiš nečije tudje gene?
Kćer iz epruvete ljuljaj u krevecu
a krijući rodi, jednog malog mene.
Sta moze covek medju ljudima,
osim da voli?
voli i zaboravi,
voli i omrzne
voli, omrzne, voli?
da uvek, cak i staklastih ociju, voli?
Sta moze, pitam, bice koje voli,
usamljeno, dok se svet okrece, osim
da se i samo okrece, i voli?
voli ono sto more ostavlja na plazi,
ono sto sahranjuje, i na morskom povetarcu
so, ili potrebu za ljubavlju, ili samo zelju?
Uzviseno voleti pustinjske palme,
prepustanje i obozavanje puno iscekivanja,
i voleti sav nemir i grubost,
vazu bez cveca, gvozdeno tle
i nepomicne grudi, i ulicu iz sna, i pticu grabljivicu.
To je nasa sudbina: neogranicena ljubav
prema nevernim i nistavnim stvarima,
vecno predavanje potpunoj nezahvalnosti,
i u praznoj skoljci ljubavi strasljivo strpljivo
traganje, za sve vecom ljubavlju.
Voleti i samo odsustvo ljubavi u nama, u nasoj jalovosti
voleti precutne vode, tihi poljubac i beskonacnu zedj.
Ubaciću ovu pesmu u knjigu
u poslednjem trenu,
kao izbeglički kofer.
Da ti je poturim pod nos
i da je čitaš
ne znajući da je o tebi.
Ja sam se navikao na odbacivanje,
sav sam suvišan, kao jelka deseti dan
posle Nove godine, i kao tezga
s neželjenim cvećem jutro posle
osmog marta ili četrnaestog februara...
Kao nagažena jagoda,
bačena pod pijačnu tezgu
u kasno, vrelo, nedeljno popodne
pred sam kraj sezone...
Verujem da bi ti moja osećanja
došla kao i zakasnela, pokisla
rođendanska čestitka
koju donosi pijani poštar
bez pola kažiprsta
- krajnje nebitna stvar.
Neprijatna, kao recimo
situacija, u kojoj te osoba
koja ti se mnogo sviđa,
uporno zove nekim
pogrešnim imenom.
Ili kao prljavi dodir prosjaka
celim dlanom, po goloj koži,
iznenada po mokrom danu.
Ili ako te i dirne ovo,
dirnuće te sasvim pogrešno,
gotovo sažaljivo, tromo...
na jedan tugaljivo odbojan način.
Mučno prigrljeno...
Kao tuga u samom pokušaju
siromašnih roditelja,
da oduševe svoje poodraslo dete
prevaziđenim, kičerajskim ili jadnim poklonom,
na koji su utrošili i poslednji dinar...
Prethodno se odričući kupovine svog novog
zimskog kaputa, novih cipela za sebe
preskačući bedni doručak u firmi...
Makar malo da uštede za poklon.
A dete? Ono onda treba da se “kao”
oduševi nad tugom od poklona,
i da im ne slomi ta drhtava srca,
dok oni ponosno očekuju reakciju...
Tako nekako će ti leći ovo...
A šta je dobijeno sinoć?
Ti si se malo, tek korak jedan
spustila niz to brdo.
A ja se četvoronoške
uzverao do samog vrha.
Nisam se ni zadihao.
Nismo se sreli,
a isti je put pod našim nogama.
Te serpentine u debelim pokrivačima
sanjive magle, kriju kotu, ušuškanu
u beli pamuk, na kojoj ti čekaš nekoga.
Tim putem me nećeš pustiti da prođem.
To je put samo za povratnike u tvoje srce...
Šta je dobijeno sinoć?
Nemoj da se ljutiš nimalo.
Sve je to prljavo i bezazleno
u isto vreme. Zar nije?
Video sam recimo tvoje usne,
kakve nisu bile. Iskrzane od ljubljenja
sa rumenim sažvakanim krajevima
od mojih hiljadu poljubaca za redom.
Onako ružičaste, kako bride,
kao posle oluje ljubljenja...
Kakve nikada stvarno neću
imati prilike da vidim.
I za ovo nemoj da se ljutiš još više,
ali video sam te skroz,
kao majku neke svoje dece...
I neka leta koja nikad neće biti.
I neke povratke kući sa puteva
iz kojih neću stići.
Nije li to glupo,
ludo i najbezobraznije?!
I onda sam zurio u tvoje oči.
To znam već da si primetila.
Nisam uspeo da se sakrijem
niti iza jedne svoje reči ili gesta...
Zurio sam kao da su to poslednji zraci
nekog sunca, i da ih nikada neću više videti.
Kao da će pasti teget mastiljavi mrak
od sveže prepravljne scene sudbine.
Gutao sam tvoje oči kao kapetan
podmornice koja tone,
i dok zuri kroz napuklo okno periskopa
ka udaljenom kopnu tvojih zenica,
usput pohmanitalo viče:
"Gadovi mornari, spasavajte se...
ali ja moram potonuti, bez obzira
na sve... to je moja kapetanska dužnost..."
Šta je dobijeno sinoć?
Ti si se malo, tek korak jedan
spustila niz to brdo.
A ja se četvoronoške uzverao do samog vrha.
Nisam se ni zadihao,
ili sam bio sasvim bez daha?!
Možda smo se baš
mimoišli u tom
tvom jedinom,
malenom koraku.
Mada je realnije
da je mimoilaženje
bilo, u svakom
mom sanjarskom kretanju
ka tebi.
Izvinjavam se nebu.
Za svaku moguću laž
otisnutu iz mojih usta,
laganu,
savitljivu,
ako je možda
otplovila put visina.
Nečijih nekome.
Izvinjavam se,
i tražim
da mi se vrati nazad.
Jer jutra su mi tiha
i pogled prazan,
ako ne zatvorim oči
i snim.
Tvoju kosu.
Po kojoj lutaju
moje neobuzdane misli.
Tanke, lagane
uvija ih povetarac
tvojih trepavica,
oštrih kao trn u ruže.
Zaustavi ih na tren,
ne trepći,
pusti da se gledam u oku,
u njemu je nebo plavlje,
plavo - kao nekada,
kao na onim počecima,
kada se na visinu gledalo sa vrha trešnje.
U džepu dva klikera,
za pojasom praćka,
a cvet - beo i nežan,
kao tvoje lice
i
vetar - vreo i zanosan,
kao tvoj dah.
Udahni mi malo vatre
koju praviš disanjem,
pusti da dišem sa tobom.
Stajaću večito ovde
i disaću te
i sakupljaću med usana tvojih.
Opojnih
i mekanih
kao posteljina
za moj san
koji nosim sobom
i čuvam
u nadi
da ću ga dosanjati tobom.
Klizim niz tebe
kao umoran pogled.
Brada ti je obla
i ponosna.
I klizim niz vrat,
u sunovrat
i padam
i ustajem
rosim ti kožu poljupcima
dok putujem na dole
sa mladeža, na mladež...
Mladež po mladež,
kao lotos na vodi,
kao putokaz
prema dva mekana oblaka bela.
Rukom prekrivaš
kule okovane svilom,
u njima trepere dva kolača.
To žele želja slutim, i slutnjom njišem
i želim dve želje,
sa po jednom žjagodom na žvrhu.
Srce ti kuca.
Nakit treperi.
Pusti ruku.
Pusti ruku,
želim da vidim.
Imam jednu levu želju i jednu desnu
i pusti me,
molim te.
Spusti ruku,
makar kratko,
neću dugo
i vratiću kako je bilo,
samo spusti ruku,
kad te molim.
Pusti ruku,
ne boj se - neću otići,
nemam gde.
Dao sam ti sve.
Upaljač mog dede,
a on o tome pojma nema.
Ti cigaretu pališ njime.
U tvom notesu
broj moje rajfajzen kartice,
ispod njega pin,
i to tebi ne znači ništa?
Ja nemam gde,
pusti ruku molim te
hoću samo da vidim,
da stavim glavu na dvodelni jastuk,
i odmorim.
Spusti ruku.
Pusti ruku,
to je tako normalno
da pustiš ruku.
Divna je zaista,
i na divan način se mimo nje prelivaju
i proviruju dve jabuke
kroz puškarnicu na tvrdjavi tvojih prstiju,
tvog palca
kažiprsta
tvog malog prsta
oko koga se okreće sunce,
i oko njega zemlja,
na njoj ti,
a oko tebe ja.
Pusti ruku,
to ne sme da stane,
to mora da ide,
molim te.
Pusti je
lagano
kao što bi
pustila
venac
niz reku.
Pusti ruku, zvaću miliciju!
Pusti ruku,
eno gušter na prozoru,
sad ću ti ga bacim u gaće!
Pusti ruku,
binladenu jedan!
Pusti ruku,
pitao sam tvoju mamu!
Pusti ruku,
uješću te!
Pusti ruku,
pokvariću ti frizuru!
Pusti ruku,
dunuću ti u nos!
Pusti ruku,
umreću u sredu!
Pusti ruku,
kupiću ti laptop!
Pusti ruku,
priznaću ti nešto!
Pusti ruku,
razbiću ti slonče!
Pusti ruku, bre!!!
...
Hajde sad polako.
Gledaj me u oči.
Tvoji kapci su teški.
Ploviš...
Trčiš preko livade...
U naručju nosiš kruške...
i breskve...
i narandže...
Po nogama te peckaju travke,
a sa leve strane...
brdo.
I na njemu drvo.
Pod drvetom čaršaf.
Nemoj desno na potok.
Skreni levo na brdo, moliću lepo.
Pa uz brdo,
pa pod drvo,
pa pred čaršaf...
Prospi svoje voće,
težak teret za tebe,
umorna si,
spusti ruku,
odmori,
i spusti ruku.
Pusti ruku, sjebaćeš mi pesmu!
Pusti ruku, kad ti lepo srpski pričam!
Nećeš.
Dobro.
Daj mi ruku.
"101 Ways to make Ketchup"
Autor: Karlos Mylor
http://www.flickr.com/people/mylor/
Otkako Lenka ostavi
košula tenka lenena
nedovezena na razboj
i na nalomi otide
tutun da redi v monopol -
liceto i se izmeni;
vegi padnaja nadolu
i usti svija koravo.
Ne beše Lenka rodena
za tija pusti tutuni!
tutuni - žolti otrovi,
a za gradi - kitki rozovi.
Prva godina pomina
grutka v srce i legna;
vtora godina pomina
bolest ja v gradi iskina.
tretata godina zemjata
na Lenka pokri snagata.
I noќe koga Mesečko
grob i so svila vieše
veterot tiho nad nea
žalna i taga reeše:
"Zašto mi, zašto ostana
košula nedotkaena?
košula beše darovna..."
* * *
Otkako Lenka ostavi
košulju tanku lanenu
nedotkanu na razboju
i u nanulama otide
da niže duvan u monopolu -
lice joj se izmeni
obrve spustiše nadole
i usne sviše skrušeno.
Ne beše Lenka rođena
za te puste duvane!
Duvane - žute otrove
za grudi - kite rumene.
Prva godina proteče
kamen joj pade na srce,
druga godina naiđe
bolest joj grudi iskida.
Treća godina je bila
zemlja je Lenku pokrila.
I noću dok je mesečić
nad grobom svilu svijao
vetrić je tihi nad njom
žalosnu tugu sejao:
"Zašto mi, zašto ostade
košulja ta nedotkana?
Košulja beše darovna..."
Jos u rano prolece mladosti,
ja ko mladic putnik posta;
zivot igre i radosti
u ocevoj kuci osta.
Sa nasledjem i imanjem
vesela se rastah lika
pa, s decijim osecanjem,
uzeh staku poklonika.
Mocnom nadom put mi stvoren-
pouzdanje vera salje:
"Put je tebi vec otvoren, putuj"
veli, "samo dalje."
Sve ka jutru... a gde stoje
zlatna vrata, tu se svraca
udji - tu sve zemno sto je
u vecno se preobraca.
Tu od tame svetlost biva,
sve se menja dabju nocu -
ali vecno tu se skriva
to sto trazim i sto hocu.
Na mom putu stoje gore,
i bujica sve prepreke;
grede mecem na ponore,
a most preko divlje reke.
Stigoh tako jednom zalu:
reka tece ka istoku,
ja se dadoh njenom valu,
predadoh se njenom toku.
Moru grdnom na pucinu
talasa me igra vodi,
odnosi me u prazninu
al' me cilju ne privodi.
Ah, tu nema vise staze!
Tajne koje nebo krije
na svet zemni ne silaze-
onog tamo ovde nije!
Volim da slusam vetar i kisu i da sam
Lutam unaokolo kroz sumske tople tmine.
Kad oblaci nebom nalete, ja sve njine
Nade bih hteo i sve ciljeve da znam.
Tesim se kad kao putnik u neki tudji stan
Kroz prozor gledam: tiho sav svet taj nepoznati
Posmatram kako zivi i srecan je i pati,
Pa, negledavsi se, sve to odnosim u svoj dan.
Al`nocu, kada zvezde gledaju u moj log
I kad nemilosrdno sude nad mojom glavom,
Zebem u dnu svog bica i posmatram sa stravom
Tudjinu silnu i pustos sred samog srca mog.
Ko oblak samotan sam luto,
sto dol i brijeske gleda s visa,
kad spazih mnostvo razasuto
u beskraj zlacanih narcisa;
Kraj jezera, pod drvecem,
lahor s tim se igro cvijecem.
Ko zvijezde sjajne sto trepere
u mlijecnoj stazi preko svoda;
U beskraj njihov red se stere,
uz zaton, gdje ih rubi voda.
Moj pogled jedan: tisuce su,
sto njisu se u vedrom plesu.
Talasi kraj njih plesu bijeli,
al nenadmasno igra cvijece:
Mora se pjesnik da veseli
u drustvu takve pjane srece!
Gledam - gledam - a miso sitna
kraj prizora mi padne kitna.
Kad budem lezo u duboku,
nehaju, tuzi ili praznoci,
unutrasnjem nek sjaju oku,
koje je sreca u samoci,
nek srce zarom napuni se,
i neka plese uz narcise.