Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Jesen - Alfons De Lamartin

Zdravo sunce s krunom zadnjeg zelenila,
pozutelo lisce razneto po dolu !
Zdravo! Lepi dani! Mom oku je mila
tuzaljka prirode, slicna mome bolu.

Sanjarskim korakom pustu stazu sledim:
hteo bih da vidim, po poslednji puta,
to nemocno sunce, koje sjajem bledim
u mrklinu sume preda mnom zaluta.

Da, jesenski dani kad priroda usne,
u ocima mutnim kriju vise drazi:
to je zbogom druga, poslednji smeh usne
koju ce smrt crna zauvek da zblizi.

Tako, spreman rubom zivota da bludim,
zalec proslu srecu mojih dugih dana,
ja se opet vracam, i pogledom zudnim
gledam blaga sto mi behu zadrzana.

Zemljo, sunce, polja, prirodo predraga,
ja vam duznu suzu kraj svog groba dajem:
vazduh je mirisav! A svetlost je blaga!
Oku smrtnika sunce sja svim sjajem!

Sada kad bih hteo sve do dna da srcem
iz putira punog nektara i zuci,
mozda vrc gde zivot ispijah sa grcem
moze jednu kaplju meda da izluci!

Mozda ce buducnost opet da pokusa
da mi vrati srecu sto osta bez nade!
Mozda, u gomili, neka strana dusa
shvata moju dusu, i utehu znade!...

Cvet mirise daje zefiru dok pada;
to zivotu, suncu, pozdrave je svio;
ja, mrem; moja dusa, izdisuci sada,
izdahnjuje kao zvuk tuzan i mio.

Zbrka u kartoteci uspomena - Antun Šoljan

Pred Kavkazom, na suncu, gospodin Kombol
pijucka svoju prijepodnevnu rakiju,
zatim zagladi rukom sijedu očinsku kosu
i odlazi na grmećem Kawasakiju.

Dve sudbe - Evgenij Bratinski

Dve sudbe dade providjenje
mudrosti ljudskoj da bira;
Ili nadu i uzbudjenje
ili svet beznadja i mira.

Veruj toj nadi, lepoj i opasnoj,
ti kom duh neiskusni snagu je dao,
koji si samo po glasini raznoglasnoj
sudbu podrugljivu upoznao.

Nadajte se, mladici usplamteli!
Letite, krila su vam data;
Za vas su i zamislili raskosne, i smeli
snovi, u srcu, od ognja i zlata!

A vi sto sudbu znali ste,
zaludnost utehe i tuge vlast,
poznanje bica prineli vi ste,
kao tegobnu zrtvu za vas.

Gonite dalje njihov roj zanosni!
Tako! Prezivite u zavetrini
i sacuvajte hlad spasonosni
duse koja nista ne cini.

Od ravnodusnosti svoje blazeni,
ko sto mrtvaci iz grobnih rupa,
recima vraca probudjeni,
ustaju s glasnim skrgutom zuba.

Tako vi, grejuci u dusi zudnje,
svladani ludo od njenih obmana,
probudicete se samo za patnje.
Za novi bol negdasnjih rana.

Apsolutni brzinski rekord - Jan Zambor

Svaki dan na putu iz Maratona za Atinu.

Ženi utisnuti brz poljubac.
Ne saslušati dete.
Samo pozdravi na brzinu.
Razgovori u trku.
Apsolvirati,
rešiti,
obaviti.
Dodavati gas,
preticati,
stići,
sve videti,
čuti,
probati,
omirisati,
opipati –
na brzinu, intenzivno.
I ljubav.
I pesmu izdiktirati za vreme vožnje.

Kakvu ćeš pobedu javiti ljudima, Filipijadese,
kad ti se mozak rasprsne na asfaltu.

Usnih je od kamena – Branko Miljkovic

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne veruj moru koje nas vreba i mami.
Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
suncokreti klanjaju
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u tami.

Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi
idemo ispred nade koju lutajuće pustinje
proganjaju.

Na zvučnim obalama gde drevno završava more,
kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.

Nek' traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al' ludo
ne veruj tom moru koje nas vreba i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.

Koraci u hodniku – Štefan Stražaj

Stigo je otac, kasno. Dugo
se svlači. Drugačije
zatvara vrata sobe,
u stvari kao i uvek.
Samo da ga ne sretnem,
bio bi tako ljubazan,
tako pričljiv. Ovako
zazvecka čaša. Mrziš,
ali ne njega. Žališ,
ali ne njega.
Ni sebe. Možda
sve ljude.

O lepoti – Vojteh Mihalik

Nežna gospa ptičica, plavo urokljiva,
ali iznad svega u ćutanju divna,
dole, dole gleda
nestvarnim očima.

Od ovog mlečnog klasja vremenom hleb se mesi,
ali ruže će svenuti. Tako se uvek desi.

A momci, uvek puni gladi svake,
samo će hlepčić uzeti u šake.

Malo o duši - Vislava Šimborska (Wislawa Szymborska)

Duša se ima
niko je nema neprekidno
i zauvek.

Dan za danom
godinu za godinom
može se živeti bez nje.

Ponekad samo u ushićenjima
i strahovima detinjstva
gnezdi se na duže.
Ponekad samo čudeći se
što smo stari.

Retko nam asistira
pri teškim radovima
kao što su pomeranja nameštaja,
vučenje kofera,
ili krstarenje putevima
u tesnim cipelama.

U vreme popunjavanja anketa
i seckanja mesa,
po pravilu, ima izlaza.

Od hiljadu naših razgovora
učestvuje u jednom,
i to ne obavezno,
jer više voli da ćuti.

Kad nas telo jako zaboli,
tiho napušta dežurstvo.

Izbirljiva je:
nerado nas vidi u gomili,
gadi joj se naša borba za bilo kakvu dominaciju
i žestina gramzivosti.

Radost i tuga
za nju nisu različita osećanja.
Samo kroz njihovu povezanost
ona je s nama.

Možemo da računamo na nju
kada ni u šta nismo sigurni
a za sve smo zainteresovani.

Od materijalnih predmeta
voli satove s klatnom
i ogledala, što revnosno rade
i kada ih niko ne posmatra.

Ne kaže odakle dolazi
i kad će ponovo nestati,
ali očigledno očekuje takva pitanja.

Čini se:
kao što je ona nama,
i mi smo njoj
za nešto potrebni.

Saman čovjek - J. J. Planinić

Malo je reći
samotnost
danima vijesti
niotkud
dosegnuti mogu
prazninu
ponekad šum
vjetra
pa sve utihne
tražim tragove
svojeg vremena
ništa
niente
ne razlikujem strane
svijeta
dubina ispunjena
smislom
koji će tek doći
nadjačavam
svakodnevicu

Vernost - Desanka Maksimovic

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Ničije oči ne smeju na njega pasti,
ničije oči do tvog povratka.
Niko sem tebe osetiti ne sme
kako mu je duša mirisna i slatka.

Pred ljudima spuštam zemlji oči,
čuvam ih za tebe kad se vratiš,
neka budu pune kao jutarnji zdenci,
kad priđeš u njima radost da zahvatiš.

Učim za tebe u potaji pesme,
niko od ljudi njime tople zvuke
pre tvog povratka nikad čuti ne sme.
Zapevaću ih tek kad izdaleka
spazim da ti si mi ispružio ruke.

Smiri napaćenu dušu, smiri,
čuvam srce do tvog povratka.
Sva patnja, ma kako duga bila,
tad činiće mi se da je bila kratka.

Zagrljaj naš biće dug kao čekanje,
biće dug beskrajno.
Uzeću te u suton na svoje grudi
i pustiti tek u jutro sjajno.

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Preda te s cvećem uvek ja požurih.
O, biće opet hiljadu dana sreće
posle hiljadu suznih i tmurnih.

Veče - Vojteh Kondrot

Kad je zazvonilo večernje
zalazeće sunce
ko kobila što spotiče se
krvavim je tragovima
namazalo naša vrata
i u obližnjoj krčmi
pijani kovač
stisnutom je pesnicom
zakivao reči
ko potkovicu sreće
u šank:
Da mi je takvog života kao snage!

Pozdrav neznanoj - Desanka Maksimovic

Ženo neznana, gospo blagorodna,
onoga za kim moje srce žudi,
da vas sad voli, znaju Bog i ljudi,
o srcu mome on zboriti ne sme
nikada nikom, ni čime probudi,
ko cvet na biljci, na duši mi pesme.

Ja znadem gospo, kako on glavu spušta
u blede ruke kad bol ga ljubavni skoli,
ja znam kako on mrzi, kako voli.
Ja znam, vi ste mu sad život i sreća,
a ja mu bejah bol i svetinja.

On sanja ljubav ukraj vašeg skuta,
i srca vaša ko zvezde su srodna;
al' ženo neznana, gospo blagorodna,
misao na mene kao avetinja
ja znam da sada vašim domom luta.