Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Pesma krhke stvarnosti - Aleksandar Aca Stojanov

Sama si
A krhka je noc
Slomice se kada pokrenes misao
Kada udahnes duboko i glasno
Hladan decembarski vazduh.

Sama si
A krhka ti je samoca
Mozda ce doci nezvani gost
Mozda ce neko nekog traziti
Bas na tvojim vratima
Sama si
A slaba je tvoja odluka
Da dugo budes u tisini.
Sama si.
Krhka je glad koju osecas
I prsti su ti krhki u hladnoci
Zatvori prozor
Pada sneg.
I ja sam jedne decembarske veceri pao
Seti se.
Mozda si sama zbog mog pada
Mozda je svetlo u daljini sto se topi
Znak da krenes
Sama krhkim nogama
Nesigurnog koraka.
Sta li je danas sigurno
Ni rec koja se lomi na usnama
Ni samoca koja ti bledi
Plavetnilo ociju
Nista nije postedjeno krhkosti
Magiji prolaznosti i kratkog trajanja.
Sama si
Jer si mislila da je tako bolje
Jer si mislila da ce sve biti tvoje
I ja u pricama
I malo ljubavi u pesmama
I malo tisine na bucnom trgu.
Sama si
Jer sama smisljas
Svoje krhke razloge za samocu
I sama brises zamagljena okna prozora
Kroz koje se vide zaledjene grane
Na srebrnosivom pokrovu neba.
Sve je krhko
I tvoja samoca sto nadeva imena stanjima
Koja tesko objasnjavas
Stanjima koja nemaju definiciju
Sem da su uzroci gorcine i slabosti
U rukama
Koje ti se same prekrstaju na grudima.
Krhka je materija od koje je sacinjen tvoj zivot
Mrak se ubija prstom na prekidacu
Tisina glasno izgovorenim pozdravom
Krhka samoca mojim povratkom
U stanu mirise po prasnjavim zacutanim knjigama
I sam se osecam zarobljen medju sklopljenim koricama
Romana sa trgicnim krajem.
Sama si
Jer ti sat kasni sesnaest dana i jos koji minut
Do mog povratka.
Sama si
Jer si zaboravila koji je datum
Kada ti je rodjendan
Znas samo da ti je zima
I da ti se sudaraju zubi
U ustima oteklog suvog jezika
Koje su napustile reci molitve i pokajanja
Sama si
Jer su krhka priznanja sopstvene slabosti
Otrovana bezrazloznim ponosom
Sama si jer pica u boci ima samo za tebe
Jer niko ne donosi nista
Sama si
Jer te je samoca snasla
Svojom otezalom rukom neizbeznosti
I bezvolje.
Oslusni
Uci cu tiho bez kucanja
Donosim ti sebe i
Saznanje da si me oduvek imala
A da to nisi htela da znas.

Aca Stojanov - poetry (Blog)

Izgubljena za one koji žive - Branko Miljković

Izgubljena za one koji žive
na drugim rekama. Kada nema sunca
slična je suncu. U zaborav sliva
ovu vodu koja zvezde bunca.
Bezuspešan joj trud
da bude ptica nad prazninom i svud;
samo je vodo-pad dok ptice padaju
u svoju pesmu koju ne shvataju.

Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.

Znam je mada me tada nije bilo.
Videh neizrecive silaske svetlosti
u njene vode i u moje kosti.
Dan nam je uzrok noći, padu krila.
Cvet umesto lampe unosim joj u noć
prostor po meri moga srca i moć
reči koja zadrzavajući razdaljinu
ostade u podsvesti gde bol svaki minu.

Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.

Pesma Branka Miljkovića (1934-1961) u interpretaciji dvojice studenata srpske književnosti. Autori muzike: Ivan Kačavenda i Miloš Milojević.

Bjelina - Vito NIkolić

Stojim pod pahuljama sa rukom prosjački
ispruženom.
One padaju, osmjehuju se i mru na mome dlanu,
puno je jutros nježnosti i dobrote u prostoru
osniježenom
skoro da povjerujem kako sam nekada i ja imao
mamu.
Skoro da povjerujem u sve nedodjije i šarene
laže,
u sve priče o patuljcima, snežani i crvenkapici,
skoro da povjerujem kako ću nekada opet biti
mažen
kod moje dobre bake tamo u Gornjoj Bukovici.
Stojim pod pahuljama sa rukom prosjački
ispruženom,
ali ni sam ne znam da li nešto dajem ili
molim,
o ne začudi se i ne zamjeri mi, prva ženo,
koja jutros ovuda prodješ ako počnem da te
volim.

hladni zimski dan by miki_ca, on Flickr

Jedino tebi - Zeljko Krznarić

Liliana, Nevidljivi plamen

Jedino sam Tebi mogao pjesmom do srca
I jasno sagledati drugu obalu
Jedino sam s Tobom mogao u večernje slike
Varkom ulaziti bez suvišnih riječi
Jedino zbog Tebe morao sam se odreći
Svojih godina i pjesama
Kad sam u svađi sa svijetom
Na Tvom tijelu najljepšu baladu stvarao
Od Tvoja dva oka u koja se sunce zaglavilo
Od Tvojih ruku
Kao da me cvijeće na livadama zvalo
Jedino sam Tebi mogao
Svoj život u naručje položiti
Jer svi su me drugi varali i malo mi dali
Jedino sam tebi ruke na ramena mogao staviti
A da me ne zaboli moja nemoguća duša
Navikla na raskršća i ceste
Jedino tebi
i uvijek će rijeke
U tom pravcu kretati žurno
Kad me nebo prepolovi i na smrt pripremi
Neće to biti ni tako teško
Kod tebe će sunce biti i pjesma
Jedino ću Tebi i poslije smrti
Svoju zvijezdu dovoditi
Da ti lice ne potamni od svega

Jer tebi sam jedino znao
Do srca pjesmom doći
I pomalo zaustaviti život
Da te tako grubo ne zaboli tišina
Iza moga lica
Iza moga tijela.

Kabriolet -Irving Layton

Dah joj je već bazdio na viski,
Pripalila je cigaretu i pokazala
na pljosku u pretincu do upravljača.
I usta su nam se srela.

Položila mi je zatim dlan među noge.
I ne potrudivši se da skine vjenčani prsten.
Samo je uzdahnula i sklopila oči.
I ja bijah spreman da je uzmem.

Prepuštam tebi, Dulla, nedužne curetke;
meni nek ostanu ove dosadne mlade žene
iz Hampsteada, čiji muževi im kupuju kabriolete;
a i vrlo solidno su načitane.

WC sisačke banke - Slavko Jendričko

Premda se nikad do ušiju
nisam zaljubio u Charlesa Bukowskog
ne prestaju me proganjati
njegovi završni stihovi o bitnicima
koji se prodaju za milodar
trljajući sa žalosnih sveučilišnih katedri
još uvijek ona ista sranja.

Čitajući sa zida wecea stih
iz jedne svoje novije pjesme
zatvaram oči posve zadovoljan
kao poslije vesele igre skrivača
koju smo uvježbavali kao djeca
ne sluteći da ćemo se skrivati po svijetu.

Monogram - Odysseas Elytis

I.

Uvek ću tugovati – čuješ li me?
za tobom, sam, u raju...

*
Na drugu će stranu linije dlana
Skrenuti Sudbina, kao skretničar
Vreme će se za trenutak saglasiti

*
Kako bi drugačije, kada se ljudi vole.

*
Nebo će prikazati našu utrobu
A nevinost će udariti po svetu
Reskom crninom smrti

*

IV.

Još uvek je rano na ovom svetu, čuješ li me
Nisu ukroćena čudovišta, čuješ li
Moja izgubljena krv i oštar, čuješ li, nož
Kao jarac koji skače po nebesima
I lomi zvezdano granje, čuješ li
Ja jesam, čuješ li
Volim te, čuješ li
Držim te, vodim te, oblačim ti
Belu Ofelijinu venčanicu, čuješ li
Gde me ostavljaš kuda ćeš i ko te, čuješ li
Drži za ruku nad potopima
Džinovske lijane i vulkanska lava
Jednoga će nas dana, čuješ li
Zatrpati a hiljade potonjih godina, čuješ li
Pretvoriće nas u sjajne stene, čuješ li
Na kojima će blještati bezdušnost, čuješ li, ljudi
A nas će u hiljadu komadića, čuješ li
Baciti u vodu jedan po jedan, čuješ li
Ja brojim svoje gorke kamičke, čuješ li
A vreme je veliki hram, čuješ li
U kome ponekad likovi, čuješ li, svetaca
Puste pravu suzu, čuješ li
Zvona mi u visini, čuješ li
Otvaraju dubok prolaz
Anđeli čekaju sa svećama i pogrebnim psalmima...
Nikud ja ne idem, čuješ li

Ili nijedno ili oboje zajedno, čuješ li...

*
Ovaj cvet bure i, čuješ li, ljubavi
Uzbrali smo jednom za svagda, čuješ li
Inače on uopšte ne bi procvetao, čuješ li
Nema tla, nema vazduha
Koji je ostao isti kad smo ga dotakli, čuješ li...

*
A nijedan baštovan u drugo vreme nije bio te sreće
Da iz takve zime i iz takvog severnog vetra, čuješ li
Donese cvet, samo smo mi, čuješ li, nasred mora
Samo od ljubavne želje, čuješ li
Podigli celo ostrvo, čuješ li
S pećinama i rtovima cvetnim

Slušaj, slušaj...

Ko to govori u vodi i ko plače - čuješ li...

Ko traži onog drugog, ko viče - čuješ li...

Ja sam taj koji viče, ja sam taj koji plače, čuješ li...

Volim te, volim te, čuješ li...

Pazi mi na dušu - Senada Brčaninović

Presitno je…
premalo za te’
ovo ime moje,
da bi ta ruka
od smrtnih grijeha
uzdrhtala…
na svetost Istine
ispisati ga mogla.
Presitna su…
je l’ da,
presitna su slova
ovog mog imena?
Samo misli… neka,
očekivati je i to od duha
koji se davi…
u očaju drskosti
i od sujete tami.
A žalim te…
žalim te dušo mila.
Pored svih plemenitih poema
što si na životne zidine poredala,
još te nije dotakla Svetost jedna:
-od rođenja
do nebeskog beskraja,
samo za moju dušu
ta presitna slova
rukom Božijom su svezana.
Pazi mi na dušu…
Misli…
kad prešutiš
ili izgovoriš mi ime.
Pazi mi na dušu…
pazi riječi njene!
-za presitna slova
za te’ beznačajna imena,
cijela duša moja
Njegovom rukom
je svezana!

Mrtva priroda s balonom - Wislawa Szymborska

Umesto uspomena
u mom smrtnom času,
naručujem povraćaj
pogubljenih stvari.

Kroz prozor, vrata - kišobrane,
kofer, rukavice, mantil,
da bih mogla da kažem:
Šta će mi sad sve to.

Čiode, češalj jedan, drugi,
papirnu ružu, kanap, nož,
da bih mogla da kažem:
Ni za čim ne žalim.

Gde god da si, moj ključu,
stigni mi na vreme,
da bih mogla da kažem:
Da, dragi moj, rđa.

Pašće oblak potvrda,
akata, anketa,
da bih mogla da kažem:
Sunašce zalazi.

Sâte, napusti reku,
dođi mi na ruku,
da bih mogla da kažem:
Lažno ti je vreme.

Naći će se i balon
što ode niz vetar,
da bih mogla da kažem:
Dece ovde nema.

Prhni kroz otvoren prozor,
prhni u dalek svet,
nek' neko vikne: O!
da bih mogla da zaplačem.

Ležim ovdje u stanu jedne čudne djevojke

Ležim ovdje u stanu jedne čudne djevojke.
Okružena je kiselim drvom, ružno izgorjela
i nesretna je.
Vuče se po kući
poput udaljene kretnje svečanog pehara.

Otvara i zatvara poklopce i pretince,
otvara i zatvara
vodu.

Svi zvuci što ih pravi pristižu iz daljine.
Kao da pripadaju nekom drugom gradu.
U predvečerje ljudi tamo stoje
na prozorima.
Očiju punih
njenih zvukova.

Richard Brautigan

Bez sagovornika - Desanka Maksimović

Razgovaram bez sagovornika
Kao da razgovaram sa duhom,
Ne vidim mu razgovetno lika,
Čujem ga više srcem nego sluhom.

Liliana - Aleja lipa, Ilidza

Nema čudjenja, nema nesporazuma,
Razgovaramo kao vekovni znanci,
Otvaram širom vrata uma,
Reči iz podsvesti idu pravce.

Govori mi što nikad inače
Neće mi reći ako se sretnemo.
Znam šta mu i polureči... znače.
Razgovaramo sad naglas, sada nemo.

Pričini mi se da razgovor teče
U dalekom predelu, visokoj travi,
Nekad u svanuće, nekada uveče –
Sve je nestvarno, a kao na javi.

To biva kada se u meni nagomila
Mnogo prećutanog, u samoći.
Razgovaramo kao što razgovaraju oči,
Kao što razgovaraju dva bila.

Kroz njenu poeziju osetili smo prvi miris leta i livade, čuli smo zrikavce i njihov žal za pokošenom travom. Devojačke strepnje, ljubavi i želje ukazale su nam se kroz nevine i setne stihove, ne ostavljajući nas ravnodušnim. Desankini redovi uvek prizovu ta mladalačka osećanja, učine ih bliskim i toplim i govore o večnoj mladosti duše ove pesnikinje. Umela je da i najtananija osecanja utka u reči, tako vešto, lako i prisno.

Ljubav prema prirodi je nagonila da piše i stvara. Osetljiva i čulna na najnevidljivije pokrete u prirodi, na najnečujnije zvukove, govore insekata i trava. Izgleda kao da su paukovi, zrikavci, nežni proletnji cvetovi baš u njenim pesmama našli mesto da progovore, da nam šapnu i kažu šta ih boli.

Iz ciklusa "Nesanica" - Marina Ivanovna Cvetaeva

Ode... ali ja znam čitavom sobom
da mi jedno bez drugog nemamo kud
i znam, ja sam večito s tobom
i ja ću preprečiti svaki tvoj put.

Ti svuda ideš sa mojom slikom,
ja sam tvoj dom i tvoja cesta,
u tvom je srcu mene toliko
da tu za druge nema mesta.

I ma koliko ženskih očiju sreo
ti ćes u svakom videti moje,
na celom svetu ja sam tvoj deo
i sve druge ne postoje.

I glas mačiji slušaj
i, ma kada, svaki će tebi kao moj doći
dotaći ću te granama parka
i gledaću te očima noći.

I kad se kući vratiš kasno
misli će mene da te sete,
postaću zvezda u oku jasnom,
ma, dim ću ti postati od cigarete.

Preko stotina i stotina milja
srcem ću ti u srce tući
ući ću ti kroz prozor vetrom smilja
zatvoriš li prozor, kao vihor cu ti ući.

U sav u tvoj dom, u tvoj mir, u tvoj vid
ispreturaću ti sve hartije
sav stan, ma sav život moze biti
ne smeš me nikad zaboraviti. Ne smeš!

Muzej i biblioteka Cvetajeve otvoreni su pre deset godina a dnevno ih obidje na desetine posetilaca. Poezija Marine Cvetajeve našla je svoje mesto u ruskoj pop kulturi kroz pesme Ale Pugačove, pop dive koja peva pesme Cvetajeve - "Ogledalo"

Ona je najstrastvenija i najmuzikalnija od svih pesnika, brojni ljubitelji dela Marine Cvetajeve žele da ona dobije veću publiku izvan Rusije. Ovaj zadatak dodatno komplikuje složenost njenih stihova. Samo je deo njene poezije preveden u inostranstvu.

“Najteže je što ona izmišlja reči, što se može na ruskom. Ona veoma slobodno izmišlja”