Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Pesma odlazećem danu - F. G. Lorka

Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.

U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plač,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticama
i tvojim rukama od vetra!

Маленькая Верочка - Matija Beckovic

Jedino još rade telepatske veze
Jedino još stižu pisma bez adrese
Jedino je nisam učio da pati
Jedino joj moje mane nedostaju

Njeno lice je snimak njenog srca
Njen ukus sam zauvek otrovao
Njeno srce drži sveću dok ja pišem
U mene uviru stene kao vode

Moj grob je avion srušen u prašumi
Jači sam od nje jer sam mrtav
Čemu me ona uči videće se
Ako se ponovo jednog dana rodim

Moje srce je njen mikrofon
Neka zver trune i svetli u visini
Posle nje dišem kao posle kiše
I izdvajam nešto drugo iz vazduha

Ja sam slao u školu njene uši
Ja sam joj davao časove iz očaja
Ja živim da bih objasnio našu vezu
Ako ona postoji nemam šta da kažem

Ona je lepa kao umiveni rudar
Ona sa mnom vara svoje ljubavnike
Zbog nje su radnici subotom u novim odelima

Više od svega čist vazduh joj liči
Ona kaže mojoj zvezdi: blago tebi
Izrezujem njene oči iz ničega
Ona misli da je varam kada dišem

Trovao sam se njenim mesom kao bakrom
Ona spava kao da ume da se budi
I najgušće šume čita kao vodu
O visoka ptico gde doseže moja misao
Šta li sam crtao majci u utrobi

Kako se skuplja pod noktima zima
I jezik smeta da kažem šta hoću
Povraćam kamenje i pijem mastilo
I padam pod svojim srcem posle svega
Grom se u vodu odronjava, gospodjice

Pripalite mi na čelu cigaru
Vesti su u dubokoj vodi zakasnile
Zvezda se u sluhu topi kao sapun
Neko bilje me na telefon zove
Otkad nosim grumen soli mesto srca

O ptico najdalja tačko u potiljku
Tom čudu od deteta sa srcem od slame
Ne sećam se više šta sam obećao
Da ću stvoriti od trideset slova

Moje uši davno u svemir odoše
Sad se lepe za njih kao za promrzlo gvožđe
Ptice što se vole i traže u jeziku

Grafički radnici složite moju dušu kao svoju
Pripitajte vrapce o našoj ljubavi
Poezija čeka da nestane od mastila
Pa da se javi neometana i slobodna

Sunce je jedini živi svedok svih vremena
Nečista dušo sa sobom u neslozi
Stradale su i malo veće ptice
Dok je vreme ovu školu izučilo

Ona me sada crta po sećanju
Ona čeka pismo koje su ukrali
Ona nema pojma od čega se živi
Kad odem pod zemlju sve ću joj priznati

Kad ona reč uzme biće i kraj sveta
Namesto snega padaće pepeo
Rasejan ću ući u istoriju
Zaboravljajući i dobar dan da kažem.

Kristu raspetom

To, da te ljubim, Bože, po sve dane,
ne nuka mene slava drugog svijeta,
niti me nuka strah od pakla kleta
da grijehe svoje napuštam i mane.

Ti me na ljubav nukaš, jer me gane
kada te vidim na križu raspeta,
nuka me muka tvoja i smrt sveta
i nukaju me tvoje ljute rane.

Ljubav mi tvoja takvu snagu stvara
da bih te volio i da neba nije,
plašio te se bez paklenog jara.

Za ljubav moju ja ne tražim dara,
pa da i nema nade što me grije,
ljubio bih te sa jednako žara.

...
Ovaj glasoviti sonet nastao je vjerovatno u drugoj polovici 16-tog stoljeća. O njemu su napisane mnoge rasprave. Pripisivali su ga svetoj Terezi Avilskoj, Ignaciju Loyoli, Lope de Vegi i drugim ličnostima, ali pitanje autorstva ove pjesme do danas nije riješeno. Po mišljenju mnogih, to je jedan od najsavršenijih soneta što su ikad napisani, koliko po izvanrednoj, upravo majstorskoj izražajnoj strukturi i neobičnoj muzikalnosti, toliko po onom mračnom unutrašnjem žaru, mističnom zanosu i predaji. Nažalost, prijevod pokazuje samo dio ljepote izvornika.

Prošao sam mnoge pute - Antonio Machado

Prošao sam mnoge pute,
prokrčio mnoge staze,
sto sam mora preplovio,
pristao uz sto obala.

I na svakom mjestu vidjeh
karavane pune tuge,
ohole i sjetne ljude
opijene crnim mrakom;

i pedante zakulisne
što gledaju, šute i misle
da su mudri, jer ne piju
rujno vino u krčmama.

Loše ljude što prohode
ostavljajuć kužan zadah...

I posvuda vidjeh ljude
gdje igraju i gdje plešu,
kada mogu, ili rade
svoja četiri pedlja zemlje.

Nikad, kada negdje stignu,
ne pitaju gdje su stigli.
Kad putuju, onda jašu
na grbači stare mazge.

Oni žurbe ne poznaju
ni u dane svečanosti.
Gdje je vina, piju vino
gdje ga nema, vodu piju.

I ti dobri ljudi žive,
rade, sniju i prolaze,
i običnog jednog dana
ispod zemlje otpočinu.

Bez nekog posebnog razloga - Armin Huseinovic

Ja dođem tek tako.
Bez nekog posebnog razloga.
Dođem da odem
i ništa neću.
Dođem da te probudim ili
izvučem ispod tuša.
Dođem na pola "Casablance".
Da te prekinem u jelu ili čitanju knjige.
Dođem da zaboraviš
dokle si došla.
I ništa neću.
Osim, možda, da zaboraviš
dokle si došla.
I da te probudim, možda.
Vrućim kroasanima i čajem.
Jabuka s cimetom,
pisao sam ti već o tome.
Samo to.
I da te ponekad
u zoru,
nazovem iz neke govornice.
Kad se barovi zatvaraju,
a ja sam još nedovoljno p'jan da zaspim.
Ništa više.
Jer, ja samo tako dođem.
Da te nađem
kad se kriješ od ljudi, recimo.
Dođem i s ružom, možda.
I, prije nego išta kažeš,
teatralno dotaknem obod kačketa i
uhvatim prvi autobus.
Jer,
ne moraš ništa ni reći.
Ja sam došao samo tako,
da odem,
i ništa neću.
Jedino možda
da se smiješ u snu.
I da te gledam.

Moje smeđe odijelo
prebačeno preko naslona stolice
i cedulja sa naručenim buđenjem.
Napolju vrane.
Ništa više, rekoh već.
Da me ponekad onako
pogledaš i...
I da ti bude drago što sam tu.
Da me ponekad onako
pogledaš i...
I da ti ne bude žao što idem
Možda samo malo.
Ne, ni to.
Ipak sam tu samo da odem
i ništa neću.

Ljubav - Roy Croft ˙(1907 - 1973)

Volim te
Ne samo zbog toga sto ti jesi
Nego i zbog toga sto sam ja
Kad sam s tobom.

Volim te
Ne samo zbog onog
Sto si ucinila od sebe,
Nego i zbog toga
Sto cinis od mene.

Volim te
Zbog onog dijela mene
Koji ti iznosis na vidjelo;

Volim te
Jer stavljas ruku
Na moje, brigama pretrpano srce,
I prelazis preko
Svih ludosti i slabosti
Kojima ne mozes pomoci,
A came ondje u magli,
Pa ih izvodis
Na svjetlo.
Sva ta moja predivna imovina
U koju se nitko prije nije
Bio dovoljno daleko zagledao
Da je pronadje.

Volim te
Jer mi pomazes
Da iz nabacane hrpe svojeg zivota
Izgradim
Ne krcmu,
Vec hram;
Da u djelima svakodnevnim
Ne slusam prijekor
Vec pjesmu.
Volim te
Volim te
Jer si ucinila vise
No sto bi me ikoji credo
Ikada mogao
Uciniti dobrim,
Vise, nego sto bi me ma koji usud
Mogao usreciti.

Bez rijeci,
Bez dodira,
Bez znaka.

Ucinila si sve
Naprosto,
Bivajuci onim sto jesi.
Mozda to, na koncu,
I jest ono
Sto znaci – biti prijatelj.

Pesma o kraju sveta- Česlav Miloš

Na dan kraja sveta
Pčela kruži oko cveta dragoljuba,
Ribar blistavu mrežu popravlja,
U moru skaču blistavi delfini,
vrapci čavrljaju u detelini
i zmija ima zlatnu kožu, kao što valja.

Na dan kraja sveta
Poljem idu žene pod suncobranima,
Na rubu travnjaka pijanac spava,
Na ulici viče prodavac variva,
I čamac sa žutim jedrom ostrvu se približava.
U vazduhu traju zvuci violine
I noć se zvezdana otvara.

A oni što čekali su munje i gromove,
Razočarani su.
A oni što čekali su anđeoske trube i horove
Ne veruju da to već počinje.
Dok sunce i mesec na nebu stoje,
Dok bumbari posećuju ruže svoje,
Dok se rađaju rumena deca,
Niko ne zna da to već počinje.

Samo sedi starac što bio bi prorok,
Ali prorok nije jer brižljivo mora raditi,
Paradajz privezujući govori:
Drugog kraja sveta neće biti,
Drugog kraja sveta neće biti

Kad bi čovjek - Luis Kernuda

Kad bi čovjek mogao reći ono što voli,
kad bi čovjek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svjetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi čovjek mogao razoriti svoje tijelo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koje se ne zove slava, sreća ili ambicija,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao,
onaj što svojim jezikom, svojim očima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.

Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i tijelo plove u njegovu duhu i tijelu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje,
Da te ne poznam ne bih živio,
da umirem neznajući te, ne bih umro, jer nisam živio.

Iskušavanje realnog- Nikita Stanesku

Nikada se nisam naljutio na jabuke
što su jabuke, na lišće što je lišće,
na senku što senka je, na ptica što su ptice.
A jabuke, a lišće,a senke, a ptice
najednom se na mene naljutiše.
I evo me na sudu lišća,
na sudu senki, jabuka, ptica,
na sudu okruglom, sudu vazdušnom,
sudu tankom, sudu hladovitom.
Evo me osuđenog zbog neznanja,
zbog dosade, zbog nemira,
zbog nepomičnosti.
Mudrosti ispisane na jeziku jezgra.
Nalog za hapšenje, parafiran
ptičijom iznutricom,
osvežavajuća siva pokajanja, iskazana meni.
Stojim glave otkrivane,
nastojeći da odgonetnem ono što zasjužujem
zbog neznanja...
a ne mogu, ne mogu da odgonetnem
ništa,
i to stanje duha, ono samo,
ljuti se na mene
i osuđuje me, neodgonetljivo,
na napregnutost
značenja u njima samim
sve dok ne dobiju oblik jabuke,lišća,
senki,
ptica.

Triptih (u kojem su uloge unapred podeljene)-M. Šimoković

Ona

Ona ima tvoje jutarnje mirise,
tvoj čaj sa medom, tvoj puter,
sa usne tvoju džanglizavost,
tvoju zlovolju, tvoje zube na svom vratu,
ona ima tvoje "doći ću",
tvoj glas preko telefona,
tvoju mogućnost bekstva u drugi grad,
tvoje prijatelje, tvoju kremu za cipele,
ona ima tvoje jastuke, tvoju nesaglasnost,
tvoje kašnjenje, tvoje brige,
tvoja neverstva, tvoje "neću", tvoju sliku,
ona ima tvoje gledanje televizije,
tvoje umorne poljupce, tvoje "laku noć",
ona ima tvoje drhtanje, tvoju nesanicu,
tvoje čikove u pepeljari,
ona ima sve na svetu
i sigurno zna koliko je bogata,
koliko je najbogatija ona.

Ti

Ti imaš njene oči, njenu brigu, njen hleb,
njenu decu, njene roditelje, običaje,
njenu novu haljinu, njene pomade, njenu kosu,
ti imaš njeno "dobro jutro", njene godine,
njenu vitkost kad se vine za tobom,
njenu zakletvu na vernost, njenu vernost,
samo ti imaš njenu bradavicu, njene obrve,
njenu usnu, njen miris narandže,
njenu put vanile, njen osmeh kad dođeš,
njenu preosetljivost, njene ruke, njene minđuše,
ti imaš svu nju i ne zna ona
koliko je najbogatija, što je tvoja.

Ja

Ja imam...
A šta ja imam?

Jesen je, opet je jesen, Ana... - Petar Jevtović

Sedim u sličnoj sobi.
Ko zna koja je jesen?!
Olinjalo mi je srce.
(suton pod čelom zanesen)

Požuteli mi prsti,
od duvana i tuge.
Život mi je oteo tebe,
a nije mi dao druge. Skrcala si mi kosti.
I ujela me za dušu...
Sada, pod kišama surim,
žedjam ljubavnu sušu! Otupeli me snovi,
očnjake dok oštri čama...
Lajem na zvezde, tebi -
ti ne razumeš, Ana...

Promenila si se i ti!
I ti, uz ljude druge.
Čak su i rođački poljupci
na prečac, dobili zube.

Da! Tako nam je sjajno,
da se složiš na teme.
I samo su ptice još nežne -
(ipak je surovo vreme)

Zato prećutkujem rime
i mamurlike brojim,
kad osetim da volim,
napišem: "Ja se bojim!"

Da! Otkotrlja mi mladost,
niz dušu suza slana.
Jesen je! Jesen je! Jeeesen!!!
Zašto smo žuti, Ana?!

Jesen mog zivota by Goran Aleksic, on Flickr

Ulična scena- Čarls Simić

Slep mali dečko
Sa papirnim znakom
Pribodenim na grudi.
Premalen da napolju prosi sam.
No, bio je tu.

Ovo čudno stoleće
Sa svojim pokoljem nedužnih,
Svojim letom na mesec
I njime koji čeka na mene
U stranom gradu
U ulici gde sam izgubio put.

Čuvši da se približavam,
Izvadio je gumenu igračku
Iz svojih usta
Kao da bi nešto rekao,
A ipak nije.

Bila je to glava, glava lutke,
Strašno izgrižena,
Dignuta visoko da je vidim.
Njih dvoje keze se meni.