Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

"Lives of the poets" - José Emilio Pacheco

u poeziji nema sretnih svršetaka
Na koncu
pjesnici žive u vlastitom ludilu
ograđeni kao stoka
(u Dariovom slučaju)
Kamenuju ih
ili se sami bacaju u more
skončavaju s kristalima
cijanida u ustima
ili pak umiru od alkoholizma
narkomanije bijede
Ili što je još gore
kao službeni laureati
jalni stanari sarkofaga
zvanog Sabrana djela

José Emilio Pacheco (1939.), dobitnik Cervantesove nagrade za književnost, meksički pjesnik, esejist, prevoditelj, književni kritičar i prozni pisac.

José Emilio Pacheco by aldan, on Flickr

U Pachecovoj poeziji fizika i metafizika međusobno se prožimaju, vremenito se ulijeva u bezvremeno, a tkz. "lirski subjekt", blago i ironično odmaknut, s lakoćom klizi s egzistencijalne na ontološku ravan. Takva elegantna "filozofska" protočnost, kao i formalan, ali prijemčiv izraz, učinili su ga, po mišljenju mnogih, jednim od najvrsnijih stilista suvremenog španjolskog jezika. (D. Šodan.)

Slabi odzivi - John Ashbery

Dragi duše, ma kakav zaklon
u podnevnoj masi? Pisat
ću još sat, zatim čitati
to što su pisali drugi.

Nemaš vile u kojoj bi se ovo prizgodilo.
Ali tvoje su avanture kao sigurne kuće,
tvoj nepogrešivi osjećaj za okončanje avanture
drugog je reda, poput grabljenja lijepog vremena.

I mi smo uvezeni u ovaj prizor zbivanja,
i kad izgovaramo istu frazu unisono:
I mi smo imali takvo što!,
to vrijedi koliko i hitac u prazno.

Jedno od nas ipak zaostaje,
Jedno od nas plazi mostom
kao po tepihu. Život - pa to je sjajno -
slijedi nas ali zaostaje.

Pismo zaposlene devojke - Herbert Skot

Majko draga, pazim na sebe,
Moja kolena se taru dok hodam,
Čujem ih kako govore: Sve dok smo
zajedno...
Ne brini. Nedeljom
jedem telo gospodnje.
Svake noći perem svoj donji veš
i vešam ga u mraku.
Neko mi je dobacivao u parku
ali ja nisam slušala.
Bila si u pravu kad si me
upozorila na te životinje. Na ulici
osećam da me njihove oči prate
kao psi. Ja ih ne hranim.
Upoznala sam jednog finog mladog čoveka
što čita bibliju, koji želi
uputi u neke delove
koje ne razumem. On dolazi
večeras. Čujem ga kako kuca.
Zavšiću ovo pismo kasnije.

Protuelegija - José Emilio Pacheco

Moja jedina tema ono je čega nema
Moja opsesija zove se gubitak
Moj omiljeni refren je nikad više
Pa ipak volim vječnu mijenu,
to pomicanje iz sekunde u sekundu
jer bez nje
to što zovemo život
bilo bi kamen.

Zemlja u jeziku - Petar Gudelj

Imam zemlju u jeziku.
Jezik u zemlji.

Zemlju nad jamama,
jezik pun jama.

Imam Mosor i Velebit
od lubanja.

Imam mjedeni Mjesec.
Imam medeno Sunce.

Iz lubanje, iz jezika izađe.
U lubanju, u jezik zađe.

Po Mosoru čuvam koze.
Po Velebitu vukove.

U lubanje sadim smokve.
Po jeziku sijem pšenicu.

U očnim dupljama
držim pčele.

Jako je moje vino.
Sladak je moj kruh.

Gust je med i bistar vosak
iz mojih ulišta.

Nebo mi je u ponorima,
a u nebesima zemlja.

Jednako volim
nebo i zemlju.

I sve što gmiže i hoda,
leti i pliva.

Lisicama i lasicama
kujem krv.

Kopcima
oštrim kljun.

Vukovi kod mene
školuju glas.

Čovječja ribica u mom oku
uči da pliva.

Imam zemlju u jeziku.
Imam jezik u zemlji.

Ne mogu iskopati
zemlju iz jezika.

Ne mogu iščupati
jezik iz zemlje.

Teatar demokratije - Branislav Lukić Luka

Drumovao sam, koračao nebom
ulazio u svoje srce, dušu nisam zaboravio
stajao sam na tankoj, zamišljenoj,
liniji koja se spaja sa horizontom.
Sjećanje vara, moje oružje istina je i dalje.
Spoznao sam linija manjeg otpora
sadržana je u svemu a paradoksi
uglavnom pokreću stvari.
Onda je, na red, posjeta došla
Jevrosimi Jevri, mojoj baki, očevoj majci.
Nije me prepoznala. Dugo se vidjeli nismo.

“Kao da je bitno koji je razlog jači,
ionako jednog dana riješit ćemo se svega,
ali svoje pameti nikad.”

Vidio sam čovjeka ženu, skelet, suznih očiju,
u sepet bi stala, još se nije predala.
Kad u čovjeku umre ljubav, najveća je kazna,
kad nikome ne vjeruješ, i niko ne vjeruje tebi,
kad nikog ne voliš, i niko ne voli tebe,
kad si prazna stranica na kojoj se ispisuje smrt ljudi,
to je pakao.
Vječna samoća je vječna smrt,
takav život i starost su teška robija.

“Šta ima u svijetu? Kako su ljudi?” – pita me baka.

“Za ljude ne znam, a svijet je teatar demokratije,
dobro organizovani užas globalne kontrole
u slavu palog ljudskog razuma” – odgovaram.

“Eh... život, ta smrtonosna bolest
koja se u godine ne razumije.
Mijenjaj, sinko, slobodu za sigurnost.
Nećeš biti ti u zatvoru, nego oni” – suznih očiju reče baba.

Dugo smo sjedili u tišini, demokratski,
svako na svojoj strani sjećanja.

Branislav Lukić Luka
15. januar 2004. godine, Ugljevik, BiH

*** - Kristof Mekel

Našao sam pojas njenog crvenog
kućnog ogrtača ispod stepenica
dugo nakon što je otputovala, i to noću.
Nisam očekivao tako nizak udarac.
Da počnem da živim ni sa čim
i sa jednim pojasom.

*****

Čas je da, čas je ne
čas san čas kiša
sunce, jesen poljubac u grudi
bes i plač
požuda, nemoć, užas, prevara
more, gorčina, nada i leto
svetlost ispod trešnje
smeh, vino i radost
noć, opijenost i zaborav
odricanje, gubitak , izgubljeno
i možda na kraju, naposletku, kada se otvore tela
i suvo i nečujno zatvore
možda je to bila ljubav , anđelu moj

Usamljenost jednog obožavaoca Stonsa koji stari- F.H.Delijus

Trapavo upada u prodavnicu ploča i pravac
na ploču koju želi, nove Stonse.
Oko njega, sa slušalicama na ušima,
10 ili 15 godina mlađi tipovi
koji već odavno slušaju nešto drugo.

Uzbuđuju ga ta
nepomična lica,
ta usamljenost ispod slušalica !
Zna samo, nije više u stanju
da prati disko produkciju-
diplomirani fizičar, imam sada drugih briga-
i ne zna šta ga to još vezuje
sa ovom, ironično kaže, sledećom generacijom,
u najmanju ruku neka demonstracija, duvanje,
nešto od te mode.

Razgleda omot:
zapravo mi se uopšte ne sviđa, Mika
bi stvarno trebalo da polako otpišeš,
ali njegov saund, to više niko nije
uspeo da dostigne. Uostalom, Mik to i sam kaže:
jednom ćeš postati vlastita parodija.

Naviru uspomene:
Stonsi u Hajd-parku, onda,
bio sam tek usred gužve, tada se
s nama nešto događalo. Sada
oseća da ga posmatraju. Sada
se oseća nadmoćnim: ovi ovde vise naokolo
sa tom sve gorom muzikom,
pate možda od svojih tripova ili
od dosade, ali ja,
i plaća, stavlja u džep priznanicu,
u čemu sve nisam učestvovao,
i znam šta sada valja raditi, znam!

Takva misao, baca još jedanput pogled oko sebe,
da li je to ono čuveno iskustvo starenja?

Izlazi iz radnje
i ide kod lekara, bolovi u leđima,
uveče nova ploča sa
novim razočaranjima,
prošlost je prošlost-
i nikako da prođe.

Krvava bajka - Desanka Maksimovic

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rodjeni,
isto su im tekli skolski dani,
na iste svecanosti
zajedno su vodjeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junackom smrcu
ceta djaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u djackoj klupi
ceta malena
i iste zadatke teske
resavala: koliko moze
putnik ako ide peske...
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u skolskoj torbi
besmislenih lezalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregrst istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu djepova.
I cinilo se svakom
da ce dugo
da ce vrlo dugo
trcati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvrsava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junackom smrcu
ceta djaka
u istom danu.
Decaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa skolskog zadnjeg casa
na streljanje posli mirno
kao da smrt nije nista.
Drugova redovi celi
istog casa se uzneli
do vecnog boravista.

Ne svraćajte, ali ako već svratite... - Charles Bukowski

Da, naravno, biću tu ako nisam napolju
ne kucajte ako su svetla pogašena
ili ako čujete glasove ili
možda čitam Prusta
ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata
ili neku od njegovih kostiju za moju čorbu
i ne mogu da vam zajmim novac ni
telefon
ili ono što je ostalo od mojih kola
mada možete dobiti novine od juče
staru košulju ili sendvič sa salamom
ili prespavati na kauču
ako ne vrištite noću
i možete da pričate o sebi
to je tako normalno;
teška vremena pritiskaju sve nas
osim što se ja ne trudim da stvorim porodicu
da pošaljem decu na Harvard
ili kupim lovište,
ne ciljam visoko
samo pokušavam da ostanem živ
još malo,
i zato, ako ponekad kucate
i ja se ne javim
a unutra nema žene
možda sam slomio vilicu
i tražim neku žicu
ili lovim leprtire u
mojim tapetima,
mislim, ako se ne javim
nisam se javio, a razlog je
što još nisam spreman da vas ubijem
ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim
to znači da ne želim da razgovaram
zauzet sam, lud sam, milo mi je
ili možda pletem omču;
i zato, ako su svetla čak i upaljena
i čujete zvuke
kao disanja ili molitve ili pevanja
radija ili kotrljanja kockica
ili kucanja na mašini -
odlazite, nije pravi dan,
noć, čas;
to nije ignorisanje neučtivosti,
ne želim da ikoga povredim, čak ni bubu
ali ponekad skupljam dokaze one vrste
za koju treba malo razvrstavanja,
a vaše plave oči, recimo plave
i vaša kosa, ako je imate
ili vaše misli - one ne mogu da uđu
dok uže nije isečeno ili vezano u čvor
ili dok se ne obrijem u
novim ogledalima, dok svet
ne stane ili se otvori
zauvek.

Apokalipsa.Umbrijska škola oko 1490.-Hans Magnus Encesberger

Nije više tako mlad, uzdiše,
uzima jedno veliko platno, grozničavo razmišlja,
dugo i mukotrpno razgovara sa naručiocem,
jednim škrtim karmelićaninom iz Abruca,
priorom ili članom crkvenog veća. Ubrzo će zima,
zglobovi prstiju pucketaju, granje
pucketa u kaminu. Uzdiše, premazuje osnovnom bojom,
ostavlja da se osuši, premazuje drugi put,
skicira, nestrpljivo figure
na malim kartonima, ističe ih belom bojom.
Okleva, utrljava boje, više nedelja
ništa ne radi. Onda, jednog dana,
a već je Pepljava Sreda ili
Marijino Sretanje, umače, u ranu zoru,
kičicu u ispečenu umbru i slika:
Biće to mračna slika. Kako počinje
da se slika propast sveta? Požari,
ostrva koja nestaju, munje, zidine, bedemi i kule
što se, čudno i postepeno, ruše jedne za drugim:
tehnička pitanja, problemi kompozicije.
Da bi se ceo svet uništio ima dosta posla.
Naročito je teško naslikati buku,
cepanje zavesa u hramu,
zveri koje urliču,grmljavinu. Sve
treba, naime, da se cepa, da bude razderano,
sve sem platna. A termin je
utanačen: najkasnije do Zadušnica.
Do tada mora u pozadini, da opet premaže,
po hiljadu puta, penastom svetlošću, zeleno,
pobesnelo more, probodeno jarbolima
brodovima koji okomito tonu u dubinu,
olupinama, dok napolju usred jula,
i psa mrzi da se mrdne na prašnjavom trgu.

Slikar je ostao u gradu sasvim sam,
napušten od žene, učenika, posluge.
Izgleda umorno, ko bi to pomislio,
smrtno umoran. Sve je oker, bez senke,
ukočeno i pritajeno, kao u nekoj
zloj večnosti; jedino slika nije. Slika
je sve veća, biva polako sve mračnija, popunjava
se senkama, čeličnoplavo, zemljanosivo, tamnoljubičasto,
caput mortuum; popunjava se đavolima, jahačima,
pokoljima, sve dok se propast sveta
srećno ne završi, a slikar,
za trenutak tek, ustane laka srca;
bezumno veseo, kao dete,
kao da mu je pokjlonjen život,
poziva, još isto veče,
ženu , decu, prijatelje i neprijatelje,
na vino, sveže gomoljice i šljuke,
dok napolju rominja prva jesenja kiša.

Poezija - Šandor Petefi

Oh, ponižena, sveta poezijo!
Kako li gaze tvoje dostojanstvo
glupani, i to onda baš kad žele
ponajviše da te u visine dignu.
Popovi tvoji nesvešteni tvrde,
s patosom tvrde, da si ti dvorana
gospodska, fina, blistava dvorana
gde može se sa dostojanstvom ući
u lakovanim cipelama samo.
Čujte, vi lažni, lukavi proroci,
nijedna reč vam istinita nije.
Pesništvo nije za razgovor sala
u koju samo dolazi da brblja
otmeni svet, taj probrani šljam društva:
poezija je nešto više! Zgrada
za srećne otvorena, i nesrećne,
za svakoga ko želi da se moli.
Hram, dakle, gde se pristupiti može
u opancima, pa i bosih nogu.