Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Pokret - Ewa Lipska

Nisam očekivala
da će mi telefonirati ptica
i reći
da letimo zajedno na tome svijetu.

I premda sam ja bez krila
a on bez ljudskog lica
čitamo zajednički pokret.

Lektiru postojanja.

***- Josif Brodski

Noć ova, opčinjena belinom
kože. Od drhtave rezede
što grebe žaluzinom
do rezbarne trepetne zvezde
noć, svakom porom uzvrvela
kao insekt naleće, tavna,
na lampu, čija je izbočina vrela,
iako je isključena davno.
Spavaj. Sa svih dvadeset pet sveća
plen sanje- kao njene obrte,
smogla da ne razgoniš zrake, što već su
prelomljeni o tvoje crte-
ti prigušeno svetliš iznutra,
dok ja, usnom ti taknuv rame,
kao da knjigu pri tvom svetlu do jutra
čitam i šapatom sričem-sezame

Šinto - H L Borhes

Kad nas satire nevolja
načas nas teše
i najmanji pokreti
pažnje ili pamćenja:
ukus nekog ploda, ukus vode,
lice koje nam navraća u snu,
prvi jasmini u novembru,
beskrajna čežnja kompasa,
knjiga koju smatramo izgubljenom,
ritam nekog heksametra,
kjučić koji otvara neku kuću,
miris kjiga ili sandalovine,
staro ime neke ulice,
boja neke karte,
kakva neočekivana etimologija,
glatkoća dotrajalog nokta,
datum koji smo tražili,
brojanje dvanaest muklih brecanja,
žestok telesni bol.
Šinto ima osam miliona božanstava
što tajno putuju zamljom.
Ova nas skromna božanstva dodiruju,
Dodiruju nas i napuštaju.

Zbrka - Erih Frid

Voleti se
u doba
u kojem se ljudi međusobno ubijaju
uvek savršenijim oružjem
i glađu
i znati
da se jedva šta može protiv toga učiniti
i pokušavati
ne otupeti
I ipak se voleti

Voleti se
i međusobno se ubijati glađu
Voleti se i znati
da se jedva šta može protiv toga učiniti
Voleti se
i pokušavati ne otupeti
Voleti se
i s vremenom se
međusobno ubijati
A ipak se voleti
uvek savršenijim oružjem.

Kraj maskenbala - Jelena Radovanović

Kad te smrve
tržni centri
pogrebna preduzeća
obdaništa groblja
cvećare ljudi izlozi
ciganmale kreditne kartice
porodilišta ljudi
saobraćaj budilnik
ljudi deca saloni nameštaja
ljudi ljudi ljudi
grad semafori poštansko sanduče
novine parkovi vesti
crkve ljudi rođendani internet
zoo-vrtovi banke supermarketi
ljudi šminka paket-aranžmani...

U pretkomore srca potrpaćeš sve te tuge
tušta je to i tma
i điha ha zabrazdićeš samcit sam
strancima znan
bližnjima stran
nemušt kao konj
krnj kao panj
raždžaraćeš te očaje
strpaćeš ih u mamuze
osedlaćeš bes
eno ga njišti u oboru godinama
zajahaćeš ga
nahranićeš piljevinom ljutnje
strugotinama straha
obujmićeš to čudovište
cimaćeš uzde samcit sam
oborićeš ga razulareno
sljuštićeš mu masku
smrvićeš ga istinom
dosta je vala topotalo po tebi.

Dani 1896-Konstantin Kavafi

Bio je sasvim osramoćen.
Njegove erotske sklonosti
osuđene, strogo zabranjene
(mada prirodne s njim),
društvo je bilo krajnje uskogrudo.
Vremenom je sav novac izgubio,
društveni položaj i, napokon , ugled.
Blizu tridesete,nikad sa stalnim poslom,
bar ne sa zakonskim onim.
Ponekad bi zaradio nešto-posredništvom
koje se ne smatra časnim.
I konačno postade osoba s kojom nije dobro
da vas viđaju često.

Ali to nije sve- ne bi bilo pravo;
sećanje na njegovu lepotu zaslužuje bolje.
Ima i druga strana; viđen sa nje
on je privlačniji, jednostavan,
prirodno dete ljubavi
što bez oklevanja
čistu čulnost svoje čiste puti
stavlja iznad časti i ugleda.

Iznad svog ugleda? Ali društvo,
posve uskogrudo,
ove je vrednosti
pogrešno shvatilo.

Angažovana pesma- Mirjana Božin

Poezija treba da je velikodušna,
svemu da ustupi mesto,
Neko kaže: pričuvaj mi kravu,
odložim pesmu,
pričuvam kravu.
Dežuram obalom znatiželjno nagnutom
nad provaliju.

Istražujem na koje se ime odaziva
izgubljeni pas.
Kako se oseća rezano cveće, cveće u saksiji,
cveće u bašti.
Da li će i kada umeti tuđa ruka
svrab da počeše.

Čime da se uteše prosjaci
u zbegu s kraljevima.
Može li se suzom omekšati sudbina.
Kako se ogrejati na plamičku sveće.
Čime da se ispeglaju pogužvane radosti.
Kako se rukovati sa prijateljem toljage.
Crvenilo mrkve potiče li od zavičaja.

Posle tek mogu da šijem pesmu, i param je
više puta, da prijanja uz telo iznutra,
Kad padne kruna s glave i potonu sve lađe,
dobrota je možda ime pravog dara.

Djulići i djulići uveoci - J. Jovanović Zmaj

Sa istoka poče plavit'
A nas dvoje na prozoru
Prohtelo se nama tako
Docekati rujnu zoru.

Ćutala su naša usta,
Samo j' miso k misli tekla, -
Tek u neke ona šapnu:
"Ja bi tebi nešto rekla."

I tada mi ispovedi
šta joj stidak dosad skrivo
Ispovedi: "Ja osećam
ispod srca nešto živo."

Tek to reče a istok se
zarumeni, - divna slika -
Da l' od žara moje sreće
il' od stida s njena lika?

Milanska kiša - Ewa Sonnenberg

U sobi praskozorja umesto zidova su naša tela
Ulovljena u svojim skrovištima: shvati
Konačno shvati da je otvoren prostor manji od mladeža
Da bismo disali umesto prozora otvarali smo širom svoja lica
A umesto kroz vrata napolje smo izlazili kroz dodir

Posle si dugo češljao moju kosu: tako pada kiša
A još kasnije smo igrali šah belo-crna polja bila su kao sunca i meseci
Razmenjivali smo tela i već je nastupila noć
Ali budući čak zajedno blizu da bliže ne može biti
Čak i tada smo očekivali nešto kao da se nikada nismo sreli
Kao da nas je u tom bivanju zajedno nešto preduhitrilo

2

Poljubac oslonjen o ogradu srebrne kiše: jer padamo mi, a ne kiša
Silazio je niz azurne stepenice i ponovo se penjao kao da je nešto zaboravio
U našim ustima rascvetao se cvet njegov miris se rastapao u našoj pljuvački
Brojala sam svaki dodir tvog jezika kao da želim da izbrojim sve tajne sveta
Tim poljupcem prenosili smo mesečevu svetlost od jednih ustiju do drugih
Zbog toga su se sjedinile naše senke, a ne mi: tako pada mesečeva prašina
Odražavajući svetlost nekog sunca koje nismo uspeli da imenujemo

3

Opazili smo kako su nam veoma potrebne naše ruke radi potvrde
Da ono što se uzima želi i da daje, da dajući uzimamo, a uzimajući dajemo
Neizvesna granica: svila oko članaka
Plovim od jednog članka do drugog: upoznajem težinu tvoga dodira
Narukvice su kao sledeći obzori sledećih svetova

Postajem nestalna u ispovestima zbog toga možda želiš da ih pišem
Iz mojih reči pašće kiša u njoj ćeš prepoznati toplinu moga daha
Pokušavam da imenujem samo ono što mogu da pretpostavim:
Tvoje ruke mokre od kiše spavaju na mojih rukama

4

Kiša ne plače ne ume da plače ona samo podseća na bliskost
Prodire u osušenu zemlju kao što dodir prodire u telo
Koliko napora je potrebno da se iz kiše iščupa komadić istine
Izgovarao si kišu na raznim jezicima:
Čak kada bismo je razumeli ne bismo razumeli njena osećanja
Čak kada bismo doprli do prve suze nikada je ne bismo zaustavili

5

Može li se jednim treptajem očnog kapka promeniti život?

6

Suza koja veruje odvaja se od lica mraka i pada u pukotinu u steni
Suza koja bdi posle duge ćutnje trči ka prvoj reči
Prećutana suza donosi na svet plod s ukusom gorčine

Mnogo vremena je prošlo dok dobro nije sazrelo u sebi
Opazio si obećanje u jednoj latici ruže: poklon neznanke
I postao si cvet ranjen nežnim daškom vetra

7

Učio si me suptilnosti: to te ulica grli a ne ja
To te sve ciklame na balkonima drže za ruku a ne ja
I poverovala sam i verujem da je u očima svakoga tvoj pogled
Učio si me da čeznem: da ne smem da verujem rastancima
Tvoje reči njišu se kao vlat obećanja samo gde potražiti onu livadu?
Učio si me prolaznosti: da li su tvoji filigranski trenuci uspeli da obodre svet?
Da li su podigli teret koji zbog mene pretvaraš u lakoću voala?
Ali kada bi ga otkrili pojavila bi se rana bolnija od svemira
Učio si me smrti: tako počinje zrelost prvi korak ka razumevanju detinjstva
Paprat koju si sakupljao na strmim padinama jutra

8

Neprestano se vraćamo ne znajući po šta zbog čega i gde: poljubac
Posezali smo za tim darom koji je kao zlatan novac svetlucao u našim ustima
Zagnjurivali smo se sve dublje u svoju pljuvačku da li se tako meri duša?
Na dnu zaboravljeni biser je trebalo da izgovori jednu jedinu reč
Ukus poljupca u kome je svetlucalo korenje koje je na poljima lavande iščupao vetar
Potpuno smo spoznali ukus koji nas je ispunio od glave do pete: mesec koga nema
Jer počinje i završava se samo u našim ustima

9

Sakupićemo kapi kiše i od njih sastaviti našeg dobrog duha
Glasnika koji će kružiti među nama sjedinjujući naše misli
Kao noćni leptir udara u prozorsko staklo kao da ima nešto važno da kaže
Međutim neće ti reći da sam u tvojim očima videla suze kišu suza
I da sam iz njih pila tvoj bol kao još uvek žedna biljka

10

Tvoji prsti su s druge strane žeđi: tako izlazi sunce kiše
I dao si mi svoju nagost pomaljajući se iznad horizonta telesnosti
Glad ritam predanost uzajamnost nezasito upijaju toplinu
Brinući o dodiru zaklinjemo se licem uz lice da nikada više
Nećemo posmatrati kišu
I više ne znam da li tražim tvoja usta ili usta kiše
I ne uspevam da zaustavim plimu: more se budi more se budi
Bacamo moje tvoje mreže da bismo ulovili bujanje: neimenovano
Onaj jedini pogled iz ogromne daljine kada smo u sebi opazili da više
Pripadamo «spoljašnjem» nego bilo kom ovdašnjem da smo to «spoljašnje» mi

11

Tvoja stopala koliko bih samo želela da budem tvoja stopala
Da zajedno s tobom nosim onu veliku kap kiše koju nosiš na ramenima
Možda je to kap istine oko koje se spore mudraci
Onaj jedini drhtaj vetra: poverava ti sebe celog celcijatog

Obećavao si da češ biti u svakom drvetu
Da će svako jutro kao puls otkucavati u tvojim grudima

Obećavala sam da nas telesnost nikada neće razdvojiti

12

Poljubac noći da li si je već prepoznao?
Kao da u čestaru zvezda tražimo uspomene iz detinjstva
Ti svoju paprat ja svoj jasmin jer smo deca prostora
Deca bašti polja i šuma deca nad kojom bdiju planine
Znamo jezik zvezda životinja i bilja osećamo nežnost stenja i kamenja
Znam da je to samo na časak zbog toga te upijam svakim milimetrom tela
Zbog toga te započinjem uvek ispočetka i još jednom ispočetka
Ova noć se nikada neće završiti neprestano će u nama postojati: poljubac noći

13

Dodiruješ moje udove kao da znaš da su najkraći put do moje duše
Mali moj dečko koji se povijaš pod teretom onog što kiša priča
Sklon pogledima u kojima je neka vrsta bestidnog dodira
Neprestano gledamo sebe u sebi i van sebe kao da želimo
Da odgonetnemo čije plavetnilo je realnije: očiju ili neba?
Pogled-ispovest za kojom sam pošla na kraj sveta
Sada niko ne upeva da me nađe premda sam ja pronašla sve

14

Poljubac koji traje celu noć jer sam neprekidno žedna tvoje pljuvačke
U našim ustima kiša celoga neba našla je predah
Potrebna nam je ta kiša da se zauvek dublje ukorenimo u sebi

Noć koju merimo jednim beskonačnim poljupcem
Postajemo usta noći a noć naša usta
Naši jezici: koji traže i koji su traženi

Žeđ neprestana žeđ kao svitanje kao sumrak
Neuhvatljiva bolna žeđ dozivanje kiše tebe

15

Mali moj dečko priljubljujem se uz tebe svim što te okružuje
Tvoj užas tvoj strah grlim vrškom jezika
Tako se naše duše međusobno zavode: naš zajednički pogled na borove
Razgovaramo o onome o čemu misli vetar i naše reči kao da se vole
Posle kamena staza gušterica leptir zvezda dovršavaju priču koja
Kao nevidljiva kopča povezuje slučajnosti u celinu

Budući sama sa sobom videla sam kako je izmilela zmija
Kako je gomilala svoj otrov kao svet koji te boli
Odlomci kuća koji ciljaju u tvoje srce
Jer nijedna od tih kuća nije naša

16

Dopusti mi da okusim tebe: kakvog si ukusa u sumrak?
Kada je za nama već toliko toga kada više ništa ne očekujemo
Dopusti da makar na časak osetim ukus tvoje bespomoćnosti
Moj nezasiti gramzivi ruž na obrazima: želim te
Ukus tvoga nepca miris tvoga daha
Da li ćemo ikada to razumeti?
Onaj jedini trenutak kada smo želeli da legnemo jedno pokraj drugog
Sada smesta na livadu na travu na zemlju da bismo posmatrali zvezde?
Tvoj jezik je pikantan kao orijentalno jelo
Tvoj glas je sladak kao turski kolač
Puderišem lice da ne bi prepoznao moje osećanje
Ali nebo pijano od osećanja govori umesto mene
Nazivajući te kišnim ljubavnikom

17

Ulice su se otvarale ničijim gestom: sve se može
Sve se može kada ljubav skrozira ulice
Jer ulice kao da su stvorene za tiho prikradanje na prstima
Da ne probudimo kišu da ne nadvikujemo kišu da stignemo do prve kapi
Prva kap je kao vezivo svemira koje nas je sjedinilo
Zahvatio si me kao dah zahvatio si me kao vodu kojom umivaš lice
Kada su se moj i tvoj dah sjedinili upitao si me: na šta misliš?
Kao da si hteo da proveriš da li je sjedinjeni dah sjedinio i naše misli

18

Ogledala sam se u tvojoj nagosti htela sam da doprem do pravog ti
Neprestano sam hitala sve dublje i dublje i sve više te je bilo u meni:
Želim da se sakrijem u tebi da imenujem svaki tvoj gest
Kada budeš daleko da ga dozivam šapatom

Pripadati tebi znači ukrasti sve cveće iz obližnje cvećare
Pripadati tebi znači ne pripadati nikome: plesati bosa na kiši

Daleko blizu samo su sledeća prerušavanja posle kojih smo uvek ja i ti

19

Govorio si sobom govorio si celim celcijatim sobom

Dodirivali smo jedno drugo kao da smo zalutali u pomrčini tuđih reči
Bilo ih je tako mnogo da se ona jedinstvena koju smo toliko čekali zagubila
Gde si sakrio ključ od slova u kome je prostor našeg osećanja?

Dodirivali smo se kao da želimo
Da proverimo koliko postojimo i koliko imamo hrabrosti
Da prihvatimo da nam ono pod prstima uopšte ne pripada

Otvarao si vrata malog balkona kao da si otvarao sebe
Mali moj dečko kome kupujem ljubičice zimi
Tvoje promrzle ruke su jedini odgovor na to šta je bliskost

20

Prenula sam se pokraj tebe kao bašta puna vlage koja me pretvara u tebe
Ti si kidao cveće koje je raslo u meni: kadifene čašice šapata
Zatim si posegnuo za mesom voćki da bi probao moje snove
U snu si me uzeo za ruku i odveo u kuću u plamenu
U samom središtu plamena trenutno su se borili vatra i kiša

Bašta u kojoj si zasadio sve što je u tebi bilo najbolje
Hoćeš li se ikada vratiti na onu livadu?

21

Celim bićem upijala sam noć kao da se neće dogoditi nijedna druga noć
Udisala sam dah noći koji se probija između rebara zvezda
I na tvojoj koži napisala sam pesmu koju nikada niko neće umeti da pročita
I kada se sretnemo kroz hiljadu godinu prepoznaću te po toj pesmi

22

Ne volim kada govoriš o smrti jer kiša nikada ne umire
A mi smo u celosti od kiše u celosti smo od prozračnih kapi opsene
Ne volim kada govoriš o smrti o provaliji između reči i nade
Jer mi još uvek nismo dorasli da skočimo u tu provaliju

Nečeg će biti previše a nešto će nam nedostajati
Razgovaraj sa mnom makar tim kapima koje udaraju u parapet
Da znam da je u svakoj kapi tvoj poljubac

Ne govori da očajanje ide u stopu za nama
Jer naše omiljeno zanimanje je gubljenje pravih staza
Poznaješ me bolje poznaješ me više ali da li si me prepoznao?

23

Dospeli smo do trenutka: do osećanja bez granica
Mostić na kome je klečala prosjakinja
To sam mogla da budem ja to si mogao da budeš ti
Da li smo sustigli njena krvava kolena?

Tvoj začuđeni plavi pogled intenzivniji je od dodira
Svaki put kada mi se obratiš sebe ponovo vraćam sebi
Puna sam kiše koja hoće da padne na tvoja kolena
Imam samo jednu molbu: ne dopusti da te zaboravim

Bilo kud da kreneš povedi me sa sobom biću tvoji prsti
Poslušna onom što želi tvoj dodir i onom što želiš da dodiruješ
Mnome zacrtaj granice svog malog sveta
Svaki put kada mi se približiš osetićeš moju bezgraničnost

24

Da li ćemo prepoznati ko je kiša?
Kiša ljubavnih noći koja na časak zaglušuje strah
Možda je naš život jedna ljubavna noć s nebom
Bestelesna žudnja koja iskoračuje van dodira
Preobražavajući nas u dve beskonačne osamljenosti.

Ewa Sonnenberg, fot. Wojciech Małkowicz

Eva Zonenberg
izmedju poezije i filozofije

Eva Zonenberg je poljska umetnica koja zivi i radi u Krakovu, je završila Muzičku akademiju i nastupala kao pijanistkinja i jedan je od prvih diplomaca na knjizevnih i umetnickih studija na Institutu za poljsku filologiju Jagelonskoh Univerziteta u Krakovu.

Već za prvu zbirku pesama dobila je 1995. prestižnu nagradu Georg Trakl. Na originalan način kombinuje poeziju s muzikom.

Objavila je sledece pesničke zbirke: Hazard (1995), Zemlja hiljadu notesa/Ispovesti Lindzi Kempa/(1997), Planeta (1997), Povodac (2000), Bukteći tramvaj (2001), Čas ushićenja (2005).

Dvostruki život - Ivan Herceg

Plutamo po svijetu u kojem se
ne govore imena, ni razlozi nesreće,
šuti se iz daljine i blizine,
govoriš na svojoj strani kreveta,
na svojoj strani života
koji sastavljaš i rastavljaš
kao masku za sjene
pod našim ukočenim tijelima.

Priznajem, iza mene je teorija sreće
u poljupcima na crno,
i praksa nemira u svakom napuštenom danu.
Priznajem, negiram i tebe i sebe,
cijeli jedan život, pola tvoj, pola moj,
i Bogu nas za smrt nježno imenujem.

Plutamo po svijetu u kojem se
ne oprašta ništa, ni moć, ni nemoć,
voli se iz daljine i mrzi iz blizine,
šapćeš sad sama za sebe,
za drugu stranu života,
pola tvog, pola mog.

Kako se piše pesma - Rejmon Keno

Uzmite dve-tri reči bez sjaja
obarite ih kao jaja
Dodajte раrčе smisla bez kosti
i dobar komad nevinosti
Grejte na tihoj vatri s krаја
(il nek u ekspres-loncu naraste)
Sipajte zatim začina i prezle
pospite na to flekice-zvezde
zabiberite ko gnezdo od laste
I šta će ispasti od svega toga?
Zar se tako lako
piše? Ma, zaboga!

Preveo: Danilo Kiš

Iščekivanja- Mirjana Stefanović

sedimo
danas lepo vreme
a zamisli juče
onolika kiša
ona lapavica
na pivu je spala pena
na zavese je pala noć
na satu je prošla godina
zvezdom je minulo stoleće
mi sedimo
danas lepo vreme
a zamisli juče
onolika kiša
ona lapavica
na pivu je spala pena
na nas je pala zemlja
pod njom sedimo
danas je lepa kiša
a zamisli juče
onoliko vremena