Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Himna za K - Valentina Radinska

Ako umrem pre tebe -
ne žuri da mi zatvoriš oči;
stavi mi prstenje srebrno i narukvice vitke,
sakrij mi jednu svesku i komad olovke
jer, ne zna se šta nas tamo čeka.

Ako umreš pre mene
- u životu našem, ko zna šta nas sve čeka! -
priznaću ti najzad, samo ti si mi bio ostao;
poljubiću duge prste s njihovom nežnošću tamnom
i tvoje srce, koje mi je svetlelo u danima strmim.

Posle toga ću biti spremna -
šta bih radila ovde bez tebe;
dušmani će me pamtiti dugo i prijatelji će me zaboraviti,
opet će svetleti ukrašene pozornice i spektakli na njima:
žao mi je samo što neću videti kraj...

Ali čućemo zato kako semenka uzdiše,
kako jedan beli koren zemlju razmiče,
kako ga vode podzemne poje i neguju,
kako poput deteta gleda i raduje se svetu;
kako se ispravljaju stabljike živahne
imena i godine da pokriju,
i ljubav našu da sakriju najzad
od tudjih očiju.

Pertla - Charles Bukowski

Žena,
izduvana guma,
bolest,
strast,
strahovi koji te čekaju.
Strahovi tako mirni
da možeš da ih proučavaš
kao figure
na šahovskoj tabli.

Nisu velike stvari ono
što šalje ljude
u ludnicu…
Smrt koja ih čeka,
ubistvo, incest, pljačka, požar ili poplava.
NE.
Niz malih tragedija
je ono što ljude odvodi
u ludnicu.

Ne smrt voljenih,
već pertla koja pukne
iz čista mira.

Najveća prijetnja životu
je gomila tih prostih, običnih stvari
koje mogu ubiti brže od raka,
a koje su uvijek prisutne.

Registarske tablice,
porez,
istekla vozačka dozvola
ili otkaz na poslu.

Kad nešto radiš
ili kad ti nešto rade
žohari ili muve,
slomljeni naslonjač u sjedištu auta,
kad nemaš benzina,
kad imaš previše benzina.
Začepljeni sudoper,
pijani gazda,
kad predsjednika nije briga za tebe,
a guverner je lud.

Kad ti je prekidač za svjetlo razvaljen,
a dušek k’o bodljikavo prase,
105 dolara za par auto dijelova,
kad ti telefonski račun raste,
a tržište rada opada,
kad pukne lanac na vodokotliću
a svjetla na autu se ugase
i prednja i unutrašnja i zadnja
i mračnije je nego u paklu,
a duplo skuplje od toga.

Rane i urasli nokti
i ljudi koji insistiraju na tome da ti budu prijatelji.

To uvijek postoji i gore od toga.
česma što curi, Isus i Božić,
buđava salama, devet dana kiše,
avokado za 50 centi
i ljubičasta pašteta.

Da radiš kao konobarica na normu
da prazniš posude u bolničkim krevetima,
ili radiš u autopraonici,
ili kao perač suđa,
da kradeš torbice nemoćnim staricama,
ostavljajući ih da vrište na trotoarima
sa slomljenom rukom u 80-oj godini.

Iznenadna
dva crvena svjetla u retrovizoru
i krv u tvojim gaćama.

Zubobolja i 979 dolara za protezu
i 300 dolara za zlatni zub,
i Kina i Rusija i Amerika
i duga kosa i kratka kosa i bez kose,
i bez brade i bez lica.

Sa svakom puknutom pertlom
na sto puknutih pertli,
jedan čovjek, jedna žena,
jedna stvar
ode u ludnicu.

Zato, pazi dobro
sljedeći put
kad se sagneš da
zavežeš cipele.

Zlatni džepni sat - Charles Bukowski

moj djed je bio visoki Nijemac
neobičnog zadaha.
držao se vrlo uspravno
dok bi stajao pred svojom malom kućom.
žena ga je mrzila,
a djeca su mislila da je čudan.
bilo mi je šest godina kada smo se prvi put vidjeli
i poklonio mi je sva svoja ratna odlikovanja.
drugi put kad sam ga vidio
dao mi je svoj zlatni džepni sat.
bio je jako težak.
odnio sam ga kući
i tako silno previo
da je odmah stao,
zbog čega sam se loše osjećao.
djeda više nikada nisam vidio
i moji roditelji više nikad
nisu pričali o njemu
kao ni moja baka
koja je davno
prestala živjeti s njim.
jednom sam se malo raspitivao
pa su mi rekli
da je previše pio
ali meni je bio draži od svih
dok je stajao tamo pred svojom kućom
onako uspravan
i govorio mi "gdje si, Henry,
nas dvojica, mi se već poznajemo."

Ja, ti i svi savremeni parovi- Miloš Crnjanski

Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve, tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi , straha i sažaljenja.

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
Kad vidimo šumu, kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje sa ovoga sveta.
U slobodu, kud, nad nama grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu !
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
Al nam se u telu, proleće spasava

Naš tužan osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug i dosadan,
I prolazi u ćutanju neveselom.
Tek uveče, slobodan kao u trvi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi, razapet.

Beogradski univerzitet 1919.

Poezija - Charles Bukowski

potrebno
je
puno

očajanja
nezadovoljstva

i
razočaranja

da bi se
napisala

šaka
zbilja
dobrih
pjesama.

ali
nije
za svakoga

da ih

piše

pa čak niti

da ih
čita.

Iako je preminuo još 1994., legendarni američki pjesnik i pisac Charles Bukowski (r. 1920.) i dan-danas ne prestaje objavljivati knjige, i to takvim tempom da se gotovo može reći kako je popularni Hank i posthumno ostao jednim od najproduktivnijih suvremenih američkih pisaca.

Ostavljaš me neutažena - Vesna Krmpotić

Ostavljaš Me neutažena kad ti priđem
nekim drugim likom.
Ti poslije, raskajana, kažeš:
"Nisam znala da si to bio Ti."

A tko sam Ja, što misliš?
Ja sam tvoj prosac sa svih strana.
Ili ćeš se udati za cijeloga Mene,
ili će ti duša ostati usidjelica.

napomena: prvo lice jednine je u pesmi pisano velikim slovom, jer u nastojanju da zasluži Božju ljubav pesnikinja se obraća Božanskom a ne ljudskom biću, i u pesmi se Bog stihovima obraća pesnikinji.

Rappelle-toi Barbara- Jacques Prévert (Seti se Barbara)

Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur
Brest ce jour-là
Et tu marchais souriante
Epanouie ravie ruisselante
Sous la pluie
Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest
Et je t'ai croisée rue de Siam
Tu souriais
Et moi je souriais de même
Rappelle-toi Barbara
Toi que je ne connaissais pas
Toi qui ne me connaissais pas
Rappelle-toi
Rappelle toi quand même ce jour-là
N'oublie pas
Un homme sous un porche s'abritait
Et il a crié ton nom-Barbara
Et tu as couru vers lui sous la pluie
Ruisselante ravie épanouie
Et tu t'es jetée dans ses bras
Rappelle-toi cela Barbara
Et ne m'en veux pas si je te tutoie
Je dis tu à tous ceux que j'aime
Même si je ne les ai vus
qu'une seule fois
Je dis tu à tous ceux qui s'aiment
Même si je ne les connais pas
Rappelle-toi Barbara
N'oublie pas
Cette pluie sage et heureuse
Sur ton visage heureux
Sur cette ville heureuse
Cette pluie sur la mer
Sur l'arsenal
Sur le bateau d'Ouessant
Oh Barbara
Quelle connerie la guerre
Qu'es-tu devenue maintenant
Sous cette pluie de fer
De feu d'acier de sang
Et celui qui te serrait dans ses bras
Amoureusement
Est-il mort disparu ou bien encore vivant
Oh Barbara
Il pleut sans cesse sur Brest
Comme il pleuvait avant
Mais ce n'est plus pareil et tout est abîmé
C'est une pluie de deuil terrible et désolée
Ce n'est même plus l'orage
De fer d'acier de sang
Tout simplement des nuages
Qui crèvent comme des chiens
Des chiens qui disparaissent
Au fil de l'eau sur Brest
Et vont pourrir au loin
Au loin très loin de Brest
Dont il ne reste rien.

Barbara

Seti se Barbara, bez prestanka je kislo
nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana, pod kišom
seti se Barbara, bez prestanka je
kisilo nad brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smešila si se, i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
seti se
seti se toga dana
ne zaboravi
neki covek je stajao u tremu i viknuo tvoje ime- Barbara
a ti si po kiši k njemu potrčala
radosna, prokisla, očarana
u njegov zagrljaj pala
seti se toga Barbara,
ne ljuti se što ti govorim ti
ja kažem ti svima koje volim
čak i onima koje sam jednom video
ja kažem ti onima koji se vole
čak i onima koje nisam upoznao.
seti se Barbara i ne zaboravi
tu kipu mudru i sretnu, na svome licu sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kipu iznad mora i iznad arsenala
tu kišu što je pala na brod iz Cezana
oh, Barbara rat je je svinjarija
velika i šta je sa sobom sada
pod kišom kanonada ognja, krvi i čelika
a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro, nestao,
ili jos uvek živi.....
oh, Barbara
bez prestanka plušti nad Brestom
jednako kao i tada
ali to nije isto, i sve je srušeno
to su porotne kiše, strasne i neutešne
to nije oluja više od ognja, krvi i celika
to su naprosto oblaci
Što kao pseta crkavaju
kao pseta sto nestaju u mlazu vode
nad brestom
da trunu negde daleko, daleko,
daleko od bresta
od koga ništa ne osta...

Samo smo misao - Ratko Petrović

Čovek je samo misao.

Ono što je fizički, zaista se tiče
samo njega.
Da stari, da ga boli, i da oseća.

Ti ne možeš doživeti moju fizičku bol,
u trenutku kada me boli.

Da, zagrlićeš me - i to će činiti
da mi sve bude lakše.
Podnošljivije.
Da me smiri makar malo.

Mada, moja bol će ti biti
neugodnost i patnja - opet misli,
a ne zaista bol.

I bolje je tako - kad boli,
da boli samo jednog.
A drugom to samo da bude
ružna misao.

Ali ti možeš osetiti moje emocije.

Ponekad u potpunosti, nekad
kad im se prepustiš istinski
čak i jače, lepše...

Jer za tebe su, samo za tebe,
i stoga ih možeš osetiti
i jače od mene samog.

Kako?!

Narandža ne oseća svoj ukus
iako je puna sopstvenog soka.
Već ga osete samo one usne
kojima je bila namenjena.

Ali, koliko god da si kadra za to,
nekad i manje... to me ipak teši.
Makar i da me samo nazireš.

Makar tračak pravog mene ćeš
uspeti da shvatiš, dodirneš
i upleteš u svoju zamisao,
koja u tvom svetu
predstavlja mene.

Biti realno shvaćen
makar i komadić,
u nečijem ličnom,
neponovljivo drugačijem
i na divan način nerealnom svetu,
veruj mi, mnogo je.

Tada znaš da si postojao.
Da postojiš.

Ja sam tako premalo
i tako premnogo u istom
momentu.

Vasiona misli i osećanja
svetova čitavih, sa centrom
u jednom - mravu.

Sve zavisno od toga
postaneš li me svesna.

Od toga,
uspevam li da zaista živim?
Da sinem?
Ili sam samo prirodni, nagonski
biomehanizam.
Koji je gladan. Koji se plaši.
Koji deli i zloupotrebljava svoju
platformu za snove - sa životinjom.

Kada sam čovek? Kada sam živ?!

Ja živim kad te ljubim. Tada sam najviše
što mogu biti.
Kad te ne ljubim - ja sam premalo.

Čak i kada sam dobar - a ne ljubim te,
ja sam premalo toga.

A u tvojim očima?
Od čega zavisi šta ću to biti?!

Ja sam samo tvoja subjektivna percepcija
nekakve pojave.
Dakle, u nemilosti sam.

Dolazim li u pravom trenutku?!
Da li mi je glas dublji, plići?!
Jesam li čudan, ili je moja čudnost
po tvojim standardima normalnost?

U nemilosti sam...
previše toga kod tebe mora da se poklopi.
To je često nemoguće.

Poklapanje ukalupljenog tražiš.
Ja sve mogu, sem da stanem u maleno.

Čovek je samo misao.
U svakome različita misao.

Zato su neki poljupci
značajniji od drugih.

Jer je neko u nama postao
lepa misao.
Lepša od drugih.

Dakle,
ono što ću biti
zavisi isključivo
od toga kakva sam
pomisao u tebi...

"A ostalo ću reći onima dolje u Hadu"- K. Kavafi

„ Odista“ reče prokonzul zatvarajući knjigu,
„ Ovaj je stih tako lijep i tako ubjedljiv.
Sofokle ga je napisao duboko razmišljajući.
Što ćemo sve dolje reći, što ćemo reći,
i kakvi ćemo se tek, drugačiji, pojaviti.
Sve ono nad čim bdijemo ovdje, ko besana straža,
sve rane i tajne skrivene u nama
i čuvane dan za danom s tako mnogo strepnje
sve ćemo to dolje slobodno i jasno izreći.“

„Al` dodati moraš“ reče sofist,
uz jedva primjetan osmjeh,
„ako o tom govore dolje, i ako im
sve to bilo što predstavlja."

Pekari iz 1935. - Charles Bukowski

Pekari iz 1935.

moja majka, otac i ja
išli smo na tržnicu
jednom tjedno
po sljedovanje državne hrane:
konzerve graha, konzerve
s kobasicama, konzerve hašea,
nešto krumpira
i jaja.
namirnice smo poslije
odnosili kući
u velikim vrećicama.

na povratku s tržnice
uvijek smo se zaustavljali
ispred
jednog velikog izloga
kroz koji smo mogili vidjeti
pekare
kako mijese brašno
u tijesto.
bila su tamo petorica
krupnih mladića
stajali su za pet velikih drvenih stolova
i radili teško
ne dižući pogled.
vitlali su tijesto zrakom
oblikujući ga
u razne figure
različitih veličina.

mi smo bili vječno gladni
i sam pogled na te ljude
koji mijese tijesto
i vitlaju ga zrakom
pred našim je očima obrazovao
uistinu divotan prizor.
ali nakon nekog vremena
morali bismo poći.
pa bismo polako krenuli
vukući svoje teške vrećice
pune namirnica.

"ti ljudi imaju posao",
napomenuo bi moj otac svaki put.
svaki put kad god bismo
gledali te pekare
zaključio bi uvijek
istu stvar.

"mislim da sam našla novi recept za haše",
dodala bi isto tako svaki put
moja majka.
doduše, koji put bi haše
zamijenila kobasicama.
jaja smo pak jeli
na sve moguće načine:
pržena, poširana, kuhana.
naprimjer poširana jaja na hašeu,
ali taj favorit od jela
na kraju je postao
gotovo nejestiv.
krumpire smo, opet pržili,
pekli i kuhali.
ali krumpiri nam ne bi dosadili
tako brzo kao haše, jaja
ili grah.

jednog dana
vrativši se kući
poslagali smo sve namirnice
u kuhinji do sudopera
i samo ih tako neko vrijeme gledali.
da bi im zatim okrenuli
leđa.

"opljačkat ću banku!"
ispalio je najednom otac.

"oh ne, Henry, nemoj molim te!"
uspaničila se majka.

"i onda ćemo jesti odreske,
jest ćemo odreske i gutati ih
sve dok nam ne izađu na uši!"

"ali Henry,
ti nemaš ni pištolj!"

"ugurat ću nešto oštro pod kaput
i pretvarati se da je pištolj!"

"imam ja pištolj na vodu", dodao sam.
"možeš se poslužiti njime."

otac me samo pogledao.
"ti" - rekao je - "ZAČEPI!"

izišao sam van
i sjeo na stražnje stepenice.
čuo sam im glasove
unutra
ali nisam mogao točno razabrati
o čemu govore.

da bih ih onda opet čuo
nešto glasnije.

"naći ću načina da ubuduće sve spremam nekako drugačije!"
obećavala je majka.

"opljačkat ću jebenu banku!"
ponavljao je otac.

"Henry, nemoj molim te!"
preklinjala je opet majka.

ustao sam
i zaputio se ravno
u ostatak popodneva.

Не склопувај ги крилјата - Рибиндранат Тагоре

Иако спокојно дојде вечерта и ги замолча сите песни;
Иако твоите другарки отидоа да се одморат, а ти изморена остана сама;
Иако стравот во мракот сонува, а ликата небесна се покри со превез;
Слушни ме птицо моја, слушни ме, не склопувај ги своите крила.

Не шумат лисјата во гората, туку морето бучи, се надига како страшна црна змија.
Не танцуваат на ветрот цветовите на јасминот, туку распенавените бранови шиштат.
Ах, каде е сончевиот брег, каде е гнездото твое?
Птицо, о птицо моја, слушни ме, не склопувај ги своите уморни крилја.

Осамената ноќ ти го покрива патот, зорите спијат зад мрачните ридови.
Им замира здивот на звездите додека ги бројат часовите, длабоката ноќ ја проголтува бледата месечина.
Птицо, о птицо моја, слушни ме, не склопувај ги своите уморни крилја.

Овде нема ни надеж, ни страв за тебе.
Ни зборови, ни шепоти, ни викотници.
Ни дом, ни одморалиште.
Овде се само твоите две крилја и небото без врвица.
Птицо, о птицо моја, не склопувај ги своите уморни крилја.

„Градинарот“ - Рибиндранат Тагоре

Doneću ti cveće - Dušan Matić (1898-1980)

Doneću ti cveće što raste u snovima
čudno razroko grdno i grobno
doneću ti cveće usamljenika
snove onih kojima ljubav nije odgovorila

doneću ti cveće što raste u pustinjama
nepojamno otrovno opojno i slepo
doneću ti vatre što bukte u groznicama
vatre što se ne gase vatre od kojih se umire

doneću ti cveće što niče u močvarama
cveće od koga se nećeš nikad da izlečiš
doneću ti mirise svih mora svih sahara
mirise od kojih se nikada nećeš da probudiš

doneću ti sve mržnje da risovi te one čuvaju
doneću ti sve maske da nevidljiva mi budeš
doneću ti nezajaženost svoju da u tebi zanavek gladuje
doneću ti beskraj da se nikad više natrag ne povratiš

doneću ti sve navike teške grivne da smire
ruke ti nemirne sve sumnje da vežu nestalno ti srce
doneću ti sve radosti jake ko začini istoka
da te slome i da budeš tiha kao reka ponornica

doneću ti cveće naših nebesa
doneću ti cveće naše krvi
doneću ti nebo naše krvi
doneću ti krv našega cveća

doneću ti krv naših nebesa
donecu ti nebo našeg cveća
da kružiš u meni ko zvezde što u noći smešno
i smeteno kruže
da si mi krvotok života da si mi krvotok smrti.

Iz knjige Bagdala, Nolit, Beograd, 1965.