Zapis nepoznatog autora - ljubav, ludost, mudrost... Umetnost

Ispunjen život

Luksuzna jahta usidrila se u jednom malom meksičkom ribarskom selu. Vlasnik jahte je bio oduševljen kvalitetom ribe i zapitao ribare koliko im vremena treba da ulove tako dobru ribu.

"Ne treba nam dugo" - odgovoriše ribari.

"A zašto ne ostanete duže na moru i ulovite još više?"

Odgovoriše mu da je ono što ulove sasvim dovoljno za njih i njihove porodice.

"Pa šta radite sa tolikim slobodnim vremenom?"

"Spavamo, malo lovimo ribu, igramo se sa svojom decom a popodnevni odmor provodimo sa svojim ženama. Uveče izlazimo u selo, sastajemo se sa prijateljima, popijemo poneko piće i otpevamo par pesama. Naš je život ispunjen."

Gospodin turista im predloži: "Diplomirao sam ekonomiju na Harvardu i mogu vam pomoći: lovite ribu duže svakoga dana, prodajte je i tim novcem kupite veći brod."

"I šta onda?"

"Uz veći brod ulovićete još više ribe, i tim novcem možete kupiti još jedan brod, pa još jedan, čitavu flotu. Umesto da prodajete ribu posredniku, možete pregovarati direktno sa velikim poizvođačima; možete i vi sami postati jedan od njih. Zatim se možete preseliti iz ovog sela u Meksiko Siti, Los Anđeles ili čak Nju Jork! Iz tih gradova možete voditi svoj veliki novi posao!"

"Koliko bi nam vremena trebalo za to?"

"Dvadeset do dvadeset pet godina".

"I onda?"

"Onda? E, prijatelji, sada postaje zanimljivo. Kad vam se posao dobro razgrana, možete početi s prodajom i kupovinom deonica i zaraditi milione!"

"Milione? Stvarno? A onda?"

"Onda možete otići u penziju, živeti u malom selu na obali, spavati dugo, ići na pecanje, igrati se s unucima, provoditi popodneva sa ženom a večeri s prijateljima uz piće i pesmu."

"Svaka čast, gospodine, ali upravo to radimo sada. Zašto bi uzalud potrošili dvadeset pet godina?" - upitaše Meksikanci.

Odlican.com, Sandrina Martinetti - Sreca ili spokojstvo

Život dolazi u delovima i više od toga nam nije dato

U jednom selu u Kini živeo je jedan veoma siromašan starac, ali su mu čak i carevi zavideli jer je imao predivnog belog konja. Nudili su mu ogromne sume novca za konja, ali starac bi uvek odgovorio: "Ovaj konj za mene nije samo konj, on je osoba. Pa kako se može prodati osoba, prijatelj?"

Iako je bio siromašan nikada nije prodao konja. Jednog jutra je otkrio da konj nije u štali. Ubrzo su se okupili ljudi iz celog sela, i rekli mu: "Ti nerazumni starče! Znali smo da će ti jednog dana ukrasti konja. Bilo bi bolje da si ga prodao. Kakva nesreća!" Starac je odgovorio: "Nemojte ići tako daleko govoreći to. Jednostavno recite da konj nije u štali. Ovo je činjenica, a sve ostalo je sud. Da li je ovo nesreća ili sreća ne znam, jer je ovo samo deo priče. Ko zna šta će da sledi?" Ljudi su se smejali starcu i rekli da su znali da je pomalo lud.

Međutim, jedne noći, posle petnaest dana, konj se iznenada vratio. Nisu ga ukrali već je pobegao u divljinu. Ali, nije se vratio sam. Sa sobom je doveo dvanaest divljih konja. Ponovo su se ljudi okupili i rekli: "Starče, bio si u pravu. Ovo nije bila nesreća, nego se zaista pokazalo da je sreća." Starac je odgovorio: "Ponovo idete predaleko. Recite jednostavno da se konj vratio... Ko zna da li je to sreća ili ne. To je samo deo priče. Kako možete prosuditi o čitavoj knjizi pročitavši samo jednu rečenicu?" Ovaj put ljudi nisu rekli ništa, ali su u sebi mislili da greši. Najzad, zar mu nije došlo dvanaest prelepih konja?

Starac je imao sina jedinca koji je počeo da dresira divlje konje. Samo sedam dana kasnije pao je sa jednog od njih i slomio obe noge. Ljudi su se ponovo okupili i ponovo su rekli: "O kakva je to nesreća. Tvoj sin jedinac ne može ni da se osloni na svoje noge, a u tvojoj starosti bio ti je jedina podrška. Sada si siromašniji nego ikad." Starac je odgovorio: "Vi neprestano sudite. Ne idite tako daleko. Recite samo da je moj sin slomio noge. Niko ne zna da li je ovo nesreća ili sreća. Život dolazi u delovima i više od toga nam nije dato."

Desilo se da je posle nekoliko sedmica zemlja ušla u rat, i svi mladići iz tog mesta bili su regrutovani. Samo je starčev sin ostao, jer je bio onesposobljen. Ceo grad je plakao i tužio, jer je zemlja gubila rat, i znali su da se većina mladića nikada neće vratiti. Došli su kod starca i rekli: "Bio si u pravu, starče. Pokazalo se da je to bila sreća. Možda je tvoj sin obogaljen, ali je još uvek sa tobom. Naši sinovi su zauvek izgubljeni." Starac im je odgovorio: "Vi uvek iznova sudite. Recite samo to da su vaši sinovi odvedeni u rat, a moj nije. Samo Bog, onaj koji sve poznaje od početka do kraja, zna da li je to sreća ili nesreća."

"Topli kamen"

Prema jednoj legendi, kada je izgorela čuvena Aleksandrijska biblioteka u Egiptu, sačuvana je jedna knjiga. Pošto nije bila posebno vredna knjiga prodata je nekom siromašnom čoveku za nekoliko novčića. Knjiga nije bila ni posebno zanimljiva, ali je izmedju njenih stranica bilo umetnuto nešto veoma zanimljivo. Bio je to veoma tanak papirus na kojem je bila zapisana tajna "toplog kamena".

Topli kamen je mali oblutak koji je mogao pretvoriti bilo koji metal u čisto zlato. Na papirusu je pisalo da je topli kamen negde medju hiljadama drugih sličnih kamenčića koji su skoro istog oblika. Tajna je bila u sledećem: topli kamen širi toplotu, dok su svi ostali hladni.

Odlučivši da krene u potregu za toplim kamenom, čovek je prodao svoju skromnu imovinu, kupio osnovne namirnice, preselio se na obalu mora i krenuo da pretražuje oblutke.

Znao je da bi se moglo desiti da – dok bude tražio svoj magični kamen – uzme jedan isti oblutak mnogo puta. Zato je sve one koji su bili hladni bacao u more. Celi dan je proveo tražeći ali nije našao topli kamen. Ipak nije odustajao. Uzmi kamen. Hladan – baci ga u more. Uzmi sledeći. Baci ga u more.

Tako su se dani nizali u nedelje, nedelje u mesece. Jednog dana je, medjutim, uzeo kamen koji je bio topao. Bacio ga je u more pre nego što je shvatio šta je uradio. Razvio je tako snažnu naviku bacanja kamenja u more da nije ni primetio onaj koji je mesecima tražio.

Jeste li bacili svoj "topli kamen", pre nego što ste shvatili šta ste uradili?

Lav

Lesinara i hijena uvijek je bilo, i jedna i druga vrsta cekaju na otpatke. Oni nikada nece osjetiti ponos lava, ta lav jede samo ono sto sam ulovi.

Životno okruženje

Jednom prilikom jedan čovek pozva svoga prijatelja Indijanca u goste u veliki grad.

Poveo ga je u razgledanje grada i dok su šetali Indijanac najednom reče: "Čujem cvrčka!"

"Nemoguće je da od ovolike buke, brujanja automobila i galame ti možeš čuti cvrčka", reče mu prijatelj. "Nemoguće!" Indijanac se na to sagnu, razgrnu grm i pokaza mu cvrčka.

"Ali kako?" upita njegov prijatelj. Indijanac na to zatraži jedan novčić i ispusti ga na trotoar. Novčić zazveči! Prolaznici se zaustaviše i okrenuše prema mestu odakle je dolazio zvuk palog novčića.

"Ono što si naučio slušati, čućeš, ma kakva buka bila, ma gde bio", odgovori Indijanac."Vidiš, ovi ljudi su u buci čuli novčić, a ja sam čuo cvrčka."

Suština naučnih eksperimenata

Nedavno sam od prijatelja čuo priču o slavnom naučniku iz područja medicine. Neki ga je novinar upitao zašto je on toliko kreativniji od prosečnih osoba. Šta ga je to toliko uzdiglo od svih drugih?

Odgovorio je da je, po njegovom mišljenju, uzrok tome jedan dogadjaj koji se desio u njegovoj drugoj godini. Naime, pokušavao je da dohvati plastičnu bocu mleka iz frižidera, ali boca je bila klizava, pa mu je ispala iz ruku, a sve se mleko prolilo po podu. Čitavo more mleka!

Kada je mama ušla u kuhinju, umesto da viče ili ga kazni, samo je rekla:

-"Roberte, kakav si veliki i prekrasan nered napravio! No, šteta je već učinjena. Želiš li da se malo poigraš u mleku pre nego što ga počistimo?"

To je i učinio. Nakon nekoliko minuta mama je opet predložila:

-"Znaš, Roberte, svaki put kada napraviš ovakav nered, moraš ga i počistiti i sve vratiti kako je i bilo. Šta misliš da to sada i uradimo? Uzećemo sundjer, peškir ili krpu. Šta bi ti najviše voleo?"

On je izabrao sundjer, pa su zajedno počistili nered. Mama je zatim rekla:

-"Znaš, ovo što smo videli je propali pokušaj nošenja velike boce mleka dvema malenim ručicama. Hajdemo sada u dvorište da napunimo bocu vodom i da vidimo da li možeš da otkriješ kako da je nosiš bez prolivanja."

Maleni je dečak naučio da je to moguće ukoliko obema rukama uhvati bocu pri vrhu.

Naučnik je dodao da je još u tom trenutku shvatio da se ne treba bojati grešaka. Već suprotno od toga – da su greške samo dobra prilika za saznavanje nečega novog.
To je i suština naučnih eksperimenata. Čak i ukoliko eksperiment "ne upali", uvek možemo naučiti nešto vredno iz toga.

Savet ili "savet"?

Muž i žena su šezdeset godina živeli zajedno u braku i nijedno od njih nije krilo ništa od svog bračnog partnera. Bili su srećni, voleli se, razgovarali, pomagali jedno drugo. Među njima nije bilo tajni.

Ali supruga (tada već starica) je čuvala sanduk na ormaru i upozoravala više puta muža da ga ne otvara i ne pita šta je u njemu. Muž je poštovao njenu želju pa tako nije ni pokušavao da sazna šta se krije u sanduku, sve do onog dana kad mu je žena veoma oslabila i kad je doktor rekao da su joj dani odbrojani.

Tužan i nesrećan muž je počeo da razmišlja kako će postati udovac. Razgledao je stvari svoje žene koje je naumio da sačuva za uspomenu, kad pade mu pogled na sanduk. Uzeo ga je i odneo do kreveta na kom je ležala njegova bolesna žena, koja se ugledavši sanduk osmehnula. Uplakanih očiju, gledajući svog voljenog muža, kog će uskoro napustiti, rekla je:

- "Sad ga možeš otvoriti!"

Muž je otvorio sanduk i našao u njemu dve krpene lutke, igle za šivenje i 25.000 dolara, upitao je:

- "Zašto si čuvala ove stvari u sanduku?"

Odgovorila mu je šapatom:

- "Kad sam se udala majka mi je rekla da je tajna dobrog i uspešnog braka ostavljanje svađe i prepirke i posavetovala me da kad se god naljutim na tebe uzmem igle i konac i sašijem jednu lutku."

Muž je skoro zaplakao, pomislivši:

- "Samo dve lutke?! Znači za šezdeset godina braka samo dva puta se naljutila na mene?!"

Iako je bio tužan zato što mu je žena ležala na smrtnoj postelji osetio se srećno, jer je nije naljutio više od ta dva puta.

- "Dobro" - rekao je, "sad znam za lutke, ali šta je sa ovih 25.000 dolara?"

Odgovorila mu je, sakrivajući suze da ga ne bi još više rastužila:

-"Ovo je suma koju sam skupila prodajući lutke."

Šta bi ste Vi odabrali?

Jedna žena zalivala svoj vrt, kada je ugledala 3 starca pred svojim vrtom. Nije ih poznavala, ali svejedno im je rekla:

"Mislim da vas ne poznajem, ali mi se čini da ste gladni. Molim vas uđite unutra i okrepite se".

Starci su je upitali: "Je li Vaš muž kod kuće?"

"Ne", odgovorila je žena.

"Onda moramo otići, nije u redu da uđemo a da nije Vaš muž kući", rekli su.

Uveče kada se muž vratio kući, žena mu ispričala što se dogodilo. "Sada im možeš reći da sam se vratio i pozovi ih unutra ako su još tamo", rekao je muž.

Žena je izašla i videla starce kako sede kraj puta, prišla je i pozvala starce na večeru.

"Nažalost, ne možemo svi prihvatiti Vaš ljubazni poziv", rekli su joj starci.

"Zašto ne?" – upitala je iznenađeno žena.

Jedan od staraca pokaza na jednog od njih i reče: "Njegovo ime je Bogastvo."
Pokaza na drugog i reče: "Njemu je ime Uspeh. A meni je ime Ljubav. Sada idi mužu i zajedno odlučite koga biste od nas 3 pozvali unutra."

Žena se vratila u kuću i sve ispričala mužu. Muž sav sretan uzvikne: "Super! Pozovi Bogatstvo da nam svim i svačim napuni kuću!"

Ona pak nije bila zadovoljna njegovim predlogom: "Zašto ne bih pozvala Uspeh? Kad uspemo imaćemo novca dovoljno."

Razgovor između njih je slušala njihova kćerka i sva oduševljena rekla: "Zar ne bi bilo bolje pozvati Ljubav? Naša kuća bi tako bila napunjena Ljubavlju!"

Poslušavši savet njihove kćeri, muž je rekao ženi:"Idi i zamoli Ljubav da nam bude gost."

Žena je izašla napolje i upitala:"Ko je od vas Ljubav? Molim neka on dođe i bude naš dragi gost."

Ljubav ustade i krete ka kući al druga 2 starca su krenula za njom.
Zaprepaštena žena je upitala zašto idu i Bogatstvo i Uspeh, kada je ona pozvala samo Ljubav?

Starci su u jedan glas odgovorili: "Da si pozvala samo Bogatstvo ili Uspeh, druga dva starca bi otišli. No, ti si pozvala Ljubav i gde god Ona ide, nas dvoje je sledimo!"

Tamo gde ima ljubavi ima i bogatstva i uspega!

Pogrešna očekivanja vode u razočaranje

Čovek je živeo sam. Nije imao ženu, nije imao decu, živeo je sam. I, dok je bio na poslu sve je bilo u redu, ali kad bi došao kući onda mu je samoća i tišina smetala. Nekako je došao na ideju da ode u prodavnicu kućnih ljubimaca i da kupi pticu koja lepo peva. On je zamislio da ako pronađe pticu koja lepo peva da će njegova kuća biti ispunjena divnom pesmom, i njemu će biti dobro. I otišao je u prodavnicu i pitao vlasnika:

"Da li imate pticu koja prekrasno peva?" Vlasnik je kazao: "O da, imam jednu koja prekrasno peva. Ona moju radnju ispunjava muzikom non-stop. Prekrasno peva!"
To je bio divan kanarinac koji je prekrasno pevao.

Čovek je bio srećan. Uzeo je kanarinca, doneo ga kući, i dao mu sve što mu je bilo potrebno. Došla je noć, i sutradan je otišao na posao. Kada se vratio s posla, još dok je otključavao vrata čuo je muziku. Divna pesma, njegova kuća je bila puna pesme. Znate šta je prvo uradio kad je ušao u kuću? Otišao je pravo do kaveza da vidi onog koji je rešio njegov problem, i ispunio njegova očekivanja. Mali kanarinac je napravio pauzu u pevanju, i onda je novi vlasnik primetio nešto što ga je iznenadilo. Ptica je imala samo jednu nogu. On se iznenadio, otišao do telefona, i pozvao vlasnika radnje i kazao mu:

"Ja sam nezadovoljan. Vi ste mi prodali kanarinca koji ima samo jednu nogu." Vlasnik mu je kratko odgovorio: "Ja sam mislio da vi hoćete pticu koja peva, a vi izgleda hoćete pticu koja igra."

Bigpicture.ru

Sat vremena

Čovek se vratio s’posla kasno, umoran i nervozan. Na vratima ga je čekala njegova sedmogodišnja ćerka.

"Tata, smem li nešto da te pitam?" – reče ona.
"Da, naravno, reci, šta je?" – odgovori tata.
"Tata, koliko zarađuješ na sat?"
"Zašto me to pitaš?" - kaže otac začuđeno.
"Samo bih želela da znam. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?"
"Ako već moraš da znaš, zarađujem 50 evra na sat."
"Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 evra?"

Otac je bio besan: "Ako je jedini razlog što me pitaš da ti dam 25 evra taj da možeš da kupiš neku igračku ili sličnu besmislicu, onda se okreni i idi pravo u sobu i razmisli zašto si tako sebična. Ja ne radim svaki dan za takve dečije ludorije!"

Devojčica je tiho otišla u sobu i zatvorila vrata. Čovek je seo i još je bio ljut zbog detetovog pitanja.

"Kako se usuđuje da me pita takva pitanja samo da bi dobila novac?", mislio je otac.

Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio: "Možda joj je nešto stvarno trebalo za tih 25 evra… Stvarno ne pita često za novac…" Čovek je otišao u dečiju sobu i otvorio vrata.

"Jesi zaspala, srce?" - upitao je.
"Ne, tata, budna sam", - odgovorila je ćerkica.
"Razmišljao sam… Možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 evra koje si tražila."
"Oh, hvala ti, tata!" - bila je srećna devojčica.

Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukla je snop zgužvanih novčanica. Devojčica je polako izbrojala svoj novac i pogledala oca.

"Zašto si tražila još novca, ako ga već imaš?" upita začuđeno otac.
"Zato što nisam imala dovoljno, a sada imam! Tata, sada imam 50 evra. Mogu li da kupim sat tvog vremena?"

* Zar postoji nešto vredije od vremena provedenog sa onima koje volite? Ma kako živeli brzim tempom, uvek nadjimo vremena za nase najbliže, jer to su one sitnice zbog kojih se živi! Nije sve u novcu i jurenju novca, dodje i prodje... Dragoceni trenutci ostaju večno!

Ukorenjena uverenja

Iz putujućeg cirkusa pobegao je lav. Nedaleko odatle jedna stara domaćica šila je kraj otvorenog prozora. Kroz prozor je odjednom uskočila životinja, kao munja projurila mimo nje i sakrila se ispod stepeništa.

Zaprepaštenoj ženi se učinilo da je to bio magarac i ljutita zbog blatnjavih otisaka što ih je ostavio po parketu, krenula prema stepeništu da ga metlom istera. Počela ga je nemilosrdno tući metlom. Životnjia je drhtala od straha, a ljutita žena je udarala sve jače i jače.

Nedugo zatim stigla su četiri čoveka sa puškama za uspavljivanje i mrežom…i zver je ponovo ulovljena. Prestravljeni lav se mirno predao, jedva čekajući da ga osolobde od ove užasne žene. Kad je domaćica otkrila da je sve vreme ustvari tukla lava, a ne magarca, onesvestila se istog trenutka i nekoliko dana nakon toga ležala bolesna.

Žena je u svojoj podsvesti imala sliku magarca u skladu sa tim tako se i ponašala. I tu nije bilo mesta za strah. Sve dok se to dešavalo, lav ju je "doživljavao" kao vrlo moćnu i bio je u paničnom strahu od nje. Kad je žena pak otkrila svoju zabunu, ukorenjeni strah se povratio i premda je lav bio uhvaćen i izolovan, ona je ipak reagovala shodno tom strahu tj. pala je u nesvest pa se razbolela.

Najveće otkriće u istoriji čovečanstva je da čovek menjajući svoje stavove i uverenja pohranjena u podsvesti, menja i manifestno ponasanje u svom životu. I da podsvest ne pravi razliku izmedju onoga što je stvarno i onoga što mi umislimo, ona samo radi da to sto uspesnije realizuje na javi. Misao je nepropadljiva.

Neprocenjivi ste za one koji Vas vole

Deda koji ima oko osamdeset godina, svaki dan dolazi u Dom za stara i iznemogla lica kako bi nahranio svoju ženu. Novinar koji je bio u poseti ovoj ustanovi, bio je zadivljen kako ovaj starac hrani svoju ženu.

Novinar ga je upitao za razlog njenog boravka u domu za stare osobe a on mu je rekao da ona već duže vreme boluje od Alchajmerove bolesti.

Novinar ga upita ponovo: "Pa dobro, a jel' se ona nekad zabrine ako vi ne dođete na vreme, s obzirom da ste stari?"

Deda odgovori: "Ne, ona čak ni mene ne poznaje više, ima već pet godina."

Novinar iznenađeno upita: "Pa dobro, Vi i dalje dolazite svaki dan da je hranite a ona ne zna da ste joj vi muž, ima ovde ko da se o njima brine, osoblje ustanove!"

Deda pruži svoju ruku, pomilova ga po kosi i reče: "Sinko, ona ne zna ko sam ja, ali ja znam ko je ona!"