Zapis nepoznatog autora - ljubav, ludost, mudrost... Umetnost

Danas

Ovo je prica o dvojici drugara koji su se setali zajedno po pustinji.
Odjednom uz put su poceli da se raspravljaju, i jedan je udario drugog.
Udareni se osetio povredjen, ali bez reci napisao je ovo na pesku.

" Danas sam dobio udarac od mog najboljeg druga."

Produzili su tako sve dok nisu nasli jednu oazu gde su odlucili da se okupaju.
Onaj sto je dobio udarac zamalo sto se nije udavio kupajuci se, ali zivot
mu je spasio onaj drugi. Kad je dosao sebi taj sto se zamalo nije udavio,
izgravirao je na jednom kamenu:

" Danas mi je najbolji drug spasao zivot!"

Drugar koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je:
"Kad sam te udario ti si napisao na pesku, a sad graviras na kamen, zasto?"

Drugar mu je odgovorio:
"Kad neko napravi lose, to treba da zapisemo na pesku da bi vetrovi
izbrisali, ali kad neko uradi dobro, to treba da izgraviramo na kamenu
da nista ne moze da ga izbrise!"

Nauci se da zapisujes "rane" na pesku, a "srecu" ugraviraj na kamen.

Rastanak

Bez rastanka ne bismo znali koliko nam znače oni od kojih se rastajemo

Stojim na peronu života čekajući voz za odrastanje. Oko mene je gomila nepoznatih, bezličnih ljudi koji se ljube i plaču, piju i nazdravljaju pozdravljaju i otpozdravljaju. Svi putuju s nadom; jedino ja čekam da gorka suza kane i da me konačno odvoji od bezbrižnih dana dečaštva. Pozdravljam te, o, mladosti!

Ta suza je safirno plava od detinjaste naivnosti, smaragdno zelena od mladalačkog poleta i entuzijazma i rubinsko crvena od prve neprežaljene i nezaboravljene ljubavi. Čitav spektar boja i osećanja dotaći će hladnu zemlju nepoznatog mesta i od radosti i patnji moje duše ostaće samo sećanja koja blede. Pozdravljam te, o, mladosti!

Tihu nervozu čekanja pojačava tupi i nepromenljivi ritam koji zadržava misao. To je ritam odgovornosti i samoodlučivanja, kravata i aktn-tašni i besprekornog rada. Od tog i takvog zvuka počeo sam da zaboravljam sve one sitnice koje su mi život značile i zbog kojih sam bezbroj besanih jutara dočekao. Hoću li to preživeti? Pozdravljam te , o, mladosti!

Čujem i vapaj školskih drugova koji poput mene čekaju na nekom svom peronu. Hoćemo li se ikada čuti i videti? Hoćemo li ikad skupiti vremena i snage da ponovimo mladost? Zbog vas mi je najžalije. Pozdravljam te, o, mladosti!

Pravo coveka da ostane uspravan

Ako sada kondukterka, koja me je, prividno ravnodusno, dva-tri puta odmerila, bude nasla za shodno da kaze: molim drage putnike neka izvole da se pomere prema prednjem delu autobusa, mozete biti sigurni, ne bih ni rec izustio, ali, s druge strane, ne bih se ni za stopu pomakao, vec bih prikovan, stajao na svom mestu. Jer imam valjane razloge da ostanem bas na ovom mestu.

Naime, tu dole, na podu, priklestena izmedju mojih nogu, stoji torba, sa pet boca piva, deset pari virsli, te sa nesto senfa, hleba, putera, sira i s jednom bocom konjaka s tri zvezdice, sto ukupno iznosi sest ili osam kilograma, a sve to nikako nisam sklon da pomeram, ni napred, ni nazad; stavise, srecan sam sto se torba ne prevrce ni u slucaju naglog polaska. Sve je to, naravno, stoga sto postoje nepredvidivi, nepodnosljivi i histericni ljudi kao sto su moji prijatelji, kojima je u poslednjem trenutku palo na pamet da se najave na veceru. S ovim objasnjenjem, naravno, ne mogu sada istupiti, ispao bih smesan pred putnicima, dakle bez reci, ali postojano otajem na svom mestu.

Ako bi sada kondukterka, sto nije sasvim iskljuceno, nasla za shodno da progovori rekavsi: onog gospodina u sivom kisnom mantilu posebno molim da ustupi mesto novim putnicima, bio bih primoran da izjavim, iako predusretljivo, ali veoma odlucno: draga gospodjo, bolje biste ucinili da zavezete, jednom za svagda.

Ako bi na to kondukterka, sto je sasvim moguce, nasla za shodno da odgovori: molim vas, kakav je to drzak ton, ja bih odgovorio, i dalje predusretljivo, ali s jedva uzdrzanim mirom: draga gospodjo, da li biste izvoleli da pozelenite, da ocelavite, ali ponajvise da umuknete jer nista drugo i ne cinite nego solite pamet, maltretirate i vredjate putnike. Ako bi pak, na to, sto se vec desavalo, ona odvratila: ako samo jos jednu rec izustite, gospodine, na tako drzak nacin, zvacu milicionera, ja bih na to odgovorio samo ovo: postovana gospodjo, pozovite vi celu miliciju, vojsku, vatrogasce, pozovite cak i oklopne jedinice, ja se necu pomeriti s ovog mesta, na kojem imam pravo da stojim kao i svaki drugi putnik na svetu.

E pa, sad. Ako bi joj slucajeno i poslo za rukom da dozove nekog milicajca, i ako bi taj milicajac uspeo i da se popne u ovaj prepun autobus, i ako bi se usudio da mi se obrati, bez uzrujavanja ali energicno, rekao bih mu sledece: dragi druze, izvolite crknuti. Na sta bi on, sto takodje nije nemoguce, verovatno ovako odgovorio: ako vase gospodstvo ovakvim tonom misli da razgovara, bicu primoran da vas privedem u stanicu, na sta bih ja, jer - na kraju krajeva - i moje strpljenje ima granica, primetio: veoma postovani druze, nemojte vi mene nikod da privodite, jer cu ja vas odmah odvesti na jedno mesto gde biste se veoma lose proveli, buduci da bih tamo skakao s obe noge po vasem stomaku sve dok iz vas ne bih isterao sav vazduh, i dok vas ne bi napustila volja da mi pretite.

Na to bi, sto je ne samo zamislivo nego i veoma verovatno, doticni kapetan milicije, pred kojeg bi me priveli, poceo da mi popuje: cujte, molim vas lepo, izgledate kao kulturan covek, vasa pojava i odeca ukazuju na uravnotezenog gradjanina, kako ste mogli da kazete tako nesto jednom milicioneru koji je samo vrsio svoju duznost, kada je stao u odbranu jedne radne zene, koja je samo najuljudnije obavljala svoj posao. Medjutim, na sve to ja vise ne bih ni odgovarao jer su mi ovakve rasprave odvratne, nego bih ucinio samo jedan korak nazad, otkopcao shlic, i tamo, u rejonskoj stanici milicije, obavio malu nuzdu na onaj inace umasceni, mastiljavi tepih, i nakon sto bih zavrsio s tim, a i pantalone zakopcao, dodao bih jos jedino ovo: druze kapetane, to je sve sto bih mogao da vam odgovorim.

Ako bi posle svega toga, a to je jos uvek u granicama moguceg, primarijus neuropsihijatrijske klinike, s usiljenom neznoscu rekao da zatvorim oci, da ispruzim obe ruke, i da po jednoj zamisljenoj liniji krenem prema njemu, ja bih, iako ne zatvorenih ociju, niti ispruzenih ruku, ali po toj zamisljenoj liniji, zaista posao prema njemu, i tako bih ga nogom udario u stomak da bi se otkotrljao iza svog pisaceg stola.

I to jos, dakako, nije sve. Jer ako bi se nakon toga onaj krupni bolnicar, koji je dremuckao iza mojih ledja, bacio na mene, pokusavajuci da me zgrabi, onda bih ja, buduci da me, na svu srecu, ovaj napad ne bi zatekao nespremnog, opaucio grmalja po cevanici da bi se samo opruzio po podu, te bih se bacio na njega tako da ne bi bio u stanju ni da mrdne, zatim bih mu istisnuo oci, i to tako sto bih oba palca, sa strane, tacnije: iz spoljnih uglova ociju, do kraja ugurao u njegove ocne duplje, od cega bi mu oba oka, uz tiho pucketanje, iskocila iz svojih lezista. Nakon toga, za svaki slucaj, prosuo bih mu i mozak, i tako oslobodivsi prolaz, uzeo svoju torbu, sisao na ulicu, i pozvao jedan taksi kako bih, stigavsi kuci na vreme, mogao s prikladnom gostoljubivoscu docekati svoje drage prijatelje.

Tamara

U prvom trenutku učinilo mi se da me je probudio ružan san, jer sam osetio teret u duši, ali sam se onda setio da se to ružno još sinoć dogodilo. Sunce je blještalo kroz zavese, a na podu je još uvek stajao ključ od mog stana s Tamarinim priveskom u obliku srca. Sinoć ga je ispustila na pod pre nego što je istrčala napolje, a ja se nisam usudio da ga podignem. Samo sam ga gledao kao nemog svedoka njenog poslednjeg prisustva i polako sipao u sebe piće iz flaše.

Ponovo zvono na vratima. Pa da, to me je probudilo! Tamara! Skočio sam iz kreveta. Jastuk je bio mokar od znoja, brzo sam popravio rasčupanu i ulepljenu kosu i krenuo ka vratima. Šta da joj kažem? Da li da odmah prihvatim svu krivicu i da je zamolim za oproštaj pre nego što izgovori prvu reč? Ili da joj zadam udarac ćutanjem i da čekam da prva prizna da je slabija, da overim osećaj nadmoći nad ovim slatkom bićem kome sam tako potreban.

Treće zvono. Strast je postala jača od svega i shvatio sam da ne mogu da čekam ni trenutak duže. Još samo brava me je delila od njenog zagrljaja bez koga moje srce neće moći više ni jedan otkucaj da napravi. Brzo sam otvorio vrata.

- Telefon, sedamdeset dva dinara, ako imate sitno, molim.

Uteha

Devojcica se upravo vratila iz susedstva gde je jadnoj zeni tragicno preminula osmogodisnja devojcica.
"Zasto si isla tamo?" upita je otac.
"Da utesim susedu!"
"A sto si tako malena mogla uciniti da je utesis?"
"Sela sam joj u krilo i s njom plakala!"

Mi smo andjeli sa samo jednim krilom: mozemo leteti jedino ako se zagrlimo.

Da li cu ikada saznati?

Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vreme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.

Sela je u VIP cekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec izgrdila. Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covek pored nje, ne obaziruci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti?!

Covek uzme poslednji i podeli ga na dvoje!

Ovo je zaista previse, pomisli devojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sela je na mesto gde nije bilo nikoga da bi izbegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvek netaknut.

Postidi se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj poslednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecanja.

Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?

Kamen mudre zene

Neka mudra zena, putujuci kroz planinu nadje u jednom potoku dragi kamen. Sutradan srete putnika koji bese gladan, te mudra zena otvori torbu da mu da nesto da pojede. On ugleda dragi kamen u njenoj torbi, ocara se njime i zatrazi od mudre zene da mu ga da. Mudra zena to ucini bez premisljanja.
Putnik podje dalje, sav radostan zbog svoje dobre srece. Znao je da kamen dovoljno vredi da ga ucini bogatim.

Ali, posle nekoliko dana, vrati se on nazad i potrazi mudru zenu. Kad je nadje, dade joj kamen i rece:
"Razmisljao sam. Znam koliko je ovaj kamen vredan, ali ti ga vracam u nadi da cu od tebe dobiti nesto sto je mnogo, mnogo vrednije. Ako mozes, daj mi to sto imas u sebi, a sto ti je omogucilo da mi s takvom lakoćom das ovaj skupoceni kamen."

Umiranje

Odazivanje
Nebitno kojim delom tela, čuli ste njen glas. Treba: Ustati, okrenuti se, potrčati, trčati, zadihati se, trčati dalje, rukavom brisati znoj, trčati, pasti, ustati i nastaviti trk, (svo vreme osluškivati glas), pasti od iznemoglosti, ako je ustajanje nemoguće dalje nastaviti četvoronoške, ignorisati svitkanje pred očima i gušenje i ići dalje, pasti, nastaviti puzeći, noktima drati zemlju, žvakati busene trave, osluškivati, grabiti napred ostavljajući kožu i krv za sobom, još, još, (naravno osluškivati), dalje... milimetar po milimetar. I najzad evo je, to je ona, otvorite bar jedno oko, vidite je, sklopite oko i ispustite dušu. Umrli ste. Umrli ste za ljubav. Ali to nije bitno - važno je da ste se zaljubili.

Drugo umiranje
Sada je sve lakše. Vidite je. Ima sve odlike ženskog bića. Treba: Namestiti kragnu, popraviti frizuru, pročistiti grlo i doći k sebi.
Ne treba: Ćutati.
Treba: Znati da matematika služi samo tome da možete prebrojati sve pegave tačkice na njenom nosiću i izmeriti dužinu njenih obrva, da geografija govori samo o tome u kom se delu sveta gaje ovce od čijeg je runa ispleten njen džemper, da je istorija važna samo zbog današnjeg dana, a da je gramatika stvorena samo da bi maltretirala.
Treba: Biti hrabar, još jednom pročistiti grlo, skupiti još malo hrabrosti i priznati joj da... pa, bar da ima istine u onom čime vas zadirkuju... to jest, da... ustvari...
Ne treba: Se spetljati.
Nije važno: I ako se spetljate.
Može se: Odmah zatim umreti od stida.

Nakon umiranja
Treba: Otpočeti sa disanjem, povratiti puls i još jednom doći k sebi.
Dozvoljeno: Je ćutati.
Nije dozvoljeno: Otići kući na ručak.
Treba: Sačekati.

Nakon svega
Treba: Otići kući na ručak.

Zabice

Bila je jedna grupa zabica koje su se zelele takmicti. Zelele su izaci na veoma visoku kulu pa je doslo mnogo gledalaca da daju podrsku zabicama.

Utakmica je počela.
Ali...
Niko od prisutnih gledalaca nije verovao da ce neka zabica uspeti doci do vrha kule.
Klimali su glavama i govorili:
”Joj, to je veoma naporno, nikada nece uspeti!”
ili:
”Ma nece uspeti, kula je veoma visoka!”
Zabice su pocele da zaostaju,
osim jedne, koja je brzo puzila, sve vise i vise.

Gledaoci su vikali:
”To je veoma naporno! Nemoguce je tako visoko dospeti!”

Jedna po jedna, zabice su odustajale i okretale se natrag,
osim jedne koja je istrajno isla napred i uopste se nije htela predati!
Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne zabice koja se sama i s velikim ambicijama popela na vrh kule!
Ostale zabice, kao i gledaoci, su zeleli saznati kako je uspela bas ona uraditi ono sto su ostali smatrali nemogucim.

Jedan gledalac je pristupio zabici i zapitao je kako je uspela skupiti toliko snage i volje da izadje do samog vrha .
Tada se ispostavilo, da je pobednička zabica gluva!

Dakle i od zabica se da nauciti:

Nikad nemoj slusati one ljude koji su negativni i pesimisti, jer ti uzimaju najbolje ceznje i snove koje imas u svojoj dusi!
Uvek misli na snagu reci jer sve sto cujes ili citas utice na tvoja dela!

Šta će reći suprug?

Zaljubio sam se. To se događa. Mislio sam da žena neće saznati. Bila je sreda. Sedela je pred ogledalom i doterivala se. Iz obične domaćice menjala se u čudesnu, ljupku damu.

"Nisam znao da imam tako lepu suprugu", pokušavao sam joj se umiljavati. Pogledala me je začuđeno.

"Mislio sam ozbiljno", još više sam se zapletao. Nekuda se sprema. "Kamo odlaziš?", upitah zabrinut. Ima li i ona tajne?

"K Silvijani. Reći ću joj istinu o tebi." Pobledim od straha.

"O meni?" mucam.

"Da, kako si dobar suprug, učtiv, nežan, odličan ljubavnik, brižan gospodar, obrazovan, lep, nadaren..."

"Čekaj, čekaj. A zašto joj ideš to govoriti? Imaš još nešto?"

"Da, imam. Neka još danas dođe po tebe. Neka te ima. Priuštim joj sreću. Lepa je, mlada, zaradi si dobrog muža. Samo ne znam šta će reći njezin muž. Nisi znao da je udata?"

"Nisam", izgovorim poluglasno. Bledim. Nesvestica me hvata. A ipak još čujem:

"Tako je. Silvijana je, naime, već poduže udata."

Voz zivota

Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji. Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje.

Snovi

Jednom je jedan pobozan covek sanjao san kako bezi od lava. Covek pobeze na drvo i sede na jednu granu drveta. Pogledavsi dole ugleda lava koji ga ceka.

Zatim covek pogleda na stranu i ugleda dva pacova kako kruze oko grane, na kojoj je sedio i jedu je. Jedan pacov je bio crn a drugi beo. Cinilo se da ce grana uskoro pasti na zemlju. Covek sa strahom opet pogleda dole i ugleda crnu zmiju kako otvara svoja velika usta tako da mu se cinilo da ce upasti u njih.

Covek pogleda iznad sebe da vidi imali nesto zasto bi se mogao uhvatiti.

Ugledao je drugu granu sa sacem meda na njoj. Kapi meda su kapale iz saca. Covjek htede da okusa jednu kap. Pruzio je jezik i oksao kap meda koja je pala. Med je bio veoma sladak. On htede da okusa jos jednu kap. Kada to uradi izgubi se u slasti meda. Tako da zaboravi pacove koji su jeli njegovu granu, lava na zemlji i zmiju koja je sedila ispod njega. Nakon izvesnog vremena probudi se iz svog sna.

Trazeci znacenje sna otisao je do poboznog ucenjaka.

Ovaj mu rece:

„Lav kojeg si vidio je smrt. Uvek te progoni i ide za tobom kuda god da ides. Dva pacova beli i crni pretstavljaju dan i noc. Beli predstavlja dan a crni noc. Oni kruze jedan za drugim, jeduci tvoje vrijeme i priblizavajuci ti smrt. Velika crna zmija sa velikim ustima je tvoj grob cekajuci da padnes u njega. Sace meda je ovaj svet a slatki med je uzivanje ovog svijeta. Mi volimo da okusamo slatko uzivanje ovog sveta zeleci sve vise i vise. U medjuvremenu se izgubimo u tom uzivanju tako da zaboravimo nase vreme, nasu smrt i nas kraj.“