Zapis nepoznatog autora - ljubav, ludost, mudrost... Umetnost

Životni snovi

Dva čoveka otišla na pecanje, jedan je bio iskusan ribolovac, a drugi nije. Svaki put kada bi iskusni ribolovac uhvatio veliku ribu, stavljao bi je u veliku kutiju sa ledom da bi je održao svežom. Međutim, kada god bi neiskusni ribolovac uhvatio veliku ribu, on bi je vraćao nazad u vodu.

Iskusni ribolovac je posmatrao taj ritual i na kraju dana, umoran od gledanja kako neiskusni ribolovac baca velike ribe nazad u vodu, upita ga:

- "Zašto stalno vraćaš nazad u vodu sve te velike ribe koje upecaš?"

Neiskusni ribolovac odgovori:

- "Zato što imam mali tiganj."

Ponekad smo i mi neiskusni "ribar", odbacujemo naše velike planove, snove i prilike samo zato što je "tiganj" mali za našu „ribu“ tj. zato što je naša vera premalena u vremenu kada nas ophrvaju problemi.

Benian Kandelabr - ulična svetiljka

Firma po imenu Benian ekonomik, inače novinsko izdavačko privredno društvo, održava svoju mailing listu i u jučerašnjem emailu sam primetio nešto što nisam inače vidjao po tim nekim poslovnim mailing listama.

Uz neku svoju poslovnu ponudu, objavili su i nešto što su nazvali "Ulična svetiljka" - nekoliko misli ili izreka, koje se mogu smatrati mudrim ili kako već, zavisi možda kako ko proceni.

Konkretno, to izgleda ovako.

Kandelabr ulična svetiljka

1. Velika ostvarenja nose i velike rizike.
2. Govorite sporo, a mislite brzo.
3. Mala svađa uništava veliko prijateljstvo.
4. Posao se neće brinuti za Vas kada ste bolesni. Prijatelji hoće. Ostanite u vezi.
5. Prijatelji su porodica koju smo sami izabrali.
6. Javljajte se na telefon sa osmehom, Vaš sagovornik će to primetiti.
7. Šta drugi misle o Vama, njihova je briga.
8. Vreme sve leči. Dajte vremenu vremena.
9. Nije bogat čovek koji ima, nego kome je dovoljno.

U svakom slučaju meni ovo deluje dovoljno mudro, i verujem da su u pitanju zapisi nepoznatog autora.

Link: www.benian.co.rs

Slobodnog biračkog čina

Jednom je u prašumu stigla sova koja je bila u zarobljeništvu pa je objasnila ostalim životinjama ljudske običaje. Ispričala je na primer, kako su ljudi u gradovima vrednovali umetnike na takmičenjima kako bi odlučili ko je najbolji u kojoj disciplini: slikanju, crtanju, vajanju, pevanju…

Zamisao da prihvate ljudske običaje snažno se rasplamsala medju životinjama i možda je baš zbog toga odmah organizovano takmičenje u pevanju, na koje su se ubrzo prijavile gotovo sve prisutne životinje, od stonoge do nosoroga. Predvodjeni sovom, koja je to naučila u gradu, odlučeno je da će nagrada biti dodeljena posle tajnog glasanja svih takmičara i da će na taj način oni biti sami svoj žiri.

Tako je i bilo. Sve životinje, uključujući i čoveka, popele su se na pozornicu i pevale, dobijajući veći ili manji aplauz od slušalaca. Posle su zabeležili svoj glas na papirić i stavili ga, presavijenog, u veliku glasačku kutiju koju je nadgledala sova. Kad je stigao trenutak prebrojavanja, sova se popela na improvizovanu pozornicu i, uz pomoć dva stara majmuna, otvorila glasačku kutiju kako bi počelo prebrojavanje glasova tog "slobodnog biračkog čina", "svečanosti sveopšteg i tajnog glasanja" i "primera demokratskog glasanja", kao što je čula od političara u gradovima.

Jedan od staraca izvukao je prvi glas i sova je, na sveopšte uzbudjenje, uzviknula:

- "Prvi glas, braćo, ide našem bratu magarcu!"

Zavladala je tišina propraćena sporadičnim bojažljivim aplauzom.

- "Drugi glas: magarac!"

Opšte komešanje.

- "Treći glas: magarac!"

Takmičari su počeli da gledaju jedan u drugog, u početku iznenadjeni, a posle sa optužujućim pogledima i na kraju, kako su se nizali glasovi za magarca, sve posramljeniji, osećajući se krivim zbog svojih glasova. Svi su znali da nema gore pesme od magarećeg njakanja. Ipak, jedan za drugim, glasovi su ga birali kao najboljeg pevača. I tako je na kraju prebrojavanja biračkih glasova "nezavisnim izborom nepristranoga žirija" odlučeno da je neujednačeno i bučno magarčevo urlikanje pobedilo. I proglašeno "najboljim glasom prašume i okoline".

Odlican.com., album Cesljarev - Mali mrav

Sova je posle objasnila šta se dogodilo: svaki takmičar, smatrajući sebe nesumnjivim pobednikom dao je svoj glas najlošijem takmičaru, onome koji nije mogao da predstavlja nikakvu prijetnju. Tako da je glasanje bilo jednoglasno. Samo dva glasa nisu pripala magarcu: magarčev, koji je verovao da nema šta da izgubi pa je iskreno glasao za ševu, i čovekov, koji je, a kako i ne bi, glasao za samog sebe.

Makeup looks

Daleko u sumi stajala je jedna stara kucica skoro oronula. U njoj je zivela jedna starica. Zivela je sama, navikla je na takav nacin zivota i nije htela sa decom u grad.

Jednog dana kod starice je dosao njen najstariji unuk. Sa sobom je vodio svoju buducu zivotnu saputnicu. Razlog posete je bio da je baka upozna i kaze mu svoje misljenje, koje je on jako cenio.

Kad ih je srdacno ugosila, pocela je da gleda u devojku. Ona je bila mrsava, lepa, prava lutka iz izloga. Sa puno sminke i svetlog nakita na sebi. Imala je odelo koje je vise otkrivalo nego skrivalo. Cim su usli u kucu pocela je sa ponizenjem da posmatra, skromu staricinu sobu.To se baki uopste nije svidelo. Kad su se ispricali resili su da krenu nazad u grad.

Baka je kao i sve bake otisla da im spakuje dosta stvari koje svaka seoska kuca ima. Da bi ih pratila svojoj deci. Unuk ode pod izgovorom da pomogne baki, da cuje njeno misljenje. Sav ponosit upita baku:"Sta mislis?"

"Znas sine ja sam stara mozda i glupa za te stvari, ali znam da ovde u sumi zivotinje koje su mnogo male i slabe, imaju cesto zarke boje na sebi. One su otrovne i mnogo opasne za ljude. Medjutim postoje i one koje samo imitiraju opasnost a u stvari su bas bezopasne. Ja se iskreno nadam da je ova tvoja jedna od njih i da te nece mnogo zaboleti kad te bude ujela."

Narav i navike

Djevojka zvana Li –Li se udala i otišla da živi kod svog supruga i njegove majke.
Za veoma kratko vreme Li-Li je shvatila da nikako neće uspeti da se složi sa svojom svekrvom. Njihovo ponašanje je bilo toliko različito, da se Li-Li jako ljutila zbog mnogih svekrvinih navika, na šta je svekrva pak odgovarala kritikom.

Prolazili su dani, prolazile su nedelje... Li-Li i njena svekrva nikako nisu prestajale da se raspravljaju i svadjaju. Medjutim, činjenica da je Li-Li, shodno staroj kineskoj tradiciji, dužna pokoravati se svekrvi i ispunjavati njene prohteve, dodatno je otežavala situaciju. Zbog svih tih svadja i nesreća u kući muž je jako patio.

Na kraju Li-Li više nije imala snage da izdrži lošu narav i ponašanje svoje svekrve, pa je odlučila da što pre nešto poduzme. Li-Li je otišla kod očevog dobrog prijatelja, gospodina Huanga koji prodaje čajeve. Ispričala mu je o celoj situaciji i pitala da li bi on imao da joj proda neki otrov, kako bi ona mogla rešiti problem. Gospodin Huang se malo zamislio i na kraju rekao: "Li-Li, pomoći ću ti da rešiš svoj problem, ali moraš me dobro poslušati i ispuniti ono što ti budem rekao."

Li-Li reče: "Da, gospodine Huang, učiniću šta god mi kažete."

Gospodin Huang ode u stražnju sobicu i vrati se nakon par minuta sa paketom čajeva.
Rekao je: "Možes koristiti otrov koji brzo deluje da bi se oslobodila svoje svekrve, medjutim, to može izazvati sumnje kod ljudi. Zbog toga sam ti dao dosta čaja koji će polako trovati njen organizam. Svakog drugog dana pripremi ukusno jelo i stavi pomalo ovih trava u njen obrok. Ipak, moraš paziti da neko ne posumnja na tebe kad ona umre, moraš biti veoma oprezna i promeniti ponašanje prema njoj, budi ljubazna. Nemoj se svadjati, poštuj ono što kaže i odnosi se prema njoj kao da je kraljica."

Odlican.com, Olivera - Set za čaj

Li-Li je bila jako srećna. Zahvalila je gospodinu Huangu i požurila kući da što pre započne sa njenom zaverom. Prolazile su nedelje, prolazili su meseci... Li-Li je svaki drugi dan servirala specijalno začinjeno jelo svojoj svekrvi. Sećala se šta joj je gospodin Huang rekao kako da izbegne sumnju u ljudi, tako da je kontrolisala svoju narav, bila je poslusna prema svojoj svekrvi i ophodila se prema njoj kao prema svojoj majci. Nakon šest meseci cela kućna atmosfera je bila izmenjena.

Li-Li je naučila kako da kontroliše svoju narav toliko dobro da se čak nikad više nije ljutila ili bila nervozna. Nije imala čak ni jedan razlog za to od svoje svekrve tokom poslednjih šest meseci. Svekrva je delovala puno nežnije, pa se obostrano slaganje zaista primećivalo.

Njeno ponašanje prema Li-Li se promenilo, počela je da voli svoju snahu kao svoju rodjenu kćerku. Bez prestanka je pričala svojoj rodbini i prijateljicama kako je Li-Li najbolja snaha koju bi ikad poželela. Li-Li i njena svekrva su se sada mnogo bolje ophodile jedna prema drugoj, baš kao majka i kćerka. Muž joj je bio jako srećan videvši šta se dogadja u poslednje vreme.

Jednoga dana, Li-Li je ponovo otišla kod gospodina Huanga i ponovo ga zamolila za pomoć: "Dragi gospodine Huang, molim vas pomozite mi da sprečim otrov da ubije moju svekrvu! Ona je postala divna žena i volim je kao svoju majku. Ne želim da umre od otrova koji sam joj davala!"

Gospodin Huang se nasmeši i zavrti glavom: "Li-Li, nemoj ništa brinuti. Nikada ti nisam dao nikakav otrov. Čajevi su bili puni vitamina da poboljšaju njeno zdravlje. Jedini otrov je bio otrov u tvojim mislima i ponašanju prema njoj, ali ni toga više nema, jer je tvoja ljubav prema njoj sve izmenila."

Jeste li ikada razmišljali, da kako tretirate sebe, tako će vas tretirati i drugi?

Bezumnik

U vrtu jedne ludnice sretoh mladića bledog lika, lepog i čudjenjem obuzetog.
Sedoh kraj njega na klupu, te ga upitah: "Zašto si ovde?"

On me pogleda zapanjeno, pa reče: "Pitanje ti je neumesno, ali ću ti ipak odgovoriti. Moj otac je od mene hteo da načini svoju sliku i priliku, a to je hteo i moj stric. Moja majka htela je da budem baš kao njen uvaženi otac. Moja je sestra isticala svoga muža moreplovca kao savršen primer na koji bi trebalo da se ugledam. Moj brat je mislio da treba da budem kao i on, dobar atleta. Tako su i moji učitelji: doktor filozofije, profesor muzike i logičar, odreda čvrsto rešili i svaki je od njih hteo da budem odraz njegovog lika u ogledalu. E, zato sam došao ovde. Ovde mi sve deluje zdravije. Barem mogu da budem to što jesam."

Utom se iznenada okrenu ka meni i reče: "Nego, reci ti meni, da li su i tebe ovamo takodje oterali obrazovanje i dobar set?"

A ja odgovorih: "Ne, došao sam u posetu."

On reče: "Aha… ti si, dakle, jedan od onih što žive u ludnici s one strane zida."

Ne vredi raditi na silu

Bio jednom jedan drvoseča koji je došao raditi u tvornicu drva. Plata je bila dobra, a uslovi rada još bolji, tako da je drvoseča odlučio dati sve od sebe. Prvog je dana došao pred poslovodju, koji mu je dao sekiru i odredio jedno područje u šumi. Čovek je pun poleta otišao u šumu seći. U jednom danu posekao je osamnaest stabala.

"Čestitam", rekao mu je poslovodja - "Nastavi tako."

Ohrabren poslovodjinim rečima, drvoseča je odlučio sutradan poboljšati svoj rad. Tako da je te noći legao veoma rano. Idućeg jutra je ustao pre svih i otišao u šumu. Uprkos svom naporu nije uspeo poseći više od petnaest stabala.

Sigurno sam umoran, pomislio je. Odlučio je leći sa zalaskom Sunca. U zoru je ustao, odlučan srušiti svoj rekord od osanmnaest stabala. Ipak, toga dana nije uspeo ni pola od toga. Idućeg ih je dana bilo sedam, onda pet, a poslednjeg je dana čitavo popodne pokušao poseći svoje drugo stablo.

Uznemiren zbog toga šta bi mogao reći poslovodja, drvoseča je otišao reći poslovodji šta se dogadja i kleo se da se trudio do granica iscrpljenosti. Poslovodja ga je upitao:

- "Kad si poslednji put naoštrio svoju sekiru?"

- "Naoštrio? Nisam imao vremena naoštriti je: bio sam prezauzet sečom stabala."

Objašnjenje

Postoji jedna sufi priča o starom učitelju kome je došla žena sa svojim malim detetom i rekla mu:

- "Već sam umorna od ovog dečaka, jede previše slatkiša i bojim se da će se razboleti, da će mu propasti zubi. Uz to, stalno ga nešto boli, želudac, ovo i ono a jede samo slatko i ništa drugo. Učinite nešto. Znam da će poslušati ono što Vi kažete."

Učitelj je pogledao dečaka i rekao ženi: "Dodjite za nedelju dana."

Žena se jako iznenadila, jer kad god bi došla da ga pita nešto teško o životu, smrti, Bogu, nebu i paklu, on bi bio spreman odmah da odgovori. Sada se radilo o tako bezazlenoj sitnici, samo je trebalo da naredi dečaku, a za to mu je potrebno sedam dana! Kad je došla posle sedam dana, učitelj je rekao:

- "Žao mi je. Vratite se za dve nedelje, još nisam spreman ništa da kažem."

Na to se čak i dečak iznenadio. Kada su se vratili posle dve nedelje, učitelj je pogledao dečaka i rekao:

-"Možeš to da postigneš."

- "Zašto su vam bile potrebne tri nedelje samo da biste mi to rekli?", pitao je dečak.

- "Zato jer i ja volim slatkiše. Morao sam da pokušam i vidim mogu li ili ne mogu bez njih, kako bih ti inače mogao da objasnim? To bi bila laž, a teško je, znam."

Dečaka je učitelj počeo veoma da zanima, a žena je rekla:

- "Mogli ste samo da mu naredite, nije trebalo da dokazujete."

- "Ne mogu govoriti o nečemu što nisam sam iskusio. Nikada nisam izgovorio nešto što nisam iskusio, jer kada to učiniš izgovoreno izgubi nešto, u njemu uopšte nema istine. Kada čovek govori iz sopstvenog iskustva to prodire duboko. Ja sam to znao. Pogledao sam te u oči i osetio da bi ti to mogao da učiniš. Ja sam star čovek, ja sam slab, meni su trebale tri nedelje. Ti si mlad, možeš to da postigneš za jedan dan! Takav je moj način"

Žene

Jack se budi sa žestokom glavoboljom posle prisustvovanja Božićnoj zabavi u svojoj kompaniji. Uglavnom ne pije, ali noćasnje piće uopšte nije odavalo ukus alkohola. Čak se i ne seća kako je stigao kući sa zabave.

Razmišljao je šta je mogao uraditi prethodne noći u stanju u kome se nalazio. Morao je naterati sebe da otvori oči i prvu stvar koju je video je nekoliko aspirina i crvena ruža.

Jack ustaje i vidi svoju odeću ispred sebe, čistu i ispeglanu. U sobi, kao i u ostatku kuće, savršen red. Uzima aspirin, ulazi u kupatilo i prepadne se kad ugleda veliku modricu ispod svog oka.

Medjutim primećuje i poruku u uglu ogledala napisanu crvenim ružom i otiskom usana njegove žene na ogledalu:

"Dušo, doručak je u pećnici, izašla sam ranije da kupim namirnice kako bih ti napravila tvoju omiljenu večeru."

Posrćući, dolazi do kuhinje, proverava da li je doručak spremljen, kad tamo je i sa toplom kafom i jutarnjim novinama. Njegov sinčić doručkuje za stolom.

Jack upita: "Šta se dogodilo sinoć?"

Sin odgovara: "Pa, vratio si se kući tri sata posle ponoći, pijan i izbezumljen. Pao si preko stola, polomio ga, posle si povraćao u hodniku i dobio si tu modricu kada si udario o vrata.

Zbinjen upita: "Kako to da je sve u najboljem redu, ruža, doručak?"

"A to! Pa, mama te je odvukla u spavaću sobu i kad je pokušala da te skine, ti si povikao: Ostavi me ženo, oženjen sam!

Odlican.com, Cesljarev - Srce moje

Na kraju svakog dana pustite "čašu"

Profesor je započeo predavanje uzevši u ruku čašu punu vode. Podigao ju je u visoko, tako da su je svi mogli videti i upitao:

- Što mislite, koliko je teška ova čaša?

- 50 g… 100 g… 125 g… – nagadjali su studenti.

- Istina je, ustvari, da ni ja sam ne znam. I dok je ne izvažemo, ne možemo biti sigurni – rekao je profesor. Ali ja sam vas hteo nešto drugo pitati. Što će se dogoditi ako držim ovako podignutu čašu, recimo, nekoliko minuta?

- Ništa! – odgovoriše studenti.

- Dobro. A što će se dogoditi ako držim ovako podignutu čašu jedan sat? – ponovo zapita profesor.

- Počeće vas boleti ruka – brzo odgovori jedan student.

- Tačno. A sada, što će se dogoditi ako je držim ovako jedan dan?

- Ruka će vas početi jako boleti, a od takvog napora će vam se možda ukočiti i mišići, pa je čak moguće da vam se ruka parališe. I vrlo verovatno ćete morati hitno otići doktoru.

- Vrlo dobro – nastavio je smireno profesor. – A dok se sve to dogadja, što mislite je li se promenila težina čaše?

- Ne! – odgovoriše svi u glas.

- Pa šta je onda uzrok bola u ruci i grčenju mišića?!

Studenti se nadjoše zbunjeni, situacija im je već ličila na zagonetku i svi zdušno počeše tražiti odgovor.

- Što trebam uraditi da bih se oslobodio bola i tereta u ovoj situaciji? – nastavi profesor.

- Pustite čašu! – čuo se odjednom odgovor iz amfiteatra.

- Daaa, to je to. To je odgovor. Pustite čašu! – poskočio je profesor, – To isto se dogadja i s vašim problemima u životu i s vašim teškim mislima. Misliti o njima nekoliko minuta je normalna stvar, i u tome nema ništa neispravno ili pogrešno. Ali ako ih zadržavate u vašem umu neko duže vreme, osetićete bol. A ako to radite jako dugo, previše dugo – osetićete se paralizovano, tj. nećete biti u stanju raditi bilo što drugo. Vrlo je važno razmišljati o odredjenim dogadjajima ili doživljajima u vašim životima i izvoditi zaključke iz njih, no još je važnije znati kako osloboditi um od tih problema na kraju svakog dana. Bez obzira u kakvoj se situaciji našli, pustite "čašu" na kraju svakog dana.

Ikonice od kosti

Mlada žena, starija od svojih godina, dolazila je dva puta nedeljno u mesaru i bojažljivo, kao da se izvinjava, tražila koske, za psa, dodavala je skoro šapatom.
Stari mesar joj je uvek davao lepe koske i čudio se što nikada nije video da šeta psa. Sretao je u parku sa dve lepe devojčice, ali psa nisu izvodili.

Da je mlada zena, tužnog osmeha, izbeglica, bilo mu je jasno. Ostalo je saznao od komšiluka, koji na neki volšeban način sve dozna. Odrasla je u primorskom gradu u velikoj kući punoj portreta slavnih predaka, pomoraca, čije poreklo doseže daleko u prošlost drevnog grada, koji je bujao i razrastavao se po okolnim brdima i gde se sve menjalo pod najezdama turista, a kod njih je ostajalo sve isto. Turizam nije poremetio njihov ustaljeni način života. Oni nisu mogli ni da zamisle da neki nepoznati ljudi stalno dolaze u njihovu kuću. Nepomućeni mir i ustaljeni način života trajao je dugo i lepo, a kad se pod starim krovom začuo plač prvog unučeta, sreća je bila potpuna.

Onda su se roditelji tiho ugasili, jedan za drugim, no imala je porodicu, kao čvrsto uporište i živelo se dalje. Prazninu, nastalu odlaskom roditelja, polako je ispunjavao dečiji smeh. Živeli su u svom malom, izdvojenom svetu i kad su se neke od 26 slika iz jednog filma počele da se odigravaju po ulicama, ona to nije prihvatala kao stvarnost, jer je sasvim suludo, zaumno i u životu se takve stvari ne dogadjaju.

A onda se u predvečerja, umesto sumračka, na kuću spustao nemir, pa strah. Danju u sobe više nisu ulazili raskošni snopovi svetlosti, već su se samo šunjali tračci sunca kroz spuštene žaluzine. Sve je oko nje počelo da se kruni, kao da su neki nevidljivi termiti njihov svet grickalii rastakali iznutra, a srušio se i potpuno raspao onog dana kad joj je muž rekao da ona za njega više nije ni majka njegove dece, ni supruga, već samo osoba druge vere i nacionalnosti. Jednim od poslednjih transporta sa decom je iz grada otišla u neizvesnost.

Od ono malo ponete uštedjevine, koja joj je sada bila sav imetak, iznajmila je sobu u suterenu i dugo je noću svetlelo suterensko okno. Stari mesar je često svraćao kod svog prijatelja antikvara. Voleo je miris prohujalog vremena, koji zadržavaju stari predmeti i partije šaha sa ispisnikom.

To kisno popodne u antikvarnicu niko nije svraćao, pa su se prijatelji udubili u šahovske probleme. Igru je prekinulo ciktavo zvonce sa vrata i antikvar je pošao da usluži mušteriju. Do njega su dopirali glasovi, prepoznao je ženski glas i pogledao je iza pregrade. Nije se prevario, sa njegovim prijateljem je razgovarala žena tužnog osmeha, kako ju je u sebi zvao. Nudila je u kosti rezbarene ikonice.

Povukao se da ga žena ne vidi, da joj ne bude neprijatno. Pomislio je da je ipak uspela nešto da iznese iz roditeljske kuće, a onda je čuo kako objašnjava da to ona izradjuje. Kad je žena otišla, prišao je da bolje pogleda ikonice. Uzeo je jednu, znalački osmotrio, a ruke su počele tako da mu se tresu da umalo nije ispustio krhkog Belog andjela. Poslednja kockica mozaika bila je na mestu. Sklopljena je cela priča.

I dok je antikvar hvalio rad, oduševljavao se prefinjenošću izvedenih likova, čudio se neobičnom sjaju i pitao se "Šta li je samo dodavala u smesu za poliranje?"

Stari mesar je stajao nem. Ništa na njegovom licu nije odavalo da zna zašto ta žena nije šetala psa za koga je uporno nabavljala koske. Nikakav pas nikada nije ni postojao. Ona je od koski kuvala supu i tim su se hranile, a kad su kosti bile sasvim raskuvane i sa njih skinuta poslednja čestica mesa i masnoće, od njih je noćima rezbarila ikonice.

U sebi se duboko poklonio snazi, talentu i hrabrosti te krhke žene, a tajni sastojak dodavan u smesu za poliranje nije otkrio ni svom najboljem prijatelju.
Prigušeni, biserni sjaj ikonica od kosti nastajao je od suza.

Srce moje

Jednoga dana, bogataš dade korpu punu smeća jednom siromahu. Siromah mu se nasmeja i ode s korpom.

Isprazni je, očisti i zatim napuni predivnim cvećem. Vrati se bogatašu, pruži mu korpu, bogataš se začudi i reče:

- "Zašto mi daješ tu korpu napunjenu predivnim cvećem, kad sam ja tebi dao smeće?!"

A siromah mu odgovori: "Svako daje ono što ima u srcu."

Odlican.com, Cesljarev - Srce moje