Zapis nepoznatog autora - ljubav, ludost, mudrost... Umetnost

Jedna zivotna prica

Na dobrotvornoj gala-veceri, na kojoj su se prikupljala sredstva za skolu za
decu sa posebnim potrebama, otac jednog od ucenika je podelio sa
uzvanicima pricu koju nece zaboraviti nitko tko je tada prisustovao
dogadjaju. Nakon sto je zahvalio skoli i njenom predanom osoblju, postavio
je sledece pitanje : "Ako nije ometena vanjskim utjecajima, sve sto
priroda stvori je savrseno stvoreno. Ali moj sin Shay ne moze uciti one
stvari koje mogu druga deca. Ne moze razumeti stvari kao druga deca.
Gde je prirodni poredak stvari, kada se radi o mome sinu? "
Publika je utihnula nakon tog pitanja.

Otac je nastavio. "Verujem da se, u trenutku kada dete telesno i umno
invalidno poput Shaya dodje na svet, prilika za iskazivanje istinske
ljudske prirode sama pokaze i ponudi,
u obliku nacina kako drugi ljudi tretiraju to dete. "

Tada je ispricao sledecu pricu :

Shay i njegov otac su setali pored parka, gde su neki decaci koje je Shay
poznavao igrali baseball. Shay je upitao oca : " Mislis li da bi me pustili
da igram sa njima ? "Shayev otac je znao da vecina decaka ne bi zelela da
netko poput Shaya igra za njihovu ekipu, ali je isto tako znao koliko bi
njegovom sinu znacilo da mu dopuste igrati te koliko bi mu to podarilo
toliko potreban osecaj pripadnosti i samopouzdanja, da je prihvacen
usprkos svom invaliditetu.

Shayev otac je prisao jednom od decaka na terenu i upitao (ne ocekujuci
previse) da li bi Shay mogao zaigrati sa njima. Decak se u neverici
okrenuo oko sebe i rekao : Gubimo za 6 optrcavanja, a igra je u osmoj
izmeni (inace, po pravilima igre, ima 9 izmena). Pa, moze igrati za
nasu ekipu, pokusat cemo ga postaviti na poziciju udaraca u devetoj izmeni."

Shay se malo namucio hodajuci do ekipne klupe i, sa sirokim osmehom je
obukao majicu svoje ekipe.Otac ga je gledao sa majusnom suzom u oku i
osecajem topline u srcu. Decaci su videli srecu toga oca, gledajuci
kako mu sin biva prihvacen . Pri kraju osme izmene Shayeva ekipa je
osvojila par bodova putem nekoliko optrcavanja, ali je jos uviek bila u zaostatku
za tri. Na pocetku zadnje, devete izmene, Shay je navukao rukavice i zaigrao
na desnom polju. Iako nikakvi hici lopte jos nisu krenuli u njegovom pravcu,
bio je ocito u euforicnom raspolozenju samo jer ima priliku BITI u igri i na
polju, razvukao je osmeh od uha do uha dok mu je otac mahao sa tribina.
Na kraju devete izmene, Shayeva ekipa je opet osvojila bod i optrcavanje.
Sada, sa dva izbacivanja i punim bazama, smiesilo im se pobednicko
optrcavanje i dosao je Shayev red da bude udarac.

U tom trenutku, da li da daju Shayu palicu za udaranje i priliku da igra i
da time odustanu od sanse za pobedu?
Na opstee iznenadjenje, Shayu je dana palica za udaranje. Svi su znali da je to
bila nemoguca misija jer Shay nije ni znao ispravno drzati palicu, akamoli
pravilno i precizno udariti lopticu.

Ipak, kad je Shay krocio na bazu, protivnicki bacac se, uvidevsi da
Shayeva ekipa reskira poraz za taj jedan trenutak u Shayevu zivotu,
malo priblizio kako bi bacio loptu neznije da Shay barem dotakne palicom loptu. Dosao je
i prvi udarac i Shay je zamahnuo nespretno i promasio. Bacac se opet malo
priblizio i bacio nezno loptu prema Shayu. U tom trenutku Shay je
zamahnuo i pogodio sporu, prizemljenu loptu, bacivsi je prema bacacu.

Igra bi u ovom trenutku bila gotova. Bacac je podigao sporu loptu i, mogao

je lako dobaciti loptu prvom svom igracu sa baze, kako bi Shay ispao i
kako bi bio kraj igre i laka pobeda.

No, umesto toga, bacac je bacio loptu iznad glavu prvog igraca sa baze,
van dosega svih svojih suigraca u ekipi. Svi su sa tribina i igraci obadve ekipe
zavikali : " Shay, trci do prve!! Trci do prve !! "
Nikada pre u svom zivotu Shay nije toliko daleko trcao, ali uspeo je stici do prve baze.
Doteturao je do bazne linije, sirom otvorenih ociju, upitnog pogleda.

Svi povikase, "trci do druge, trci do druge!!!" Uhvativsi dah, Shay je
nespretno potrcao prema drugoj bazi, ocito se boreci naprezuci da stigne do nje.

Dok je Shay pristizao drugoj bazi, igrac desnog polja uhvatio je
loptu.najmanji momak u ekipi, kojem se pruzila prva prilika da bude
ekipni heroj. Mogao je baciti loptu cuvaru druge baze, ali je shvatio bacacevu
nameru da pa je i on, takodjer, bacio visoku loptu iznad glave i van
dosega cuvara trece baze. Shay je trcao prema trecoj bazi, kao u nekom delirijmu
dok su se igraci ispred njega okupili oko zavrsne baze.

Svi su povikali, "Shay , Shay, Shay, sve do kraja, Shay !!!"

Shay je dosegao trecu bazu jer mu je protivnicki igrac pritrcao da mu
pomogne i usmeri ga prema njoj vicuci - "Trci do trece! Shay, trci do
trece!!!"

U trenu kada je Shay dotakao trecu, decaci iz obe ekipe i gledaoci su
skocili na noge vicuci - "Shay, trci do zadnje! Osvoji i zadnju!"
Shay je utrcao na zadnju bazu, stao na plocu, svi na terenu su ga zagrlili i bio
je slavljen kao heroj koji je osvojio pobedu utakmice i time osigurao i
pobedu svoje ekipe.

"Taj dan"- rece otac nezno, dok su mu se suze kotrljale niz lice,
"decaci obadve ekipe su pomogli donosenju komadica prave ljubavi i
humanosti u ovaj svijet".

Shay nije prezivio do sledeceg leta. Umro je jos iste zime, nikad ne
zaboravivsi kako je bio heroj, kako je radi toga njegov otac bio srecan,
kako je svog malog heroja docekala odusevljena majka, grlivsi ga i
placuci od srece !

Tako mnogo, naizgled beznacajnih suceljavanja izmedju dvoje ljudi stavlja
nas pred izbor : Preneti malu iskru ljubavi na drugoga ili
izbeci datu priliku, ostavivsi tako svet jos malo hladnijim?

Neki mudrac je jednom rekao da se svako drustvo prosudjuje po tome kako
tretira svoje najunesrecenije pojedince.Zapitajte gde smo tu svi mi - ponaosob?!
Bilo bi lepo ziveti u okruzenju gde razliciti dobijaju empatiju i mesto u nasem zivotu, a ne ravnodusnost i okretaje glavena drugu stranu.

Prolece

Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:

"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.

Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece, a ja ga ne mogu videti".

Dobra strategija i osmeh su najveca snaga kojom covek raspolaze. :D

Savrseno srce

Jednoga dana mladic je stajao u sredistu grada razmisljajuci kako on ima najlepse srce u celoj dolini. Prosla je velika povorka i svi su oni priznali kako je njegovo srce savrseno.
Nije bilo crtice ni zareza u njemu. Da, svi su se oni uistinu slozili da je njegovo srce najlepse koje su ikad videli. Mladic je bio jako ponosan i jos se vise i glasnije hvalio svojim prelepim srcem.

Iznenada, jedan stari covek pojavio se ispred povorke i rekao:
„Zasto tvoje srce nije priblizno lepo kao moje?”
Povorka i mladic pogledali su u to starcevo srce.
Udaralo je snazno, ali prepuno oziljaka, bilo je mesta gde su komadici bili premesteni i onih koji su bili stavljeni, ali nisu potpuno odgovarali i bilo je nekoliko ostecenih strana(ivica). Ustvari, bilo je puno mesta gde su celi komadi nedostajali.

Narod je zapoceo - kako moze reci da mu je srce lepse nego sto on misli? Mladic je pogledao u starcevo srce i video njegovo stanje, i nasmejao se. „Mora da se salis, rekao je. Uporedi svoje srce s mojim, moje je savrseno a tvoje je prepuno oziljaka i suza.

”Da, rekao je starac, tvoje izgleda savrseno ali nikad se ne bih menjao s tobom.

Vidis, svaki oziljak predstavlja osobu kojoj sam dao svoje ljubavi - izvadim komadic srca i dam je toj osobi, i cesto mi ta osoba uzvrati deo od svog srca koje se uklapa u prazni deo mog srca, ali buduci da delovi nisu jednaki, ja imam nekih grubih zavrsetaka koje delim, jer me podsecaju na ljubav koju delimo.

Ponekad dam delove srca, ali mi osobe ne vrate svoj komadic srca. To su ti prazni delovi - davanje ljubavi je rizikovanje.

Ovi oziljci su bolni, otvoreni su, podsecaju me na ljubav koju dadoh ljudima takodje, i nadam se da se oni mogu vratiti jednog dana i popuniti prazne prostore na koje cekam."

Ljubav

Covek umire i odlazi na nebo.
Andjeli mu kazu:"Odvescemo te u raj, ali prvo da ti pokazemo pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kasaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kasiku dugacku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog duzine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove pateticne osobe gladuju pored izobilja hrane.

Zatim ga andjeli odvode u raj.
Na njegovo iznenadjenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kasikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srecni, nasmejani i zdravi.
"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srecni i siti?", upitao je andjele.
"Pa zar ne vidis?", upitali su ga.
Kada je pazljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani kasikom susednu.

"Ovdje ljudi hrane jedni druge. Oni su naucili put ljubavi."

Ti si poseban!

Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar drzeci u rukama novcanicu od 20 dolara. U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je: "ko bi zeleo ovu novcanicu?"

Ruke su se podizale u vazduh.

On rece: "Dati cu je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da ucinim ovo." A nastavi guzvati novcanicu.

Potom upita: "ko jos uvek zeli ovu novcanicu od 20 dolara?" Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu.

"Dobro", ponovi on, "a sta ako ucinim sledece?" Ispusti novcanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.

Potom je podize, sada poguzvanu i prljavu. "A sada, ko je jos uvijek zeli?" Opet su se ruke podigle u vazduh.

"Prijatelji, svi vi ste naucili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to sto sam ucinio sa novcanicom, jos uvek ste je zeleli, zbog toga sto se nije smanjila njena vrednost. Jos uvek je bila vredna 20 dolara.

Mnogo puta u nasim zivotima, mi smo baceni, zguzvani, prizemljeni zbog odluka koje donosimo i okolnosti koje nam se nadju na putu. Osecamo da smo manje vredni, ali bez obzira na to sta se dogodilo ili sta ce se dogoditi, vi nikada necete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili cisti, poguzvani ili konacno pognuti, jos uvek cete biti vredni onima koji vas vole.

Vrednost naseg zivota nije u tome sto mi radimo ili koga poznajemo, vec pored koga smo. Vi ste posebni i nemojte to nikada zaboraviti!»

Sargarepa je moja

Jedna stara zena dospela je posle svoje smrti pred Bozji sud. Kopajuci po registru, Sudija nije mogao da pronadje ni jedno delo milosrdja osim jedne sargarepe koju je udelila nekom prosjaku.

Ipak, moc jednog jedinog cina ljubavi bila je dovoljna da je posalje u raj.

Sargarepa je doneta na sud i urucena je zeni. Kako ju je uzela, pocela je da se dize uvis, kao da je vuce nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okacio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okacio se neko treci, i ubrzo se formirao citav niz ljudi koji su se peli ka raju, okaceni o sargarepu.

Zena nije osecala nikakav teret, a posto nije gledala nanize, nije ni primetila sta se desava.
Peli su se sve vise i vise, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, zena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe citav niz ljudi, okacenih o nju.

Kako je pobesnela!
Pripretila im je rukom i viknula: "Mars! Dalje od mene! Sargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, sargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa citavom svojom pratnjom.

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"

Prica o dva grada

Priblizavajuci se jednom velikom gradu putnik upita zenu koja je sedela kraj puta:
"Kakvi su ljudi u ovom gradu?"

"Kakvi su bili u mestu iz koga si dosao?"

"Uzasni" - odgovori putnik. "Zli, nepouzdani, antipaticni."

"Ah"- rece zena - "Iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom."

Tek sto je prvi putnik otisao, neki drugi se zaustavi pred njom i takodje zapita kakvi su ljudi u gradu. Ponovo starica upita kakvi su bili u mestu iz koga dolazi.

"Bili su divni ljudi: posteni, vredni i velikodusni. Zao mi je bilo kad sam morao da krenem" - rece drugi putnik.

Mudra zena mu odgovori: "Iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom."

Blatnjav put

Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.

Idući putem, sretoše lijepu djevojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.

"Dođi, djevojko", reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.

Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. "Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama", reče Tanzanu, "posebno ne mladim i lijepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"

"Ja sam djevojku ostavio tamo", reče Tanzan. "Da li je ti još uvijek nosiš?"

Ono što se dugima čini da je istina na osnovu onoga što radimo ponekad i nije prava istina.

Tako dakle?

Učitelja zena Hakuina su komšije hvalile kao čovjeka koji živi čednim životom.
Blizu njega je živjela jedna lijepa japanska djevojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je djevojka u drugom stanju.

Ovo razljuti roditelje. Djevojka ne htjede priznati ko je otac, ali poslije mnogo svađe djevojka imenova Hakuina. U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. "Tako dakle?", bijaše sve što on reče.

Kada se dijete rodilo, donijeli su ga Hakuinu. Do tada je on već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o djetetu. Nabavljao je mlijeko od svojih susjeda i sve drugo što je djetetu trebalo.

Poslije godinu dana djevojka-majka nije mogla više izdržati. Rekla je roditeljima istinu - da je pravi otac djeteta jedan mladić koji je radio na ribljoj tržnici. Majka i otac djevojke su odmah otišli do Hakuina da ga mole za oproštaj, da se iskreno izvinu, a i da uzmu dijete nazad. Hakuin je bio predusretljiv. Davajući im dijete, sve što je rekao bilo je: "Tako dakle?"

Osjećati unutrašnji mir čak i kada je čitava okolina okrenuta protiv nas je zaista sami vrh duhovne mudrosti.

Problemi

Devojka se jadala svom ocu kako ima sve manje snage da se suprodstavi zivotnim problemima i teskocama, zato sto se stalno pojavljuju novi problemi. Uvek kad bi se oslobodila jednog pojavio bi se drugi i tako stalno.

Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo je u kuhinju, uzeo tri lonca, napunio ih vodom i stavio na vatru. Za kratko vreme voda uposudama pocela je da kljuca. U prvi lonac stavio je sargarepu, u drugi jaje, a u treci nekoliko zrna kafe. Zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme. Nesto kasnije, iskljucio je sporet, izvadio sargarepu iz vode i stavio je u po-sudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom.

Pogledao je kcerku i upitao sta vidi?

- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.

Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je ista jako meka i krhka. Onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da
je ono tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad je osetila njen bogati miris.

-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.
-"Znaj kceri moja da su i sargarepu i jaje i kafa prosli kroz isto stanje boreci se sa istim neprijateljem - 'kljucalom vodom', ali se svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin. Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.
Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje. Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela da primeni vodu!

A ti?
- Da li si sargarepa koja je naizgled jaka, al, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis gubis snagu?
- Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska se ne menja ali se menja tvoja unutrasnjost tako da tvoje srce ostaje tvrdo, jako i gorko?
- Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto je cini ukusnom i daje joj lep miris.

- Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona bude olaksica umesto teskoca i problema.

Razmisli, kceri moja kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama ovoga sveta: kao sargarepa, jaje ili zrno kafe ?

Poverenje

Bilo je to pre mnogo godina.
U jednoj zemlji ziveo je kralj koji je mudro upravljao svojim kraljevstvom. Oko sebe je ve imao poverljive ljude, ali mu je trebala jos jedna izuzetno poverljiva osoba. Kralj je zeleo da na dvoru ima jednog pametnog, ali iznad svega vernog i odanog mladica, koji je znao da cuva tajne. I zato je po celom kraljevstvu objavio da se trazi jedna takva licnost.

Nakon nekog vremena javio se veliki broj obrazovanih mladih ljudi i kralj se nasao u dilemi koga da izabere. Zato je odlucio da im postavi jedan zadatak, pa koji ga bude resio i jos obrazlozio svoje resenje, bice izabran.

Zadatak je bio jedna zagonetka: svaki mladic je dobio tri lutke. One su bile identicne, jednake velicine, jednako obucene sa istim frizurama.

Medjutim, one su se ipak u necemu razlikovale. A to nesto je trebalo zapaziti tj. pronaci. Zadatak je naoko bio lak, ali nakon podosta vremena mladici su vracali lutke sa obrazlozenjem da ne mogu primetiti razliku. Ali, kralj je ostao uporan.

„Valjda ce se naci bar jedan koji ce uociti vrednost jedne lutke i mane ostale dve. A ta vredna crta karaktera te lutke tako je vazna. Uoci li neko tu njenu osobinu, znaci da je i sam ima. A meni bas takav treba.”

Najzad se pojavio jedan mladic koji je skromno stao pred kralja, odvojio jednu lutku na jednu stranu a ostale dve na drugu. Pre nego sto je bilo sta rekao, uradio je sledece:

Prvoj lutki je uvukao jednu slamcicu u uho i ona je izasla kroz drugo uho.
Kod druge je uradio to isto, ali ovoga puta slamcica je izasla na usta.
I na kraju, kod trece lutke slamcica nije uopste izasla, vec je ostala unutar same lutke.

"Postovani kralju, ova poslednja lutka je najvrednija" - odgovorio je mirno mladic.

"Da, tako je" - zadovoljno se nasmejao kralj, jer je zagonetka bila resena.

Onaj koga hranis

Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu zivotnu istinu.
U dusi svakog coveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U dusi svakoga od nas.

Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, zaljenje, pohlepu, aroganciju, samosazaljenje, krivicu, greh, srdzbu, inferiornost, laz, lazni ponos, egoizam.

Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono sto pruza uzitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdacnost, darezljivost, istinu, saosecanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;

-Koji vuk na kraju pobedi?

Deda odgovori sa smeskom na svom starom licu:

-Pobedjuje uvek onaj koga hranis.

Sejac srece

Jednog dana videse decaci nekog starca kako ide ulicom sa velikom korpom na ramenu, prepunom blistvaih zvezda. Laganim zamahom ruke on bi s vremena na vreme zagarbio iz korpe i zavitlao kao da seje. Tada bi mnogo prekrasnih zvezdica zaleprsalo oko njega kao jato varnica.

- Sta to radite? – upitase decaci goreci od znatizelje.
- Sejem srecu! – odgovori covek i mirno nastavi svoj posao dok su mu se medju prstima caklili prekrasni dragulji iz kojih su decake gledale tople dugine boje poput suncanih ociju.

Osvojeni tom lepotom malisani smesta pojurise da uhvate srecu, ali uzalud.
I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.

- Uzalud je to sto cinite – osvrnuo se tajanstveno starac - tako je nikada necete uloviti.
- Zasto? – upitase zacudjeno decaci.

Nasmesivsi se, starac je tiho rekao:

- Tek kad se naucite sejati radost i lepotu oko sebe, bit cete pozvani na zetvu srece. Onaj ko grabi sebi, nikada nece uhvatiti srecu.
Sreca se uzima rasirenih ruku.