Zapis nepoznatog autora - ljubav, ludost, mudrost... Umetnost

Ti i ja

Setaju dva mudraca mostom i gledaju u reku.

- Pogledaj ribe kako se veselo pracakaju, vidi se da su srecne.- rece jedan.
- Odakle ti znas sta je njihova sreca kad nisi riba? - rece drugi.
- A odakle ti znas da ja ne znam, kad ti nisi ja ?! - odgovori prvi.

Jedna greška na ženi

Kada je Bog napravio zenu, dosao je do sestog dana, radeci prekovremena.

Jedan andjeo je dosao i pitao ga: "Zasto koristis tako puno vremena na nju?"

I Bog odgovara: "Jesili ti vidio sve specifikacije, sto sam joj dao da je formiram?"

"Ona mora znati prati, ali ne smije da bude od plastike, imati vise od 200 pokretnih zglobova, svi moraju imati mogucnost za promjenu, i usput da svaka dijeta funkcionise, i jos da ima krilo za najmanje cetvero djece... ali u isto vrijeme da ima poljubac, da moze izlijeciti od jednog povredjenog koljena do slomljenog srca, i sve ce ovo da radi sa samo dvije ruke."

Andjeo se zacudio svim tim vjestinama.

"Sa samo dvije ruke... Nemoguce!"

"I ovo je samo standardni model?!"

"To je puno posla za jedan dan... sacekaj sutra pa je dovrsi."

"Ne zelim to, protestirao je Bog. Tako sam blizu da zavrsim ovo bice, sto je meni srcu drago.

Kad se razboli, sama se izbori da ozdravi, i moze da radi 18 sati dnevno."
Andjeo se priblizio i dotaknuo zenu.

"Boze, kako si je napravio tako meku."

"Jeste, mekana je", kaze Bog, ali napravio sam je da ima i snagu. "Neces vjerovati sta sve moze da uradi i da izdrzi."

"Moze li misliti?" pita Andjeo.

Bog odgovara: "Nije samo da moze misliti, ali moze da saradjuje i da pravi dogovore."

Andjeo nesto vidi, sto mu je privuklo paznju, i dotakne zenino lice...

"Boze, izgleda da ovaj model ima jednu propust. Jesam ti rekao da puno stvari stavljas na nju."

"Nije to nikakav propust... to je jedna suza". ispravi ga Bog.

"Zasto je to?", upita Andjeo.

I Bog kaze: "Suza je njezin nacin da se izrazi, njena tuga, njena ljubav, njena samoca, njen bol i njen ponos."

Ovo je ostavilo jak utisak na Andjela; "Ti si genije, Boze. Na sve si mislio. Zena je sjajno bice!!"

To je istina! Zena ima snagu, sto joj se covijek divi. One podnose teskocu, da nose tugu, ali znaju za srecu, ljubav i svoje misljenje.

One se smiju, kad zele da vrisnu. Zene pjevaju, kada zele da placu. Placu kad su srecne i smjeskaju se kad su nervozne.

Bore se za ono u sto vjeruju.

One su protiv nepravde.

Ne uzimaju "ne" za odgovor, ako ima drugi i bolji nacin za resenje. Sve od sebe daju za svoju porodicu. One prate jednu prijateljicu doktoru, zato sto se boji doktora. I zena voli bez granice...

One placu kad im djeca nesto novo u zivotu dozive, i raduju se dobroti svojih prijatelja.

One se raduju kada cuju za neko rodjenje ili vjencanje.

Srcej njihovo se slomi kad cuju za smrt neke drage osobe.

One tuguju za izgubljenim voljenim osobama, ali jake su i kada nema vise nista za sta da se bore.

Zene znaju da jedan poljubac i zagrljaj moze da zalijeci jedno slomljeno srce.

Ali, nalazi se jedna greska kod zene:

Ona zaboravi koliko vrijedi.

Razlike u nama

Dva coveka izgubljeni u pustinji. Umiru od gladi i zedji.
Na posletku dodju do velikog zida. S druge strane je dopirao sum vodopada i pesma ptica. Nad zidom se nadvijale grane bujnog drveta. Njegovi mirisni plodovi izgledaju zamamno.

Jedan covek uspe se popeti preko zida i nestade na drugoj strani.

Drugi se pak vrati u pustinju kako bi pomogao ostalim izgubljenim putnicima pronaci put do oaze.

Snaga sloge

Imao otac sedam sinova i kada je bio na samrti okupi ih oko sebe i rece im:
- "Uzmite svaki po jedan prut pokusajte ga slomiti!"
Svaki sin slomi svoj prut bez muke.
- "A sada mi dajte sedam prutova."
Otac zaveza sedam prutova zajedno spagom i rece:
- "A sada da vidim tko ce moci ovo slomiti!
- " Svaki od sinova pokusa slomiti sedam stapova povezanih zajedno, ali ni jednom to nije uspjelo.
- "Zapamtite pouku", rece otac. "Budete li zajedno, nitko vam nista nece moci!"

Nakon sprovoda braca svratise u krcmu. Svima koje su zatekli objasnjavali su kako im je otac bio mudar i nudili da pokusaju slomiti sedam stapova povezanih zajedno. Nitko to nije mogao.

Dozlogrdilo to krcmaru, te on uzme stapove, razveza spagu i slomi svaki stap jedan po jedan.
- "Imam i ja pouku", rece krcmar.
- "Nije snaga stapova u tome sto su jedan uz drugoga, vec u uzetu koje ih drzi zajedno."

Velika srca vole, mala traze da budu voljena

Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine promatrao prolaznike.
Neka se devojcica priblizila trgovini i prislonila nosic na izlog. Kao nebo plave oci radosno zasjase kad ugleda jedan od izlozenih predmeta.

Usla je odlucno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.
"To je za moju sestru. Mozete li mi je zapakirati kao dar?"
Trgovac s nevericom pogleda devojcicu i upita: "Koliko novcac imas?"

Ona se podize na prste, stavi na stol limenu kutijicu, otvori je i isprazni. Bilo je onde nekoliko manjih novcanica, saka sitnisa, nekoliko skoljki i figurica.

"Hoce li biti dovoljno?" upita ponosno.
"Zelela bih starijoj sestri kupiti dar. Otkada nemamo mame, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rodjendan. Uverena sam da ce je dar veoma obradovati. Njene su oci iste boje kao taj dragi kamen."

Trgovac je otisao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakirao kutijicu.
"Uzmi i pazljivo ponesi", rece devojcici.
Ona uze paketic kao pobednicki pehar i ponosno izadje iz trgovine.

Sat vremena kasnije u trgovinu ude prekrasna devojka s kosom boje meda i divnim modrim ocima. Stavi na stol kutijicu koju je trgovac pazljivo zapakirao i upita:
"Ova je ogrlica kupljena u vasoj trgovini?"
"Da, gospodjice."
"Koliko je kostala?"
"U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, ticu se samo mene i mojih kupaca."
"Moja sestra je imala nesto sitnisa, sigurno nije mogla platiti ovako vrijednu ogrlicu!"

Trgovac zatvori kutiju, slozi omot i vrati je devojci.
"Vasa je sestra platila najvisu cenu: dala je sve sto je imala".

Insan

Nekada davno, krenuli ljudi na put brodom. Taman sto su isplovili iz luke kad se dize strasna bura.
Jedan od putnika na brodu se toliko uplasio da je poceo plakati iz sveg glasa. Toliko je jaukao da je cijeli brod uznemirio.

Neki predlozise da ga ubiju jer vise nisu mogli da ga slusaju. Kapetan broda, skoro pa odluci da uvazi taj prijedlog, ali njegov pomocnik rece:
- "Ne! Pustite ga meni. Ja cu ga umiriti".

Naredi mornarima da ga bace u more, sto ovi bez oklijevanja ucinise. Ali cim je pao u more poce jos jace urlikati.
Nakon kratkog vremena, pomocnik naredi da ga izvuku na palubu. Tako i bejase.

Nasavsi se na palubi, onaj hudnik leze u jedan cosak ne pustajuci avaza.
Kad je kapetan upitao svog pomocnika kako je znao da ce ga smiriti, ovaj mu odgovori:
- "Insan je proklet, ne razumi koliko je sretan dok se ne nadje u goroj situaciji".

Ne odustaj

Posmatraj stablo. Razmisljaj o njemu kroz godisnja doba. Videces kako nailazi na mnoga iskusenja.

U prolece, radovaces se gledajuci ga kako mu cvetaju pupoljci. Mozda i neces zapaziti kako tesko podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa.

Svidja ti se stablo kako se lagano njise na toplom letnjem suncu? Ali mozda neces shvatiti kako je zedno u susnim razdobljima. Mozda neces cuti vapaje za toplom letnom kisom kako bi utolilo zedj.

Svidjaju ti se sjajne sarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao uzivati u prelepom predelu? Ali primecujes li njegovo ukoceno telo na hladnoj kisi u ledenom januaru? Uocavas li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list ?

Zimi ce ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoca stvaraju na njegovim granama. Ali cujes li kako mu grane pucaju od studeni i tezine snega?

Promatraj stablo. Razmisljaj o njemu od jednog do drugog godisnjeg doba. Pored lepote uoci patnju.

I reci sebi: slicno mi je. Ima svoja godisnja doba kao i ja. U njima otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kusnje. Jer zivot, coveka ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suse…

Ne postoji zivot bez iskuenja. Nemoj misliti da zivot nije zasluzio zivljenje. Suprotno. Svako iskusenje skriva jedan trezor. Otkrices ga ako razbijes skoljku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono ce promeniti tvoj zivot u blistavi dragi kamen.

Iskusenje te moze srediti. Matirati. Moze se sruciti na tebe kao sto se prirodna nepogoda sruci na stablo. Ali iskusenje je poziv na uzdignuce. Zamisli sta bi bilo od leptira da ne zeli izaci iz caure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskusenje promene.

Covek raste menjajuci se: od razdora u susret, od napustanja u prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajuci mnoga umiranja citavoga zivotnog veka, umiranja vode u nova radjanja.

Ne trci prema iskusenjima. Pusti godisnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskusenja isprece na putu, ne bezi. Ne odustaj. Uspravi se. Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godisnja doba. I uci se od njega.

Prica o ljubavi....

Nekada davno postojalo je ostrvo na kome su živeli: Sreća, Tuga, Taština,
Bogatstvo, Znanje i Ljubav.
Jednoga dana je objavljeno da će ostrvo potonuti,
tako da su svi, koji su imali, pripremili svoje čamce i otišli.
Ljubav je jedina ostala.
Želela je da bude tu do poslednjeg trenutka.
Kada je ostrvo skoro potpuno potonulo, Ljubav je odlučila da potraži pomoć.

Bogatstvo je upravo prolazilo pokraj ostrva u velikom čamcu.
Ljubav je rekla: “Bogatstvo, možeš li me povesti sa sobom?”
Bogatstvo je odgovorilo: “Ne, ne mogu. Imam mnogo zlata i srebra u čamcu
i nema mesta za tebe.”

Tada je Ljubav odlučila da potraži pomoć od Taštine koje je tu prolazila u prelepom čamcu.
“Taštino, pomozi mi!”
“Ne mogu ti pomoći Ljubavi. Pa ti si sva mokra i možeš uništiti moj čamac.”

Posle Taštine naišla je Tuga, pa je Ljubav i od nje zatražila pomoć.
“Tugo, molim te, pusti me da idem sa tobom!”
“O, ja sam tako tužna i treba mi samoća. Ne, ne mogu te povesti sa sobom.”

A onda je Sreća prošla pored Ljubavi, ali je bila toliko srećna da nije ni primetila
da je ostrvo skoro sasvim potonulo i da Ljubav traži pomoć. A Ljubav ju je zvala i zvala!

Odjednom, začuo se glas: “Ljubavi, dođi, ja ću te povesti!”
Ljubav je bila toliko zahvalna i srećna da se nije setila da upita stranca kako mu je ime.
A stranac je, čim je Ljubav iskrcao na obalu, otišao svojim putem.

Tada je Ljubav upitala Znanje ko je bio ovaj stranac.
Znanje je odgovorilo: “Bilo je to Vreme!”
“Vreme?!”, začudila se Ljubav, “ali zašto mi je baš Vreme pomoglo?”
Znanje se nasmejalo i sa dubokom mudrošću odgovorilo:
“Zato, jer je jedino Vreme sposobno da shvati koliko je Ljubav velika!”

Kriterijum

U staroj Grčkoj Sokrat je bio na glasu kao čovek koji ceni znanje. Jednog mu je dana prišao poznanik i rekao mu:
- Znaš li što sam upravo čuo o tvom prijatelju?
- Stani malo - odgovori Sokrat. - Pre no što mi išta kažeš želim napraviti mali test. Zove se "Test trostrukog kriterijuma"
- Trostrukog kriterijuma?
- Upravo tako - nastavi Sokrat - pre nego što počneš pričati o mom prijatelju, mogao bi trenutak razmisliti zadovoljava li to neke kriterijume.
Prvi kriterijum je Istina.
Da li si potpuno siguran da je to što mi želiš reći istina?
- Ne - odgovori poznanik - zapravo sam to tek čuo i ...
- Dobro - reče Sokrat - znači nisi potpuno siguran da li je to istina ili nije.
Da vidimo sada i drugi kriterijum, kriterijum Dobra.
Da li je to, što želiš reći o mom prijatelju, nešto dobro?
- Ne, naprotiv...
- Dakle - nastavi Sokrat - želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi čak ni siguran je li to tačno. Još uvek možeš proći na testu, jer je ostao još jedan kriterijum, kriterijum Koristi.
Da li će to, što mi želiš reći o mom prijatelju, biti korisno?
- Ne, ne baš.
- Pa - opet će Sokrat - ako to što mi želiš reći nije istina, nije dobro, i nije korisno, zašto bi mi uopšte rekao?

Svadja..

Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina ziveli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvadjali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome:
- Ne mislis li da bi trebali bar jednom da se posvadjamo?
Ovaj drugi je uzvratio:
- Zasto da ne. Oko cega cemo se svadjati?
- Mogli bismo oko ovog hleba - predlozi prvi.
- U redu, svadjajmo se oko hleba. Kako se to radi?
- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ces sad?
- Zadrzi ga - rekao je drugi monah.

Prica o ekserima...

Bio jedan mali decak koji je imao losu narav. Otac mu je dao vrecu punu eksera i rekao da svaki put kada pobesni i izgubi kontolu nad sobom , ukuca jedan ekser u ogradu.

Prvoga dana decak je ukucao 37 eksera. Tokom sledecih nekoliko meseci on je naucio kontrolisati svoj bes, i broj zakucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakse kontrolisati narav nego zakucavati eksere u ogradu.

Napokon je osvanuo dan u kom decak nije zakucao ni jedan ekser. Otisao je ocu i rekao mu kako tog dana nije pobesneo. Otac mu je tada odgovorio:
- Svakoga dana kada uspes kontrolisati svoje ponasanje, iz ograde iscupaj po jedan ekser.
Dani su prolazili i jednog dana cecak je rekao ocu da je izvdio sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde. Tada mu je rekao:
- Dobro si to uradio sine moj ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda vise nikada nece biti ista. Kada u besu kazes neke stvari one ostavljaju oziljak, kao sto su ove rupe u ogradi. Mozes coveka ubosti nozem i izvuci noz i posle toga nije vazno koliko puta kazes da ti je zao, rane ostaju.
Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizicka. Prijatelji su vrlo vredan dragulj, oni cine da se smesis, ohrabuju te da uspes u necemu, oni su spremni da te saslusaju, da podele tvoju bol, imaju lepih reci za tebe i uvek im je srce otvoreno.

Prica o ljubavi...

Nekada davno postojalo je ostrvo na kome su živeli: Sreća, Tuga, Taština,
Bogatstvo, Znanje i Ljubav.
Jednoga dana je objavljeno da će ostrvo potonuti,
tako da su svi, koji su imali, pripremili svoje čamce i otišli.
Ljubav je jedina ostala.
Želela je da bude tu do poslednjeg trenutka.
Kada je ostrvo skoro potpuno potonulo, Ljubav je odlučila da potraži pomoć.

Bogatstvo je upravo prolazilo pokraj ostrva u velikom čamcu.
Ljubav je rekla: “Bogatstvo, možeš li me povesti sa sobom?”
Bogatstvo je odgovorilo: “Ne, ne mogu. Imam mnogo zlata i srebra u čamcu
i nema mesta za tebe.”

Tada je Ljubav odlučila da potraži pomoć od Taštine koje je tu prolazila u prelepom čamcu.
“Taštino, pomozi mi!”
“Ne mogu ti pomoći Ljubavi. Pa ti si sva mokra i možeš uništiti moj čamac.”

Posle Taštine naišla je Tuga, pa je Ljubav i od nje zatražila pomoć.
“Tugo, molim te, pusti me da idem sa tobom!”
“O, ja sam tako tužna i treba mi samoća. Ne, ne mogu te povesti sa sobom.”

A onda je Sreća prošla pored Ljubavi, ali je bila toliko srećna da nije ni primetila
da je ostrvo skoro sasvim potonulo i da Ljubav traži pomoć. A Ljubav ju je zvala i zvala!

Odjednom, začuo se glas: “Ljubavi, dođi, ja ću te povesti!”
Ljubav je bila toliko zahvalna i srećna da se nije setila da upita stranca kako mu je ime.
A stranac je, čim je Ljubav iskrcao na obalu, otišao svojim putem.

Tada je Ljubav upitala Znanje ko je bio ovaj stranac.
Znanje je odgovorilo: “Bilo je to Vreme!”
“Vreme?!”, začudila se Ljubav, “ali zašto mi je baš Vreme pomoglo?”
Znanje se nasmejalo i sa dubokom mudrošću odgovorilo:
“Zato, jer je jedino Vreme sposobno da shvati koliko je Ljubav velika!”