Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Zapitaj prah - John Fante

Jedne noći sjedio sam na krevetu u hotelskoj sobi na Bunker Hillu, u samom središtu Los Angelesa. Bila je to važna noć u mojemu životu, jer morao sam donijeti odluku oko hotelske sobe. Ili plati ili se gubi: tako je pisalo u poruci, cedulji koju mi je gazdarica proturila ispod vrata. Veliki problem koji je zahtijevao izuzetnu pažnju. Riješio sam ga tako što sam pogasio svjetla i otišao u krevet.

Probudivši se ujutro, čvrsto sam odlučio kako mi je potrebno više tjelesnog vježbanja, i odmah sam počeo, učinivši nekoliko pregiba. Onda sam oprao zube, osjetio okus krvi, ugledao ružičastu pkenu na četkici za zube, sjetio se novinskih oglasa, i odlučio izaći i popiti kavu.

Otišao sam u restoran u koji sam uvijek odlazio, sjeo na visoku stolicu za dugim šankom i naručio kavu. Imala je okus poput kave, ali nije vrijedila ni kinte. Dok sam sjedio tamo, popušio sam nekoliko cigareta, pročitao rezultate susreta u Američkoj bejzbol ligi, savjesno izbjegao rezultate utakmica u Nacionalnoj bejzbol ligi, i sa zadovoljstvom primjetio da je Joe DiMaggio još uvijek bio na diku talijanskom narodu, jer je vodio na listi udarača palicom.

Sjajan udarač, taj DiMaggio. Izišao sam iz restorana, stao pored zamišljenog bacača lopte i hitnuo jednu za pobjednički poen preko ograde. Onda sam se zaputio ulicom prema Angel s Flightu, pitajući se što mi je činiti toga dana. Ali ništa mi nije palo na pamet i stoga sam se odlučio prosmucati po gradu.

...

Paulo Koeljo - Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala

Treba se izlagati opasnostima. Cudo zivota mozemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nesto neocekivano.

Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguce izmeniti sve ono sto nas cini nesrecnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je danasnji dan istovetan jucerasnjem i kako ce biti jednak sutrasnjem. Ali, onaj ko obrati paznju na dan koji traje, otkriva carobni trenutak. On moze biti sakriven u casu kad izjutra otkljucamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tisini koja naglo nastupi posle rucka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prozme i omoguci nam da cinimo cuda.

Sreca je ponekad blagoslov, ali je najcesce osvajanje. Carobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaze nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Paticemo, prezivljavacemo teske casove, suocicemo se s mnogim razocarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag. Jednog dana, u buducnosti, mocicemo da se osvrnemo unazad s ponosom i verom.

Jadan je onaj ko se plasi da se izlozi opasnostima. Jer on se mozda nikada ne vara, nikad ne razocarava, niti pati poput onih koji slede neki svoj san. Ali kad se osvrne za sobom - a svi se mi uvek osvrcemo za sobom - zacuce glas svog srca kako mu govori: " Sta si ucinio sa cudima koje je Bog posejao duz tvojih dana ? Sta si ucinio sa sposobnostima koje ti je tvoj ucitelj poverio? Zakopao si ih duboko u neku jamu, iz straha da ih ne izgubis. Dakle, to je tvoje jedino nasledje: izvesnost da si procerdao svoj zivot".

Jadan onaj ko bude slusao takve reci. Jer ce tada poverovati u cuda, ali uzalud. Carobni trenuci njegovog zivota otisli su u nepovrat.

Paulo Koeljo - Peta gora

-Oduvek sam se voleo pretvarati kako razgovaram sa stolovima i stolicama koje sam pravio. Kad god sam govorio sa njima obicno sam otkrivao misli koje mi nikada ranije nisu sinule u glavu. Ali kad sam poceo da uvidjam da bih mogao sluziti Bogu na taj nacin, pojavio se andjeo.

-Andjeo se ukazao jer si ti bio spreman. To bejase deo tvog ucenja. Kad covek koraca u susret svojoj sudbini, cesto biva prinudjen da menja smer. Drugi put, pak, spoljasnje okolnosti su jace, i primoravaju coveka da ustukne u strahu i da se preda. Sve je to deo ucenja.
Ali niko ne sme gubiti iz vida ono sto zeli. Cak i kada - u izvesnim trenucima - poveruje da su svet i drugi jaci od njega. Evo u cemu je tajna: ne treba odustajati.
Postoje trenuci kada se silne nedace obruse na nas zivot, i ne mozemo da ih izbegnemo. Ali i za njih postoji neki razlog.

- Kakav razlog?

- To je pitanje na koje ne mozemop odgovoriti pre no sto naidjemo na teskoce, niti za vreme njihovog trajanjua. Tek kada ih prevazidjemo, uvidjamo zbog cega su naisle.
Svaki covek ima pravo da sumnja u svoj zadatak, i da ga s vremena na vreme zanemari; jedina stvar koju ne sme da ucini, to je da ga zaboravi. Ko ne sumnja u sebe taj je nedostojan - jer slepo veruje u svoju sposobnost, i gresi iz oholosti. Blagosloven svaki onaj ko prolazi kroz trenutke neodlucnosti.

Antonio De Mello - Svesnost

Veliki Sokrat rekao je: "Nije vredno ziveti ako nisi svestan da zivis." To je samo po sebi razumljivo. Mnogi ljudi nisu svesni da zive. Zive mehanicki, misle (redovito tudje misli) mehanicki, osecaju mehanicki, reagiraju mehanicki. Zelite li videti kako ste zaista mehanicki? "O, imate lepu kosulju." Dobro se osecate kad to cujete. Boze, zbog kosulje?! Ponosni ste na sebe kad to cujete.

Gdje su granice ljudske gluposti? Zaista tako mislim. Sto se to dogadja? Jeste li ikad stali da razmislite? Netko vam kaze: "Mislim da ste jako sarmantni", i osecate se divno. Dobijete pozitivan poticaj (zato ljudi govore: ja sam O.K., ti si O.K.). Obicno to ide ovako: pritisnem gumb i veseo si pritisnem drugi gumb i tuzan si, i to ti se svidja. Koliko ljudi poznajete koji nisu pod uticajem pohvale ili krivnje? Mislim da to nije covecno. Covecno za vas znaci da morate biti kao mali majmun kojem svatko moze potezati rep, i da cinite sve ono sto biste trebali ciniti. Ali, je li to covecno?

Ako mislite da sam sarmantan, to znaci da ste sada dobro raspolozeni, i nista vise. To takodjer znaci da sam na vasem popisu za kupovinu. Svi mi okolo nosimo popis za kupovinu, i cini se da morate biti prema tom popisu: visok, tamne kose, zgodan, po mojem ukusu.

"Svidja mi se boja tvoga glasa". Kazete: "Zaljubljen(a) sam." Niste zaljubljeni, nego ste naivna budala. Svaki put kad ste zaljubljeni - neckam se da li da vam ovo kazem - postanete posebno tupi i tvrdoglavi. Sednite malo, i promatrajte sto vam se dogadja: bezite od sebe, zelite pobeci. Netko je jednom rekao: "Hvala Ti, Boze, za stvarnost, i za nacine kako da pobegnemo od nje." To se, dakle, dogadja.

Tako smo mehanicki, tako upravljani. Pisemo knjige o tome kako s nama upravljaju, i kako je to divno sto s nam upravljaju, i kako je nuzno da vam ljudi kazu da ste O.K. Onda se dobro osecate, zadovoljni ste sa sobom. Kako je divno biti u zatvoru! Ili, kako mi je netko jucer rekao, u necijoj krletci. Svidja li vam se biti u zatvoru? Da li vam se svidja kada upravljaju s vama?

Dopustite mi da vam nesto kazem: ako si ikad dopustite da se dobro osecate kad vam ljudi kazu da ste O.K., pripremate se za to da se osecate lose kada vam kazu da niste u redu. Dokle god zivite prema ocekivanjima drugih ljudi, morate paziti kako se odevate, kako se cesljate, jesu li vam cipele ulastene, ukratko - morate ziveti prema svim njihovim prokletim ocekivanjima. Mislite li da je to ljudski?

To je ono sto cete otkriti dok se budete promatrali! Bit cete uzasnuti! Cinjenica je da niste ni O.K., niti ne-O.K. Mozda se uklapate u trenutacno raspolozenje, trend ili modu, ali znaci li to da ste postali O.K.? Ovisi li vasa "O.K.-nost" o tome? Ovisi li o tome sto ljudi misle o vama? Niste O.K., niti ste ne-O.K., vi ste vi.

Nadam se da ce to, barem za neke od vas, biti veliko otkrice. Ako troje ili cetvoro od vas dodje do tog otkrica tokom ovih dana koje cemo provesti zajedno, to ce biti odlicno! Izvanredno! Odbacite sve ono "O.K" i "ne-O.K."; odbacite svako sudjenje i jednostavno promatrajte, gledajte. Doci cete do velikih otkrica, ta ce vas otkrica promeniti. Necete se uopce morati truditi, verujte mi.

To me je podsetilo na onog coveka iz posleratnog Londona. Sedeo je u autobusu, a u svom krilu imao je paket zamotan u smedji papir. Paket je bio velik i tezak. Kondukter dodje do njega i upita ga: "Sto je to u vasem krilu?" I covek odgovori: "To je neeksplodirana bomba. Iskopali smo je u vrtu, i nosim je na policijsku stanicu." Kondukter rece: "Bolje je da je ne drzite u krilu. Stavite je ispod sedala."

Psihologija i duhovnost (kako ih ljudi obicno shvacaju) premestaju bombu iz vaseg krila i stavljaju je ispod vaseg sedala. U stvari, ne resavaju vase probleme. Mjenjaju vase probleme za neke druge. Je li vam to ikad palo na pamet? Imali ste neki problem pa ste ga zamijenili za neki drugi. Uviek ce biti tako dok ne resimo problem koji se zove "vi". Dok to ne resimo, necemo nista napraviti.

Paulo Coelho - Zahir

Slijedim poriv i nastavljam putovanje: nešto me gura naprijed, prema kliskome asfaltu i satima strpljiva čekanja u prometnim zastojima. (...)

Stoga plovim. Nakon mnogo vremena i mnogo napetosti stižem u Vitoriju gdje me čekaju još napetiji ljudi. Govore da ovakva snježnog nevremena nije bilo više od trideset godina, zahvaljuju mi na iskazanu naporu, ali već moramo krenuti s programom što uključuje posjet katedrali Svete Marije.

Neka mi djevojka osobito sjajnih očiju pripovijeda povijest katedrale. U početku su bile tek zidine. Potom su jedan zid upotrijebili pri gradnji kapelice. Nakon nekoliko desetaka godina kapelica je prerasla u crkvu. Nakon stotinu godina crkva je postala gotičkom katedralom. Katedrala je proživjela slavne trenutke, pojavili su se problemi u gradnji katedrale, neko je vrijeme bila napuštena, prošla je kroz preinake koje su uništili njezinu strukturu, a svi su naraštaji smatrali da su riješili problem prekrajajući izvorne nacrte. Tako su tijekom stoljeća podizali zidove, rušili grede, pojačavali potpornje, otvarali i zatvarali prozore.

A katedrala je sve trpjela.

Koračam njezinim kosturom, promatram današnje preinake: ovaj put arhitekti jamče da su pronašli najbolje rješenje. Posvuda se nalaze željezne skele i potpornji, velike teorije o budućim zahvatima i poneka kritika onoga što je učinjeno u prošlosti.

Odjednom, usred središnjeg broda, shvatim nešto iznimno važno: ja sam katedrala, svatko od nas je katedrala. Rastemo, mijenjamo oblik, nailazimo na pogreške koje moramo ispraviti, ne odabiremo uvijek najbolje rješenje, ali unatoč svemu i dalje napredujemo, pokušavamo koračati uspravni, ne iskazivati poštovanje ni zidovima ni vratima ni prozorima, već praznome unutarnjem prostoru, prostoru u kojemu se klanjamo i obožavamo ono što nam je drago i važno.

Da, mi smo katedrale, bez imalo sumnje. Ali što se nalazi u praznini moje unutarnje katedrale?
Esther, Zahir.

Ona je ispunila sve. Ona je jedini razlog moga postojanja. Osvrćem se oko sebe, pripremam se za predavanje i shvaćam zašto sam se suočio sa snijegom, prometnim zastojem i poledicom: da ne zaboravim kako se svakim danom moram iznova graditi i da bih - prvi puta u svom životu — prihvatio da volim neko ljudsko biće više od samoga sebe.

Na putu za Pariz - sada su vremenski uvjeti puno bolji — nalazim se u nekoj vrsti transa: ne razmišljam, tek pazim na promet. Kada stižem kući, molim domaćicu da nikoga ne pušta, neka zabušava sljedećih nekoliko dana, neka skuha jutarnju kavu, ručak i večeru. Zgazim maleni uređaj IM... kojim se spajam na Internet i potpuno ga uništim. Iz zida iščupam telefon. Mobitel spremam u paketić i šaljem ga svom izdavaču kojega molim da mi ga vrati tek kada osobno dođem po njega.

Sljedećih tjedan dana ujutro hodam obalom Sene, a po povratku sjedam za pisaći stol. Kao da sam slušao glas anđela, pišem knjigu — bolje rečeno, pismo, dugačko pismo ženi svojih snova, ženi koju volim, ženi koju ću zauvijek voljeti. Jednoga će dana ova knjiga možda dospjeti u njezine ruke, a čak ako do toga nikada ne dođe, ja sam sada čovjek što se pomirio sa svojim duhom. Više se ne borim sa svojim povrijeđenim ponosom, više ne tražim Esther na svakom uglu, po kafićima, kinima, večerama, u Marie, u dnevnim vijestima.

Upravo suprotno, zadovoljan sam što ona postoji — pokazujem si da sam sposoban voljeti ljubavlju koju nisam poznavao, iznimno sam zahvalan. Prihvaćam Zahira, dopustit ću da me povede prema svetosti ili prema ludilu.

Bandura Marijeti - Danilo Kiš

Ne brini, nijedna kurva na svetu ne bejaše iskrenije ožaljena... I nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.

("Smrti se ne podvaljuje; cveće ima svoju jasnu dijalektičku putanju i biološki ciklus kao čovek: od cvetanja do truljenja; proleteri imaju pravo na iste posmrtne počasti kao i gospoda; kurve su proizvod klasnih razlika; kurve su (dakle) dostojne onog istog cveća kojeg su i gospodjice iz dobrih kuća." Itd.)

Volela je i pomagala mornare svih luka! I nije imala predrasudu prema boji kože, rasi ili religiji. Uz njene su se grudi, male ali lepe (...), privijale crne znojave prsi mornara iz Njujorka, žute ćosave prsi Malajaca, medvedje šape hamburških dokera i tetovirane grudi locova sa Albertskog kanala, u njen su se ljiljanski vrat ustiskivali, kao pečat sveopšteg bratstva medju ljudima, malteški krst, i raspeće, i zvezda Solomonova, i ruska ikona, i zub morskog psa i talisman u vidu korena mandragole, a izmedju njenih nežnih butina protekla je reka vrele s***e i slila se u njenu toplu v***u kao u matičnu luku svih mornara, kao u utoku svih reka...

Svi smo mi ovde, kamaraden, svi smo mi članovi jedne velike porodice, ljubavnici, verenici, šta kažem: muževi iste žene, kavaljeri iste dame, braća istorupčići koji su se napajali na istom vrelu, pili rum na usta iste boce, plakali pijani na istom ramenu i povraćali u isti lavor, onaj iza zelenog baldahina...

Skini kapu. Ne brini. Nijedna gospodjica iz dobrih kuća ne bejaše iskrenije ožaljena. I nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.

-

Suze su ok. : )

Miroslav Krleža - U agoniji (Laura)

Znaš li šta je to? To su ulaznice za onaj holandski kvartet pre tri godine. Posle onog koncerta ja sam prvi put došla k tebi, u tvoj stan. To je bilo one noći, kad sam te tako očajno molila za dijete...

Holandezi su svirali tog večera nekakav nordijski kvartet. Program sam izgubila, ali se sjećam, u tom nordijskom kvartetu dugo su plakali violina i čelo. Čelo je imalo čovječji glas, a violina je plakala ko žena. Ta su se dva motiva tražila, dugo su se tražila, u svilenom tremolu kantilene. Ta kantilena prati me već tri godine, i ono veče na koncertu ja sam sjedila uz tebe, ja sam tebe tako strašno trebala, ja sam te tražila, i sjećam se, ja sam u trenu i polutami dvorane osjećala tvoje tijelo, tebe, tebe... i nisam mogla da se savladam, ja sam pružila ruku za tobom i pogledala sam te.

U onaj momenat, u dvorani, dogodilo se između nas sve što je uopće moglo da se između mene i tebe dogodi. Ti si bio osvjetljen; poludesno od tebe, dva reda pred nama, sjedila je jedna meni sasvim nepoznata žena. Ti si s njom koketirao. Da... sve je to bila samo nijansa, jedna prolazna nijansa, a ta se nijansa rasplinula, ja sam na nju zaboravila, a sad, sad mi je jasno da je to bilo zapravo sve.

Onaj tvoj pogled, onaj tvoj pogled u oku tuđe žene, moja kretnja za tobom, to je bilo to! Ja sam htjela onu noć od tebe dijete. Da, ja... ja sam htjela da osetim tvoju ruku, a ti...

Tri su godine odonda prošle, a sve je ostalo isto! A znaš li ti, koja je razlika između mene i tebe? To, da si ti bio moj ozbiljan i iskren doživljaj, a ja tvoj flert. Ja sam htjela da budem majka tvog djeteta, a ti?

I još nešto: znaš li ti tko je kriv, da sam ja htjela Lenbahovu smrt? Ti!...Ti!...Ti!...
Daj, molim te, zapali svjetla, ovdje je mračno kao u grobu!
Svjetla!
Svjetla!
Poludjeću u ovoj tami!

Paulo Koeljo - Veronika je odlucila da umre

- Svako ljudsko bice je jedino, jedinstveno, sa osobenim svojstvima, nagonima, uzivanjima, teznjama ka pustolovinama. Ali drustvo svima namece jedan zajednicki obrazac ponasanja - a ljudi se najcesce cak i ne zapitaju zasto. Jednostavno ga prihvataju, kao sto su i daktilografi prihvatili raspored QWERTZ kao najbolji moguci. Jeste li ikad u zivotu sreli nekoga ko se zapitao zasto kazaljke na satu idu u jednom smeru a ne u suprotnom?

- Nisam.

- Kada bi neko to upitao, verovatno bi cuo odgovor: ti si lud! A ako bi i dalje bio uporan, sagovornici bi pokusali da smisle neko objasnjenje, ali bi brzo odustali - jer ne postoji nikakav drugi razlog osim onog koji sam vam naveo.
A sad mi ponovite vase pitanje.

- Jesam li ozdravila?

- Niste. Vi ste jedna drugacija osoba, koja zeli da se izjednaci sa ostalima. A to se, s mog stanovista, smatra teskom bolescu.

- Bolesno je biti drugaciji?

- Bolesno je kad neko sebe prisiljava da postane isti kao drugi: to izaziva neuroze, psihoze, paranoje. Bolesno je zeleti biti isti, jer to podrazumeva nasilje nad prirodom, suprotstavljanje Bozijim zakonima - jer Bog, u svim gajevima i sumama sveta, nije stvorio nio jedan list koji bi bio jednak nekom drugom. Ali vi smatrate da biti razlicit znaci biti lud, i zato ste izabrali Vilet (ludnicu) za zivot. Jer, posto su ovde svi drugaciji, vi ste postali isti kao svi ostali. Jeste li me shvatili?

Portret jednog gavrana - Dragan Jovanovic Danilov

Prozor otvoren prema parku na kome su se do pre koji minut igrala neka deca sto na drvecu provode vise vremena nego veverice, potvrdjuje da jedan gavran od sjajnog, nerdjajuceg celika, na ledini ceka svoje rodjenje.

Dosao je ovamo koristeci se utvrdjenim trgovackim putevima; on ocigledno, smatra da je nesto posebno; tako je uredio svoj `zivot, da nikom ne placa porez; od velikih naracija, silna mu je slava udarila u glavu; gledam ga kako hoda po smrznutoj zemlji — bistri, laki um vodi tu sivu eminenciju — ovaj gavran ne priznaje neocekivani razvoj dogadjaja; oprezan je kao kad palasljivi carinik trazi drogu u prtljazniku sumnjivog bugarskog kamiondzije.

Vidi ga samo kako je ruzan - cujem neki glas. A meni je prelep, ovaj svevideci pripovedac nistavila, u kisnoj svojoj osami. Nezno srce moze i gvozdje da istopi, ali da li je njegovo srce dovoljno nezno. Izmedju zvezdanog neba i ispljuvka, njega nista ne uzasava. A uzas je svuda okolo.

Višak kadrova - Robi K.

Učiteljica Smilja je stajala ispred ploče i gledala je u nas rulju sa smrknutom facom. Mi smo piljili u nju i šutili smo ka bubice. Onda je uča dignila bradu i rekla je: „Nažalost, djeco, ekonomska kriza je zahvatila sve segbente društva, pa tako i školsko obrazovni sustav! To znači dašmo, na našu veliku žalost, neke učenike morat otpustit iz škole, uključujući i neke iz našeg razreda!” U razredu je bila mrkla tišinčuga. Uča Smilja je šetkala ispred ploče i rekla je: „Ićemo na program raciomalizacije troškova, isto i na program socijalnog zbrinjavanja, ali nažalost neki će učenici morat dobit otkaz i neće više moć dolazit u školu! To je zato šta je ekonomska kriza totalno zajebana do ludila!”

Onda je uča naperila prst prema meni i rekla je: „Robi!” Ja sam dignijo se iz klupe. Uča je meni rekla: „Nažalost, dječače, nastavničko vjeće je odlučilo da ti dobiješ otkaz i budeš otpušten iz škole!” Ja sam skriknijo: „Ja?!” Svi rulja u razredu su stavili ruke na usta i gledali su prema meni. Meni su krenile suzice žalosnice i zacijukao sam: „Ali ja imam obitelj i familiju! Kako ću živit bez škole!?” Uča Smilja je promrmorila: „Znam da će bit teško, dječače, al ekonomska kriza je turbo zajebana i kosi sve pred sobom!” Ja sam zacijukao: „Ova kriza je živi užas! Pošteni i vridni đaci otpuštaju se iz škole i dovode na rub gladi i očajanja!” Rulja su sa rukama na ustima gledali u mene. U očima su im se skupljale suzice žalosnice.

Onda sam ja pogledao prema ponistri i rekao sam: „Žao mi je, al mislim da ću se morat bacit kroz prozor!” Ona tuljanica Niveska je zajeckala: „Pliz, Robi, nemoj tako naglo! Život ima smisla unatoč ekonomskoj krizi!” Ona pederica Sandra je uletila: „I druge će pogodit kriza, pa će ipak stisnit zube i nastavit dalje! Ne smiješ si oduzet život samo zato šta nemoš normalno živit!” Ja sam rekao: „Žao mi je, al moram! Bez škole je moj život propao u crnu rupu! Mislim da ću isti sekund ić skočit kroz prozor!” Uča Smilja je zacijukala: „Ali zašto, dječače? Zašto se odlučuješ na tako radikalan korak?” Ja sam rekao: „Zato šta nam je razred u prizemlju!”

Onda sam se ja probudijo. Iznad kreveta je stajala moja mama i rekla je: „Ajde, diž se više, zakasnićeš u školu!” Ja sam dignijo se iz kreve i obukao sam se. Onda sam ja odgibao u kužinu za izist marendicu prije škole. Za stolom u kužini je sjedio moj tata. Tata je pio kavu i čitao je novine. Mama je meni na stol stavila kakao i fetu kruva i margarina. Onda sam ja tatu pitao: „Otkud ti doma?” Tata je meni rekao: „Šta te kuri bolac!” Tu sam ja zamuknijo i srknijo sam guc kakaa. Mama je meni rekla: „Tata ti je juče dobijo otkaz, pa više ne ide na posal! Ova će nam ekonomska kriza lipo sjebat život!” Tata je šutijo i čitao je novine. Ja sam mumao kruv sa margarinom. Mama je brisala suđe i posuđe. Onda sam ja rekao: „Da ja dobijem otkaz u školi, isti sekund bi se bacijo kroz prozor!”

Tata je spustijo novine i pogledao je prema meni krvoločki. On je meni rekao: „Ali ja nisam dobijo otkaz u školi, nego na poslu! I plus toga nam je prozor na trećem katu!” Onda je mama kraj lavandina rekla: „Dobro ti dite i govori! Bićemo gladni kruva, a tebe boli kurac!” Tata je nju pitao: „Kako to misliš da me boli kurac?” Mama je rekla: „Lipo! Piješ kavu i čitaš novine ka da se ništa ne događa!” Tata je podviknijo: „Pa šta sad da radim?!” Mama je dreknila: „Lipo ti je dite reklo šta da radiš!” Onda je tata dignijo se od stola i fljasnijo je novine na pod. Onda je on otvorijo ponistru i itnijo se kroz prozor. Izvanka se čulo: „Aaaaaaaaaaaaa...”

Onda sam se ja probudijo. Iznad kreveta je stajala moja mama i rekla je: „Ajde, diž se više, zakasnićeš u školu!” Ja sam dignijo se iz kreve i obukao sam se. Onda sam odgibao u kužinu za izist marendicu prije škole. Mama je meni na stol stavila kakao i fetu kruva i margarina. Ja sam pitao: „A di je tata?” Mama je rekla: „Kako di je? Pa iša je na posal, ka svako jutro! Koja su to glupa pitanja?” Ja sam puvao u kakao da mi se oladi i srknijo sam jedan guc. Onda sam ja mamu pitao: „A ti?” Mama je rekla: „Šta ja?” Ja sam pitao: „Oš ti posli ić na posal?” Mama je rekla: „Nemoj me, sine, molimte zajebavat! Dobro znaš da sam dobila otkaz još prošli misec! Samo mi još fali da me ti prcaš najranije ujutro, ionako mi je cili život fakd ap!” Ja sam začepijo labrnju i mumao sam kruv sa margarinom. Plus sam isto srknijo i guc kakaa. Onda sam ja rekao: „Da ja imam muža koji svako jutro ide na posal, plus sina koji svako jutro ide u školu, a da ja ostajem doma sidit zakurac, isti sekund bi se bacijo kroz prozor!” Mama je ukipala se kraj lavandina sa razrogačenim očima. Onda je ona naperila prst prema meni i rekla je: „Nemoj o tome ni sanjat!”

Bilježnica Robija K. (IIIa)

Suzana Tamaro - Anima Mundi

Dragi Valtere,

pre nekoliko meseci napisao sam ti jedno pismo, ne znam da li si ga primio, a ako jesi, da li si ga uopste uzeo u obzir.
Pamtis li piramide i razlicite stupnjeve ljudske svesti? Onog dana, neposredno pre naseg rastanka, svakom od ovih stupnjeva pripisali smo jednu meteorolosku realnost. Magla je obavijala one najnize, one koji samo tumaraju bez cilja, nemajuci nikakvu ideju. Posle magle sledila je jaka kisa, nakon kise kisica i na kraju skriveno sunce. Po logici stvari sledi jedno blistavo sunce ali nema uvek logike u ljudskoj sudbini kao u razvoju meteoroloske situacije. Zbog toga, trebalo je da posle skrivenog sunca predvidimo nevreme. Grad, sneg i mecava smenjuju se neprestano na pretposlednjem stepeniku.

Vrhove visokih planina cesto skrivaju oblaci, iz doline se obicno vide samo obronci. Da bi se stiglo na vrh treba proci kroz tu nesigurnu zonu, a nemaju svi hrabrosti da se veru uz stene. U poslednjem trenutku uvek ima muke i strepnje, hladnoce, usamljenosti i straha od smrti. Prirodna selekcija se moze primeniti i na duh; drugacije i ne moze biti jer velika svetlost obasja svaku stvar, a nemaju svi dovoljno snage da izdrze njen odsjaj.

Zasto ti ovo govorim? Mozda da bih opravdao sebe sto te svih ovih godina nisam potrazio. Nisam to ucinio, ali ne zato sto nisam zeleo, vec zato sto je sva moja energija bila usmerena na pokusaj da preskocim pretposlednji stepenik.

Tek ovde, u ovoj dugoj usamljenosti, daleko od nabora vremena, pocele su da se pojavljuju utvare. Nisu izasle sve odjednom, kao zla iz Pandorine kutije, vec jedna po jedna. Ustale su i pokucale na moja vrata.

Kazem utvare, a ne secanja, jer u njima nema one preciznosti kojom se odlikuju dogadjaji iz proslosti. Nisu to fotografije vec isparenja, otrovna i kratkotrajna, isparenja koja sam proizveo sam, pokretima svog tela. Kao sto sam ti napomenuo u proslom pismu, sa mnom je ovde samo jedna stara zena, opatica, i s njom vodim duge razgovore.

Ponekad sam posle nasih razgovora imao utisak da se nesto u meni razresilo, negde izdaleka treperila je jedna svetiljka, naslucivao sam i osecao da dolazi iz pravca u kojem sam hteo da krenem. Ali bio je to jedan oset skoro nevidljiv, nepostojan do te mere da nisam nikada uspeo da ga uhvatim. Bilo je i ostalo samo secanje na jedan lep san koji je nestao pre nego sto sam se probudio.

U tom pismu sam ti ispricao, cini mi se, i o lisici i o tome kako sam je svojom voljom spasao od smrti, i da je to jedini cin u mom zivotu zbog kojeg se kajem. Tada sam mogao da pocnem iz pocetka, da okrenem pescani sat.

Mozda je velika crna rupa u nasem prijateljstvu, koje tek sada postajem svestan, to sto sam ti uvek pricao o svojim idejama a nikada nista o sebi, kao da se ideje radjaju iz nekog neutralnog sveta, a ne iz pogleda i bola jednog ljudskog bica.

Ima jedna stvar koju ne znas, a verovatno i ne sumnjas. Pre Andree orla koga si ti upoznao postojao je i Andrea pile, jedno pile koje je moglo da postane kokoska, jedna mirna domaca zivotinja, spremna da se krije i od svoje senke.
Ne mogu da ti kazem kada je doslo do preokreta, kada pokusavam da vidim svoju proslost vidim ne jednog Andreu, vec mnogo njih, zatvorene jedan u drugom poput ruskih drvenih lutki.

Nije istina da su deca, kada se rode, neispisani list hartije na kome se tamnim mastilom mogu pisati, zavisno od namere, reci lepe ili ruzne. Kada danas razmisljam o tim prvim koracima svesnog bica, skoro sam siguran da je u meni vec postojalo nesto, mozda jako razlicito od onoga sto je zelela moja majka.

O svemu sam dugo razgovarao s opaticom. Uvek pitam. Ona mi nikada odmah ne odgovori, na pocetku sam mislio da je gluva, kasnije sam shvatio da je to tako zato sto je tako dugo sama. Ja zapravo nisam postavljao pitanja, iz mene je oticala jedna gnevna nabujala reka i za nju je bio napor da me slusa i da odmota to klupko. Kada bi mi na kraju odgovorila cinila je to s malo reci.
Njeno ponasanje me je izludjivalo: u jednom trenutku razgovora ona bi jednostavno ustala i otisla. Mislio sam da vise nema odgovora i da se zato povlaci, mislio sam i da je jako arogantna jer ne zeli da bude porazena. Zato sam jednog dana cim je ona ustala, povikao:

- Vi ste jako arogantni! I oholi!

- Da, to je tacno - odgovorila je okrecuci se - arogantna sam i ohola, ali nehotice. Vi mi postavljate pitanja i zahtevate odgovore i tu dolazi do nesporazuma.

- I onda? Zar treba cutati? Biti nem?

Znas sta mi je odgovorila?

- Treba imati poverenja.

Bela Hamvas - Mađarski Hiperion

Većini ljudi život je prejak. I zato ga ne mogu izdržati bez opojnih sredstava. Vrlo je teško piti čisti život. Čovjek postaje melankoličan od toga, ili podivlja ili posrće. Samo ga najsnažniji podnose bez krivotvorenja, s cjelokupnim mirisom, samo najjači znaju u životu nadiruću opijenost trezveno i čisto živjeti.
Radi što hoćeš. Ali ćeš uvijek znati čega si se bojao. Bojati se isto je što i umrijeti. Isto kao i propustiti. Isto kao i nikada. Nikada više. Shvati, nikada, nikada više.