Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Aleksandar Prokopev - Haiku u Skoplju

Balkanska mapa:
svaka oranica
po jedna - granica.
(haikuiziran aforizam Ivana Karadaka)

Prošlog avgusta, tačno pre godinu dana, kao poručeni, stigli su mi u Skoplje dva haiku prijatelja: Dimitir Anakiev i Džim Kacjan (amerikanizirano - Kejn). Prepisujem beleške sa njihove posete:

"Obojici se dopada živost grada. - Ali ovde se ljudi samo pale i mašu rukama! A pri tom se smeju! Nije da i kod nas u Americi nema ljubaznog sveta, ali oni komunikativni na ovakav open door način prava su retkost. Really. Može satima da se sedi s prijateljima i diskutuje na najrazličitije teme. Za vas ovde ne znači ništa da se tri dana potroši ("i pola noći", dodaje Dimitar) u razgovoru... Veliki ljubitelji dobre reči… fascinating...

Spontano nastavljam imagološku skicu o "bliskim strancima i dalekim nama", započetu u antiuputstvima 66 i 67. U 2 po ponoći, vodim ih na topli burek u centru grada - Ovo je kao vaš hamburger, Džim. A mesto koka kole - jogurt - kaže Dimitar svom drugu koji za čas "proguta" četvrtinu sa sirom.

Dimitrovo iskustvo "na parcele", karakteristično za ljude između četvrte i pete decenije života koji žive ovaj istorijski (tranzicioni) period na ovom geografskom (eks-jugoslovenskom) prostoru, možda zbog toga čini njegovu sudbinu još individualnijom. "Mešanac" od majke Srpkinje i oca Bugarina, on je svoje mlade godine i obrazovanje proživeo u jugoslovenskoj federaciji: - Kao gimnazijalac i student nisam razmišljao mnogo o entitetu sredine. Sve mi je izgledalo najnormalnije. Išao sam svuda, na more u Hrvatsku, u Sloveniju na Karavanke, u Makedoniju na jezero. Moja bliskost sa makedonskim mentalitetom poticala je od imidža Juga, ili jednostavno, zbog južnog sagledavanja i shvatanja stvari, sa kojima sam se susretao kad sam dolazio tu na ekskurzije ili letovanja...

- A osećanje multinacionalnosti, multikulturalnosti? Individualne akcije? - prekida ga Džim, između dva zalogaja nove četvrtine bureka, ovoga puta sa pečurkama.

- Možeš to nazvati individualnom akcijom - ranac o rame, vreća za spavanje i auto-stop. Pa dokle stigneš, dotle. Sledećeg dana, Jovo nanovo.

- A sad? - opet ga prekida Džim, zureći u čašu s jogurtom - U ovom gradu žive ljudi raznih nacija, raznih vera. ("Je l’ ovo stimulacija ili simulacija?", promrmljam Dimitru).

McDonald's nasuprot "Zlatnom Klasu"! Dve paralelne "gramatike" u kojima se stvari razlikuju među sobom po načinu kako se, platonovski rečeno, ogledaju u ogledalu govora. I gle, atributi padaju, promenljivi, u drugi plan (nije ni bitno da li je beautiful ili divno). Imenice postaju semantički važne.

- Egzotična jednosmernost - primer: BOZA

Burek je sasvim OK, ali sa jogurtom i naročito sa bozom, Džim ima izvesne probleme. Ispituje ga pogledom, bozu je i pipnuo kažiprstom, ali nije srknuo ni gutljaj. Em mu se iska, em mu se stiska, komentariše Dimitar, mene boza i kadaif, uvek kad ih probam, vraćaju u detinjstvo. Sa koka - kolom, opet, dvoumljenja nema. To je ono pravo!

- Ambivalencija pakovanja - primer: VODA

Prirodno, Džim pije vodu, i to često. Bio je zaprepašćen kako mi to činimo direktno iz česme. On sa sobom uvek nosi flaširanu vodu, kupljenu u supermarketu. Glagol "pijem vodu", kojeg smo Dmitri i ja lako i često upotrebljavali (na uobičajenoj avgustovskoj skopskoj žezi) nagnuti nad nekom od gradskih česmi, za njega je bila misaona (i gadljiva) imenica.

U taksiju, pred odlazak na aerodrom, Dmitar mi pruža iscepan listak hartije sa trostihom:

Strast u telu
planine Vodno
Od sunčevog zraka.

Zapisanim haikuom završava se zapis o njihovoj poseti prošlog leta. Produžili smo da se dopisujemo - sa Džimom dosta retko, sa Dmitrom često. U svom poslednjem pismu od pre nekoliko dana, poslao mi je svežu pesmu:

Prijatelju, noćas sam pričao o Jugoslaviji
i pusio duvan Hercegovac, sitno naseckan,
nad Skopljem je treperila ratna zvezda,
i dan se prikradao polako, prva zora,
mamurluk, u kome Slovenci postadoše Slovenci,
Hrvati postadoše Hrvati,
i Srbi postadoše Srbi,
a sve drugo nestade u izmaglici nad Sočom,
između borova trulih od vlage...

(Sa makedonskog preveo autor)

Dajen Lumens - Dok te gledam kako spavas

LJubljeno moje dete, usunjala sam se u tvoju sobu da bih te za trenutak posmatrala kako spavas i ravnomerno dises.Oci su ti sklopljene, lice spokojno, a meke plave kovrdze uokviruju tvoje heuvimsko lisce. Pre nekoliko trenutaka, dok sam sedela nad svojim papirima u radnoj sobi, rastuzila sam se razmisljajuci o proteklom danu. Posao mi vise nije drzao paznju, zato sam dosla da s tobom razgovaram u tisini, dok se ti odmaras.
Jutros sam bila nervozna dok si se razvlacio i polako oblacio, govorila sam da je vreme da prestanes da budes takav sporac. Izgrdila sam te jer si zaturio svij bon za rucak i prekorno te pogledala kad si prosuo malo hrane po kosulji. "Zar opet?" - uzdahnula sam, vrteci glavom. Ti si se bezazleno smesio i rekao: "Cao mamice!"

Popodne sam obavljala telefonske razgovore dok si se ti igrao u svojoj sobi, glasno pevajuci i gestikulirajuci, sa svim svojim igrackama poredjanim u smesne redove po krevetu. Nervozno sam ti dala znak da prestanes da galamis i nastavila da razgovaram jos citav sat. "Odmah da si uradio domaci" - prosiktala sam kasnije kao narednik - "i prestani da gubis vreme." "Dobro mama" - rekao si s grizom savesti i seo za svoj pisaci sto, s olovkom u ruci. Posle toga je u tvojoj sobi zavladao mir.

Uvece, ja sam radila za pisacim stolom, a ti si prisao oklevajuci. "Hocemo li veceras citati pricu mama?" - upitao si, s nadom u glasu. "Ne veceras" - odgovorila sam ostro - "soba je jos uvek u neredu! Koliko puta cu jos morati da te podsetim?" Otisao si u svoju sobu vukuci noge i pognute glave.Ubrzo si se vratio i provirio u moju sobu. "Sta sad hoces?" - upitala sam ljutito.
Nista nisi rekao, samo si doskakutao do mene, obavio mi rucice oko vrata i poljubio me u obraz. "Laku noc mamice, volim te" - bilo je sve sto si rekao i cvrsto me zagrlio. Nestao si istom brzinom kao sto si i dosao.

Posle toga sam dugo sedela pogleda prikovanog za pisaci sto osecajuci kako me obuzima griza savesti. Kada sam to izgubila dnevni ritam, pitala sam se, i po koju cenu? Nisi ucinio nista cime bi izazvao takvo moje raspolozenje. Bio si samo dete koje je ispunjavalo svoj zadatak da raste i da uci. Ja sam se danas izgubila u svetu odraslih, u svetu odgovornosti i zahteva i ostalo mi je veoma malo energije za tebe. Ti si danas postao moj ucitelj,s tom neizdrzivom potrebom da utrcis i poljubis me za laku noc, cak i posle ovog mucnog dana u kome si sve vreme morao da ides na prstima zbog mog raspolozenja.

Sada, dok te gledam kako cvrsto spavas, strasno zelim ovaj dan pocne ispocetka. Sutra cu sebe castiti sa isto toliko razumevanja koliko si mi ti pokazao danas, da bih mogla da budem prava mama - da ti se toliko toplo osmehnem kad se probudis, da te ohrabrim posle skole, da ti procitam neku vedru pricu pre spavanja. Smejacu se kad se ti budes smejao i plakacu kad ti budes plakao. Podseticu sebe da si ti dete, a ne odrastao covek, i uzivacu u tome sto sam tvoja mama. Dirnuo si me svojom tolerantnoscu, zato sam dosla u ovaj kasni cas da ti se zahvalim - tebi, dete moje, ucitelju i prijatelju moj, za dar tvoje ljubavi.

Desanka Maksimovic - slovo o ljubavi

Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu. Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.

Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali, umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle, nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.

Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine. Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze. Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime. Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine.

I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo, vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi, blistavih, slanih.

Paolo Koeljo - Alhemicar

Zato moramo da slusamo svoje srce?

Zasto moramo da slusamo svoje srce? - upita mladic u trenutku kada su se spremali da prenoce.
- Jer tamo gde ono bude, tamo ce biti tvoje blago.

- Srce mi je uznemireno - rece mladic. - Sanja, uzbudjuje se i zaljubljeno je u jednu zenu pustinje. Stalno od mene nesto zahteva i nocima me ne pusta da spavam dok mislim na nju.
- To je dobro. Tvoje srce je zivo. Nastavi i dalje da slusas to sto ima da ti kaze.

Naredna tri dana mimoidjose se sa nekoliko ratnika, a jos neke su videli na horizontu. Mladicevo srca je pocelo da govori o strahu. Pricalo mu je price koje je culo od Duse Sveta, price o ljudima koji su krenuli u potragu za svojim blagom i nikad ga nisu nasli.

Ponekad bi uplasilo mladica pomislju da nece uspeti da nadje blago ili da bi mogao da umre u pustinji. U drugim prilikama bi govorilo mladicu da je vec zadovoljno jer je naslo ljubav i zlatnike.

- Moje srce je kolebljivo - rece mladic Alhemicaru kada su zastali da malo odmore konje. - Ne zeli da nastavim.
- To je dobro. To je dokaz da ti je srce zivo. Prirodno je da se plasis da promenis sve sto si do sada stekao - za jedan san.

- Zašto onda trebam da slusam svoje srce?
- Zato sto nikad neces uspeti da ga ucutkas. Cak i ako se budes pravio da ga ne slusas, ono ce uvek biti u tvojim grudima, stalno ponavljajuci sta misli o zivotu i o svetu.

- Cak i kad je sklono izdaji?
- Izdaja je udarac koji ne ocekujes. Ako dobro poznajes svoje srce, onda to njemu nikad nece poci za rukom. Jer ces poznavati njegove snove i njegove zelje i umeces da se nosis sa njima.
Niko nije uspeo da pobegne od svog srca. Zato je bolje slusati sta govori. Kako nikad ne bi doslo do udaraca koje ne ocekujes.

Mladic je nastavio da slusa svoje srce dok su putovali pustinjom. Poceo je da upoznaje njegove smicalice i trikove, a samim tim je poceo i da ga prihvata onakvo kakvo je. Tako je mladic prestao da oseca strah i vise nije zeleo da se vrati jer mu je srce jednog popodneva reklo da je zadovoljno.

“Cak i ako malo izvoljevam”, govorilo je njegovo srce, “to je zbog toga sto sam ljudsko srce, a ljudska srca su takva. Boje se ostvarenja svojih najvecih snova, jer smatraju da to ne zasluzuju ili da ce doziveti neuspeh. Mi premiremo od straha i pri samoj pomisli na ljubavi koje su zauvek otisle, na trenutke koji su mogli biti lepi, a nisu bili, na blaga koja su mogla biti otkrivena, a ostala su zauvek skrivena u pesku. Jer kad se to dogodi, mnogo patimo”.

- Moje srce se boji patnje - rece mladic Alhemicaru jedne noci kad su posmatrali nebo bez meseca.
- Reci mu da je strah od patnje gori od same patnje. I da nikad nijedno srce nije patilo kada je krenulo u potragu za svojim snovima, jer svaki trenutak potrage jeste trenutak sretanja s Bogom i s Vecnoscu.

“Svaki trenutak potrage je trenutak susretanja” - rece mladic svom srcu.
“Dok sam tragao za svojim blagom, svi dani su bili svetli, jer sam znao da je svaki taj cas deo sna o potrazi. Tragajuci za tim svojim blagom, na putu sam otkrio stvari koje ni u snu nisam sanjao da cu sresti, a sve to zahvaljujući hrabrosti s kojom sam pokusao da dosegnem stvari nedostizne pastirima.”

Onda je citavo jedno popodne njegovo srce ostalo mirno. Tokom noci, mladic je mirno spavao, a kada se probudio njegovo srce je pocelo da mu prica neke stvari iz Duse Sveta.

Ispricalo mu je kako je sretan svaki covjek koji nosi Boga u sebi. I da je srecu moguce naci i u zrnu pustinjskog peska, kao što mu je Alhemicar vec rekao. Jer zrno peska je trenutak Stvaranja, a Vaseljeni su bile potrebne hiljade miliona godina da bi ga stvorila.

“Svakog coveka na kugli zemaljskoj ceka njegovo blago”, rece njegovo srce. Mi, srca, nemamo cesto obicaj da govorimo o tom blagu, jer ljudi vec vise ne zele da ga pronadju. O njemu pricamo samo deci. Onda ostavljamo da zivot uputi svakoga smerom koji mu je odredila sudbina. Ali nazalost malobrojni su oni koji slede put koji im je obelezen, a to je put Licne Legende i srece. Smatraju da je svet pun pretnji - i da zbog toga taj svet postaje opasan.
Zato mi, srca, pocinjemo da govorimo sve tise, ali nikada ne prestajemo. A potajno se nadamo da se nase reci cuju, jer ne zelimo da ljudi pate zato sto nisu sledili svoje srce.”

- A zasto srca ne kazu ljudima da treba da nastave da slede svoje snove? - upita mladic Alhemicara.
- Zato sto bi u tom slucaju srce najvise patilo. A srca ne vole da pate.

Od tog dana mladic je shvatio svoje srce. Zatrazio je da ga vise nikad ne napusta. Zatrazio je od njega da se stegne u grudima i da mu da znak za uzbunu kada se udalji od svojih snova. Mladic se zakleo da ce uvek ocekivati taj znak i da ce ga slediti.

Te noci je sve ispricao Alhemicaru. I Alhemicar je shvatio da se mladicevo srce vratilo Dusi Sveta

Robert Gros - Decak i devojcia

Bio jednom jedan decak po imenu decak.
Decak je bio zgodan, pravi dasa...
I decak je bio zaljubljen u devojcicu po imenu devojcica.
Ali devojcica za to nije zelela da zna.

Vidite, devojcica je bila ljupko, slatko stvorenje... i decaka je, da izvinite, veselo vukla za nos.
Decak prosto nije znao sta da radi.
Vidite, dok devojcica nije naisla decak prosto nije mogao da se odbrani od drugih devojcica...
I od decaka. Ali to je druga prica.
Trenutni problem bio je da je decak do usiju zaljubljen u devojcicu.
A ne zna kako da je obrlati.
I tako je jednog dana decak pitao svog prijatelja prijatelja, za savet.

Posle dugog razmisljanja prijatelj je posavetovao decaka da zaigra "ne dam ti se" igru na koju bi devojcica brzo morala da padne.
Decak je prihvatio prijateljev savet...
I ne lezi vraze...
Devojcica je uskoro izgubila glavu.
Pocela je da sanja decaka.
Neprestano je smisljala slucajne susrete s decakom.
Nije prestajala da mu pise ljubavna pisamca.
Njeno srce je stalno vapilo za decakom.

Ali decak za to nije mogao da zna zato sto je igrao "ne dam ti se" igru.
Sad devojcica nije znala sta da radi... jer je bila zaljubljena u decaka... a decak je prosto ignorisao.
I tako je devojcica otisla do svoje prijateljice prijateljice po savet.
Prijateljica je rekla devojcici da treba da igra "ne dam ti se" igru na koju decak brzo mora da padne.
Devojcica je prihvatila prijateljicin savet i zaigrala "ne dam ti se" igru.
Ali posto je igrao "ne dam ti se" igru decak nije primetio da devojcica igra "ne dam ti se" igru.
Tako se nista nije desilo.

Eh, sad je to kraj ove tuzne price. I decak i devojcica "ne dam ti se" igru su igrali...
I nikad se vise nisu sastali ni sreli.

Ali su oboje posle toga ziveli... veoma daleko jedno od drugog.

Kahlil Gibran - Slomljena krila

Zensko srce se ne mijenja tijekom vremena,
niti se preobrazava s godisnjim dobima;
zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire;
zensko srce je nalik na stepu koju covjek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje – po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stijenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lubanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna, proljece u njoj ostaje proljece, a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena.

Dakle, sudbina je donijela odluku sto da cinimo?
Reci sto da radimo?
Kako cemo se rastati i kada cemo se sresti?

Mozemo li svoju ljubav smatrati gostom iz tudjine koga nam vecer dovede, a jutro odvede?
Mozemo li ove osjecaje smatrati snom koji nam je blago snivanje donijelo, a java skrila?
Mozemo li ovaj tjedan smatrati opijenoscu koja se brzo zavrsila otreznjenjem i budnoscu?

Podigni glavu da ti oci vidim ljubavi! Otvori usne da ti glas cujem.
Progovori i kazi mi nesto.

Hoces li me pamtiti i kad oluja potopi moju ladju?
Hoces li cuti leprsanje krila u nocnome miru?
Hoces li cuti kako se moje disanje talasa oko tvoga lica i vrata?
Hoces li osluskivati moje uzdahe sto mi se bolno otimaju, priguseni jecajima?
Hoces li vidjeti moju himeru kako te pohodi s nocnim himerama, a iscezava s jutarnjim izmaglicama?

Reci mi, ljubavi.
Kazi sto cu za te predstavljati posto si ti meni bio svjetlost za oci, pjesma za usi i krila mojoj dusi.

Smelost - Pety Hansen

Dva semena leZe jedno pored drugog u plodnom tlu u prolece.

Prvo seme kaze:
Zelim da rastem! Zelim da pustim svoje korenje duboko u zemlju ispod mene, i da poguram svoje izdanke kroz zemljinu koru iznad sebe. Zelim da razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proleca.Zelim da na svom licu osetim toplotu suncevih zraka i na peteljkama blagoslov jutarnje rose.
I tako je raslo.

Drugo seme kaze:
Plasim se. Ako pustim svoje korenje u zemlju ispod mene, ne znam na sta mogu da naidjem u tami. Ako se probijam kroz cvrsto tlo iznad sebe, mogu da ostetim tanane izdanke, sta ako otvorim svoje pupoljke, a puz pokusa da ih pojede? A sta ako pocnem da cvetam, a dete me iscupa iz zemlje. Ne, mnogo je bolje da cekam dok sve ne bude bezbedno.
I tako je cekalo.
Jedna koka koja je ceprkala po basti, trazeci hranu, pronasla je seme koje ceka i odmah ga pojela.

Zivot guta one koji se boje.

Uputstvo o 108 puteva do prosvetljenja - Dogen

Zamislite kako postoji Banka koja svako jutro položi na Vas racun sumu od 86.400 dinara.
Ta Banka nece sacuvati taj iznos na racunu.
Svake noci ce ponistiti iznos koji nije u toku dana upotrebljen.
Sta cete uciniti?
Povuci cete sav iznos do zadnjeg dinara, naravno.
Svi mi imamo racun u takvoj Banci.

Ime te banke je : VREME

Svako jutro ova Banka Vam polozi na racun 86.400 sekundi.
Svake noci ova Banka ponistava i smatra nevazecim ostatak koji nije upotrebljen u odredjene svrhe.
Ova Banka ne cuva Vasu stednju i ne dozvoljava prenose.
Svakog dana se otvara novi racun.
Ukoliko ne upotrebite dnevni iznos na raspolaganju, gubitak je Vas.
Nema kredita na iznos od sutra.
Morate ziveti sadasnjost s iznosom od danas.
Investirajte tako da postignete maksimum u vlastitom zdravlju i sreci.

Sat nastavlja s otkucajima.

Dostignite maksimum svakog dana.

• kako bi shvatili vrednost jedne godine upitajte osobu koja je bila u komi 12 meseci

• kako bi shvatili vrednost jednog meseca upitajte jednu majku koja je rodila prevremeno

• kako bi shvatili vrednost jednoe nedelje upitajte izdavaca nedeljnika

• kako bi shvatili vrednost jednog sata upitajte dvoje zaljubljenih koji cekaju na susret

• kako bi shvatili vrednost jedne minute upitajte nekoga ko je upravo zakasnio na voz

• kako bi shvatili vrednost jedne sekunde upitajte nekoga ko je upravo izbegao nesrecu

• kako bi shvatili vrednost delica sekunde, upitajte sportistu koji je dobio srebrnu medalju na olimpijadi

• dajte vrednost svakom trenutku u kojem zivite i dajte mu jos vecu vrednost ukoliko ga delite s posebnom osobom, toliko posebnom da to zasluzuje.

Ne zaboravite, vreme ne ceka nikoga.
Cenite li dovoljno vreme koje Vam je na raspolaganju?

Moje dileme

Primi, Boze, molitvu moje nemoci, oduzmi mi snagu i zelju da izadjem iz ove tisine, vrati me u mir, prvi ili poslednji, mislio sam da izmedju njih postoji nesto, bila je nekad jedna rijeka, i magle u njenim predvecerjima, i suncev odsjaj na njenim sirinama, postoji i sad u meni, mislio sam da sam zaboravio, ali nista se izgleda ne zaboravlja, sve se vraca iz zakljucanih pretinaca, iz mraka toboznjeg zaborava, i sve je nase sto smo mislili da je vec nicije, ne treba nam, a stoji pred nama, svjetluca svojim bivsim postojanjem, podsjecajuci nas i ranjavajuci. I sveteci se zbog izdaje.

Kasno je sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utjehe i podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono sto se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje...

Zivimo na zemlji samo jedan dan, ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti on je najveci. A znam, zaboraviti ne mogu. Covjek je proklet i zali za svim putevima kojima nije prosao. Ako hoces da uvrijedis, to je lako. Treba samo biti bezobziran. Svaka nepravda je jednaka, a covjeku se cini da je najveca koja je njemu ucinjena. A ako mu se cini, onda i jeste tako, jer ne moze se misliti tudjom glavom.

Enterijer - Marija Jovanovic

... sada se moja unutrasnjost sastoji od:
a) predsoblja (prosto zato sto se negde mora uci),

b) prijemne sobe, predvidjene za stranke koje nisu zasluzile da se duze zadrzavaju u mojoj dusi, ali, ako su uporni i bas im je do cekanja, neka cekaju,

c) prostrane, suncane, prijatne dnevne sobe, organizovane tako da se, po potrebi mozes i osamiti u poneki kutak, kao sto je klub-garnitura, sa TV-om, kutak sa bibliotekom, dve-tri ogromne terase itd. Tu borave meni dragi ljudi, gosti koji manje-vise redovno svracaju i ostaju koliko god zele,

d) kuhinje i trpezarije kao najvaznijih prostorija, okupljanje oko ognjista gde se hranimo, grejemo i krepimo, gde delimo hleb i so nasih dusa, gde kuvamo i zakuvavao, dodajuci misne trave i skupocene zacine,

e) niza pomocnih prostorija u kojima skladistim ono sto nije neophodno potrebno da bude uvek pri ruci, ali sa utesnim saznanjem da je ipak sve tu, nezagubljeno i neizgubljeno,

f) podruma, tabu-mesta, u koji se silazi mracnim stepenicama. On je pun neprebolnih rana jada i s njima u vezi nastalih neuroza. Kada se stvari u gornjem nivou duse iskomplikuju, prinudjena sam da sidjem dole, da iz temelja pretresem avetinjski podrumski sadrzaj, u nadi da cu pronaci mesto kurslusa i moci da ga popravim,

g) nekoliko spavacih soba u kojima se smestaju oni koji uvek prebivaju u mojoj dusi. U dugim i sporim satima nocnih nesanica od kojih tako strasno patim, volim da odskrinem vrata i uverim se da su tu meni najdrazi ljudi, da im je dobro, da mirno i duboko disu u snu . Ponakad im pridjem, tiho, na prstima i spustim poljubac na celo.

Dj. Balasevic - “ Tri posleratna druga”

Slusala je moje srce, naslonivsi mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo.
A narocito kucka tu. U tvojoj sobi.
Pajaci su me zabezekmnuto gledali.
U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite nista.
U stara dobra romanticna vremena, kad kontracepcija jos nije uzela maha medu omladinom, smrtno smo cvikali od devojcura koje bi mogle pokusati da nas "navuku na bebu".
Vremena se menjaju.
Zagrlio sam je cvrsto, i ona se priljubila uz mene, dovlaceci cupav pokrivac sve do ociju.
To mi se jos nije desilo.
Znam, nije lepo da pricam o tome, ali proslavio sam i dvadesetogodisnjicu gubljenja nevinosti.
Ne, nije mi bila prva.
Ali, bila je prva sa kojom sam se "voleo", nadajuci se da ce neko od nas zatrudneti.

U zurbi

Patrisa Kleford: Posao ce sacekati dok vi detetu pokazete dugu, ali duga nece sacekati dok vi zavrsite posao.

Zurila sam.

U zurbi sam prosla kroz trpezariju odevena u svoj najbolji kostim, usredsredjena na vazan sastanak koji sam imala te veceri.Gilijan, moja cetvorogodisnja kcer, plesala je uz jednu od svojih omiljenih starih melodija - Kul - iz filma Prica sa zapadne strane. Zurila sam, bilo je krajnje vreme da podjem. Ali neki unutrasnji glas glas mi je rekao: Stani!

I ja sam stala. Pogledala sam je. Ispruzila sam ruke, uhvatila je i zavrtela. Moja sedmogodisnja kcer Kejtlin nasla se u nasoj orbiti, pa sam i nju zgrabila za ruku.

Nas tri smo se zavrtele u krug kros trpezariju i dnevnu sobu. Smejale smo se. Da li su susedi kroz prozor mogli da vide nas tri lude? Nije bilo vazno. Pesma se zavrsila dramaticnim fanfarama, a zavrsio se i nas ples. Plesnula sam ih po guzi i poslala u kupatilo.

Pele su se na sprat jedva disuci, njihovo kikotanje je odzvanjalo. Vratila sam se poslu i uzela svoju akn-tasnu. U tom trenutku cuh svoje najmladje dete kako kaze: "Ketlin, zar nije mama superiska?"

Trgla sam se. Kako je malo nedostajalo da, zureci kroz zivot, propustim taj trenutak.U mislima sam se vratila na diplome koje su krasile zidove moje kancelarije. Nijedna nagrada, nijedno dostignuce ne moze se meriti sa ovim: "Zar nije mama supriska?"

Moje dete je to reklo kada je imalo cetiri godine. Ne ocekjem da ce to reci sa cetrnaest. Ali kad bude imala cetrdeset, ako se bude naginjala nad onu kutiju camovine da se oprosti sa zemnim ostacima u kojima boravi moja dusa, zelela bih da ponovo kaze.

Zar nije mama superiska?

Ove reci se ne mogu uneti u moju radnu biografiju.Ali zelim da budu na mom nadgrobnom spomeniku.

Djina Beret Slezinger