Dopisivanje - Tereza More
Ljubav se moze zaceti na mnogo nacina, ali jedan od najmocnijih, najinspirativnijih i najuzbudljivijih jeste dopisivanje. To je onaj plamen koji se razbuktava dok citamo, pisemo i razmenjujemo s nekim pisma. Za pocetnu iskru jeste potrebno videti telo, ali dusa koja pise razgoreva vatru i odrzava joj plam. Da bi vatra gorela, mora se lepo potpaliti i loziti dobrim drvetom, ne valjaju ona koja mnogo dime, niti ona koja mirisu na smolu, samo pucketaju a ne gore; oganj mora da greje, i zato je vazan ogrev koji se koristi. Drvo sluzi za ogrev osim sto veseli pogled i pruza hlad, osim sto radja plodove i predstavlja zgodan oslonac za ledja na putu, osim sto inspirise pesnike i slikare, osim sto sluzi za odmor i dokolicu prolaznika, osim sto stvara vazduh koji disemo, omogucava zivot na Zemlji, daruje utociste poljskim zivotinjama i dom pticama. Kad nam ponestane ogreva, koristi se drveni ugalj. On gori ispustajuci zvuke slicne uzdasima zagrljenih ljubavnika, koji dele muke i milovanja dobro raspaljene ljubavi. Ljubav se moze zaceti na mnogo nacina. Neke su prolazne i povrsne, tu najcesce spada takozvana ljubav na prvi pogled, za koju se ne zna ni odakle dolazi ni zasto se javlja. Sto bi rekla kraljica Kristina, to je ljubav koja postoji nezavisno od valjanosti voljene osobe, a to nije moguce. Ljubav se moze zaceti na mnogo nacina. Zanimljiv je slucaj onih koji se prave da su slepi kad ne vide dragulj koji im stoji pred nosom, pred ocima, cak im je nadohvat ruke i mogu da ga dodirnu, ali oni, kao konji s amom, ne uvidjaju pravu vrednost. Takva ljubav je prijateljska, radja se iz posmatranja lepote duse i shvatanja njene velicine, ali se ne moze reci da tu bukti plamen, ne, ne bukti. Ljubav se moze zaceti na mnogo nacina. Ima onih suptilnih, osetljivih i neznih ljudi koji gaje naklonost ka pisanju, pa u pisanje i citanje unose svoju dusu, da bi doticna osoba, videvsi dusu na tacni, mogla da se navikne na nji i pozeli je. A kad se pozeli dusa, na um padaju i druge misli, neki ih zovu prljavim, a bog bi ga znao zasto se smatraju prljavim misli ljubavna i razdragane, koje otvaraju vrata masti da bismo naslutili kako treba da se dodirujemo. Ne mislim na dodir kojim mazimo plis ili macku, vec na onaj poseban dodir kojim cemo upoznati upravo tog doticnog nekog, jedinstvenog i neponovljivog.
Sve ovo je bio uvod da bi se pokazalo koliko je dopisivanje opasno. To dobro znaju oni koji odbijaju da odgovaraju na pisma, poruke, bozicne cestitke ili elektronsku postu: pocinje se od ljubaznih fraza, da bi se onda corba zakuvala sama, ponekad bi se moglo reci da se u dopisivanju krije neka vestica koja drzi lonac na vatri jedno trista pedeset godina, i mozda bas ta vestica nagoni coveka da, na primer, pocne da govori interesantne stvari koje bude radoznalost u drugima. Taj drugi biva pokosen lepotom koja mu dolazi s posiljkom. Pisanje pisama je cascenje recima, i ako su te reci dobro odabrane a dusa taman u pravom zanosu, mogu da lece bolje od ikakve magicne trave, jer reci produzuju uzitak i deluju kao afrodizijak, umirujuci bol kao analgetici. One u sebi sadrze afrodizijake i analgetske supstance. Zaista je dopisivanje opasna stvar... Na kraju, uz tolike dokaze, znamo da je dopisivanje opasno jer ostavlja svedocanstvo iz necijeg zivota, ostavlja tragove gde smo prolazili, kako smo voleli i koga.
Tereza More - Trava za zaljubljivanje
Poslednji Evropljani - Dragoš Kalajić
Na licu mu je iskrsao osmeh ponosne skromnosti:
"Mene bodre primeri velikih francuskih pravnika koji su ustali protiv bratoubilačkih, tada verskih ratova, ogradivši ih načelima ljudskosti, sadržanim u njihovom Jus Publicum Europeum. Bodri me, drevnom poukom, i jedna iranska basna o vitezu i vrapcu... Želite da je čujete? Jahao taj vitez iz basne putem pa naišao na vrapca koji je ležao na zemlji, sa nožicama uprtim put Neba. Pitao ga vitez šta mu to znači a vrabac je uzvratio: 'Zar ne znate da će se danas kameno Nebo stropoštati na Zemlju?' Vitez se prezrivo nasmejao i upitao ga misli li on to ozbiljno da će svojim nožicama uspeti da zaustavi pad Neba. Tada je vrabac izrekao pouku za sva vremena: 'Neka svako čini ono što može'."
Sunce i čelik - Jukio Mišima
No, zašto ljudi uvek treba da istražuju dubinu ambisa? A i misli - zašto - uvek moraju da se poput olova spuštaju dole? Zar ne bi bilo moguće da misli promene pravac i da se upinju sve više, ka površini? Zašto bi ta površina, koja obezbeđuje postojanje čoveka u prostoru, morala biti prepuštena tolikom preziru, na ćudljivu milost i nemilost čula? Ja nisam mogao da prihvatim zakone koji su vladali pokretom misli: svakim prodorom u dubinu ona se izlagala nestanku u nevidljivim ambisima, a kada je ciljala visinama izlagala se gubljenju u isto tako nevidljivim, beskrajnim nebesima, nepravedno zanemarujući telesni oblik.
Ako je zakon misli da kako gore tako i dole istražuje dubinu, činilo mi se posve nelogično da ljudi ne otkriju određenu dubinu "površine", dubine te vitalne granice koja jamči naš oblik i posebnost, odeljujući našu unutrašnjost od naše spoljašnosti?
Zablude života - Prentice Mulford
Nadati se usprkos svakoj nadi je visoka mudrost koju je do sada dosegla samo ljubav.
Belu magiju želje neće niko naučiti iz tudjeg iskustva ma koliko svedočanstvo i primer bili očigledni, ma koliko snažno bilo čudo tudjeg života. Oni mogu služiti samo kao potsticaj, kao predlog, nikad kao primer, jer kao što postoje opšti zakoni kojima smo svi podložni, tako postoje i individualni.
Upravo je čovek jedninstven, neuporediv i nezamenjiv.
Ja ne mogu stići do sreće po Vašem tragu, niti Vi po mom jer mi dolazimo iz različitih smerova večnosti.
Naše jezgre bića zastrte su životom, medjusobno stranim.
Ni dve reči nemaju isto značenje za dvoje ljudi, još manje isto iskustvo.
Kad se severni medved veseli, tigar dobija promrzline.
majra
Agaton ili o mudrosti - Karel Čapek
Beotski akademci pozvali su iz Atine filozofa Agatona da im održi predavanje o filozofiji. Iako Agaton nije bio istaknut govornik, ipak je primio poziv, kako bi, u koliko je moguće, doprineo propagiranju filozofije koja je, po rečima istoričara, "izgledalo da propada". Ugovorenog dana stigao je u Beotiju, ali je još bilo rano; i Agaton se šetao u praskozorje oko grada i uživao je u letu lasta nad njegovim krovovima.
Kada je sat otkucao osam časova, uputio se u salu za predavanje ali ju je našao skoro praznu; samo pet-šest ljudi sedelo je u klupama. Agaton je seo za katedru i rešio da sačeka malo, dok se prikupi veći broj slušalaca; u međuvremenu je razvio svitak iz koga je hteo da čita, i zadubio se u njega.
Taj svitak je sadržavao sva osnovna pitanja filozofije; počinjao je sa teorijom saznanja, definisao istinu, likvidirao razornom kritikom pogrešna gledišta, to jest, sve filozofije sveta osim Agatanove, i davao nacrt najviših ideja. Kada je Agaton došao dotle, podigao je pogled; video je da je slušalaca devet, spopade ga bes i žalost, i on, udarivši svitkom o sto, poče ovako:
"Dame i gospodo,
ili pre andres Boiótikoi, ne izgleda da vaš grad ima veliko interesovanje za uzvišena pitanja o kojima ću govoriti. Znam, Beoćani, da ste zauzeti izborima za gradsku bulu i da u takvom trenutku nema mesta za mudrost, čak ni za razum; izbori su prilika za bistre ljude."
Tu se Agaton zaustavi i zamisli se. "Čekajte," produži zatim, "baš mi je iz usta izletelo nešto o čemu danas nisam razmišljao. Kazao sam tri reči: bistrina – razum – mudrost. Izgovorio sam ih u ljutini. Sve tri reči znače neku vrstu sposobnosti intelekta: osećam da imaju sasvim različit smisao, ali bih teško mogao reći u čemu se razlikuju. Oprostite, odmah ću se vratiti programu; samo ove tri reči moram malo da objasnim."
"Jasno je," nastavi posle kratkog vremena, "suprotnost bistrini je glupost, dok je suprotnost razumu ludost. Ali šta je suprotnost mudrosti? Ima misli, gospodo, koje nisu ni bistre, jer su suviše proste, nisu ni razumne, jer su slične ludosti, pa ipak su mudre. Mudrost ne liči ni na bistrinu, ni na razum."
"Građani Beotski, u običnom životu se ni za gram, kako to grčki kažemo, ne brinete za definicije pojmova, pa ipak ih tačno razlikujete. Kažete za nekoga da je bistar lopov; ali se nikada ne kaže 'razuman lopov’ ili čak ’mudar lopov’. Hvalite svoga krojača zato što ima razumne cene ali ne kažete da ima mudre cene. To je očigledno neka razlika koja vam zabranjuje da mešate reči.
Ako za nekoga kažete da je bistar seljak, verovatno pod tim podrazumevate da ume dobro da prodaje na pijaci; ako kažete da je razuman seljak, time valjda hoćete da kažete da ume uopšte dobro da ekonomiše; ali ako ga nazovete mudrim seljakom, onda to valjda znači da dobro živi, da mnogo zna i da je u stanju da te posavetuje ozbiljno i sa razumevanjem.
Ili recimo, bistar političar može da bude sasvim dobar lupež i štetočina za republiku; ali razumnim političarem ćeš nazvati samo onoga koji je u stanju da stvari vodi na opštu korist i za pohvalu; dok mudar političar, gospodo, to sigurno osećate svi, ukratko, takav se naziva ’otac otadžbine’ ili slično; iz ovoga se vidi da mudrost ima nečeg naročito srdačnog.
Kada za nekog kažem da je bistar, mislim na neobičnu osobinu; to je kao kad bih rekao da pčela ima žaoku ili slon surlu. Sasvim ću drukčije reći da je pčela vredna ili da je slon strahovito snažan; u tome je kao neko priznanje, poštujem tu snagu ali ne poštujem surlu. Isto tako ozbiljno kažem za nekog da je razuman. Ali ako kažem da je mudar, to je, prijatelju, druga stvar; to je kao kad bih kazao da ga volim. Ukratko, bistrina je dar ili talenat; razum je prednost ili snaga, ali mudrost je vrlina.
E, sad već znam kakva je razlika između tih reči. Bistrina je obično okrutna, zlonamerna i sebična; istražuje na bližnjem njegovu slabost i u stanju je da je upotrebi u svoju korist; vodi uspehu.
Razum biva okrutan prema čoveku ali je pravedan prema svrsi; traži opštu korist; ako naiđe kod bližnjega na slabost ili glupost, nastoji da je otkloni poukom ili disciplinom; vodi ka popravljanju.
Mudrost ne može biti okrutna, jer je čista dobronamernost i simpatija; ne traži ni opštu korist jer suviše voli ljude, da bi mogla voleti nešto drugo; ako naiđe na slabost ili ubogost bližnjeg, oprašta i voli ih; donosti harmoniju.
Beoćani, da li ste čuli da se ikada govorilo ’mudar’ za čoveka nesrećna? ili šaljivdžiju? ili čoveka žučna i razočarana? Kažite, zašto je navika, bar u životu nefilozofskom, nazivati mudrim čovekom onoga koji u sebi ima najmanje mržnje i koji se sa svetom dobro slaže? Izgovorite u sebi mnogo i više puta reč ’mudrost’; izgovorite tu reč kad ste veseli ili tužni, umorni, ogorčeni i nestrpljivi; čućete u njoj tugu ali i umirenje, radost koja se stalno i nežno ponavlja, umor ali pun podstreka, strpljenje i opraštanje beskrajno; a sve je to, prijatelji moji, lep ali i tužan zvuk, glas kojim odzvanja mudrost.
Da, mudrost je u neku ruku teška. Čovek može ceo svoj razum da unese u svoje delo, može da ga ostvari svojim radom. Ali mudrost uvek ostaje iznad svih dela. Mudar čovek je kao baštovan koji čisti korov ili privezuje ruže uz pritke, i čineći to, misli možda na boga. Njegovo delo nikada neće obuhvatiti niti otelotvoriti njegovu mudrost. Razum je u činu ali mudrost je u doživljaju.
Mudri pesnici i umetnici su u stanju i taj doživljaj da prenesu u svoje delo; ne prikazuju svoju mudrost u stvarnosti, već direktno u doživljaju. I to je naročita vrednost umetnosti i ništa se na svetu s njom ne može uporediti.
Pazite sasvim sam se udaljio od svog programa. Ali šta mogu još da kažem? Ako je mudrost u doživljaju a nikako u mislima, izlišno je da održim svoje predavanje."
(1920)
"Knjiga apokrifa"
Kraj - Rabindranath Tagore
Vreme je da podjem, mama, ja idem. Kada u nejasno praskozorje pružiš ruke prema kolevci da uzmeš svoga mališana, ja ću reći: „Tamo nema mališana!“. Mama, ja idem.
Pretvoriću se u nežni dašak vazduha i maziću te; biću namreškana voda u kojoj se ti kupaš i ljubiću te, ljubiću te neprekidno.
Za vreme olujne noći, dok kiša šumi u lišću, ti ćeš čuti moj šapat iznad svoje postelje i moj smeh će prodreti u tvoju sobu u obliku blještavih munja.
I ako budeš ležala budna do kasno u noć, misleći na svoga mališana, ja ću ti zapevati pesmu sa zvezda: „Spavaj, mama, spavaj“.
Na lutajućim mesečevim zracima prikrašču se tvojoj postelji i leći ću na tvoje grudi, dok ćeš ti i dalje mirno spavati.
Pretvoriću se u san i kroz mali otvor na tvojim kapcima provući ću se u dubinu tvoga sna; a kada se probudiš i uznemireno pogledaš unaokolo, ja ću kao mali šumski svitac izleteti u mrak.
Kada se na veliki praznik Pundža skupe susedska deca i počnu da se igraju oko kuće, ja ću se pretvoriti u zvuke flaute i celog dana ću primoravati tvoje srce da uzbudjeno treperi.
Na praznik Pudža doći će draga teta, doneće poklone i reći: „Gdje je naš mališan, sestro?“ Mama, ti ćeš joj odgovoriti nežno i jedva čujno: „On je u zenicama mojih očiju, on je u celom mom telu i u mojoj duši“.
majra
Sve nas su ubili nebrojeno puta - Meša Selimović
U ćutanju, u nemicanju, u njihovoj namjeri da ne odu, iako je molitva završena, postalo mi je jasno ono što nisam htio da znam. Htjeli su da me vide kad sam saznao za nesreću, željeli su da pokažem šta sam u tom času.
Ni sam ne znam šta sam, i ne znam kakav odgovor da im dam.
Sve je od mene zavisilo.
Mogao sam da ustanem i odem, da pobjegnem od sebe i od njih. I to bi bio odgovor.
Mogao sam da ih zamolim da izađu, da ostanem sam u tišini prazne džamije. I to bi bio odgovor.
Ali, sve bi tada ostalo u meni. Ništa ne bi doprlo ni do koga. Još pred tvrđavskom kapijom bojao sam se sutrašnjeg bola i kajanja, mogla bi da me sprži vatra, uguši tuga, zauvijek onijemi nekazani bijes i žalost. Morao sam da kažem. I zbog ovih što čekaju. Čovjek sam, bar sad. I zbog njega, neodbranjenog. Neka mu to bude tužna bratska dova, već druga danas, ali prva koju će ljudi čuti.
Jesam li se bojao? Ne, nisam. Ničega, osim strepnje da li ću dobro izvršiti ono što moram. Osjećao sam čak mirnu spremnost na sve, spremnost što je donosi neminovnost čina, i duboko slaganje s njim, jače od osvete, jače od pravde. Ništa više nisam mogao protiv sebe.
Ustao sam i zapalio sve svijeće, prenoseći vatru s jedne na drugu, htio sam da me svi vide, htio sam da ih sve vidim. Da se zapamtimo.
Okrenuo sam se, polako. Niko neće otići, nijedan.
Gledali su me, sjedeći na koljenima, uzbuđeni mojim tihim kretanjem, i plamenovima što su gorjeli duž cijelog pročelja, oslobađajući gusti miris voska.
— Sinovi Ademovi!
Nikad ih nisam tako nazvao.
Nisam znao, ni samo čas ranije, šta ću reći. Sve se dešavalo od sebe. Tuga i uzbuđenje su nalazili glas i riječ.
— Sinovi Ademovi! Neću držati propovijed, ne bih mogao i kad bih htio. A vjerujem da biste mi zamjerili ako ne bih sad, u ovom času, teži ne pamtim u životu, govorio baš o sebi. Nikad mi nije bilo važnije ono što ću da kažem, a ne želim ništa da postignem. Ništa, osim da vidim saučešće u vašim očima. Nisam vas nazvao braćom, iako ste mi to više nego ikad, već sinovima Ademovim, pozivajući se na ono što je u svima nama zajedničko. Ljudi smo, i mislimo isto, naročito kad nam je teško. Čekali ste, htjeli ste da ostanemo zajedno, da se pogledamo oči u oči, tužni zbog smrti nedužna čovjeka, i uznemireni zbog zločina. I vas se tiče taj zločin, jer znate: ko ubije nedužna čovjeka, kao da je sve ljude pobio. Sve nas su ubili nebrojeno puta, braćo moja ubijena, a užasnuti smo kad pogodi nekog ko nam je najdraži.
Možda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu. Ja nemam dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav. Ovo što imam, sad zna samo za tugu. Moja molitva i moja pokora, moj život i moja smrt, sve to pripada Bogu, stvoritelju svijeta. Ali moja žalost pripada meni.
Čuvajte veze rodbinske, naredio je Allah.
Nisam ih sačuvao, sine majke moje. Nisam imao snage da od tebe i od sebe nesreću otklonim.
Musa reče: Moj Bože! Daj mi pomoćnika od bližnjih mojih, Haruna, brata mojega, ojačaj njime snagu moju. Učini mi brata pomoćnikom u poslu mome.
Moga brata Haruna više nema, i mogu samo da kažem: Moj Bože, ojačaj njim mrtvim snagu moju.
Njim mrtvim i nesahranjenim po zakonima božjim, neviđenim i necjelivanim od svojih najbližih pred veliki put s koga povratka nema.
Ja sam kao Kabil, što mu Bog posla vranu koja rovljaše zemlju, da ga pouči kako će zakopati tijelo mrtvoga brata. A on reče: — Jao meni, zar ne mogu učiniti ni koliko vrana, da zakopam tijelo mrtvoga brata svoga.
Ja, nesrećni Kabil, nesrećniji od vrane crne.
Nisam ga spasao živog, nisam ga vidio mrtvog. Sada nemam nikoga osirn sebe i tebe, Bože moj, i tuge svoje. Daj mi snage da ne klonem od bratske i ljudske žalosti, i da se ne otrujem mržnjom. Ponavljam riječi Nuhove: — Rastavi mene i njih, i sudi nam.
Živimo na zemlji samo jedan dan, ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti, on je najveći. A znam, zaboraviti ne mogu.
A vas, braćo moja, molim, ne zamjerite zbog ovih riječi, ne zamjerite ako su vas zaboljele i rastužile. I ako su otkrile moju slabost. Ne stidim se te slabosti pred vama, stidio bih se da je nema.
A sad idite kući i ostavite me sama s mojom nesrećom. Lakša mi je sad, podijelio sam je s vama.
Ostavši sam, sam na cijelom svijetu, u jakom svjetlu svijeća, u najcrnjoj tami, ne olakšavši ništa u sebi (ljudi su odnijeli samo moje riječi, a žalost mi je ostala sva, netaknuta, još crnja zbog iznevjerene nade da će se umanjiti), udario sam čelom u pod, i znajući, avaj, da je uzaludno, u očajanju izgovorio riječi Bakara sureta:
Naš Bože, tražimo oproštenje tvoje.
Veliki naš Bože, ne kazni nas ako zaboravimo
ili pogriješimo.
Veliki naš Bože, ne zaduži nas teretom
preteškim za nas.
Veliki naš Bože, ne obavezuj nas onim što
podnijeti i izvršiti ne možemo.
Oprosti nam, smiluj se i osnaži nas.
Možda je oprostio, možda se smilovao, osnažio me nije.
U slabosti kakvu nikada nisam osjetio, zaplakao sam kao bespomoćno dijete. Sve što sam znao i mislio, nije imalo nikakva značaja, noć je crna i prijeteća izvan ovih zidova, svijet strašan, a ja malen i slab. Najbolje bi bilo ostati ovako na koljenima, istočiti se u suzama, ne dići se više. Znam, ne smijemo biti slabi i tužni ako smo pravi vjernici, ali to znam uzalud. Slab sam, i tužan, i ne mislim da li sam pravi vjernik ili čovjek izgubljen u gluhoj samoći svijeta.
A onda je došla prazna tišina. Još je tutnjalo negdje u meni, sve dalje, još su se čuli krici, sve slabiji. Oluja se izbjesnila i smirila, sama od sebe. Zbog suza, možda.
Bio sam umoran, bio sam bolesnik koji je tek ustao.
Pogasio sam svijeće, oduzimajući im život jednoj po jednoj, bez svečanog osjećanja s kojim sam ih palio. Uništila me tuga, i bio sam sâm.
Ostaću u mraku dugo, bojim se. Sâm.
Ali kad sam i posljednjoj utulio dušu, moja sjenka nije nestala. Ljuljala se, teška, na zidu, u polumraku.
Okrenuo sam se.
Pored vrata je stajao zaboravljeni Hasan, sa živom svijećom u ruci.
Čekao me ćuteći.
majra
Duhovni razgovori - Vladeta Jerotić
Lepa reč i gvozdena vrata otvara, veli jedna narodna poslovica koja, verovatno, u sličnom obliku, postoji kod svih naroda. Ljudi se mogu podeliti i prema kvalitetu doživljaja komunikacije sa drugim ljudima. Dok se nekim ljudima, izgleda, otvaraju sva vrata, pa su njihova iskustva sa ljudima uglavnom pozitivna, nekim drugim ljudima, kao da se stalno dešavaju nevolje u dodiru sa ljudima, iz čega, prirodno, onda, izvlače skeptičke, pesimističke, pa i agresivne zaključke o ljudima uopšte. Očevidno je da otac Justin spada u onu prvu grupu ljudi, iz jednostavnog razloga što on istinski voli život, što iskreno veruje u Boga, iz čega i proizilazi i ''prirodna'' ljubav prema ljudima.
***
Život se, po njemu, ne uči od kaluđera, već od naših starih patrijarhalnih seljaka koji su živeli, i čestit i bogougodan život, provodeći vreme na zemlji i sa zemljom, u radu i povremenim molitvama i posetama crkvi, sa ženom koja se zavoli tek u braku i onda sve više voli, ženi koja rađa i koja pravoslavno odgaja svoju decu. To je ona srpska Joka koja je rodila četrnaestoro dece, o kojoj je pričao ocu Justinu njen muž da svako jutro kada se on probudi, zatiče svoju ženu Joku s nosem priljubljenim uz njegov pazuh. Kada jednom muž upita Joku zašto se uvlači u njegov pazuh, odgovorila mu je: Lepo ti miriše duša!
Suze za svet - starac Pajsije
Iz iskustva znam da su ljudi podeljeni u dve kategorije. Treća kategorija ne postoji, ljudi pripadaju ili prvoj ili drugoj. Prvi podsećaju na muvu. Glavna osobina muve je da nju privlači nečistoća. Kada se, na primer, muva nađe u bašti punoj cveća prekrasnog mirisa, ona ga neće ni primetiti i zaustaviće se na nekoj nečistoći koju nađe na zemlji. Počeće da kruži okolo i osetiće se sasvim lagodno u smradu. Ako bi muva mogla da govori, a vi zatražili da vam pokaže ružu, odgovorila bi: "Ja uopšte ne znam kako ruža izgleda. Znam samo da nađem đubre, toalete, blato." Postoje ljudi koji podsećaju na muvu. Ljudi koji pripadaju ovoj kategoriji navikli su da misle negativno i u životu uvek traže loše strane, nipodaštavajući i odbijajući prisustvo dobra.
Druga kategorija ljudi su oni što podsećaju na pčele, čija je glavna osobina da uvek traga za nečim slatkim i prijatnim da bi na njega sletela. Kada bi se pčela našla u sobi prepunoj nečistoće, sa komadićem bombone u uglu, ona bi zanemarila svu nečistoću i sletela na bombonu. Kada biste od pčele zatražili da vam pokaže gde se nalazi baštensko đubre, odgovorila bi: "Ne znam, mogu ti reći samo gde da nađeš cveće, slast, med i šećer." Ona zna samo za dobre stvari u životu, dok su joj one rđave nepoznate. To je druga kategorija ljudi koja ima pozitivne misli i vidi samo dobru stranu stvari. Oni se uvek trude da prikriju zlo kako bi zaštitili bližnje, naprotiv, ljudi prve kategorije se trude da pokažu zlo da ga iznesu na površinu.
Kada neko dođe kod mene i počne da optužuje druge ljude, dovede me u tešku situaciju i ja mu navedem ovaj primer. Tada mu kažem da odluči kojoj kategoriji želi da pripada, kako bi mogao da nađe ljude iste vrste i da se sa njima druži.
H. M. Enzensberger: Male izdaje - M. Jergović
Razgovor o stablima’ objavljen je 1985. u biblioteci Zora, kod Grafičkog zavoda Hrvatske. Knjiga deset suvremenih njemačkih pjesnika, u izboru, prijevodu i s komentarima Trude Stamać, na prednjoj i zadnjoj korici donosi reprodukcije Giorgija de Chirica, uz kratku kritičku biografiju slikara. Bila je to u Zori uređivačka norma, amblem biblioteke, da se po koricama reproduciraju umjetnička djela moderne umjetnosti, od De Chirica do Sanje Iveković i Toma Gotovca. Knjigu sam kupio čim je izašla. Bilo je o njoj na sve strane govora, najviše po omladinskim klubovima i caffeima u koje se po nuždi epohe zalazilo, ali i u novinama i književnim časopisima širom zemlje. Naraštaju koji se formirao i odrastao uz punk i jugoslavenski novi val, Ruski umjetnički eksperiment i filmove Dušana Makavejeva, njemačka suvremena poezija bila je, uz poljsko pjesništvo, prijelaz u novu epohu i u sljedeću fazu u osobnom biološkom i emocionalnom sazrijevanju. Te pjesme bile su greze, pune političkih parola, uznemiravajuće, prijeteće i proturežimske. Dugo će nam se činiti da tako u poeziji i treba biti, u naše vrijeme i pri kraju našega stoljeća.
“Razgovor o stablima” nisam viđao godinama. Eno ga, barem dvadeset i dvije godine, ili otpočetka rata čami na mrtvim policama s knjigama, koje su iza mene ostale u stanu na Sepetarevcu, ili sam knjigu davno prije nekom posudio, i taj mi je nije vratio. Sredinom kolovoza 2014, u antikvarijatu Brala u Dežmanovom prolazu, naišao sam na primjerak “Razgovora o stablima”. Možda sam ga viđao i ranije, pa mi je nešto branilo da kupim knjigu za koju sam vjerovao da još uvijek postoji u stanu na Sepetarevcu. A možda me nije privlačila, jer nije bilo doba godine za nju. August je vrijeme kada nema ljudi po ulicama, ranojutarnja i kasnopopodnevna Ilica ima atmosferu sa De Chirichovih slika. Je li to razlog što sam ponovo kupio tu knjigu? Ili sam to učinio zbog pečata na unutrašnjoj strani korica: “Obiteljska knjižnica Josip Golubić Zagreb, Remetinec 2”. Ne znam tko je bio Josip Golubić, ali ponekad kupujem njegove knjige. Nakon dvadeset godina obilaženja zagrebačkih antikvarijata, listanja rabljenih i odbačenih knjiga, čitanja tuđih posveta i njuškanja po tuđim životima, mogao bih napisati knjigu o rasturanju porodičnih biblioteka. Kad god vidim crnu zastavu na zgradi Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, pomišljam da bi se sljedećeg tjedna, ili za nekoliko tjedana ili mjeseci, ovisno o mjeri sućuti i dužini kolone kondolira koji minu domom ucviljene rodbine, istovarena na Britancu, na tamošnjem nedeljnom vašarištu antikviteta i starudije, mogla naći nečija privatna knjižnica. Tu se, pred očima poznatih i nepoznatih, nađe rasprostrta i posuvraćena pokojnikova intima, čitateljska i privatna, iz knjiga ispadaju osobna pisma, bilješke, papirići kiki bombona, sve ono što je činilo nečiji život i svakodnevicu. Rasturanje pokojnikove biblioteke nalik je javnoj obdukciji, samo što je više intime u čovjekovoj biblioteci, nego u razrezanoj utrobi pokojnika. U ovih dvadeset godina zbližio sam se s mnogim ljudima čije su biblioteke njihovi bližnji iznijeli na tržište. Možda sam im, mrtvima, danas bliži rod nego njihove udovice, djeca, unuci…
U “Razgovoru o stablima” jedna je od ključnih pjesama Hansa Magnusa Enzensbergera (1929), najvažnijeg pjesnika desetljeća lijevoga bunta i poslijeratnog njemačkog samoočišćenja.
Za čitanku za više razrede
Ne čitaj ode, sine, već redove vožnje:
oni su točniji. Razmotaj pomorske karte,
dok nije prekasno. Budi budan, ne pjevaj.
Dolazi dan kad će opet pribiti liste
na vrata i oporbenjacima na grudi naslikati
znak. Uči hodati neprepoznat, nauči više nego ja:
mijenjati četvrt, pasoš, lice.
Upoznaj se s malom izdajom,
svakodnevnim prljavim spasom. Enciklike
su korisne za potpaljivanje vatre,
manifesti: da se umota maslac i sol
za bespomoćne. Treba bijesa i strpljenja
da se u pluća moći upuše
fini smrtonosni prah, samljeven
od onih koji su mnogo naučili,
koji su točni, samljeven od tebe.
Na pitanje o čemu govori ova pjesma svatko tko je pročita s razumijevanjem drukčije bi odgovorio, na hiljadu i jedan šokantno različit način. Načini bi nam se razlikovali u skladu s razlikama u temperamentu i u političkom svjetonazoru, više nego u stilu, senzibilitetu i poetici. Ne sjećam se kako sam pjesmu čitao 1985, ali sigurno na radikalno drukčiji način nego danas. Da nije tako, sjećao bih se njenog čitanja. Ali i još važnije: ne bih bio ovakav kakav sam danas. Hodao bih neprepoznat, jer bih znao što znači preporuka “uči hodati neprepoznat”, i ne bih govorio ono što se ne smije govoriti, jer bih znao što znači: “Upoznaj se s malom izdajom,/ svakodnevnim prljavim spasom.” Znao bih da se stihovi “Enciklike su korisne za potpaljivanje vatre, manifesti: da se umota maslac i sol za bespomoćne” odnose na biskupa Vladu Košića, koji enciklikama potpaljuje vatre za lomače, dok se hrvatski pisci i pjesnici bave estetskim pitanjima svoje nemušte poezije, pišu manifeste. Znao bih, da sam 1985. razumio Enzensbergera kao što ga razumijem rujna 2014, da se iz istih razloga ne valja zamjerati Vladi Košiću i Zoranu Feriću. Jednakih je deset slova, jednaka četiri sloga u njihovim imenima.
Prvi je stih, naravno, najsnažniji i najzlokobniji. To i nije stih nego razlomljeni aforizam, parola, grafit na zidu glavnoga željezničkog kolodvora u Zagrebu: “Ne čitaj ode, sine, već redove vožnje: oni su točniji.” Enzensberger preporučuje rezignaciju kao najadekvatniji oblik bunta. Aktivnu rezignaciju, koja u njegovoj čitanci za više razrede od đaka traži da imenuju svaku stvar, i da ni od čega ne okreću glave. Pa kad zagovara da hodaš po svome gradu neprepoznat, on zapravo kaže suprotno: trebaš ići prepoznat, makar te kao Antu Tomića polili kantom govana, i makar to govnanje podržala glasila Ministarstva kulture, a na fejsbuku istih glasila lajkala ga karasavjetnikova družica Andrea Feldman. Ne smiješ činiti male izdaje, ne smiješ zbog svakodnevnog prljavog spasa prešutjeti ni previdjeti ništa od toga, makar gorio na lomači.
“Budi budan, ne pjevaj”, jer tko pjeva, ili laže, ili je budala, ili čini kulisu onima koji će “opet pribiti liste na vrata i oporbenjacima na grudi naslikati znak”. Nisu to liste od devedeset pet teza o Crkvi, što ih je Martin Luther pribio na vrata Katedrale, nego liste koje pozivaju na progon onih koji dovoljno ne mrze. Ili ne mrze nimalo. Liste za kevine jame, za taj najpouzdaniji hrvatski oblik lustracije. Oni koji ne mrze dovoljno, oporbenjaci su na čije će grudi biti naslikan znak. O tome u svojoj pjesmi govori Enzensberger, pa ako je 1985. to bila akademsko-pjesnička igra, ideološko pretjerivanje, potreba da se sluti zlo da do zla ne bi došlo, 2014. riječ je o hrvatskoj svakodnevici. Naravno, ne svačijoj svakodnevici. Ali nikada i nigdje nemaju problema svi. Uvijek ih imaju samo neki. I uvijek su oni manjina. Nije bilo režima ni države u kojoj bi većinu zatvarali u logore, i većini crtali znak na lijevoj strani grudi.
Treba u sebi naći bijesa. Kada to govori, Enzensberger se više ne zalaže za rezignacijski bunt, ni za izokretanje riječi da bi se njihovim tupim krajem udaralo po tvrdim i šupljim glavama, nego je izričit i izravan poput parole. U sebi valja sačuvati mladog i zdravog bijesa, i pronaći staračkog strpljenja. Valja vlastiti prah upuhati u pluća moći, “fini smrtonosni prah” sebe, koji se učiš pjesmi “Za čitanke za više razrede”.
Hans Magnus Enzensberger bio je cijenjen i prevođen pjesnik na sve naše jezike, i na onaj jedan čije se ime plašimo izgovoriti. Bio je jedan od prvih dobitnika Zlatnoga vijenca na Struškim večerima poezije. Objavljivane su mu, u više prijevoda, izabrane pjesme. Njegovi su žestoki i antidogmatski eseji izlazili u časopisima za književnost i društvena pitanja. Nestalo ga je nekako u isto vrijeme kad i Jugoslavije, koja je, pak, iščezla u isto vrijeme kad i poezija iz izloga naših knjižara.
Imaju li njegova gorka upozorenja smisla i u današnjoj Njemačkoj? Ne znam, možda i nemaju. Ako nemaju, tada je Enzensberger hrvatski pjesnik? Vjerojatno jest.
enzensberger
Zamka - Meša Selimović
Nešto se isprečuje izmedju misli i slike koju ovaploćujemo: riječi koje ih omogućavaju: služeći im kao posrednici, naglo se suše, osjećanje se mijenja u njima, onemoćava, nestaje, gine, kao riba što gubi sjaj i živost kad se izvuče iz svog elementa. Šta se to isprečuje? Ja i moje posredništvo? Obziri koje dugujem sebi i drugima? Prezriv osmjeh onih koji će čitati? Ili nemoć da učinim vidljivim bogatstvo koje nosim, ili je to bogatstvo sumnjivo, veoma varljivo u maglama plitke osjećajnosti?
A možda je i najteže pisati o onome što je izuzetno i suviše lijepo.
Zlo je bogato, često, lako se vjeruje da je mogućno, a ljudsku ljepotu može da učini neubjedljivom, čak i oduševljenje, jer ne zna za mjeru.
Znam da je nemoguće razdvojiti zlo i dobro, lijepo i ružno, ali je teško medju njima uspostaviti odnos, biti pravedan. Nemjerljivo mala pomjeranja su dovoljna da se naruši istina.
Zamka je u svakoj riječi.
majra
Kjerkegor - D. M. Stojnić
Vlastito ja
Valja naći istinu, moju istinu, za koju ću živeti i umreti... nešto što je u vezi sa najdubljim korenom moje egzistencije, na šta ću se moći osloniti i onda, kad ceo svet propadne.
Vlastito ja, je cilj ljudske egzistencije... to je postizanje apsolutne svesti o sebi, i što je više takve svesti utoliko je više vlastitog, svog ja.
Tamo gde se nevažnim stvarima pridaje najveći značaj... čovek postaje brojka, jedno ponavljanje više, večno istog. Čovek se oseća sigurnijim kada je kao drugi... i dok majmuniše u masi... njegov je jedini napor da nađe temu za razgovor... da se nekako snađe u vrevi sveta... stalo mu je do toga da bude cenjen, poštovan i viđen... i tako on ostvaruje svoju sreću... ali tako gubi svoju ličnost... svoje vlastito ja.
Nesrećan je onaj koji van samog sebe ima ideal, svoje unutrašnje bogatstvo, punoću svoje svesti, svoju vlastitu suštinu.
Čovek otkriva da je vlastito ja, koje bira u sebi, nešto što poseduje beskrajnu raznovrsnost... da ono ima neku istoriju, koja je različita, i u kojoj se nalazi u odnosu prema drugim individuama ljudskog roda i prema čitavom rodu... i kroz koju je on taj koji jeste, tj. otkriva svoje autentično biće.
Zato je potrebna hrabrost da čovek samog sebe izabere; jer, baš u tom trenutku kada izgleda da samoga sebe najviše izdvaja, baš tad prodire najdublje u koren kojim se povezuje sa celinom...
Kada se, u trenutku izbora, (a ona je i uslov da bi do njega došlo) u njemu probudi strast slobode - tada on bira samog sebe, i bori se za nađenu raznovrsnost kao za neki posed, kao za svoje blaženstvo i svoj spas, a to i jest njegovo blaženstvo i njegov spas.
Kada se oko vas sve stiša, svečano kao zvezdana noć, kada je duša sama u celom svetu, tada se pred njom ne pojavljuje neko više biće, već sama večna sila, nebo se za vas, tako-reći, otvara i Ja bira samo sebe. Ovaj se momenat ne zaboravlja, jer oplemenjuje za čitavu večnost. Čovek ne postaje drugačiji nego što je pre bio, ne, on postaje vlastito ja...
Veličina nije u tome da se bude ovo ili ono, nego da se bude vlastito Ja, a to može svako ko želi.