Destruktivne emocje - Danijel Goleman
Naucni razgovor sa dalaj-lamom i komentari Danijela Golemana – bivaju garant nade u verovanje da se destruktivne emocije mogu prevazici.
Lekovita knjiga namenjena svim ljudima zeljnim mira - kako onog unutar sebe tako i onog u svetu.
majra
Mozda cu da se ponovim, ali moj izbor bi (u ovom momentu) bio:
P. Koeljo "Alhemicar", "Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala",
Dz. R. R. Tolkin "Hobit" i, naravno "Gospodar prstena",
Dzems Bedford i Volt kensington "Eksperiment Delpas" (o duhu i energiji i njihovoj medjusobnoj tesnoj povezanosti) i svakako
"Galeb Jonathan Livingstot" (cak sam ga i unuku citala :) ).
Da ne zaboravim - Djole Balasevic :D .
Sitničarnica "Kod srećne ruke" - Petrović Gora
I nije se moglo mnogo. Da nastavi tako, da mu pomaze oko izvora i literature, da ga hrabri u njegovom poduhvatu, cita prve verzije pisama i podnosi svoju zaludnu ljubav. Ili da od svega odustane, da se svije u svojoj devojackoj sobici roditeljskog stana u Palmoticevoj ulici, da odlazi na poduke operskog pevanja i ne izlazi do "Pelikana", da ga zamoli da ide u knjizaru Gece Kona ili kod Cvijanovica, bilo gde, samo da ga ne susrece. Treceg nije bilo.
- Volecu ga... - ostalo je kada se sve sleglo.
- Volecu ga - otelo joj se jednog petka 1932.
- Volecu ga, kako bilo! - ponovila je uvece, glasno, u svoj jastuk, rekla je
svecano, kao da se zaklinje samoj sebi, na vek, veke i vekove.Sutradan, ocu i materi je saopstila da vise ne zeli da pohadja casove u klasi gospodje Rostovcove. Bili su razocarani, ali je nisu ubedjivali, prihvativsi i njenu zelju da nadalje pomaze u knjizari. Veli se da je stara nastavnica Paladija, na vest da je ostala bez nadarene ucenice, uzdahnula:
- Eta tak... Dve ljubvi skupa nikagda nje magut.
Lovac na zmajeve - Haled Hoseini
Haled Hoseini je rođen 1965. godine u Kabulu. Njegova porodica se posle sovjetske invazije i početka građanskog rata iseljava u Ameriku, gde on diplomira medicinu 1993. Posle izuzetnog uspeha koji je postigao s romanom Lovac na zmajeve, uskoro mu iz štampe izlazi i drugi roman, Dreaming in Titanic City.
Knjiga godine po izboru San Francisko kronikla i Američkog udruženja biblioteka. Više od 100 nedelja na top listi Njujork tajmsa. U ovaj izuzetni roman utkane su sve velike teme književnosti i života: ljubav, čast, krivica, strah, iskupljenje...
Igra Andjela - Ljiljana Habjanović Djurović
Do sada sam pročitala sve što je napisala, a sad sam upravo završila sa čitanjem njene knjige "Igra Andjela".
Prelepa knjiga, kao i sve prethodne, s tim što ova govori o Carici Milici, i njenoj borbi za očuvanje srpskog prestola, o njenoj deci Mari, Stefanu, Vuku, Oliveri, Jeli i Dragani.
Nedavno sam bila u poseti zadužbinama Sv.Stefana Lazarevića, u manastiru Manasiji i Koporinu i završavajući sa čitanjem knjige, zaokružila sam skoro ceo njen opus. Toplo knjigu preporučujem drugima, kao i sve ostale kao što su "Petkana", Ana Marija me nije volela" itd.
Onaj koga bude interesovalo, naći će i ostale.
Knjige različitih autora
Ovog puta bih vam preporučila više knjiga od različiti autora.
Prva je Skot Pek - Put kojim se redje ide i nastavak te knjige Put kojim se i dalje redje ide.
Drugi pisac je Marijana Kiz, irkinja sa svojim knjigama "Lusi Salivan se
udaje" i "Lubenica".
Zatim Dejan Lučić "Vladari iz senke" i "Nemačka - islamska republika"i
Stivena Kinga "Zamka za snove" po kojem je snimljen i film.
PARANEZE I MASKINE
Autor knjige je Artur Sopenhauer da nebi prepricavao knjigu izdvojio bih jedan detelj koji mi se trenutno ucinio zanimljivim a vi osudite sami i voleo bih da cujem vase misljenje o tome?
28. Ljudi imaju sa decom tu slicnost sto postaju neuctivi ako ih razmazimo; zato nesmemo ni prema kome da budemo popustljivi i ljubazni. Kao sto, po pravilu, necemo izgubiti prijatelja ako mu odbijemo zajam koji trazi, ali vrlo lako ako mu ga damo; tako isto necemo izgubiti prijatelja ako se prema njemu pokazujemo ponositi i nesto malo nemarni, ali cemo ga cesto izgubiti ako smo prema njemu suvise prijatni i predusetljivi, jer on onda postaje arogantan i nesnosan....
Zoran Milivojevic - Formule ljubavi
Naslov: FORMULE LJUBAVI
Podnaslov: Kako ne upropastiti sopstveni život tražeći pravu ljubav
Autor: Zoran Milivojević
”Knjiga Formule ljubavi rezultat je susreta psihoterapeuta s destruktivnim posledicama zabluda o ljubavi u životima njegovih pacijenata. Autor je izložio tridesetak osnovnih zabluda i pogrešnih uverenja, ukazao je na obrasce mišljenja, osećanja i ponašanja koji proističu iz takvih uverenja i na tipične probleme koji su njihova posledica – ljubavna nesreća i patnja. Dr Milivojević demistifikuje pojedinačne zablude i ukazuje na puteve njihovog prevazilaženja. Neka od uverenja koja se razmatraju su: Ljubav je smisao života; U pravoj ljubavi nema konflikta i ljutnje; U pravoj ljubavi seks je fantastičan; Prava ljubav je bezuslovna; Prava ljubav je bol; Može se volete samo jedna osoba, itd. Čitaocu može pomoći i test na kraju knjige (posebno za žene, posebno za muškarce) koji ukazuje na ona uverenja koja postoje u njegovim predstavama o ljubavi, a autor knjige ga upućuje na one delove knjige koji će čitaocu pomoći da preispita svoja uverenja.
Ljubav je najlepša stvar u životu... sve dok nešto ne krene naopako i dok ne nastupi patnja. Kada nas ostavi neko koga volimo mi tugujemo i ne znajući da patimo zbog toga što svojim iskrivljenim uverenjima o ljubavi sebi i partneru zadajemo nepotrebnu patnju. Upravo ta tamna strana ljubavi je predmet rada psihoterapeuta. Autor knjige polazi od prepostavke da je ljubav ono što verujemo da jeste i da snažno želimo da ostvarimo svoju svesnu ili nesvesnu predstavu o ljubavi….”
Ja sam čitala ranije izdanje (Prometej), ovo je neko 8. ili 9. izdanje i verovatno je malo dopunjeno. Moja preporuka je od srca i ljubavi prema zdravlju (psihičkom).
" Covek bez osobina" - Robert Muzil
Ovaj Muzilov roman predstavlja njegovo kapitalno delo u cije tkivo je utkana slika, analiza, habitus jedne epohe i, dakako coveka u njoj sa svim njegovim strepnjama, zagubljenim nadama i do bola artikulisanim besmislom.
Baveci se knjigom od 1270 strana necete uspeti da neudjete u proces vlastite upitanosti svake vrste, sto je blagorodnost ovoga proznog dela. Da biste bili sigurni da ste zivi, morate se povremeno zapitati o smislu besmislu svega - u Vama i oko Vas.
Možda je način na koji Muzilov junak objašnjava svoju "pometnju" bacajući rukavicu u lice vremenu, ključan i za definisanje sveukupnog modernog senzibiliteta umetnosti i misli, ali i života: "Ovaj poredak nije onako čvrst kao što se pokazuje, nijedna stvar, nijedno Ja, nijedan oblik, nijedno načelo nisu sigurni, sve je zahvaćeno nevidljivim preobražavanjem, u onome što nije čvrsto nalazi se više budućnosti nego u čvrstom, a sadašnjost nije ništa do još neprevaziđena hipoteza".
majra
Kako se ubiti - Robert Roklicer
Knjigu "Kako se ubiti" Rok je vec sam preporucio a ja sad samo zelim da vam kazem da je mozete naci i kod nas u knjizarama IK 'Draganic'
j@
Kako se ubiti - Robert Roklicer
J@ je već nešto rekla o knjizi, a ja bih samo dodala, da prvi put kad sam čula naslov knjige stvarno mi je izgledao pomalo morbidan, ali nakon čitanja, shvatila sam da je reč o jednom divnom mladom piscu koji ima tako mnogo da kaže na drugačiji način, i takodje bih je toplo preporučila svakom.
Tisina u oktobru - Jens Kristijan Grendal
Jens Kristijan Grendal
“Tišina u oktobru”
Četrdeset četvorogodišnji istoričar umetnosti nalazi se na prekretnici života, kada ga njegova žena Astrid napusti, nakon 18 godina zajedničkog života, iznenada i bez objašnjenja. Taj događaj pokreće u njemu buru sećanja i razmišljanja, u kojoj se sadašnjost i prošlost prepliću u pokušaju da objasni razlog njenog odlaska.
Silovita i beznadežna mladalačka zaljubljenost, susret sa Astrid, brak i deca, mondenski život u intelektualnim krugovima Kopenhagena, putovanja u Pariz, Lisabon i Njujork - sve su to delići potresne ispovesti glavnog junaka.
Otkrivajući najintimnije misli muškarca i svu zagonetnost postupaka žena, Tišina u oktobru svojim neponovljivim stilom postaje roman koji svaki zreo čovek treba da pročita i kao pokušaj sopstvenog preispitivanja.
Odlomak:
Jednog jutra početkom oktobra Astrid je rekla da će otputovati. Stajala je pored lavaboa u kupatilu licem okrenuta svom odrazu u ogledalu, dok je stavljala karmin na usta. Već je bila obučena, elegantna kao i uvek, u tamnoplavom kao i uvek. Ima nečeg odmerenog, diskretnog u njenoj eleganciji; tamnoplava, crna i bela su njene omiljene boje, i nikad nije nosila cipele sa štiklom. Nisu joj neophodne. Kada je to rekla, pogledi su nam se susreli u ogledalu kao da je htela da vidi reakciju. Uvek je lepa, a najlepša je kada najzad shvatim da nisam u stanju da pogodim njene misli.
Uvek me je fascinirala simetrija njenog lica. Simetrija lica nije nešto što se može uzeti zdravo za gotovo. Većina lica je malo nepravilna, ili im je nos iskrivljen ili imaju neki mladež, ožiljak ili zakrivljenu boru koja čini jednu stranu različitom od druge. Strane Astridinog lica ogledaju se jedna u drugoj duž njenog pravilnog nosa, koji u profilu izgleda kao blag, savršeno zaobljen luk. Njen nos ima nešto luksuzno i arogantno u sebi. Oči su joj zelene i uske, a razmak je širok, širi nego kod većine ljudi. Jagodične kosti su joj široke a brada šiljata i blago isturena. Usne su joj pune i gotovo da su boje kože, i kad se smeje, malo se izviju na lukav i osoben način, i tek nastale bore skupljaju se u male lepezaste zrake oko uglova njenih usana i očiju.
Mnogo se smeje, čak i kad za to nema naročitog povoda. Kada se Astrid smeje, nemoguće je napraviti razliku između njene inteligencije i spontanosti kojom opaža svet oko sebe svojom kožom; temperaturu vazduha, toplinu svetlosti, hladnoću senke, kao da nikad nije želela da bude ni na jednom drugom mestu osim tu gde je. Godine su diskretno počele da se odražavaju na njenom telu, ali je još uvek vitka i uspravna; iako je prošlo osamnaest godina od kad je rodila svoje drugo dete, još uvek se kreće sa istom neopterećenom, spretnom lakoćom, kao kada smo se upoznali.
Odavno bih pošao da je tražim da nisam primio izveštaje sa tragovima njenog kretanja, ali ona, koliko shvatam, ne želi da bude nađena. Neću je tražiti. Pitao sam je kuda će. Tada još nije znala. Malo je stajala ispred ogledala, kao da je čekala reakciju. Pošto ništa nisam odgovorio, otišla je. Mogao sam da čujem njen glas iz sobe dok je razgovarala telefonom, ali nisam mogao da čujem šta govori.
Njen glas ima nešto lenjo, opušteno u sebi, i s vremena na vreme bi joj pukao, kao da je uvek pomalo promukla. Malo zatim čuo se tresak vrata. Dok sam stajao pod tušem, video sam avion koji hvatajući jutarnje sunce izgleda kao svetleći znak koji prolazi između požarnog zida i krova šupe. Dok sam mazao lice penom za brijanje, morao sam sve vreme da brišem ogledalo, svaki put kada bi se zamaglilo, da ne bih nestao u magli. Uvek me susreće isti nepoverljivi pogled u ogledalu, kao da želi da mi kaže da on nije taj koji misli da jeste, čovek sa belom penom na licu. Ličio je na tužnog, umornog Deda Mraza, uramljenog u portugalske pločice koje su sačinjavale friz od glaziranih, plavih stabljika oko ogledala.
Našla ih je u maglovitom selu blizu Sintre, prolazili smo kroz vijugave tunele zelenila na planinskom putu; ja sam psovao, jer sam imao blato na cipelama, dok je ona kritički i neodlučno ispitivala plave ornamente pločica kao da je bilo neke velike razlike, i usta su mi bridela dok sam pio jako vino koje mi je seljak u prsluku punom slame ponudio iz bureta sa dvokolice koju je vukao magarac. Te noći smo vodili ljubav u jednom plavom hotelu, a sjajne, plave latice i brodovi i ptice na zidovima dali su njenom uzdržanom jecaju zagonetni ton, što ju je istovremeno učinilo i dalekom i bliskom.
Kada sam izašao iz kupatila, ona je već otišla. U stanu je bilo tiho. Rosa uglavnom živi sa svojim novim dečkom, a Simon je vozio motor negde na Sardiniji. Uskoro ćemo Astrid i ja ostati zaista sami. Nismo puno pričali o tome, možda zato što niko od nas dvoje nije mogao sasvim da zamisli kako će to izgledati. Ovo je bila nova tišina i kretali smo se u njoj sa novim oprezom. Ranije smo uživali u slobodi, kada deca iz nekog razloga nisu bila kod kuće. Sada su se sobe i prostorije u stanu otvorile kao jaz, koji bismo ili preskakali ili puštali da raste između nas. Čitav svet zvukova je zamro.