j@ stvaram svet u kome zivim Umetnost

Oziljak na celu

Kap mirisa tvog
na mom celu.
I mutni pogledi
sapat tela jos nocas i ...

A... mogla sam
cup zlatni da razbijem
I ti bi me zauvek u srcu cuvao.
Al' nije mi se dalo!

A... mogla sam
ruku samo da ti pruzim
I ti bi zauvek moj ostao.
Al' nije mi se kralo!

Ti znaš

Opet suze mila - cemu?
I bol taj
Sto ti bradu u vis dize?
Mislis ne vidi se patnja
na uglu usana tvojih?

Cemu to mila - pusti...
Pusti ga neka ide.
Vrati mu uspomene
i reci koje bez reci govore.

Znam da je tesko mila - zaboravi
Iskre u ocima
I osmeh njegov
I milu dusicu njegovu zaboravi...

Samo mu u snovima mila - sapni
da je tisina vrednija od tisine.
Sapni mu mila...
sapni mu
Da sve znas

Par suvenira iz Zemlje snova

Svanjiva jutro u Beogradu, novembar je dve hiljade sedme. Za sada to nije neko originalno jutro, ali polako počinju umivanja, brijanja, šminkanja i ko zna šta na kraju može da ispadne od ovog dana. A ima dana koji su jako naivni i lako ih prevari jedno slatkorečivo jutro puno elana, naprimer.

Svanjiva jutro u Beogradu i stvaraoci sveta, oni koji stvaraju svet u kome žive, sada piju jutarnju kafu. Onim najvrednijim se oprašta i kad malo u zanosu kafenisanja srču. Ljudi najviše vole vredne ljude. A koga vole, njemu i praštaju.

Svanjiva jutro u Beogradu, vedro i hladno. To kod ljudi nije baš popularna osobina, hoću reći takvi ljudi previše talasaju i nerviraju. Ali, za jedno jutro je to sasvim u redu. Kad je vedro i hladno, onda miriše na čisto.

Zora rudi kao u narodnoj pesmi i ovo jutro ko zna koje mi je po redu... A setih se Barbi Gracner. Slovenka, bavi se fotografijom, mlada, lepa i pametna. Ima jednu jako lepu izreku. Slučajno mi pade na pamet, dok sam gledao kako se radja novi dan, novi broj u kalendaru, ali ne mogu da se setim dovoljno da bih je citirao.

Svako jutro je lepo, svaki dan je dobar. I tu nema dileme. Ono što pravi kaku je što smo se mi navikli, i ne pazimo šta je to što uveče ostane, od tog, upravo potrošenog dana. Mi ne pazimo, neki sebi previše opraštaju. Nešto u tom stilu veli Barbi, ali ne za jutra nego za ljude. Nije toliko bitno šta si, koliko je bitno šta ostavljaš iza sebe. Tako nešto.

E tako i ja ostavljam j@ u temu jedan tekst ovaj sad.

foto www.inter.rs - pisanje ovog teksta omogućila sljokica

Srescemo se jednom

Ne idem nigde, jer znam
da tebe necu sresti.
I zato sam uvek tu.

Potajno te cekam, a znam
da neces doci.

Osluskujem svaki sum,a znam
da to ne mozes biti ti.

Tesko mi je ovde!
I kad sve prekrije tama
ne idem za svojom dusom
jer...
Svuda mi nesto smeta.

Ne gledam vise medju ljude
jer...
Navikla sam
da te medju njima nema.

I ne znam sta jos da radim
i kuda da idem?
Mozda negde daleko
gde mogu da... sapnem.
Tesko mi je bez tebe

Hvala ti j@!

Za sve nas koje Bog nije obdario takvim talentom za pisanje poezije, dao nam je j@, da svojim stihovima ulepša naše dane, stvori muziku u srcu i duši, uveseljava i rastužuje, i govori kao da govori nama iz duše. Za sve tvoje divne stihove, hvala ti j@.

Hvala za Hvala

Kada neko kao j@ dobije ovakve reci hvale onda se desi da prosto blokira, da ne zna moze li da se usudi da nastavi dalje.

Nisam postavila ni jednu pesmu ni kolaz evo vec mesec dana i mislim da bi to mozda mogla pripisati i nekoj vrsti samoljublja mozda, jer moj osecaj kad udjem na ovu stranicu i procitam ovakav komentar je zaista neopisivo lep.

Hvala Heleni i svima koji citaju moje stihove, trudicu se da ih ne izneverim.

Za sada evo jednog kolaza koji meni samoj moze da kaze vise nego sto j@ umem i mogu:))

Slatka tajna

Milo mi bice sa kraja sveta
spustilo nocas nebo na dlan.
Tu ti je mesto rekao je,
i ja medj' zvezdama docekah dan.

Svi su se snovi mojih snova
prosuli tada kaldrmom zvezdanom.
I bol je nestala s' mojim bolom
otisla negde za svojim bezdanom.

I tu... na precici kraj Mlecnog puta,
gde srce luta a ne odluta.
U oku mi ostala zvezde iskra sjajna.
Koliko osmeha u dusi sad cuvam?
To neka bude moja slatka tajna.

Sve od svega

Kad poljubac postane
nesto sto neces...
Kada se kroz zivot
kao duh kreces...

Pozovi proleca, pozovi zime.
Sapuci neko drago ime.

Dodirni vazduh oko sebe,
udahni osmeh deciji.
Ne daj da ti dusu grebe
pogled bez pogleda neciji.

I pusti sve suze svoje
u velike mutne reke neke.
One ce odneti sve tuge tvoje
u zemlje nepostojece i daleke.

Onda digni glavu visoko,
Zarobi ljubav u svoje oko,
pa oslusni list sto na grani treperi.
I reci sebi iskreno...
Zar to nije sve, od svega
sto srce moze da pozeli!

Stvaranje zivljenja i zivljenje stvaranja

To su dve različite stvari, stvaranje i življenje. Čudo je jedno kako se sve i na koje načine prepliću.

Kada ti drag prijatelj, za jednu jednostavnu i skromnu web stranu na kojoj si predstavio i pokazao lično sebe, kaže da je morbidna, to nije strašno. Pa možda čak nije strašno ni to što se, realno govoreći, ta ista strana veoma malo razlikuje od ukupno šezdeset šest miliona ostalih korisničkih strana, kojima su sebe predstavili drugi ljudi na tom sajtu.

Ali je to vreme da se možda uzme rečnik u šake.

Morbidan je latinska reč. I znači bolestan, nezdrav, bolećiv, bolešljiv, nežan, preosetljiv, slab. To je neko sklon teškim, sumornim raspoloženjima. Morbidnost označava nezdravo, bolesno stanje, a morbiditet je broj bolesnih u odnosu na broj zdravih, postotak obolelih.

I naravno treba se setiti da je ovaj svet jedan jedini. I da je prijatelja malo. Svako bi voleo da ima prijatelja, pa čak i prijatelji bi voleli da imaju prijatelja.

Možda iz te želje potiče čudo stvaranja i življenja. Mislim na čudo te kombinacije, tačnije - čudnoćititet preplitanja življenja i stvaranja. Ta marmelada stvaranja življenja i življenja stvorenog uglavnom mnogo sporije napreduje od brzine kojom konzumiramo vreme i nije praktično često se vraćati i proveravati iz bliza te neke suštinske stvari.

A opet, izdaleka se zaista ne da proceniti šta se ustvari to dešava izmedju njih i kakva je bliskost medju njima u pitanju - da li je to trvenje i rvanje ili su igrajući se, zagrljeni, samo malo izgubili ravnotežu, ako su uopšte, zapravo.

I u toj nekoj lepezi starih štosova je i taj da te neko isprovocira, izbaci iz nekog životnog ritma da se vratiš nazad i proveriš šta rade tvoje stvaranje i življenje, čisto ako ništa drugo da makar na to potrošiš malo vremena. Zato prijatelje treba čuvati. I zato prijateljima treba verovati čak i kad pričaju na latinskom, jer je štos teško razlikovati od prijateljske primedbe.

Ako nemaš prijatelja, hraniš se samo lišćem koje odpadne sa tebe.

ja

Ovaj put ja nećem ništa puno da pričam, hoću samo da ti narušim temu. Eto! ;)

Sastanak na vrhu: dj-health i galeksic

Stvarajući sebi virtuelni svet, stvorimo ponekad ponekad ponešto i realnog, usput, namerno, slučajno ili kako već.

Sastanak na vrhu se odigrao 29. aprila 2008 pored Saborne crkve u Znaku pitanja. Ni na jedno pitanje nismo odgovorili do kraja, ali nismo se zato ni sastali na kraju krajeva.

Kad su nas isterali iz Znaka pitanja, onda mi je dj-health otkrio jedan drugi objekat, pod imenom "Skica" na Kosančićevom Vencu. Ja sam iskoristio priliku da uškljocam Novi Beograd sa ove strane.

Ništa specijalno se nije desilo osim što nas je neki tip iz čista mira častio pićem i što sam uspeo da ovako smotan kakvog su me napravili razbijem čašu iz koje sam pio. Srećom, bio sam na terasi pa je srča pala dole. Nekom tipu za vrat. Nije baš tri sa tri, ali ima oko dva metra i deset, sa metar i deset, sa šeset nešto. Fini čovek baš jedan...

Pitanje

A gde se kriju tajne...?

U srcu?
Da nadju put svoj do oka
i iskrom zapale citav svet.

U dusi?
Da nam kroz prste prodju lako
zalutaju u tamni vilajet?

U petama?
Da lutamo svetom
da ih sto dalje od sebe
odnesemo?

A gde se kriju tajne...?

U vatri, zvezdama u slobodi?
U reci sto nas u vir vodi?
U magli, sutonu, svitanju?
U bitisanju?
Na livadi punoj suncokreta?
Na kraju sveta?

A gde se kriju tajne...?